Gospodine predsedniče, da se rasprave vrlo važne stvari. Prvo i osnovno, mi dajemo argumentaciju za naše koncepcijsko neslaganje sa vašim projektom svedoka-saradnika. Da li vam se sviđa ili ne, to je vaš problem, ali moramo da vam saopštimo u lice, i vama i javnosti, da to što vi pričate u odbrani ova dva člana, pošto ste ih povezali, to ne piše u ovome na šta se vi pozivate.
Hajde malo da čitamo. Ovde lepo piše. Da li po članu 163. se vodi postupak protiv svedoka-saradnika? Po onome što ste vi rekli, taj postupak se ne vodi. Ako se ne vodi, kako mu se izriče kazna? Znači, vodi se postupak.
Kako krećete sa članom 164? Ako svedok-saradnik ne postupi u skladu sa obavezama iz člana 157. ovog zakonika, on gubi svojstvo svedoka-saradnika, krivično gonjenje protiv njega se nastavlja, to nije bilo obustavljeno. Čak imate odredbu koja govori o spajanju. Molim vas, o čemu pričate vi, vraćate se na Staljina, na Tita, na ne znam koga. Pročitajte šta ste napisali u vašem zakonu. Mi vam pričamo da je ovo što ste napisali neprimenjivo. Jasno i glasno stoji ovde.
Vi pričate da svedok saradnik može da se oglasi krivim, a da mu se ne izrekne kazna. To je samo jedna varijanta, ali ste zaboravili prvu varijantu, gde se oglašava krivim, izriče mu se, odmerava mu se kazna i izriče mu se 50% od kazne.
Kao da niste razumeli gospodina Stevovića kada vam je rekao malopre. Što se tiče poslednjeg stava 163. gde se utvrđuje krivica, a ne izriče kazna, da treba u presudi da stoji kolika bi ta kazna trebalo da bude, pa se ona abolira. On je dao konkretan primer. Zar je moguće on, član jedne kriminalne skupine, ne uzimam u obzir njegov doprinos, ali čim je krivično odgovoran nije samo običan član, pripadnik, već je bio saučesnik u nekom krivičnom delu koje je ta grupa uradila.
Nije sasvim svejedno da li je on u redovnom postupku, da nije svedok-saradnik, trebalo da dobije 20 godina. Ko je taj ko može da ga abolira, pa da kaže - da, mi utvrđujemo da si ti bio kriv, ali ti ne izričemo kaznu, oslobađamo te, postoji sijaset okolnosti i razloga iz stava 3, pa se ti oslobađaš.
Sledeća stvar, član 164 - sud odredio da Petar Petrović bude svedok-saradnik i neko zaključio u toku pretresa da on nije ispunio svoju obavezu optuživanja Janka Jankovića, i on kaže - skidamo ti sada status svedoka-saradnika, a šta je sa onim što je u međuvremenu urađeno? Valjda je neka istina izašla. Kakva je ta istina koja je izašla?
(Predsednik: Gospodine Krasiću, završite, mada potpuno shvatam, ovo je baš replika povodom pominjanja poslaničke grupe.)
Ovde se otvara sijaset vrlo ozbiljnih pitanja, koja direktno utiču na problem istine krivičnog postupka, utiču na krivično gonjenje i kao krajnja posledica sankcija koja ide. Ako treba da rešimo pitanje aplauza, kažite da pozovemo i naše, ima nas više, pa možemo da aplaudiramo celu noć, a da li će da bude bolje građanima, ne verujem.

Nemojte tako, biće bolje onima kojima se aplaudira, bolje se osećaju. Nemojte tako. Nemojmo opšte ocene, hvala vam mnogo svima. Nadam se da nema više prijavljenih povodom amandmana na član 164. Poslovnika.
Na član 168. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Vlada nije prihvatila amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Evo dolazimo na jednu inovaciju koja do sada kod nas nije postojala. Ovo je poglavlje - Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Pod sličnim nazivom poznati institut krivično-procesnog prava odavno postoji. Član 168. ima podnaslov - Zabrana napuštanja određenog mesta i druga ograničenja. To je član koji ima priličan broj stavova, da budem precizan 12 stavova.
Znači, povodom 11 stavova nemamo nikakve primedbe u smislu amandmana. Imamo nešto, ali smo smatrali da nije to dovoljno da bi napisali amandman. Na šta smo podneli amandman? Na stav 9, zabrana napuštanja mesta itd, koji glasi: ''Sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena jedna ili više mera iz stava 1. do 3. ovog člana, primeni (molim vas, slušajte građani Srbije) elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su okrivljenom određena, pod uslovom da to neće škoditi zdravlju okrivljenog. Uređaj za lociranje okrivljenog (odašiljač), na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način (verovatno i oko vrata ćete da mu stavite ogrlicu), pričvršćuje stručno lice (zar vam to ne liči na one okove koje su zakucavali robovima), koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja.''
Znate, kada smo bili mali gledali smo one serije ''Opstanak'', pa kada su biolozi ispitivali kakva je situacija sa populacijom neke ptice, antilope, pa su im ugrađivali te odašiljače.
Nešto slično postoji na ušima ovih krava koje su u tovu. Verovatno je to isti odašiljač kao što se stavlja onaj bar-kod ili ona evidencija u Teranovi, pa ova vaša Kovačevićka, nije vaša, nego ova žuta, kada krade robu, ono piska, pa pokazuje da je ona ukrala robu, a nije platila račun.
Molim vas, izbacite ovo. Morate da znate da se prema ljudima postupa sa dostojanstvom. Ovo će biti mnogo teža i uvredljivija kazna. Ovo je već kazna, ovo nije mera da ga putem mobilnog pratite gde se on kreće. U krajnjem slučaju, imate i Perišića koji beži. Ovog koji je pušten pod vašom garancijom, pa pobegne obezbeđenju. Vi ne znate.
Nadam se da vam nije teško da makar ovaj amandman usvojite, ako ministar nije bar toliko bio sposoban da prizna da je ovo glupost što je napisano. Nećemo valjda ljude da beležimo sa bio-čipovima. Nije ovo životinjska farma.
Ako je neko osumnjičen, ako je potreban da se pojavi radi vođenja krivičnog postupka, nećemo valjda da ga vezujemo nekim odašiljačima, on ide kroz grad i ono pišti celim putem. Nećete valjda da omalovažavate ljude.
Verujte, ako ovo prihvatite, ovaj član neće ništa da se naruši, a vratićete dostojanstvo ljudskim bićima i sprečiti bruku koja može da nastane.

Gledali su ljudi različite filmove, pa imaju različite asocijacije, ali različite poslaničke grupe dobijaju tačnim redosledom. Prvo gospodin Jojić, da završimo sa jednom poslaničkom grupom, pa gospodin Aligrudiću. Imajte razumevanja, dakle, nastojim da istovremeno vidim sve poslanike koji se jave, a vi koji se javljate ne vidite uvek. Izvolite.

Dame i gospodo, ovo je izuzetno zaista osetljiva materija. Ovo je neki novum izmišljeni, koji apsolutno u našim okolnostima i za naše prilike ni u kom slučaju ne bi trebalo da bude prihvaćen.
Ovde se kaže - sud može naložiti da se prema okrivljenom, kome su određene mere iz člana 136. ZKP-a, primeni elektronski uređaj radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su okrivljenom određena, pod uslovom da to neće škoditi zdravlju okrivljenog.
Sada da se mi nešto razumemo. Ima li on osumnjičeni još uvek status okrivljenog? Nema. Složićete se da je on samo osumnjičen i prema osumnjičenom, ako hoćemo da kažemo, postoji još uvek odredba i načelo nevinosti.
Kako o tome možemo govoriti unapred, evo on je već okrivljen. Uređaj, ono što je rekao gospodin Krasić, uređaj za lociranje okrivljenog, odašiljač, fiksiraće se i okačiti na zglob ruke ili noge okrivljenog.
Drugo, ono što je rekao gospodin Krasić, ponovo ponavljamo, biće stručno, ali veoma stručno kvalifikovano pričvršćeno, kako to predviđa ovaj član 168. stav 9? Iako je elektronski nadzor danas ušao u modu, dame i gospodo, građani Srbije, ne radujte se ovom zlu iz nekih inostranih država, ne treba ga prihvatiti sa oduševljenjem.
Pitanje je, da li se ta kontrola slaže sa pravom na fizički i psihički integritet čoveka i njegovim ljudskim dostojanstvom. Uređaji o kojima je ovde reč predstavljaju neku vrstu savremenih, gospodo, bukagija. Da li se vraćamo u vreme u kome je čovek ponekad bio okovan od vrata do gnjata. Da li se vraćamo? Sa ovim se vraćamo.
Pokušaj da nas neko ubedi da su ova rešenja delotvorna, apsolutno ne može biti prihvaćen. Po našem mišljenju, ovo su sredstva koja ugrožavaju osnovna ljudska prava i dostojanstvo.
Malopre kada smo govorili o onom članu, nek mi bude dozvoljeno samo da se vratim na član 388. U članu 388. Predloga zakona, u kome stoji poglavlje 26, Pravni lekovi, ovde ste gospodo isključili pravo žalbe, a u članu 388. stav 4. stoji, javni tužilac je dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu. Šta sada? Ovamo ne može, a ovde mora.
Sada drugo da vas pitam, koji bi pametnjaković i stručnjak da predloži da javni tužilac mora da izjavi žalbu protiv svake presude koja je u prvostepenom postupku doneta, čak i protiv presude na koju on nije imao nijednu primedbu. Vi hoćete da javnog tužioca prinudite da on piše žalbu protiv samih svojih shvatanja i pravnog tumačenja. Zašto bi on morao da izjavljuje žalbu protiv svake prvostepene presude.
Sačekajte kolega, vezano je za Predlog zakona, to je suština stvari, I da ne prelazimo mi ovako površno preko nekih bitnih stvari. Obavezujemo tužioca da izjavi žalbu protiv svoje volje. On je procenio u toku postupka da nema mesta žalbi. Sada ga terate da piše žalbu protiv svake presude. Zašto?
Njegovo je pravo da oceni ima li mesta žalbi ili nema. Ovde kažete da mora da izjavi žalbu, a tamo kažete javni tužilac ne mora da izjavi žalbu. Kada smo govorili malopre o članu 163, samo da napomenem i da povežem članove, govori se o tome da javni tužilac ne treba da izjavi žalbu ako je sud oslobodio od kazne svedoka-saradnika. Ne treba da izjavi žalbu. Ovde ste u kontradikciji, u konfliktu se sa samim odredbama prava na žalbu.
Postavlja se pitanje, da li je pravo na žalbu svedoka-saradnika samo u odnosu na kaznu, to je jedna stvar. Drugo, da li javni tužilac sme da propusti ili da ne izjavi žalbu protiv nezakonite odluke i da li sme da propusti da ne izjavi žalbu ako je došlo do pogrešne primene materijalnog prava. Vidim da tu nema usklađenosti.
Ljudi, ovo nisu obične stvari. Verujem da ovu sednicu Skupštine prate građani, prati stručna javnost. Drugo, mi ćemo biti uporni da vam ukažemo, onaj predlagač je prepisivao iz nekih zakona drugih zemalja, koje nisu ni Nemačka, ni Francuska, ni Engleska, ni Švajcarska, ni Belgija, ni Holandija, ni Vels, ni Engleska, ni Amerika, nego svojstveno samo nekim zemljama.
Rekao sam da je mnogo odredaba prepisano iz Zakona o krivičnom postupku koji je pisao, a kaže, naložio Pedi Ešdaun u BiH. Imamo prepise, daće vam kolega, možda ne verujete, ali vas uvažavam kao kolegu. Daću vam da pročitate i da vidite da su te odredbe prenete u naš zakon. Je l' to nam treba.
Mi imamo takve stručnjake koji mogu da naprave dobar zakon, zakon koji će biti delotvoran, primenljiv, koga će dočekati stručna javnost, i tužioci i sudije da ga primene, i policija i advokatura kako treba.
Međutim, nemojte se ljutiti, ovih nekoliko instituta što ste uveli i što pokušavate da ubacite ovde, nije Srbija kriminalna država. Ponovo moram da skrenem pažnju da mi ne možemo donositi zakone za pojedinačne slučajeve. Možemo donositi zakone za opšte radnje i kriminal u Srbiji u opštem smislu.
Dakle, propisivati za klasični kriminalitet, za privredni kriminalitet, za zaštitu života i tela građana, za zaštitu bezbednosti zemlje. To su krivična dela.
Šta je još opasno? Dame i gospodo, opasno je zbog toga što nemamo kadrove za ova rešenja. Nama još uvek policija ni tužilaštvo nisu restruktuirani. Šta će trebati? Za ovo je najmanje potrebno 10 godina da bi Srbija mogla da prihvati neka rešenja. Tužilačko policijske istrage, policijskog izviđaja, to mu je mesto i naziv, da bude kao što je u Nemačkoj, policijski izviđaj, i u Francuskoj, policijski izviđaj, a da bude istovremeno policijsko-tužilačka istraga.
Mi moramo stvoriti materijalne uslove za to, a što znači moramo i kadrove u tužilaštvu imati takve, moramo u policiji imati kadrove koji će da vode ove poslove, moramo im obezbediti materijalna sredstva, da imaju posebne zgrade. Šta će nama tužioci da se dogovaraju i sudija i tužilac, preko puta kancelarija do kancelarije.
Nemamo mogućnosti, niti materijalne, niti kadrovske, niti pravno-političke. U našoj državi još uvek politička situacija nestabilna. Mi smo prihvatili mnoge ugovore i mnoge odredbe međunarodnog prava moramo da uskladimo, ali ne na ovakav način.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, ovde treba dosta vremena da bi se neka rešenja mogla prihvatiti i samo nam treba vreme. Hvala.

Vreme je prošlo. Hvala vama, gospodine Jojiću. Idemo redom, imate mogućnost da izaberete da li po Poslovniku ili amandmanu, ali molim vas, izabraćete sami, samo da završim rečenicu.
Dakle, molim vas, gospodine Jojiću, upravo ovo što smo rekli, i vas i sve učesnike, sada je rasprava u pojedinostima, prošla je rasprava u načelu i potpuno razumem vaše stavove. Ali, vodite računa, naročito ako verujete, to poštujem, da postoje građani koji pažljivo prate i omogućite im da oni koji pažljivo idu od člana do člana da mogu da povežu i da ne skačemo sa načela na prethodne članove. Molim vas, samo to.
Sada je amandman na član 168. i o njemu je ubedljivo govorio prvo gospodin Krasić čitajući ga, zatim ste ga vi dobro parafrazirali i delom pročitali, i videli ste kako smo svi zajedno reagovali i da ne sklanjamo tenziju sa toga.
Da li još neko želi o amandmanu? Po amandmanu, vidite da sam bio u pravu kada sam ponudio dve mogućnosti. Izvolite, reč ima Miloš Aligrudić.

Dakle, o amandmanu. Vaša malopređašnja primedba u odnosu na ono stoji, zaista, način na koji je gospodin Krasić pročitao ovaj deo člana 168, tačnije njegovu tačku 9), na način na koji je pročitao, može stvarno izazvati smeh, i tako je i bilo, i priznajem da sam se i sam nasmejao.
U tom cilju pročitaću to još jednom, pa ko hoće da se smeje neka se smeje, to ću svejedno pročitati još jednom. Dakle, reč je o meri prisustva okrivljenog radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Šta to znači, da bi javnost znala? Neophodno je obezbediti da okrivljeni bude prisutan u svakoj fazi postupka.
Zašto okrivljeni? Naravno da postoje različiti izrazi, osumnjičeni, okrivljeni, optuženi itd, ali videćete da po ovom predlogu zakona okrivljeni je generički pojam za ceo postupak i zbog toga se taj izraz ovde upotrebljava.
Dakle, reč je o tome da se obezbedi prisustvo okrivljenog u bilo kojoj fazi postupka.
Kako se obezbeđuje prisustvo okrivljenog? Tako što se poziva, tako što ako treba privede se, dovede se, tako što mu se zabrani, a verujemo da će to sa zabranom biti poštovano, da napusti određeno mesto ili neka druga ograničenja, uz ovo ograničenje, da bi se iskontrolisalo da li je ova zabrana poštovana, zatim jemstvo i nažalost pritvor, kada nema drugih mogućnosti.
Šta piše u jednoj od tih mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, pročitaću još jednom, verovatno na radost prisutnih.
Sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena jedna ili više mera (nekih drugih mera, kao što je mera zabrane napuštanja određenog mesta), primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ovog ograničenja, pod uslovom da to neće škoditi zdravlju okrivljenog.
Uređaj za lociranje okrivljenog (odašiljač), na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način, pričvršćuje stručno lice, koje pri tom daje okrivljenom daje detaljno uputstvo o načinu rada uređaja, upoznaje ga sa tim kako uređaj funkcioniše i kako radi.
Stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru (prijemnik). Elektronski nadzor obavlja policija, BIA ili drugi državni organ.
Dakle, mogu da se složim, što sam sada i pokazao, da na oko odredba kako je napisana može delovati smešno ili prosto da kažem deluje smešno kada se pročita.
Ali, razmislite o sledećem, koja je najdrastičnija mera obezbeđenja prisustva okrivljenog. Složićete se da je to pritvor. Razmislite malo o tome kada se govori o dostojanstvu okrivljenog.
Zar je moguće da se nekome može gore narušiti dostojanstvo nego tako što ga zatvorimo u četiri zida i ne damo mu da se pomeri iz ta četiri zida, tako što mu dostavljamo hranu kroz rešetke, tako što mu ne damo da izađe iz prostorije, ali neki put je to neophodno. To građani znaju. Kako drugačije da postupimo sa okrivljenim za koga postoje razlozi za određivanje pritvora?
Možemo zamisliti da se zatraži jemstvo, možemo zamisliti da mu se izrekne zabrana napuštanja recimo stana, mesta boravka ili drugog mesta u kome se zatekao u tom trenutku, iako mu nije mesto boravka.
Do sada u krivično-procesnom zakonodavstvu imali smo takođe ovu meru zabrane napuštanja mesta boravka. Hajde razmislimo, sud izrekne meru zabrane napuštanja mesta boravka i on kaže - dobro, hvala vam na tome, izrekli ste mi tu meru, toga ću da se pridržavam u meri u kojoj mi to odgovara ili da procenjujem da li ćete me uhvatiti ili nećete da li sam otišao iz tog mesta ili nisam.
Naravno, složićete se, ako imamo tu vrstu nepoverenja prema okrivljenom, može se izreći druga mera obezbeđivanja prisustva, kao što je recimo pritvor, ali ako postoji neki širi dijapazon mera koji možemo primeniti, a koje će manje uticati na ugrožavanje ljudskih prava onoga protiv kojeg se vodi krivični postupak, složićete se da je mera pritvora najteža mera, zašto ne bi primenili neku drugu meru?
Može to da nam bude smešno koliko god hoćete, ali mislim da je za svakog okrivljenog povoljnije.
Naravno, može da ne pristane na ovu meru, posledice nepristanka uveriće sud da je potrebno da primeni drugu meru i to težu, ali da vidimo zbog čega se prema nekome ne bi primenila i ova mera, ukoliko je ona dovoljna, i bez izricanja mere pritvora ili traženja jemstva, koja pogađa trenutno džep onoga protiv koga je ta mera određena, zbog čega se onda ova mera ne bi primenila.
Jeste smešno, pominju se ogrlice, odašiljač, prijemnik, ali u savremenim tehnološkim uslovima tu meru je moguće primeniti, moguće je primeniti bez oštećenja zdravlja okrivljenog i naravno uz obavezu suda da sagleda da li postoji i takva mogućnost.
Prema tome, ova mera se da primeniti, ova mera je svakako blaža po okrivljenog u svakom slučaju od sledeće dve mere koje se navode u zakonu, i naravno da ne možete zamisliti da nekome na silu stavljaju ogrlicu i odašiljač jer se u ovom članu vrlo jednostavno kaže da stručno lice pokazuje kako se rukuje, daje uputstva itd.
Jasna je stvar da je ova mera u interesu onoga ko vodi postupak javnog tužioca, u interesu suda, u interesu okrivljenog, ako je moguće takvu meru izreći, da se ne bi izrekla mera jemstva i da se ne bi izrekla mera pritvora. Da li to vređa dostojanstvo? Moguće, možda to nekoga i vređa, ali duboko sam uveren da svakoga mnogo više vređa da ga za sve to vreme alternativno držimo u pritvoru.
Ne vidim zbog čega bi pritvorska jedinica bila mnogo bolja mera od mere zabrane napuštanja mesta boravka, uz određena sredstva koja obezbeđuju uverenje suda koji je tu meru izrekao da zaista za vreme trajanja mere ne napušta mesto boravka. Ne vidim zbog čega bi mera pritvora manje vređala dostojanstvo okrivljenog.
Jeste, stvarno deluje smešno, ali radi se o gradaciji mera, o jednom finom graduetu koji je ovde napravljen da bi se jednostavno mogao ostvariti širi dijapazon mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u cilju i u interesu zaštite, osnovne zaštite prava građana i upravo u cilju interesa poštovanja dostojanstva okrivljenog u toku vođenja celog postupka.
Možda ovo nekome nije bilo ubedljivo obrazloženje, ali meni, sa krajnjeg cilja i sa krajnjeg aspekta zbog čega je mera predviđena jeste. Prema tome, u tom smislu smatram da je ova mera opravdana, a moguće je da to nekome deluje smešno. Možda i deluje smešno kada se ovako pročita, ali ne mislim da je treba odbaciti ili kritikovati samo zato što nismo navikli na izraze koji se upotrebljavaju ili što nismo navikli da takva mera u našem zakonodavstvu postoji.
Dakle, smatram da ovaj član zakona, odnosno ceo zakon treba usvojiti upravo ovako kako je predložen.

 Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula.

Ovaj predlog je nešto što je veoma dobro i mislim da je vrlo jasna zamena za klasični pritvor. Zašto bismo koristili samo merila iz naše avlije. Pored naše avlije postoji svet. Zašto ne bismo koristili ono što koristi savremen svet?
Pre sto i nešto godina, kada je prva tužba napisana na pisaćoj mašini u Srbiji stigla ovde u beogradski sud, bila je odbijena zato što predsednik suda nije mogao da prepozna po rukopisu ko je pisao. Sa jednim glasom više u Skupštini Srbije svojevremeno je izglasano da se radi železnica.
Prema tome, nemojte da koristimo avlijska merila kao da svet ne postoji. Otisci prstiju su svojevremeno bili nova tehnika, pa je prihvaćena. DNK analiza takođe se danas koristi. Nemojte sebe da potcenjujemo. Ovo je odlično rešenje.

 Izvolite, gospodine Krasiću. Dobro je kada se međusobno podržavamo ovakvim primerima. Nismo mi jedini, naša istorija. Engleski parlament je sa jednim glasom protiv odbio da prihvati zahtev Kraljevske akademije nauka da se zabrani upotreba parne lokomotive, jer zbog brzine od 35 km, koja je neverovatna, postoji opasnost da se zalepe organi za kičmu tokom vožnje. Ovo je samo deo zabave pre pauze, a pre toga ozbiljna primedba gospodina Krasiću.