Zahvaljujem narodnoj poslanici Snežani Stojanović-Plavšić.
Po Poslovniku, Elena Božić-Talijan, izvolite.

Ja sam htela da kažem da se SRS, svakako, zalaže za fundamentalne vrednosti, a to je ravnopravnost polova. Takođe, osuđuje svaku vrstu nasilja.
Ovo što je direktor Javnog servisa, gospodin Tijanić, uradio, njegova reakcija je nedopustiva. On je krenuo u politički obračun, zaboravio je da je direktor Javnog servisa, da nije političar.
Mi danas imamo sednicu Odbora za ravnopravnost polova. Moj predlog će biti da se on razreši sa svoje dužnosti.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković. Preostalo vreme za poslaničku grupu SRS-a je 14 minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno i ja dođoh na red. Naime, juče je trebalo da završimo raspravu u načelu o zakonu, a onda je ministar, želeći da da završnu reč pre završne reči, izašao u nameri da razblaži, da pokuša da nametne građanima Srbije da zaborave šta je sve izrečeno i o ovom ministru, i o ovom zakonu,
i o Vladi, i o svim drugim zakonima koji su do sada donošeni, a koji se tiču ove teme.
To je izazvalo čitav niz javljanja o povredama Poslovnika i replika, koji traju do ovog trenutka.
Pokušaću da vratim diskusiju na početak, na uzroke čije su stravične, razorne i nesagledive posledice ovo što se danas dešava u Srbiji i, otprilike, privodi kraju. Ostalo je još da se privatizuje EPS, NIS, osiguravajuća društva i posle toga može neko da spusti zavesu i da ugasi svetlo u ovoj ''balkanskoj krčmi''.
Da vas podsetim, sve je počelo 1. ili 2. oktobra, kada je glavešinama dosmanlijske ''buldožer'' revolucije vodica već išla na usta samo kad pomisle gde se sve pare nalaze. Posle ''buldožer'' revolucije, podsećam vas i građane Srbije na one krizne štabove koji su uletali, upravo, u one firme gde ima gotovine i u banke, neko s čarapom na glavi, neko bez čarape, ali uglavnom s puškama i, eventualno, ukoliko nisu mogli da se dokopaju pušaka, jer jedan od vođa ''buldožer'' revolucije nije podelio kamion pušaka koji se nalazio u krugu fabrike čije je on bio direktor, onda su dolazili s kratkim cevima, ali su uvek dolazili tamo gde ima para.
Podsećam vas na grupu kriminalaca, na čelu sa Zabunovićem, izvesnim, koji je ušao u Carinu, prvo se dohvatio kase, blokirao je. Čini mi se da je taj Zabunović kasnije uhapšen zbog drugih kriminalnih radnji.
Da podsetim građane Srbije i da je jedan, s čarapom na glavi, s ''kalašnjikovim'', uleteo u Narodnu banku i odmah se uhvatio za trezor i čini mi se da on još uvek nije uhapšen. Mislim da su ga građani Srbije već zapamtili, ako ne po tome, ono po ostalom njegovom delovanju u razaranju svih finansijskih institucija.
Prvo su uništene četiri banke koje su imale udela, upravo, u onim preduzećima i koje su davale kredite za preživljavanje onih preduzeća koja su posle privatizovana. Podsećam vas na ''Sartid'', na kredite koje je on imao kod ''Beobanke'', odnosno kod ''Beogradske banke'', kod ''Jugobanke'', kod sve četiri banke.
Onda su se setili da bi mogli da prodaju te firme, a da ih ne bi prodali sa teretom - ubij poverioca i dužnik više nije dužnik.
Podsećam građane Srbije da je ''Beogradska banka'', i posle svega onoga što je uradila ta finansijska mafija, oličena u tadašnjim guvernerima, ministrima, pomoćnicima, zamenicima itd, mogla normalno da funkcioniše na tržištu, samo da su joj omogućili, da su joj dozvolili da radi. Kompletan kapital tih banaka je opljačkan.
Podsećam građane Srbije na jednu sitnicu, koja nikako nije mogla da bude sitnica, radi se o bankarskom poslovanju. Kad pogrešite broj žiro-računa i uplatite 100, 200 dinara, neku taksu, ta uplata ide na poseban račun, jer nema gde da se prebaci. Neverovatne gomile tih para nigde nisu evidentirane kada su banke uništene. Gde su te pare?
Da podsetim građane Srbije da je činjenica bila da se nekih četiri milijarde dolara nalazi na Kipru, pa je otišao ministar Velja Ilić, pronašao ih i one su bile tu; otišao onaj, pre nego što su mu zamaglile neke magle vidike, pronašao ih i ostale su tu; otišao Vladan Batić, kao ministar pravde, pronašao ih i one ostale tu. Onda ode jedan koji ih pronađe, ali se više nisu nalazile tamo, nestale su, otišle na razna egzotična ostrva, Kajmanska, Sejšelska, Devičanska i ostala ostrva, na račune nekih malih i drugih kolektiva, pa se tim parama sad kupuje sve ovo u Srbiji.
Da podsetim građane Srbije, kada je trebalo da se gradi deo autoputa Beograd-Novi Sad, pojavi se neka austrijska firma, pa dobi na tenderu ta firma posao, pa se posle ispostavilo da su neka baba i neki deda vlasnici te firme i da ta firma ima samo pečat; baba je imala tašnu da drži pečat u njoj, a firma je registrovana na železničkoj stanici u Austriji.
Upravo su to uzroci ovih stravičnih posledica koje sada imamo.
Pre nego što pređem na ovaj deo, samo da pitam nešto. Neki moji prijatelji su radili u jednom delu osiguravajuće kuće koja se zove ''Dunav-Re''. Dakle, to je reosiguranje. Kada osigurate, pa kao osiguravajuće društvo niste u mogućnosti da svojim kapitalom pokrijete štetu, onda vi prenosite deo osiguranja na reosiguravajuće kuće.
Takav je bio i naš ''Dunav-Re'' i taj ''Dunav-Re'' je svojevremeno plaćao ogromne štete, recimo, ''Srpskoj fabrici stakla'' u Paraćinu, kada je došlo do havarije tunelske peći, jer tunelska peć za topljenje stakla ne može da se popravi, ona mora da se ruši i da se ponovo zida. Takav je bio slučaj i kada je bila ona havarija u tadašnjem ''Sartidu'', današnjem ''Ju-Es stilu'', koji ste vi za 26 miliona dolara prodali i pri tom je neko uzeo debeo kapital, čini mi se, odnosno debelu proviziju, a čini mi se da se zove Kolesar.
Upravo ti Kolesari, Janjuševići i ostali su bili nosioci privatizacionih poslova u Srbiji, a da podsetim građane Srbije da je Kolesaru isplaćeno, odnosno uplaćeno, ne u kešu, nego preko računa, za privatizaciju Fabrike cementa u Popovcu - nekoliko stotina miliona dolara, čini mi se da je tako.
Koliko je to bilo onako, po sistemu - ruka ruku mije, to se tek ne zna.
Podsećam građane Srbije da je prvo bilo rečeno da mu je dao tata, pa tatina tetka, pa teča, pa cela bliža i dalja rodbina, a kada se otkrilo da je on te pare maznuo, dao mu je veliki prijatelj Janjušević. To je onaj što je prodao "Brodogradilište Beograd", pa je samo mostna dizalica, koja može da podigne čitav brod i da ga prenese na dok, koštala više nego što je celokupna imovina, sa par desetina hektara placa na Novom Beogradu.
Da krenemo dalje, banke domaće su uništene. Doveli ste strane banke, koje po trostruko većim kamatama nude kredite, potrošačke kredite građanima Srbije, i to po sistemu - uđeš, izađeš i gotov si.
Svaka banka traži garanciju u imovini. Dakle, hoćete kredit, može, uložite hipoteku na stan, pa ćete dobiti kredit, pa su ljudi, obmanuti, kupovali automobile, kupovali i ono što im nije potrebno, podizali kredite i došli u neverovatnu situaciju - da ih za nekoliko hiljada evra iseljavaju, upravo, vlasnici te banke iz stanova koje su krvavo stekli.
Podsećam vas da su bile i neke domaće banke koje su se zvale nacionalne štedionice, jer kada je ''Nacionalna štedionica'' formirana, svi smo mislili, pošto nosi prefiks - nacionalna, da je to državna banka. Uostalom, čovek koji je stajao iza formiranja ''Nacionalne štedionice'' autoritetom svoje funkcije je garantovao da je to državna institucija.
Ispostavilo se, posle toga, da je to privatna banka, da su pare za osnivanje te banke bile iz ''Evroaksiz banke'' iz Rusije, a da su te pare u ''Evroaksiz banci'' bile devizne rezerve države Srbije koje su se čuvale tamo.
Dakle - ni luk jeo, ni luk mirisao, dođe čovek do vlasništva banke. Pošto je formirao banku, a nema dovoljno prostora da se ta banka, kao mlada, perspektivna, razmahne, on uguši SDK, odnosno Službu platnog prometa i 7.200 kvadrata poslovnog prostora širom Srbije pokloni ''Nacionalnoj štedionici''.
Da bi taj inicijalni kapital bio malo jači, guverner, ili je tada bio ministar, više se ne sećam, dade pravo toj mladoj, poletnoj ''Nacionalnoj štedionici'' da isplaćuje takozvanu staru deviznu štednju građanima. Ako od gomile para i prašina otpadne, opet je to gomila prašine.
Pošto smo te finansijske institucije uništili, pošto smo doveli građene Srbije u situaciju da će mnogi ostati bez krova nad glavom, pošto smo uveli strane banke, šta sad? Tačnije, to, uopšte, nisu strane banke, jer juče je jedan poslanik, ne mogu da se setim ko, rekao da ako pođete sa nekom kreditnom karticom te banke koja je kod nas u centralu banke da podignete svoj novac, vi to nećete moći, ni kod ''Rajfajzen banke'' ni kod ostalih banaka, jer su to neke samostalne, samonikle jedinice, koje od svega imaju samo ime i prezime tih banaka.
Šta se dešava sada? Pošto su ostala još ta osiguravajuća društva, tu su dve velike osiguravajuće kuće, ''DDOR'' i ''Dunav'', i njih treba ugušiti i omogućiti stranim osiguravajućim društvima da uđu ovde. Koliko će uslovi biti ravnopravni, to ćemo videti, ali će strana osiguravajuća društva doći ovde i neće osiguravati imovinu privrednih subjekata, ne isplati se.
Lična osiguranja su ona osiguranja na kojima se najviše para zarađuje, a oni nisu došli ovde da osiguravaju, pa da, u slučaju eventualne štete, nesreće itd., nadoknade štetu. Doći će, kao što su došle banke, da isisaju kapital odavde i da ga iznesu napolje, bez ikakve kontrole, jer ni ovaj zakon, a ni svi zakoni koje smo do sada doneli ne garantuju bilo kakvu kontrolu nad izlaskom kapitala, naprotiv.
Juče smo čuli podatak od vrhunskog stručnjaka iz ove oblasti, gospođe Jorgovanke Tabaković, da je godišnji priliv....
Ja se izvinjavam, samo još nekoliko reči i završiću. Mislim da će ovo što ću sada reći naterati ministra da povuče ovaj zakon iz procedure.
...dakle, preko pola milijarde evra, za koliko se prodaju oba osiguravajuća društva.
Moram da kažem samo još dve reči u vezi s ovim predlogom zakona.
Ono što bode oči, to je taj član 15. Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona, koji kaže: ''Posle člana 180, dodaje se pododeljak 4.10, sa članom 180a, koji glase: "Odgovornost za štetu nastalu u vršenju dužnosti utvrđenih ovim zakonom, Narodna banka Srbije i zaposleni u NBS, kao i lice koje po nalogu Narodne banke Srbije vrši dužnost utvrđenu ovim zakonom, ne odgovaraju za štetu koja nastane vršenjem te dužnosti, osim ako se dokaže da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom."
Gospodo, članom 15. ovog predloga zakona, odnosno članom 180a. osnovnog zakona, mi aboliramo sve one koji rade u Narodnoj banci za sve poslove, ma koliko bili prljavi, jer neće biti odgovornih.
Čak, ovim članom se kaže da neće biti odgovoran ni sutradan, kada mu prestane posao, kada prestane radni odnos i kada prestane da se bavi ovim poslom. Potpuna zaštita.
E, pa, neće moći. Gospodine ministre, već vidim da će posle sledećih parlamentarnih izbora mnoge stranke moći da održe predsednički kolegijum stranaka na jednom mestu u Zabeli ili, eventualno, u Centralnom zatvoru. Vidim da će i dobar deo Vlade biti tamo i moći će tamo da održavaju sednicu.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam, da li žele reč predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa, ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo u skladu sa članom 93?
Reč ima kolega Rajko Baralić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Džudževiću.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neću iskoristiti vreme koje mi je na raspolaganju, samo da ponovim stavove SPS-a u vezi sa izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Ne možemo podržati ovaj zakon, zato što programski ne odgovara našem shvatanju privatizacije i stepenu privatizacije u sistemima kakvi su osiguranje i banke. Dakle, smatramo da će, praktično, tržište osiguranja biti popunjeno, bez ikakve garancije da će građani Srbije i država Srbija od toga imati neku veliku korist.
Zalažemo se za to da se privatizacija ovakvih sistema obavlja po modelu 49:51. To je jedan od razloga zašto ne možemo da podržimo ovaj zakon, kao što nismo mogli da podržimo ni Zakon o privatizaciji. Dužan sam da to kažem, to je, naravno, pitanje koncepta. O konceptima, mi jedni druge ne razuveravamo, to je, prosto, naš politički stav i mi ga ovde iznosimo. Dužni smo da kažemo zašto za jedan zakon želimo ili ne želimo da glasamo.
Ovde sam, u analizi efekata zakona i u obrazloženju, našao jednu rečenicu za koju bi, u stvari, bilo dobro da je to moguće, ali nije moguće.
Evo, pročitaću, na strani 4. pod V - Analiza efekata zakona, drugi pasus, pri kraju: ''S obzirom na to da su sindikati i udruženje penzionera pokrenuli pred Ustavnim sudom inicijativu za utvrđivanje neustavnosti odredaba kojima se utvrđuje novčana naknada umesto besplatne podele akcija zaposlenima'' itd.
Jeste to sve lepo, samo ne postoji Ustavni sud. Dakle, u obrazloženju ovih izmena i dopuna Zakona piše nešto što bi, inače, bilo potpuno normalno, ali ovo nije normalna država, ovde ne postoji Ustavni sud i ovo što ovde piše nije moguće ostvariti.
Možete se, naravno, u skladu sa Ustavom, obratiti da tražite ocenu ustavnosti jednog akta ili zaštitu nekog drugog prava. Naići ćete u našoj državi na jedan bedem koji, evo, traje dugo.
Dakle, neko u našoj zemlji ima interes, i to je ono što je opasno, da građani ne mogu da ostvare elementarna prava, da procene da li su određena akta u skladu sa Ustavom i, naravno, da ponovim, takve države se svrstavaju u nedemokratske države.
Dakle, nije demokratska država ona koja ima javni servis, demokratska država je ona koja ima ustavni sud. Kada građani jedne države mogu da ostvare sva prava u pogledu ostvarivanja različitih oblika pravne zaštite, onda mogu da kažu da je stvoren normalan ambijent, državni, politički, pravni, i da to jeste pravna država, a druga, nadam se, ne postoji.
Mi, nažalost, to nemamo. To smo ovde nekoliko puta rekli. Ovde se igramo gluvih telefona s tim u vezi. Ponovo molim sve one koji mogu da doprinesu da se izbor sudija Ustavnog suda, u skladu sa sprovođenjem Zakona o sprovođenju Ustava, uradi na način kao što je predviđeno, u najkraćem mogućem roku. U protivnom, u svakom aktu može ovo da piše, ali ovo ne znači ništa.
Podsećam, dve tzv. demokratske vlade, po više od godinu i po dana vršile su vlast u ime građana Srbije a da nije postojao Ustavni sud. To je nešto što je prosta činjenica i želim da to ovde još jednom kažem. Dakle, zalagati se u izbornoj kampanji za najviša moguća načela demokratije je sasvim očekivano, kao što je i sasvim očekivano da, kada neko dođe na vlast, i sprovede sve ono što je u kampanji obećao.
Znam da ovo nije u Srbiji političko pitanje. Bio bih više uplašen kada bi to bilo političko pitanje. Ovo je, nažalost, u Srbiji personalno pitanje. Ne mogu velike stranke da se dogovore ko će u njihovo ime biti biran za sudiju Ustavnog suda, i to je najgora moguća pozicija. U Srbiji se ne vodi kadrovska politika, u Srbiji se vodi personalna politika, personalna stranačka politika, u kojoj garancija da će neko štititi ustavnost i prava svih građana i institucija ove zemlje, upravo, znači to da on mora imati člansku knjižicu određene političke stranke.
To je veoma klizav teren, na koji ste ušli bez ikakve krivice opozicije. Sami ste to učinili i, evo, sami to ne možete da završite već nekoliko meseci.
Takođe, da se ne bih javljao po Poslovniku, želim da kažem da je juče održana sednica Programskog odbora RTS-a, da je sinoć, s tim u vezi, izdato saopštenje. Želim da kažem da za to saopštenje i zaključak Programskog odbora nisam glasao i da se s njim ne slažem.
Pozivam kolege narodne poslanike koji su članovi i koje je ovaj parlament birao u Programski odbor da odlaze na sednice Programskog odbora i tamo se bore za ono što jeste interes ovog parlamenta i građana Srbije. Mi ne treba sa Televizijom da vodimo nikakav rat. Televizija se ponaša onako kako se dozvoli.
Još jednom želim da kažem da kada je Predrag Marković predsedavao Parlamentom, šta god ko o njemu mislio, nije bilo moguće da Parlament radi ijedan sekund ukoliko nije bilo direktnog TV prenosa. Dakle, to je pitanje koje se mora regulisati na način da Televizija nema štetu, a da Parlament funkcioniše normalno. Jedan takav dogovor je skoro postignut, onda su se oglasili neki drugi.
Želim da kažem, uvažene kolege i koleginice iz DS-a, DSS-a, G17 plus i drugih političkih stranaka, vođena je velika borba u ovoj zemlji da se ostvari pravo na direktan prenos parlamentarnih zasedanja. Nemojte dozvoliti da pomislimo da niste u stanju da izdržite kritiku vlasti danas, jer to može biti jedan od razloga, a to možete objašnjavati time da želite efikasan rad, da želite da se stvari brže rešavaju.
Mnogo toga se može rešiti. Kao domaćin kuće, neka predsednik Parlamenta pozove šefove poslaničkih klubova i neka se sa njima dogovori o elementarnim stvarima i samo neka taj dogovor poštuje. Ukoliko se jedan dogovor postigne ujutru, a već popodne se prekrši od strane domaćina kuće, onda to više nije moguće. Nema nikakvog smisla.
Želim da kažem i da sam juče tražio da mi se objasni ko je vlasnik emisije "Svadba 48 sati". Nisam dobio odgovarajući odgovor, s obzirom na to da mi je rečeno da to producira jedna strana kompanija. Obaveštavam vas da ću od gospodina Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, tražiti da precizno objasni ko je vlasnik ove emisije, pošto mi, naravno, znamo o čemu se ovde radi, koji je dobio zadatak da u najgorim mogućim bojama slika Srbiju i da to reprizira svaki dan.
Kako je moguće da za to ima prostora na Javnom servisu, a nema za neke druge veoma važne stvari?
Dakle, ima tu čitav niz pitanja koja će se otvoriti. Tražim vašu podršku s tim u vezi.
Još jednom pozivam predstavnike DS-a da upute člana Programskog odbora na sednice Programskog odbora. Pozivam kolege iz SRS-a da učestvuju u radu Programskog odbora i pozivam sve ostale, koji tamo odlaze, da zastupaju interes građana. Mi nismo advokati RTS-a, nismo ni advokati Parlamenta, mi smo advokati građana Srbije. Kada tamo odem, tačno znam da iza mene stoji 250 hiljada punoletnih građana i oni očekuju da se, s tim u vezi, tako tamo i ponašam.
Dakle, podsećam, još nisam iskoristio 10 minuta, da je u proceduri, kada je usvajan Zakon, 2002. godine, bio još jedan zakon, koji je odbijen s indignacijom, kako se to kaže.
Rade Veljanovski je pisao taj zakon, gospodin Korać je bio ovlašćeni predstavnik Vlade u vezi s ovim zakonom, gospodin Čedomir Jovanović je bio predsednik poslaničke grupe DOS-a. Usvojen je zakon kojim je RTS ostala bez jedne frekvencije.
Govorio sam onda o tome da je skrivena, da će se to pojaviti kao realna posledica jednog dana, kada će nam RTS to ispostaviti kao problem, da ne može da obavlja i da vrši osnovnu funkciju zato što nema frekvenciju.
Frekvencija je smišljeno sklonjena i data nekome od ovih koji sada koriste nacionalnu frekvenciju.

Jedno kratko obaveštenje.
Sednica Odbora za saobraćaj i veze održaće se u sali na trećem spratu, u 14 časova.
Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Kolega Baraliću, ne verujem da ste imali loše namere, ali, radi javnosti, moram da razjasnim ovo što ste rekli, ispalo je vrlo nekorektno.
Dakle, kolega Baraliću, zvučalo je nekorektno kada ste sa ove govornice prozvali poslanike SRS-a da učestvuju u radu Programskog saveta Javnog servisa, kako ovi ovde kažu, evropske Srbije.
Nije vaša briga u kojim organima i gde poslanici SRS-a učestvuju u radu, niti na koji način se mi borimo za prava građana Srbije, a podsećam, najviše nas je u ovom parlamentu, najviše građana Srbije stoji upravo iza SRS-a.
Mi odlično znamo na koji način treba da se borimo za prava ne samo tih građana koji su glasali za nas, nego za prava svih građana Srbije. Ako postoji neko u ovom parlamentu ko ozbiljno i odgovorno radi svoj posao, onda su to poslanici SRS-a.
Nismo u obavezi da vama iznosimo svoje razloge, a svoju borbu protiv bivšeg JUL-ovskog ministra, Aleksandra Tijanića, i RTS-a, tzv. javnog servisa evropske Srbije, mislim da ste primetili, vodimo svakodnevno, u svim gradovima i svim selima u Srbiji, idemo od kuće do kuće, tražimo potpise i podršku građana Srbije da RTS, zato što građani Srbije plaćaju pretplatu za tu televiziju, omogući da se javno prenosi suđenje prof. dr Vojislavu Šešelju, predsedniku srpskih radikala, koje se očekuje početkom novembra.
Kolega Baraliću, volela bih da vi i ostale kolege i sa ove govornice pružite podršku toj našoj borbi protiv Aleksandra Tijanića, samovolje bivšeg JUL-ovskog ministra, koji je, čuli smo, napravio skandal i sinoć u jednoj emisiji.
Naravno da mi, već je rekla koleginica Elena Božić-Talijan, osuđujemo to što se desilo u toj emisiji.
Zaista bih volela da se ostale kolege pridruže SRS-u kada mi, ali uvek osnovano, osuđujemo i RTS, i B92, i Pink, i sve ostale televizije od kojih neke u kontinuitetu, a neke s vremena na vreme, deluju antisrpski, stvaraju neko posebno javno mnjenje.
Pošto sam bila izazvana vašim izlaganjem, kolega Baraliću, a rekla sam na početku da ne verujem da ste imali zlu nameru, koristim priliku da obavestim građane Srbije da im ne smetaju aktivisti SRS-a, odnosno da ih ne dožive kao smetnju, da imaju strpljenja kada im dođu na vrata, da pripreme ličnu kartu, da daju svoj potpis i da podrže našu ideju da uskoro cela Srbija vidi kako će Vojislav Šešelj rasturiti Haški tribunal.

Po Poslovniku, narodni poslanik Rajko Baralić.

Javio sam se za repliku, ne po Poslovniku, gospodine Džudževiću. Nema nikakvog nesporazuma, nadam se.
Da ste pažljivo čitali spiskove koje ste nudili narodnim poslanicima, onda biste našli tamo i moj potpis. To je prvo.
Drugo, nije mi namera da preda mnom bilo ko polaže račune, Bože me oprosti, nisam bog, nemam, što bi ovi moderni rekli, taj kapacitet da meni neko polaže račune. Dakle, ne radi se o tome.
Samo sam apelovao na kolege koje je Parlament izabrao u Programski odbor, stvar je njihove procene da li hoće ili neće ići, zato što je tamo sledeća situacija, i treba to građani da znaju. Gospodin Hiber, koji je izabran u ime DS-a, tim sednicama ne prisustvuje zato što je tamo izabran i gospodin Vučić, a gospodin Vučić, inače, ne prisustvuje.
Smatram da je to šteta. Treba da prisustvuju obojica. To je bila moja ideja, a ne da na bilo koji način prozivam članove Odbora, koji sami donose odluke o tome gde će da učestvuju, a gde neće.
Još jednom molim sve one koji mogu pomoći, ne treba sa zaposlenima u Televiziji, s Televizijom, kao institucijom, praviti nikakav jaz. Televizija ima svoj menadžment, Narodna skupština ima svog predsednika i mi očekujemo da se oni dogovore i da mi tu stvar uradimo onako kako treba.
Želim da kažem da je postignut jedan korektan sporazum, ali da je, nakon toga, ponovo to postala medijska tema, bez ikakve potrebe.
Dakle, insistiramo da se taj sporazum ispoštuje, da Parlament zaseda od 10 do 18 časova i da to servisira Javni servis, a ovo drugo neka bude stvar javnog dogovora, to nije nikakav problem. U protivnom, Parlament će ostati bez opozicije, ili će opozicija svoja prava ostvarivati vaninstitucionalnom borbom, što, nadam se, niko ne želi. Dakle, mi se pozivamo na ono što je bila praksa do sada i želimo da tako ostane i ubuduće.
Građani Srbije plaćaju televizijsku pretplatu. Televiziji Srbije je obezbeđeno, Zakonom o javnim nabavkama, da zarađuje javnim oglašavanjem, iako sada vidim da jedan veliki lobi radi nešto protiv toga. Dakle, tome se protivim.
RTS je u toku NATO agresije imala, praktično, skrcan čitav sistem, sve releje, upaljena je zgrada 5. oktobra, bombardovana je zgrada pre toga, poginuli su ljudi, postoji veliki broj ljudi sa Kosova i Metohije koji su u formalnom radnom odnosu.
Ogromni su tamo problemi i nije Televizija samo televizija. To su dva programa Televizije, tri programa Radija, nekoliko orkestara, hor, produkcija nosača zvuka.
Dakle, radi se o ogromnom sistemu koji je od nacionalnog značaja i ne treba ga poistovećivati s direktorom Televizije. Imam najbolje moguće mišljenje o ljudima koji tamo rade, a oni rade za malu platu. Dakle, treba učiniti sve da se stvari poprave.
Takođe, želim da kažem da EPS uzima pet miliona i 400 hiljada evra godišnje zato što servisira pretplatu od građana Srbije. Takođe, država uzima, zna to gospodin Cvetković, zato što su takva pravila, otprilike, toliko poreza. Taj porez i ta pretplata, to je jedna šestina ukupnog prihoda Televizije Srbije od pretplate. Dakle, ogromne su pare. Zalažem se za to da mi pomognemo onoliko koliko možemo, da nađemo način da se njima pomogne, ali da ovu polemiku prekinemo, zato što ne vodi ničemu.
Građani Srbije treba da budu informisani o tome šta se ovde dešava, kao što, naravno, treba da budu informisani i o najboljim kulturnim, sportskim, prosvetnim i svim drugim sadržajima. To nije lako ostvariti.
Ovde se, pre neki dan, otvorilo i takvo pitanje. Potpuno je tačno da jedan minut jedne igrane serije košta 1000 evra, da jedna epizoda od jednog sata košta 60 hiljada evra. To su enormni troškovi, ali, moram da kažem, ogroman je broj ljudi koji plaća televizijsku pretplatu i očekujemo da se ove stvari negde nađu, da niko nema štetu.
Inače, ovako etiketiranje od strane gospodina Tijanića Narodne skupštine ne vodi ničemu. Zaista ne želim da s njim polemišem, ali ova država ne zaslužuje da s njenim institucijama tako polemiše direktor jednog javnog servisa.
Hvala lepo.