Podnela sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o carinskoj tarifi, član 6. Kada vam budem pročitala jednu rečenicu tog člana 6. u njoj ćete videti svu doslednost Vlade u nameri da svoju vlast vrši na nezakonit način, uredbama, i svu upornost Srpske radikalne stranke da na to ukazuje i pokušava da to spreči.
Član 6. kaže – ako to proizilazi iz obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima – onda nedostaje reč na kojoj ja insistiram, da su oni ratifikovani u Skupštini – Vlada može za 2007. godinu uredbom uskladiti nomenklaturu Carinske tarife koja će se primenjivati. Znači, uredbom definišete subvencije, vrlo selektivno, određenim delatnostima i preduzećima. Pričali smo o tome povodom budžeta. Nema zakona o subvencijama, zakona koji bi definisao kriterijume, poznate svima, i pristup koji je za tržišnu ekonomiju definisan kao jednake šanse svih građana.
Uredbom o stranim direktnim investicijama vi pospešujete zapošljavanje i, kako je to moj kolega Krasić rekao, u toj uredbi se tačno vidi da više ne postoji ni Agencija za strana ulaganja, ni institucije, nego postoji gospodin Mlađan Dinkić, koji se pita i kome se na uvid podnosi npr. garancija, da je uslovno nazovem, za dobru realizaciju posla.
Znači, princip je da ova vlada, odgovorno ponavljam, vrši vlast ne na zakonu zasnovano, u jednom delu, ne uz saradnju Skupštine koja će o tome da raspravlja i da građani čuju argumente za i protiv, nego uredbama, koje su stvar iznude, kratkotrajnih rešenja, koja nisu apsolutno prihvatljiva.
Zašto je to važno? Vi imate nespornu većinu i zašto onda ne želite da to što je potrebno kao preduslov za realizaciju, govorim u ovom slučaju o sporazumu CEFTA, završite ovde u Skupštini? Imam sumnju, koju javno izražavam, da bi neki stav te carinske tarife mogao upravo biti onaj koji je pominjao juče gospodin Paja Momčilov, da bi se možda mogle transportovati ili skladištiti čak i raznovrsne materije i otpadi, možda. Svaka tajna i svaki rad iza zatvorenih vrata rađa sumnju.
Ali, nesumnjivo je neophodno da sporazum, koji u velikoj meri utiče na poslovanje privrednih subjekata u zemlji i koji proizvodi posledice na sve nas, bude ratifikovan u ovom domu. Ta ratifikacija je ustavna obaveza, po članovima 194. i 195, hijerarhije međunarodnog i domaćeg prava. I, onako kako su vam mentori, darodavci, govorim opet o međunarodnom ugovoru o starateljskom fondu koji je dao pomoć od šest miliona da se radi privatizacija onako kako njima odgovara i da se plaćaju provizije za uspeh u privatizaciji... Taj sporazum je, po zahtevu donatora, ratifikovan u Saveznoj skupštini. Znate iz kog razloga? Jer obavezuje neku buduću vladu da jednom ratifikovan ugovor ne raskida, ne poništava, jer bi to proizvelo veću štetu nego njegovo neprimenjivanje.
Isto tako ćete sporazum CEFTA morati da ratifikujete. Trebalo je to da bude do polovine 2007, po dinamici, i to iz razloga da neka nova buduća vlast, možda radikalska, svi se boje, nema blagonakloniji pristup prema domaćoj proizvodnji.
Da ima drugačiji odnos prema liberalizaciji, koja je sinonim za otvaranje tržišta za multinacionalne kompanije i, slobodno mogu da kažem, za proizvode i sumnjivog kvaliteta.
Iz tog razloga, da promena Vlade ne dovede u pitanje jedan ovakav projekat – koji se zove ''čekaonica ispred Evropske unije'', jer CEFTA to jeste, to je čekaonica ispred Evropske unije, ako uopšte CEFTA bude postojala do momenta kada budu odlučili da naša zemlja možda zaslužuje da uđe u taj krug – njima je ratifikacija potrebna kao garancija, a nama nije.
Ja razumem vašu želju da se u CEFTA-u uđe i pored negativnih posledica, o kojima ne obaveštavate javnost. Jer, smisao svakog od tih ekonomskih regiona, koji jesu i politički regioni, jeste upravo taj da članicama unutar regiona obezbedi pogodnosti, ali da se onaj van regiona diskriminiše. Ja znam da mi želimo da izbegnemo tu diskriminaciju, ali ne tako da bukvalno dovodite građane u zabludu da je sada nama otvoreno novo tržište, jer smo mi po bilateralnim sporazumima mogli da radimo i trgujemo sa tim zemljama.
O sporazumu CEFTA ću govoriti kada njegova ratifikacija bude na dnevnom redu, za šta se zalažem. Ali, molim vas, gospodine ministre, da ozbiljno razmislite, radi vas i neke istorije koju očekujemo svi mi, da ne preuzimate ličnu odgovornost, kao predlagač u ime Vlade, za ono za šta treba da preuzmemo odgovornost svi mi. Preuzimamo je na dva različita načina. Vi insistirate na koristima, u koje mi sumnjamo, ali iza vas ostaje, kada se to ratifikuje ovde, dokument koji je prošao regularnu proceduru. Nama radikalima ostaju stenogrami, ako ništa drugo, i sud javnosti da smo se protivili lošim odlukama koje imaju štetne posledice.
Da ste poštovali jedan takav princip ne bi se desilo da ja danas pred javnost iznosim Zakon o potvrđivanju (znači ovaj je potvrđen) Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji, pored onog međunarodnog ugovora o tzv. donaciji, smatram jednim od najvećih propusta DOS-ovske vlasti od 2000. godine do danas. Šta je najspornije u ovom zakonu? Trećeg jula 2002. godine objavljen je "Službeni list"; Vojislav Koštunica ga je 1. jula potvrdio 2002. godine, a u "Službenom listu SRJ", broj 11 od 2002. godine, u februaru mesecu 2002. godine, dobro me slušajte, objavljen je "Službeni list", koji je imao samo jednu stranu, u kojem je pisalo da se na osnovu Zakona o potvrđivanju, koji je donet četiri meseca kasnije, iščistio bilans Narodne banke od gubitaka. To je zasluga Mlađana Dinkića da je Narodna banka prvi put u svojoj istoriji iskazala gubitak. Da li shvatate o čemu govorim? Donosite zakon u februaru, na osnovu zakona koji će biti donet u julu mesecu. To je sramota za sve nas.
To što je Sporazum o sukcesiji urađen za pet dana, od 22. do 23. aprila, i od 21. do 23. februara i od 9. do 10. aprila 2001. godine, za pet dana, a o njemu je raspravljalo šest međunarodnih posrednika šest punih godina... Vi ste u roku od pet dana predali sve zlato koje je još Kraljevina imala; jedan od vrsnih ekonomista, gospodin Labus, išao je u Bazel da traži zlato i rekao da ga nije našao, jer na njemu nije video žig Kraljevine Jugoslavije. To zlato je rafinisano 1939. godine i imalo je samo sertifikat o kvalitetu. Ekonomisti će znati kakva je uvreda da jedan ekonomista razmišlja u materijalnim kategorijama, umesto u vrednosnim, i kaže - nismo zlato našli, pa ga nema.
Draga gospodo, potvrđen je sporazum po kojem... Neću da pričam o tome kako su podeljene ambasade, konzulati. Pričam o tome kako su nestale materijalne vrednosti. Nije tačno da su nestale. Ali, strašno je da danas veliki broj izbeglica, ljudi koji su zaradili penziju, koji imaju imovinu, po nesprovedenom zakonu, potvrđenom u ovoj skupštini, danas ne mogu da realizuju svoja osnovna prava.
Dragi kolega, o ovome govorim kao o principu, govorim principijelno o pojavama i o načinu kako ne treba vršiti vlast. Svaki amandman koji je podnela Srpska radikalna stranka za građane je u stvari uputstvo kako bismo mi vršili vlast da smo u prilici.
Molim vas, radi vas, radi zajedničke podele odgovornosti, sve ono što ovaj narod treba da čuje, makar to bilo i loše, neka mu to kažu njegovi narodni predstavnici, u domu koji je za to ovlašćen, svoje argumente za i svoje argumente protiv. Između ostalog, kao što se zaturilo zlato, biće vremena da postavimo i pitanje ko rasprodaje svu imovinu banaka koje su u stečaju u jednom danu 2001. godine nestale. I ne samo šta je sa njihovim umetničkim slikama, poslovnim prostorom, nego i novcem koji se nalazio na računima tih banaka.
Da zaključim, dobar sistem nije onaj koji zahteva savršene ljude, jer svi ljudi imaju ljudske slabosti; dobar sistem je onaj koji onemogućava da se na tim slabostima dese propusti, zbog kojih ćemo svi trpeti, i koji te propuste mora da svede na minimum. Zahvaljujem se. (Aplauz.)
