Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, a neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o jednom vrlo važnom zakonu, o zakonu o državljanstvu. Taj zakon predstavlja, svakako, jedno od osnovnih pitanja svake države.
Danas je ovde pomenuto pitanje reciprociteta. Kada se radi o međunarodnim odnosima, o odnosima među državama, ovaj princip je uvek prisutan.
Jedan od narodnih poslanika koji je govorio, govorio je i o tome kakav je zakon o državljanstvu Republike Crne Gore. Nažalost, nisam imao prilike da pročitam taj zakon, ali smatram da, kao i prema svakoj državi, tako i prema Crnoj Gori treba da bude zastupljen ovaj princip. Dve nezavisne države koje su bile u takvom međusobnom odnosu da su kao ustavni akt imale ustavnu povelju, sva svoja pitanja, pa i pitanja državljanstva treba da rešavaju sporazumno.
Jasno je da građani Srbije poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, koji su prijavljeni na teritoriji Srbije, ne mogu ostati bez državljanstva.
U pogledu ovog pitanja, imao sam i lično iskustvo. Iako smo supruga i ja rođeni u Srbiji, naša deca su rođena u Bosni i Hercegovini. Prilikom pokušaja da se upišu u državljanstvo Srbije, traženo je da se odreknu državljanstva Bosne i Hercegovine. Smatram da je to tada bilo u redu i da je to po zakonu. Međutim, ovaj zakon daje i neke druge mogućnosti, a samim tim otvara i druge dileme, o kojima je ovde govorilo više poslanika, a prvi je o tome govorio gospodin Batić.
Mi ćemo podržati ovaj zakon, ali samo u slučaju da bude usvojen amandman koji je ovde izneo gospodin Vučić. Mogućnost da građani Crne Gore, koji to žele, mogu dobiti srpsko državljanstvo nije sporna, ali, pod određenim uslovima. Smatram da to mogu ostvariti samo oni koji su se izjašnjavali kao Srbi. Svi ostali, koji su glasali za odvajanje i odlazak iz naše zajedničke države, ne mogu i ne smeju biti time nagrađeni, jer bi to bilo na štetu građana Srbije.
Takođe, smatram da treba razmisliti i o članu 27, koji govori o otpustu iz državljanstva Republike Srbije, posebno o tački 3, u kojoj se govori o otpustu iz državljanstva po međunarodnim ugovorima. Smatram da je ovo nejasno i da to treba bolje precizirati, vodeći računa o pravima i slobodama čoveka i građanina, prvenstveno, vodeći računa o Ustavu Republike Srbije.
Što se tiče člana 48, ovde nije prisutan gospodin ministar, ali u članu 48, u poslednjem stavu, govori se da ministar uređuje i donosi propise vezane za upis u državljanstvo. Želeo sam da se njemu obratim, jer je danas u Srbiji prisutna jedna blago diskriminatorska praksa prema građanima državljanima Srbije. Posebno se radi o onim građanima državljanima Srbije koji su državljanstvo stekli u poslednjih 15 godina, odlaskom sa prostora bivše SFRJ i dolaskom u Srbiju.
Ovi građani, za razliku od drugih, ne mogu svoja uverenja o državljanstvu da podignu u organizacijskoj jedinici MUP-a, odnosno opštini gde su prijavljeni, a to, po ovom novom predlogu i po ovom poslednjem stavu u članu 48, treba da reši ministar za unutrašnje poslove.
Smatram i da gospodin ministar i njegovo ministarstvo, i prilikom izdavanja ličnih dokumenata, posebno ličnih karata, treba da vodi računa o tome da se građani koji su došli sa drugih prostora ne osećaju kao građani drugog reda, jer se to do sada moglo videti po brojnim šiframa u tom osnovnom dokumentu, a to je lična karta. Smatram da svi treba da imaju potpuno ista dokumenta.
Što se tiče člana 52, poslednji stav, koji govori da se izjava i zahtevi iz stava 1. i 2. ovog člana mogu podneti u roku od pet godina od stupanja na snagu ovog zakona, smatram da je to suviše dug period i da će, verovatno, u tom periodu, a i danas smo čuli od nekih obećanja, biti donet i novi zakon o državljanstvu.
Želeo bih samo da napomenem, svi ste imali prilike da se odjavljujete iz jednog mesta i prijavljujete u drugo mesto. Rok da to uradite, kada podignete odjavnicu iz jednog mesta da bi se prijavili u drugom mestu, vam je osam dana.
Smatram da će svi oni koji žele državljanstvo Srbije to učiniti u najkraćem mogućem vremenu i da ovaj rok nikako ne bi trebalo da bude duži od jedne do dve godine.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da imam svega dva minuta, pokušaću ukratko, u nekoliko teza, da potvrdim ono što su već moje kolege prethodno govorile.
Izmene Zakona o državljanstvu svode se, u stvari, na davanje mogućnosti da crnogorski državljani koji su stanovali u Srbiji, imali tu prebivalište 3. juna 2006. godine, steknu državljanstvo. To nije sporno. Zakon je ovde ponuđen po hitnom postupku.
Želim samo javnost da upoznam da od 3. juna 2006. do 3. jula 2007. godine ima godinu i mesec dana. Propušteno je godinu i mesec dana. Od 3. jula 2007. godine do današnjeg dana ima tri i po meseca. Eto, kakav je odnos vladajuće većine prema hitnosti.
Inače, dobro je da je vladajuća većina prestala sa opstrukcijom rada Narodne skupštine. Moje kolege su to obrazložile. Neću da trošim vreme na to.
Samo da podsetim, zbog ovih ministara što plaču jer ne radi Narodna skupština, počev od Dinkića, Đelića i ostalih, Vlada nijedno jedino vanredno zasedanje nije tražila, a ovo je osmo od maja meseca. To pokazuje kakav je odnos i da je to samo foliranje i folirantski odnos ministara u odnosu na javnost.
Kada je u pitanju državljanstvo, da bi neko bio državljanin, treba, prvo, da to želi, treba da hoće da bude državljanin, treba da poštuje tu državu.
Sada imamo situaciju, tj. imamo državljane koji ne poštuju državu, ali dolaze na šaltere da uzmu putnu ispravu koja se zove pasoš. Uslov da bi neko imao putnu ispravu, pošto je to javna isprava, jeste da je državljanin.
S druge strane, imamo one Srbe koji žive van Srbije, koji doživljavaju Srbiju kao svoju maticu, koju vole, koju žele, koju hoće. Iz tih razloga je uvažen amandman poslanika Ivice Dačića, predsednika SPS-a, u ime poslaničke grupe, i mi ćemo, ako se taj amandman usvoji, ili radikalski, potpuno nam je svejedno koji će da bude, samo u tom slučaju podržati izmene ovog zakona. U suprotnom, on nije ispunio svoj cilj.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o državljanstvu, kao i set drugih zakona o kojima ćemo raspravljati ovih dana, npr. zakon o putnim ispravama, predstavlja jedan od vitalnih zakona u pravnoj regulativi svake države. Zgodna je bila prilika da se putem ovog zakona reši pitanje državljanstva svih Srba, pre svega, mislim na Srbe u dijaspori, kao i pitanje izbegličkog statusa Srba iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, Republike Srpske i drugih srpskih država. Nažalost, ovaj zakon je parcijalno rešenje samo jednog pitanja, a pitanja Srba iz dijaspore, izbegličkog statusa, ne rešava.
Ja ću se osvrnuti, prevashodno, na pitanje izbegličke populacije, s obzirom na to da je sa prostora Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, na prostore Srbije izbeglo preko 500 hiljada Srba, koji su dobijali ovde izbeglički status. Kako je do svega toga došlo? Došlo je na temelju oduzimanja, jednostranog oduzimanja državljanstva od strane hrvatske države.
Naime, prema odredbama saveznog zakona bivše nam SFRJ, svi građani SFRJ imali su državljanstvo savezne države i države članice, Republike Hrvatske. Hrvatska je, jednostranom odlukom hrvatskog Sabora, oduzela Srbima državljanstvo, i savezno i republičko, što je neprimereno prema odredbama međunarodnog prava i prema međunarodnim standardima, ali Hrvati su to učinili.
U savremenoj praksi, savremenih parlamentarnih država, vrlo su retke situacije kada se građanima države oduzima državljanstvo. Čak i najvećim kriminalcima, ubicama, država ne oduzima državljanstvo, odnosno ne uskraćuje pravo na državljanstvo. HHrvati su to Srbima uskratili i oduzeli.
Suočeni sa progonom i genocidom, došli su na prostore Srbije i dobili su ovde izbeglički status. Tada su pokušali da obnove državljanstvo u Hrvatskoj i da dobiju tadašnje republičko državljanstvo. Prema odredbama Zakona o državljanstvu Republike Hrvatske, nisu ga mogli ostvariti, morali su podneti zahtev i u upravnom postupku su dobijali to državljanstvo. Slična je situacija bila i u Srbiji. Građani koji su izbegli, morali su pribaviti originalna dokumenta iz Republike Hrvatske i pokrenuti upravni postupak ovde i dobiti srpsko državljanstvo.
U čemu je bio problem za izbeglice? U tome što je trebalo pribaviti dokumenta u Hrvatskoj, a nije se moglo otići u Hrvatsku. Naime, na temelju izbegličke legitimacije koje su imali nisu mogli otići tamo. Šta su ljudi činili, morali su da čekaju, da čekaju bolja vremena. Hrvatska država, koja je uskratila pravo na državljanstvo, oduzela imovinu i proterala stanovništvo, ograničila je mogućnost dolaska kroz nemogućnost dobijanja hrvatskog dokumenta i originalnih dokumenata za upravni postupak, koji je tekao ovde, u Republici Srbiji.
Pored toga, moramo reći da su izbeglice imale ogromne probleme, ne samo u odlasku tamo; to se rešavalo putem određenih prijatelja, rodbine, advokata itd., radilo se o ogromnim sredstvima koja su se morala izdvojiti za razna uverenja, znači, takse, koje su u Srbiji morali da plaćaju. Po nekoliko desetina i stotina maraka za određeno odobrenje, izvode iz matične knjige rođenih, oni to zovu rodni list, uverenje o prebivalištu i neka druga dokumenta koje su morali da dostave ovde, srpskim organima. To su problemi izbeglica, sa kojima se oni suočavaju i dan-danas.
Mi danas, u praktičnoj primeni, imamo odredbe zakona koje građanima koji su izbegli iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske omogućavaju ostvarivanje tog prava u određenom, ubrzanom postupku, ali opet uz dokumentaciju.
Zato se obraćam ministru, s obzirom na to da u upravnom postupku pred Ministarstvom unutrašnjih poslova i organima koji izdaju odobrenja ovoga trenutka ima desetine nerešenih predmeta i ljudi su odustali od zahteva. Zašto? Zato što ne mogu otići u Hrvatsku i ne mogu doneti ono što je neophodno. Oni su, jednostavno, to podnosili 1991. godine, pa, 1995. godine, pa, po onom zakonu iz 1997. godine itd., i na kraju su odustali od svega toga.
Predlažem sledeće, da se jednim dopisom, koji se medijski mora obznaniti, kroz sredstva informisanja, po ubrzanom postupku ponovo obnove oni zahtevi. Oni imaju potvrde o tome da su uputili zahtev, ali ga nisu doveli do kraja, i sada im se mora izaći u susret.
Šesnaest godina su oni tu i šta oni sada da dokazuju? Da su građani? Čiji građani, sa izbegličkom dokumentacijom i legitimacijom, kada ne mogu otići sa izbegličkom legitimacijom?! Plaćati ogromne takse hrvatskoj državi, zašto? Živi ovde 15 godina, ima prijavljeno boravište ovde i ima izbegličku legitimaciju.
Prema popisu Komesarijata za izbeglice od prošle godine, potvrđen je status za 107.000 izbeglica. Ti ljudi nemaju ni ličnu kartu, nemaju ni državljanstvo i ne mogu ga ni dobiti, oni su apatridi i ostaće apatridi, ako država Srbija ne preduzme nešto da im se izađe u susret i da im se u ubrzanom postupku reši pitanje državljanstva.
Ljude koji žive na ovim prostorima 12 godina i koji su bez imovine, bez ikakvih mogućnosti žive, sada treba upućivati u Hrvatsku, da se tamo javljaju i da odjavljuju prebivalište u opštinama iz kojih su proterani, da se odjavljuju u vojnom odseku u Hrvatskoj i da ispunjavaju razne druge stvari u određenom upravnom postupku. Mislim da je to otežavanje ionako teškog položaja izbeglica.
Treba spomenuti sam postupak dobijanja ličnih karata, govorim o izbegličkoj populaciji.
Tu se traži odjava bivšeg prebivališta, pa se mora otići u Hrvatsku i dobiti tamo odobrenje, odnosno odjavu, i prijaviti se ovde; isto to treba učiniti i u vojnom odseku. Tvrdim da više od 50% muške populacije izbegličkog stanovništva ne sme otići tamo. Kako da dobijemo to i kako da se odjavimo?
Ja ću to pokazati na ličnom primeru. Lično sam to rešavao 2000. godine, uz preporuku tadašnjeg pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova, i mogu vam reći da kada sam došao na šalter, uz sve to što sam bio obavešten i što je bio obavešten načelnik unutrašnjih poslova itd., rečeno mi je – vi, gospodine, morate otići u mesto prebivališta, odjaviti se tamo i doneti potvrdu, zatim, otići u vojni odsek i doneti potvrdu; tek kad sa svom tom dokumentacijom dođete ovde, dobićete ličnu kartu.
To pravilo je važilo do pre godinu dana. Negde važi i danas i dobio sam informacije da i danas to neka odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova traže.
Ministre, molim vas da, određenom instrukcijom, jasno naložite da se to više ne traži, jer ljudi to tamo ne mogu dobiti i ne mogu fizički otići.
S druge strane, da bi se to sve tamo završilo, treba otići na dva, tri, pet dana, a kada odeš tamo, pitanje je da li ćeš se vratiti, jer nas hapse, privode itd. Naša bezbednost nije sigurna tamo i ljudi se u toj situaciji opredeljuju za sistem - neću ići i neka bude kako bude, ako sam ovde 15 godina živeo i nije mi niko tražio ni ličnu kartu, ni državljanstvo, onda ću ovde živeti i dalje.
Zašto da tako živi i dalje? Zašto nismo pragmatični i ne rešimo ovo na svoj način? Mislim da rešenja ima. Tih 107.000 ljudi koji se sada vode kao izbeglice, jesu apatridi, ostavljeni bez imovine i proterani, u nemogućnosti da se vrate, a ako žele da ostvare sve ovo, traže im se ogromne sudske administrativne takse za dokumenta, ne znam više koja i kakva, da bi se završio neki upravni postupak. Pomognimo tom narodu.
Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije, a zatim narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo razgovarali o osnovnom tekstu ovog zakona, nažalost, ministre Jočiću, nismo slutili u to vreme da će ovako nešto da se desi i da će separatistički režim Mila Đukanovića, uz pomoć mentora, poput Lajčeka, šiptarskih separatista i na nelegalan način, koji je kasnije verifikovan kao zaokruživanje posebne države Crne Gore, da učini to što je učinio 21. maja prošle godine.
Zabrinuti za sudbinu srpskog naroda, mi, srpski radikali, u toj srpskoj republici smo otpočeli odmah posle separatizma u Crnoj Gori i stvaranja nezavisne crnogorske države da hrabrimo naš srpski narod, koji je, kao što je gospodin Martinović rekao, jasno i nedvosmisleno, na popisu koji je obavljen pre separatističkog referenduma, u odnosu od preko 30% rekao da želi da se identifikuje sa svojom matičnom državom. Svuda u svetu, bez obzira kom narodu da pripadate, uz osećaj pripadnosti svojoj naciji, valjda je prirodno i normalno da želite da se identifikujete sa svojom matičnom državom.
Zbog toga ovaj zakon, odnosno izmene i dopune, može da ima smisla samo ako prihvatite amandman Srpske radikalne stranke.
Mi smo danas ovde govorili o našoj braći u Crnoj Gori zato što je to sada veliki problem za ljude koji nam se i porukama, i putem mobilnih telefona, što bi rekli, direktnim kontaktom, celog jutra javljaju. Njihove oči su uprte u vas, gospodine ministre, i u Narodnu skupštinu, zbog toga što će oni sada rešiti svoj veliki problem.
Pošto se, de fakto, desio separatizam i stvaranje crnogorske posebne države, na ovaj način ćemo, gospodine Jočiću, da pokušamo da ispravimo jednu istorijsku nepravdu koju je doživeo srpski narod pod Brozovim komunističkim režimom. Zato što je stvaranje veštačke crnogorske nacije otpočelo za vreme Drugog svetskog rata, delovanjem i crnogorskih ustaša tog vremena, o čemu je mnogo govorio, a naročito pisao, i u tamnici haškog kazamata, i pre odlaska u Hag, naš predsednik dr Vojislav Šešelj, a naročito zbog činjenice da se tzv. veštačka crnogorska nacija veličala pod režimom Josipa Broza i da su sledbenici režima koji ugnjetava Srbe u Crnoj Gori, bez obzira na to da li pripadaju Demokratskoj partiji socijalista, Socijaldemokratskoj partiji ili već ne znam kome, upravo oni koji su sve vreme, i kao članovi Saveza komunista, ili njihovi očevi, ili oni čiji su oni sledbenici, 50 godina zagovarali da se zatre srpsko ime u srpskoj Crnoj Gori i da se guši srpski nacionalni identitet.
Oni su pokušali da kroz takav vid pritisaka zaplaše svakog Srbina uoči tog separatističkog referenduma prošle godine. Naravno da u tome nisu uspeli, jer sve ono što je moglo da izađe na biralište, u 99,9% slučajeva je tog dana glasalo za zajedničku državu. Baš zbog činjenice da su se mnoge porodice borile protiv te brozomanije, izmišljene crnogorske nacije, što bi rekao naš predsednik - oni mogu da se zovu i eskimi, i marsovci, i kako god hoće može sebe da naziva Jusuf Kalamperović ili ostala separatistička bratija, bilo bi nečasno i nepravedno prema napaćenom srpskom narodu koji je ostao da živi van matice svoje države da mi tog izvesnog Kalamperovića ili nekog drugog izjednačimo sa pripadnikom srpskog naroda koji traži svoja prava.
Mi danas moramo da pomognemo tim ljudima i da im damo nadu i signal da ovakvo stanje neće da ostane zauvek. Oni to vrlo dobro znaju.
I ako je neko mislio, ako je to mislio i predsednik crnogorske države, i ondašnji premijer, sada predsednik najuticajnije stranke koja je na vlasti, da može da zaplaši Srbe, situacija je, to vam govorim iz iskustva i zbog činjenice da smo general Delić i ja otpočeli seriju tribina, u februaru ove godine, u gradovima širom Crne Gore, pod nazivom "Sloboda Šešelju", danas, godinu dana posle separatističkog referenduma, zaista drugačija.
Srpski narod se podigao, zato što Srbi ne daju na svoju crkvu, na svoje manastire, zašto što Srbi znaju kome pripadaju i znaju da moraju da se bore za ono što je njihovo pravo bilo kroz vekove.
I predstavnici Srpske liste, koji su danas u Beogradu i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i skoro 300 hiljada Srba tamo, ne traže ništa drugo nego da se identifikuju sa svojom matičnom državom.
Imate problem, gospodine Jočiću, administracije u MUP-u. Imate problem zbog činjenice što sam ja, kao i mnoge druge kolege iz SRS, u zaista teškoj situaciji kada je neko, ne daj Bože, bolestan, kada se nekome rodi dete, pa, takođe, ima problem, podneo je zahtev za upis u knjigu državljana, ili je reč o ljudima o kojima je govorio gospodin Buha, koji na to čekaju već 15 godina, jer bez intervencije kod vašeg mlađanog kolege i saradnika, gospodina Bojčića, ti ljudi, a potrebno im je odmah, bilo je nekoliko slučajeva da je ljudima potreban upis u knjigu državljana da dobiju putnu ispravu, da mogu da otputuju u inostranstvo na lečenje, oni to ne mogu da urade.
Dakle, proces upisa u knjigu državljana za one ljude koji su podneli zahtev 2005, 2006. godine, vi morate da ubrzate, da ažurirate, jer mi očekujemo, to je napomenuo i general Delić, iako je dat ovaj rok od 5 godina, da će Srbi iz srpske Crne Gore, a i Srbi širom sveta, ako prihvatite ovakvu identifikaciju sa onim šta je državljanin Srbije po amandmanu SRS-a, želeti da što pre dođu i podnesu zahtev za upis.
Malo su poznate činjenice o tome da su kolonije Srba iz Like, Banije, Korduna, pre 100 i više godina, odlazile trbuhom za kruhom preko Atlantskog okeana, pa tako u Americi, u državi Montana, postoji jedan skoro potpuno etnički čist grad, za koji verovatno niste znali, zove se Bjuk, i u njemu živi oko 37 hiljada Srba.
Mnogi od njih, ta deca (u tom mestu je, hvala Bogu, pre nekoliko godina sagrađena, a nedavno i oslikana, srpska pravoslavna crkva), znaju da su pripadnici srpskog naroda i došli bi u svoju matičnu državu, a postoje generacije koje nikada nisu došle.
Da ne govorim, a to je ono što ja najvažnije, o stotinama hiljada izbeglica i Srba, pre svega, sada u Crnoj Gori, kojima je državljanstvo potrebno.
Da bismo to uradili i da bismo pomogli, pre svega, srpskom narodu u Crnoj Gori, vi morate, gospodine ministre, verovatno zbog toga niste bili par sati u sali, dobro da razmislite o tome šta danas radimo, da činimo veliko delo za budućnost i za opstanak naše države i zato smo mi, srpski radikali, bili u pravu.
Evo, već 17 godina, kad god završavamo neke od naših stranačkih skupova, a to rade i radikali u srpskoj Crnoj Gori, u Republici Srpskoj i svuda gde okupljamo narod, završavamo rečima - Srbija je večna dok su joj deca verna.
Sve dok država Srbija nema vernu decu koja žele sa njom da podele sve ono što je i dobro i zlo, a nadamo se dobru u budućnosti, nemamo pravo ni da se nadamo da ćemo imati jaku i stabilnu državu. Hvala.

Reč ima ministar unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije, gospodin Dragan Jočić.
Izvolite.

Bio sam odsutan 45 minuta zato što sam imao konsultacije i razgovore.
Ne bih se složio s onima koji govore da ovde imamo problem oko identifikacije Srba. Mi imamo problema oko eventualne asimilacije i ovaj zakon služi za to da Srbi van svoje države, Srbije, ne budu asimilovani.
S druge strane, on služi i za to da da određene pogodnosti onima koji ne mogu da uživaju sve pogodnosti koje Srbija može svojim državljanima da da, da se leče u Srbiji, da se Srbija o njima brine i da im pruži svu zaštitu.
Amandmani koje je Vlada Republike Srbije podnela na ovaj zakon su u skladu i prate Ustav, član 13, gde se kaže da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu i da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
Znači, naša je obaveza da donesemo ovakav zakon.
Čuo sam ovde određene priče i prosto mi je krivo što sam ministar, što nisam poslanik. I te kako bih umeo da odgovorim, dosta argumentovano, svima onima koji su ovaj zakon nazivali politikantskim.
Uzmite hrvatski zakon i pročitajte kako Hrvati štite sami sebe.
Oni nemaju stida i ne ustručavaju se da daju državljanstvo svakom onom ko se izjasni da je Hrvat, ko zna jezik, čak idu tako daleko da koriste latinično pismo, a mi ovde skoro da smo podeljeni.
Nismo podeljeni, neću da kažem, većina Parlamenta, i opozicije i pozicije, zna suštinske vrednosti i posledice ovog zakona.
Ono što će sigurno biti u amandmanima, neke poslaničke grupe ih pominju, ali ne završavaju potpuno svoje amandmane, zato što neke druge članove ne brišu, u amandmanima Vlade Republike Srbije, mi ćemo ispoštovati član 13. Ustava i, kao matična država, obezbedićemo povoljniji položaj pripadnicima srpskog naroda, tj. Srbi van države Srbije imaće pravo da budu primljeni u državljanstvo po olakšanim okolnostima. To znači da nećemo tražiti otpust iz državljanstva zemlje koje imaju i, drugo, zaštitićemo podatke o dobijanju državljanstva, odnosno moći će da ih uzme samo onaj ko i traži državljanstvo. Mislim da na ovakav način celovito štitimo naš nacionalni i državni interes.