Dame i gospodo narodni poslanici, danas i nije potrebno biti stručan za oblast železničkog saobraćaja da bi se shvatilo u kakvom je položaju Železnica Srbije: ruinirana, napuštene železničke stanice, pruga i koloseci na najvećem delu uslovljavaju uvođenje tzv. laganih vožnji, tako da se vreme putovanja voza višestruko povećava u odnosu na predviđeni red vožnje.
Lokomotive su malobrojne i u jadnom stanju, svakodnevno se otkazuju polasci putničkih vozova na raznim pravcima zbog nedostatka lokomotiva i putničkih vagona. Sredstva za sporazumevanje su dotrajala, a stanje sigurnosnih uređaja su u sličnom stanju.
Broj zaposlenih sa visokom stručnom spremom ne prelazi 3% i oni su raspoređeni na rukovodeća radna mesta, uglavnom po političkoj pripadnosti. Plate zaposlenih na železnici su najmanje od svih javnih preduzeća, ne stimulišu zaposlene da daju maksimalni doprinos u radu.
Važeći Zakon o železnici, na koji je u postupku donošenja i usvajanja u Narodnoj skupštini republike Srbije, SRS imala mnogobrojne primedbe i uložila veliki broj amandmana, dodatno je otežao položaj železnice. Na primer, javno preduzeće odnosno upravljač može obustaviti javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi ili delu železničke infrastrukture na kojoj javni prevoz putnika i robe nije rentabilan, uz saglasnost Vlade.
Sa druge strane, Vlada Republike Srbije ili jedinica lokalne samouprave može na pojedinim relacijama u javnom prevozu putnika i robe u železničkom saobraćaju utvrditi prevozniku obavezu prevoza, koju prevoznik, kada bi uzeo u obzir svoje komercijalne interese, ne bi preuzeo ili ne bi preuzeo u istom obimu i pod istim uslovima.
U takvom slučaju, Vlada Republike Srbije ili jedinica lokalne samouprave dužna je da prevoznicima, kojima je utvrđena obaveza javnog prevoza, nadoknadi razliku između utvrđene cene od strane Vlade Republike Srbije ili jedinice lokalne samouprave i opravdane putne cene koštanja prevoza.
Sada postavljam pitanje, koja to jedinica lokalne samouprave, bilo opština bilo grad, može u svom budžetu da izdvoji sredstva za takve namene, ako upravljač zbog nerentabilnosti obustavi javni prevoz putnika i robe na određenom delu železničke infrastrukture, a jedinica lokalne samouprave ima potrebe za tim prevozom? Naravno, to ne može nijedna. Zato se javno ne objavljuju obustave javnog prevoza putnika na pojedinim relacijama, ali se svakodnevno otkazuju polasci vozova na pojedinim pravcima.
Navešću vam primere koji su meni kao poslaniku iz Niša poznati, na pruzi Niš-Kuršumlija i Niš-Dimitrovgrad putnički vozovi gotovo da ne saobraćaja, a svakako da postoji potreba za takvim saobraćajem.
Današnji predlozi zakona koji se tiču pitanja železnice Srbije neće rešiti te probleme. Iz obrazloženja jednog od ponuđenih zakona, jasno se vidi svrha gde će za korisnike kredita garant biti Republika Srbija.
Naime, u Predlogu zakona o utvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke, Projekat obnove železnice - dva, u obrazloženju stoji: ''Razlozi za donošenje zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke, potpisanog 8. 12. 2006. godine u Beogradu, sadržani su u činjenici da je Evropska investiciona banka spremna da odobri zajam od 80 miliona evra za obnovu prioritetnih železničkih pruga na Koridoru 10 i nabavku voznih sredstava i opreme.''
Dakle, zajmodavca interesuju samo glavni pravci, prevesti što veći broj putnika i što više robe po najpovoljnijim uslovima, znači, brzo, efikasno i jeftino. Oni će dati pare, Železnice odnosno država Srbija će to vraćati sa odgovarajućom kamatom. Znači, niko nam ništa ne poklanja.
A onda će tako izgrađenu infrastrukturu dati na korišćenje dodelom trasa.
Dodeljivanje trasa upravljač vrši pod jednakim uslovima i imaćemo situaciju da gledamo kako za male pare na železničkoj infrastrukturi, koju smo sami izgradili, jer kredit se zaboga vraća, tutnje tuđi vozovi bez zadržavanja i prerade, a naši problemi će ostati isti.
Kako danas stoje stvari?
Sa stranačkim direktorima Javnog preduzeća Železnice Srbije, sa ministrima u Vladi Republike Srbije, kao što su Đelić, Velimir Ilić, Mlađan Dinkić, Đilas i ostali, sa stranačkim guvernerom Narodne banke Republike Srbije, umešanim u mnogobrojne afere, sa ovakvom celokupnom Vladom Republike Srbije, SRS nije spremna da podrži ove predloge zakona, kojima se Srbija zadužuje, a novac vraćaju svi osiromašeni građani Srbije.
Treba podsetiti građane Srbije na afere vezane za Železnice Srbije, koje se odnose na uvoz elektromotornih vozova iz Švedske, lokomotiva iz Slovenije, remonta 1.000 vagona, nabavke skretnica, gde su bili umešani generalni direktor Milenko Šarančić i ministar Velimir Ilić. Ovo napominjem zato jer je na utvrđivanju zakonitosti ovih poslova radio i UBOPOK, ali zvaničnog izveštaja još uvek nema ili se nalazi u nekom od radnih stolova učesnika afera.
Čak i premijer ćuti o svim ovim aferama, iako su sve ove afere u svim sredstvima informisanja objavljene. Bezbroj puta su građani Srbije, od onog 5. oktobra, kada su Dosovci, koji danas čine vlast u Republici Srbiji, pučem došli na vlast, bili prevareni, da bismo im sada mogli da verujemo.
Što više obećavate, što nam više nudite Evropu, građanima Srbije je sve gore. Sve je više radnika na ulicama, sve je više mladih, sposobnih i školovanih ljudi koji napuštaju Srbiju i zauvek odlaze van zemlje. Jednostavno, vama se ne može verovati.
I na kraju, moram da vas podsetim na član 2. odeljka 2.01, garancija Predloga zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke za obnovu i razvoj Železnice Srbije, vozna sredstva, u kome se kaže: ''Garant (a to je Republika Srbija) ovim bezuslovno garantuje, kao primarni dužnik, a ne samo kao garant, propisno i pravovremeno plaćanje svih iznosa plativih po osnovu Ugovora o zajmu, bilo po navedenom dospeću, po osnovu ubrzanja ili po nekom drugom osnovu, i pravovremeno izvršenje svih ostalih obaveza Zajmoprimca, a sve kako je navedeno u Ugovoru o zajmu.''
Da li ste vi sposobni i spremni da nešto bezuslovno garantujete? Mi srpski radikali mislimo da niste sposobni ni da građanima Srbije obezbedite minimum egzistencije. Ali, ko zna, možda i uspete, ali zato ćete građanima Srbije oguliti i kožu sa leđa. Sreća da neće još dugo to da traje.

Reč ima narodni poslanik Milan Vuković. Nije tu. Onda narodni poslanik Milosav Miličković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svog izlaganja želim samo da, zbog građana i javnosti, dam jedno objašnjenje, jer je predsednik Odbora za saobraćaj i veze, gospodin Vladan Vučićević, izjavio da je na Odboru za saobraćaj jednoglasno prihvaćen ovaj paket zakona.
Član sam tog odbora, ali želim da podsetim javnost da članovi odbora iz SRS ne učestvuju u radu ovog odbora iz poznatog razloga, jer smatramo da predsednik odbora ne može biti iz stranke iz koje je ministar.
Dakle, mi ne učestvujemo u radu tog odbora i zbog javnosti želim to da saopštim.
Da se vratimo na dnevni red. Na dnevnom redu je set zakona vezano za železnicu i za poštu, dva su od toga vezana za ekonomiju i dva za tehniku.
Osnovni postulat razvijenog kapitalizma danas je da je neophodno da se obezbede što bolji uslovi za ravnopravnu konkurenciju svih ili istih roba različitih proizvođača, bez obzira na lokaciju proizvođača ili kupca.
U tom cilju se u svim kapitalističkim državama, naročito onim sa velikom površinom teritorije, forsira što jeftiniji i što brži transport. Nije stoga slučajno da su najčešće železnice i pošta osnovni nosioci transporta roba u državnom vlasništvu i da rade sa gubitkom ili na granici rentabiliteta.
Drumski transport roba se snažno stimuliše jeftinim gorivom za kamione kao privrednim vozilima, a ceh plaćaju vlasnici putničkih vozila visokom cenom goriva za ta vozila i raznim taksama za puteve.
Naglim širenjem EU navedene činjenice postaju sve značajnije i u Evropi, koja je zbog izraženog nedostatka energenata, ruda i drugih neophodnih sirovina ili polufabrikata zaista prinuđena da snažno forsira izvoz svojih roba, uglavnom roba visokog stepena obrade. Stoga je veoma značajan što jeftiniji i što brži transport roba, velikim delom pravcem severozapad-jugoistok prema Aziji i delimično prema Africi.
Pošto se Srbija nalazi na osnovnom pravcu saobraćaja severozapad-jugoistok, Koridor 10, zaista ne iznenađuje snažan pritisak na Srbiju da se Železnice Srbije što više modernizuju. Isprazno i naivno deluju pretnje da bi se mogla koristiti alternativa Mađarska, Rumunija, Bugarska, i sa stručne strane tačke posmatranja ta alternativa je apsolutno neprihvatljiva zbog veoma neprihvatljive geografske konfiguracije, izrazito planinskog zemljišta, što bi mnogo poskupelo izgradnju tog pravca.
Ovim predlozima zakona koje danas razmatramo Srbija se, između ostalog, obavezuje da omogući relativno brz železnički saobraćaj, sa brzinama 120 do 160 kilometara na sat na nekim svojim železničkim pravcima, uglavnom na Koridoru 10. Ako se analizira aktuelno stanje železničke infrastrukture u Srbiji danas, ne iznenađuje razuman zaključak da bi realizacija tog programa angažovala veoma velika finansijska sredstva, skoro kao da se gradi sasvim nova železnička infrastruktura.
Čak i kad se razmišlja o znatno manjim projektima, neophodno je prethodno obaviti niz sukcesivnih stručnih analiza izvodljivosti, odnosno rentabilnosti. Projekat bi morao i mogao biti prihvaćen tek ako te analize pokažu da je odnos kost-benefit bar na pozitivnoj nuli.
Pokazano je i bez detaljnih analiza da je cena za Srbiju ogromna. Postavlja se pitanje, koliki je benefit.
Teritorija Srbije je relativno mala i prelazak sa sadašnje prosečne brzine železničkog saobraćaja u Srbiji od oko 60 kilometara na čas na projektom predviđene prosečne brzine od 120 ili čak 160 kilometara na čas značilo bi razliku od 10-tak ili nešto više časova trajanja transporta, čak i u slučaju transporta s jednog kraja Srbije na drugi.
Na vreme trajanja železničkog transporta u Srbiji pretežno utiču vreme manipulativnog rada, ranžiranje, formiranje maršrutnih vozova i slično, tako da tu treba tražiti mogućnost znatnog smanjenja vremena železničkog transporta. Zbog toga direktna benefit za Srbiju od brzih pruga skoro da ne postoji, naročito ako se uporedi sa ogromnom cenom projekta.
Imam određena pitanja za gospodina ministra, pa se nadam da će brzo da se vrati.
Drugi deo moguće koristi za Srbiju bile bi naplaćene tarife za prolaz "evropskih vozova" Koridorom 10. Kroz Srbiju bi uglavnom prolazili maršrutni vozovi EU, koji koriste njihove vagone, ne bi bilo znatnijeg pretovara, pa bi se usluge svele na eventualno vuču i opsluživanje železničke infrastrukture. Ta benefit ne može da bude naročito velika, ali to treba proceniti kroz niz stručnih tehno-ekonomskih studija.
Vrlo je verovatno da bi cena na godišnjem nivou, a to je servisiranje finansijskog duga korišćenog za realizaciju ovog projekta itd, bila mnogo puta veća i od najoptimalnijeg očekivanja benefita za Srbiju. Veoma je neobično, možda to nije slučajno, provizija itd, da se u tako skup projekat ide takoreći zatvorenih očiju, bez ikakve analize. To liči na poznate afere "Sartid", cementare, šećerane itd. Jasno je da je cena od ovog projekta, ali za EU, veoma velika, naročito ako bi se obavila maksimalna optimizacija železničkog transporta na Koridoru 10.
Stoga bi jedan vrlo ozbiljan predlog bio da se usvoji narodna mudrost izražena kroz poznatu poslovicu - koga svrbi, taj neka se češe. Neka bogata EU preuzme na sebe troškove izgradnje neophodne infrastrukture. Sigurno je da bi oni angažovali naše firme, bar kao podizvođače, samo bi nekoliko vrhunskih menadžera bili uključeni sa njihove strane.
Može se na brzinu baciti pogled na bar osnovne elemente cene predloženog projekta. Da bi se obezbedile tražene brzine železničkog transporta, 120 do 160 kilometara na sat, najveći deo infrastrukture morao bi da se gradi iznova: fundiranje, nasip, šine itd. Brzi voz ne podnosi krivine malog poluprečnika, pa bi sama trasa na mnogim mestima morala da se menja.
Pošto otpori pri svakom kretanju rastu bar sa kvadratom intenziteta brzine, neophodna potrošnja električne energije za vuču bi bila znatno veća.
Dakle, morali bi se graditi novi dalekovodi, trafostanice, jača trola itd. Za veće brzine treba modernizovati i postojeću signalizaciju, automatizaciju i telekomunikacije.
Još jednom treba naglasiti da je za eventualno prihvatanje ovakvog projekta neophodna sveobuhvatna precizna tehno-ekonomska analiza, pa je zaista neozbiljno, štetočinski i neodgovorno na predloženi način pristupiti prihvatanju ovog projekta.
Ponovo se treba setiti mnogih afera. Da li se i ovde naziru provizije? Sigurno da. Pošto je hitna realizacija ovog projekta od ogromnog značaja za bogatu EU, sigurno da bi EU brzo prihvatila da ona finansira predloženu železničku infrastrukturu, a ulogu Srbije svesti na veoma rentabilno servisiranje usluga, uz korektnu nadoknadu, po ceni ekvivalentnog radnog časa u EU.
Apsolutno je izvesno da bi posle kratkotrajne "gnjavaže" EU prihvatila da ona finansira predloženi projekat. Da vas podsetim, oni su pre izvesnog vremena u znatno drugačijoj konstelaciji snaga platili u celosti izgradnju brane na Đerdapu, neophodne za punu validizaciju kanala Rajna-Majna, tj. transportnog koridora za vodeni transport zapad-istok.
U slučaju ovakvog rešenja su jedino u opasnosti očekivane planirane provizije. Dakle, korupcionaši ne dajte se, veliki je plen u pitanju.
Imam jedno pitanje za gospodina ministra, nadam se da će sekretar preneti ovo pitanje - da li je milion evra bankarske garancije, koju je kanadsko-kiparska firma "Trigranit" položila kao potvrdu da će zaključiti ugovor sa železnicom Srbije o izgradnji stanice "Prokop", oprošteno? "Trigranit", da vas podsetim , prema tenderskim uslovima je morao da do kraja septembra prošle godine potpiše konačni ugovor sa železnicama, ali to nije učinio.
Dakle, 30. septembar je bio krajnji rok do kojeg je uprava ovog javnog preduzeća morala da traži isplatu garancija od jednog miliona evra. Da li je direktor železnica, Milanko Šarančić, tada pristao na zahtev Kiprana da se garancija ne produžava? Time je oštetio svoju firmu za milion evra, kada je na kraju dogovor sa "Trigranitom" propao. Hvala.

Po Poslovniku se javio gospodin Vladan Batić, a onda gospodin Vladan Vučićević.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, reklamiram povredu člana 226. Evo o čemu se radi.
Sa iste ove govornice uputio pitanje ministru pravde - da li će nešto preduzeti povodom insistiranja svog prethodnog kolege u opštinskom tužilaštvu u Beloj Crkvi da se pošto-poto pokrene krivični postupak protiv Stefana Cvetkovića, vlasnika nezavisne radio-televizije "TNT" iz Bele Crkve, koji je opet razotkrio, sećate se one afere sa policajcem u Beloj Crkvi koji šmrče heroin i nezavisno od toga, neke finansijske malverzacije, mahinacije i zloupotrebe ljudi u lokalnoj vlasti u Beloj Crkvi.
To sam saznao 1. oktobra ove godine, pošto je DHSS otvorila sedište svojih stranačkih prostorija u Beloj Crkvi, kojima je prisustvovala i lokalna televizija, što je, valjda, normalno. Sutradan sam to izneo za ovom govornicom. Šta se posle toga desilo?
Pošto sam dobio i-mejl od gospodina Stefana Cvetkovića, narednog dana sedam pripadnika MUP u civilu, sa nekakvim volšebnim nalogom, upali su u prostorije TN televizije u Beloj Crkvi, tri sata vršili nekakav pretres, nekakvu premetačinu i, pošto ništa nisu pronašli, a ispred televizije se već okupilo nekoliko stotina građana, pitali su vlasnika televizije da li se sreće sa Čedomirom Jovanovićem, Vladanom Batićem, Nenadom Čankom i Bebom Popovićem i da li mu je poznato ko su ti ljudi, kakve su im namere i zašto ponekad dolaze u Belu Crkvu itd.
Dakle, ovog puta od ministra unutrašnjih poslova tražim odgovor na pitanje - dokle će meta biti ljudi koji se bore za istinu, koji obelodanjuju zloupotrebe u lokalnoj vlasti, finansijske prirode, koje čine odbornici iz njegove stranke; dokle će se zloupotrebljavati policija, zato što je on obelodanio ono što čine pojedini pripadnici lokalne policije?
Navodno, ti koji su poslati nisu bili iz Bele Crkve nego negde sa strane, pa je čak pokušano neko saopštenje preko njihovog centra u Pančevu, da je, navodno, protiv vlasnika televizije podneta krivična prijava zbog nekih finansijskih zloupotreba, pa su brže-bolje to povukli itd. Da li je to ta evropska Srbija do koje treba da stižemo, između ostalog, i brzim prugama?

Po Poslovniku se javio narodni poslanik Vladan Vučićević.

Dame i gospodo poslanici, javio sam se po Poslovniku, član 101, a podstakla me diskusija prethodnog govornika SRS da se javim i kažem nešto.
Tačno je da SRS ne učestvuje u radu Odbora. To je njeno legitimno pravo. Lično mislim da treba da učestvuje u radu odbora, jer se na odborima puno toga može promeniti, a kako reče jedan poslanik, skupštinska sala je arena.
Za mene nije logično da se učestvuje u areni, a da se ne učestvuje u radu odbora. Ali, to je pravo svake stranke i u to se ne mešam.
Ono što je za mene neprimereno, to je da poslanik izađe i da kaže da su ovo maltene neozbiljni, štetočinski projekti i da su ovo samo projekti zarad neke provizije i - korupcionaši, borite se, veliki je plen. Vidite, ima pravo SRS da razmišlja da ne treba ništa u državi modernizovati i dovesti je u neko bolje stanje. To je pravo jedne stranke.
Lično mislim da ovo nije stav SRS, da je ovo ipak stav jednog poslanika, jer nemojte misliti da sada niko nije uradio analizu projekata, da smatra da je ovo neopravdan projekat i da Srbiji ne treba modernizacija, da neko vreme prolaska, kako reče poslanik, deset sati kroz Srbiju, treba amortizovati tako što ćete da se organizujete da imate brži utovar, istovar ili pretovar robe. Mislim da je to smešno prema građanima Srbije, smešno prema ozbiljnim ljudima koji nešto znaju i prate neki trend, i žele, u krajnjoj liniji, da neku situaciju poprave. To je više nego smešno.
Ono u šta sam apsolutno siguran, to je da poslanik treba da zna da naše železnice, ne samo da je u pitanju deset sati, kako on to reče, ali imate problem, dolazi vam savremena lokomotiva koja ide 120 ili 160 kilometara, a sada treba da se vozi Srbijom 40 kilometara. S druge strane, imate vi sada vašu lokomotivu koja treba da izađe i uđe u susednu državu, a vi imate dizelku, morate da je kačite tamo i da je neko šlepa.
Prema tome, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem da je urađena analiza ovih projekata, da je međunarodna zajednica uradila analizu, da su radili naši stručnjaci analizu i da je ovo neophodno za Srbiju, da bi modernizovali železnički saobraćaj, pogotovo taj Koridor 10, koji povezuje jugoistočnu Evropu.
Mislim da je krajnje nekorektno da neko spočitava ovde neko poštenje, priča o korupciji, a sve zbog žala što on ne može učestvovati, valjda, u toj korupciji.
Nama ovde nije interes niti razmišljamo o korupciji i procentima. Oni što razmišljaju o procentima, mislim da imaju pogrešan stav zarad budućnosti.
Mi razmišljamo da Srbija treba da bude sastavni deo moderne Evrope, razmišljamo o tome da moramo imati savremenu železničku komunikaciju, savremenu železnicu i da, u krajnjoj liniji, Srbija ima čime da se podiči i pohvali, da je u jednom vremenskom intervalu uspela da napravi nešto da bude za poštovanje, a da sve to omogući bolji i perspektivniji život građana Srbije, naravno i da otvori radna mesta. To je ono što je važno. Borimo se za ove mlade ljude koji su bez posla. Ovo je jedna od mogućnosti da dobiju posao.

Pravo na repliku, kolega Milosav Miličković.

Dame i gospodo, samo želim da razjasnim dve stvari. Prva stvar je vezana za skupštinske odbore. Dakle, nije tačno da SRS ne učestvuje u skupštinskim odborima. Učestvuje tamo, bio sam jasan, gde ministar nije iz iste stranke iz koje je predsednik odbora. Trećina članova Odbora za saobraćaj ne učestvuje u radu tog odbora, a to su poslanici SRS, čiji sam član. To je prvo, gospodine Vučićeviću.
Drugo, što se tiče tehnike, nemam šta sa vama, ja sam inženjer, vi ste lekar, zubar i ne mogu da pričam o toj tehnologiji, ali o tehnici o kojoj sam govorio ne bih da polemišem sa vama. Što se tiče provizija, informišem se sa sajta Vlade Srbije. Lepo uđem na sajt Vlade Srbije, ukucam Ministarstvo za kapitalne investicije i dobijem sve ono što tražim. Pošto ste tražili đavola, sada ćete da ga dobijete. Sada ću da čitam do kraja sednice sve ono što piše na sajtu Vlade Srbije i u novinama iz kojih se, takođe, kao opozicioni poslanik, informišem.
Da krenemo redom: 14. septembra 2006. godine piše sledeće: "Padom vlade Zorana Živkovića odlazi rukovodeća garnitura Železnica Srbije. Dolaskom vlade Vojislava Koštunice i stvaranjem Ministarstva za kapitalne investicije, sa ministrom Velimirom Ilićem na čelu, stvara se novo rukovodstvo ovog javnog preduzeća, a Ilić lično imenuje prvog čoveka Milanka Šarančića, do tada nepoznatog javnosti, uspešnog ugostitelja, koji sa železnicom nije imao nikakvog posla.
Slično njemu, imenovan je i direktor nabavke Svetozar Manojlović, koji je do tada imao zajedničku firmu sa bratom Velimira Ilića Vojislavom, sadašnjim predsednikom opštine Čačak. Ovakvo zavičajno pakovanje vrha železničkog rukovodstva garantovalo je da će, makar u znak odgovornosti prema ministru Iliću, sve teći bez većih potresa i ministar je u njih verovao. Dolazi veliki posao rekonstrukcije hiljadu vagona, najavljen kao posao kojim će se popraviti "imidž" železnice, da se domaćinski posluje i sve u tom smislu".
Posao dobija "Želvoz" iz Smedereva, ćerka firma ŽTP-a, koja nažalost... molim vas sedam i po minuta je govorio prethodni govornik.

Nije. Nisam stopirao vreme, to sam računao.