Prihvatiću čak i sugestiju gospodina Balinovca da se dopuni ova razmera svim onim, da ne postoji mogućnost samovolje ili bilo kakvog arbitrarnog ponašanja u okviru odnosa tri prema jedan, ali mislim da je ovaj odnos spas za državne službenike i nameštenike, kako to kaže Vlada Republike Srbije, a to ste mogli da vidite i ovde u Narodnoj skupštini.
Nije ovde reč, zarad javnosti to hoću da kažem, o narodnim poslanicima, reč je o ljudima koji rade u državnoj upravi, reč o ljudima koji obavljaju svakodnevno teške poslove i o ovim devojkama koje vode stenografske beleške, o onima koje moraju da čiste ovu zgradu i koje moraju da urade sve što je potrebno da bi bila osposobljena za prijem i rad narodnih poslanika. Ti ljudi ne mogu da prihvate da taj odnos bude tako dramatično veliki, kako je predviđeno ovim zakonom, i traže mnogo više poštovanja principa pravde i pravičnosti i nekog racionalnog odnosa države.
Ljudi, ne može odnos da bude devet prema jedan. Nismo ni mi za uravnilovku, nismo za socijalizam, ali hajde da malo te razlike smanjimo, da to bude tri prema jedan, pa će svi biti zadovoljni, i onaj ko je
dobio onaj jedan, zato što zna da onaj koji ima viši položaj, koji je radio više ili je bolje ocenjen, da ima samo tri puta veća primanja.
Ako mu kažete da ima devet puta veća primanja, onda mislim da će tu dolaziti do velikih problema i da neće moći da funkcioniše državna uprava. Iz iskustva znam kakva je sujeta i kakvi su problemi.
Da ne pričam o tome da se suočavamo sa tim da ljudi u državnoj upravi zaista imaju velike muke, kako i na koji način da prežive. U vreme dok smo mi bili deo državne uprave i na taj način kontrolisali i videli kako ljudi rade i kako funkcionišu, a vi se tog perioda sećate, gospodine Balinovac, znači, ljudi imaju platu po sedam, osam hiljada dinara i oni od toga ne mogu da žive i šta da radite - hajde da mu dam bonove hiljadu, dve hiljade dinara mesečno ili bilo kako, da bi mogao nešto svojoj deci da obezbedi ili bilo kome drugom.
Danas situacija nije mnogo bolja. Neću da imam fatalistički pristup, pa da govorim da je sve gore, da je sve lošije, da je ne znam šta, ali pitajte ovu decu ovde, pitajte sve ove ljude koji žele da napreduju, koji žele da rade. Naravno, razlikovala su nam se mišljenja po tome kako im se omogućava ili obezbeđuje napredovanje na ovakav način, ali razlika u primanjima, po kojoj će jedan da ima deset hiljada, a drugi će da ima devedeset hiljada, to ne mogu da razumem, niti to može iko od njih da razume, niti može razlika u kvalitetu rada, razlika u angažovanosti, razlika u stručnoj spremi i u svemu drugom da bude tolika. To je nešto što je potpuno neprihvatljivo. Hajde da te razlike smanjimo, pa da ta najniža osnovica bude značajno viša i da ljudi mogu da prežive od svog rada i da mogu da prehranjuju svoje porodice.
Da znate, mi nemamo nikakav lični interes ovde, niko od nas. Mi vam ovo govorimo samo zato što je to interes svih ovde zaposlenih, ali apsolutno svih. Svako će vam to reći. Ne postoji nijedan koji će vam reći da postoji neki drugi interes ili neka druga želja. Najviše su zainteresovani baš za ovaj amandman.
Spreman sam da vidimo, da vi kroz sednicu Odbora na bilo koji način provučete i nekakvu vrstu tehničke dopune, ako je to potrebno, da bi se izbegla samovolja bilo čija i u tom odnosu između jedan i tri, ako je to potrebno, zato što mislim da je to važno za ljude koji rade u državnoj upravi, da bi se prihvatanjem tog amandmana mnogo toga i suštinski promenilo i da bi bilo neuporedivo bolje za veliki broj ljudi, za veliki broj građana koji svoju decu i svoje porodice moraju da izdržavaju, a rade u državnoj upravi.
