Dame i gospodo narodni poslanici, umesto danas da razgovaramo o nacionalnoj strategiji razvoja železničke privrede i sistema u celini, koja bi morala obuhvatiti pravu analizu postojećeg stanja, mere i aktivnosti za prevazilaženje ovog stanja, utvrditi parametre koji se odnose na modernizaciju i elektrifikaciju sistema, utvrditi šta možemo rekonstruirati, šta možemo učiniti sa postojećim prevoznim sredstvima, kako finansijski konsolidovati železnički sistem i železničku privredu, mi razmatramo samo segmente tog sistema.
Nije to samo u ovoj oblasti. To je i u drugim oblastima. Kada se utvrdi nacionalna strategija razvoja određene oblasti, preporučljivo je po konceptu Evrope, vi se zalažete za Evropu, oni to rade 20, pa čak i 50 godina, onda nema odstupanja od te nacionalne strategije. Ona je obavezujuća, pa i za ministre, a kada je nemamo, onda ministri odu, idu po Srbiji i obećavaju, i ministar Ilić, i Đilas, i Dinkić, a gotovo i svi drugi koji dođu u Srbiju.
Čak ima jedna anegdota koja vlada Vladom Srbije, kažu, tri dana smo bili u Srbiji, puno smo obećali, ne smemo mnogo, jer će se narušiti finansijska struktura našeg budžeta sa kojim određeno ministarstvo raspolaže, jer zahtevi su ogromni, a lagano se obeća. Želje su građana velike, pa se onda ispusti određeno obećanje i onda moramo izaći i napraviti ono što obećamo.
Mi danas ovde imamo na dnevnom redu dva zakonska projekta koji se odnose na potvrđivanje ugovora o garanciji. Za njih moramo reći da su protuustavni, govorimo samo o ugovorima, i protuzakoniti. Protuzakoniti su zbog toga što narušavaju pravni sistem ove države. Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o javnom dugu kažu za ove ugovore da su oni strogo formalni, da su to ugovori privredno-pravnog karaktera koji imaju jasno utvrđenu formu.
Ugovori o garanciji, koji su nam ovde predloženi, potpisani su od strane bivšeg ministra Dinkića. Sigurno pravna služba nije razmotrila ove ugovore i oni kao takvi su u suprotnosti. Sada ću pokušati da objasnim.
Naime, Zakon o obligacionim odnosima, u članovima od 1083. do 1088, jasno kaže kako izgleda ugovor i pravna priroda ugovora o garanciji. Ono što je bitno, onaj je star gotovo 30 godina, najnoviji, odnosno novijeg datuma je Zakon o javnom dugu iz 2005. godine koji u članu 20. kaže da otplatu obaveze za koju je Republika dala garanciju vrši dužnik.
Sledeći član kaže - otplata obaveze nastupa za Republiku ukoliko je dužnik ne izvrši.
Kada vidimo i pročitamo Predlog ovog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji, vidimo potpuno druge odredbe. U članu 2, Odeljak 2.01. Garancija, kaže ovako: ''Garant ovim bezuslovno garantuje, kao primarni dužnik...'' Znači, i Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o javnom dugu jasno kažu - da su to formalni ugovori, da su ugovori u kojima garant istupa kao drugopozivni, ne kao prvopozivni, a i u jednom i u drugom zakonu kaže se da je primarni dužnik, a ne samo kao garant. To je u suprotnosti sa zakonom i to nije sporno i u jednom i u drugom zakonu.
Kada su se Vlada i resorno ministarstvo opredelili za reformu u oblasti železničkog saobraćaja krenuli su u normativnu aktivnost. Donet je Zakon o železnici. Doneta je odluka od strane Vlade o formiranju javnog preduzeća, o agenciji za železnicu.
Međutim, imamo tu i nekoliko drugih zakona koji nisu inovirani, ali zakonodavac ih mora, odnosno Vlada i resorno ministarstvo ih moraju menjati, a to su - Zakon o bezbednosti u železničkom saobraćaju i Zakon o ugovorima u železničkom saobraćaju, koji se moraju inovirati zato što su prevaziđeni, zato što ne ispunjavaju sve standarde koje traži EU i savremeno pravo koje se odnosi na železnicu.
Kada govorimo o ekonomskim pokazateljima i ekonomskom aspektu, moramo reći da je naša železnica ovoga trenutka veliki gubitaš. Za 2006. godinu je ostvaren gubitak od 7,2 milijarde dinara. To nije samo ove godine, nego je to i duži vremenski period. Verovatno će se ovim trendom i nastaviti. Sredstva koja dobijemo od ova dva kredita sigurno neće učiniti ništa na polju obezbeđenja finansijskih sredstava kojima možemo sanirati postojeće stanje.
Ministre, kada se ulazi u projekciju, moramo videti, snimiti i napraviti analizu ekonomskih i finansijskih pokazatelja. Nisam siguran da ste ih u Ministarstvu napravili. Ako putem ovih kredita dobijete nekih 140 miliona evra, to je otprilike jedna jednogodišnja subvencija koju država daje za unapređenje postojećeg sistema i za održavanje postojećeg sistema železničke privrede.
S obzirom da povlačenje ovih sredstava po kreditima ne ide istovremeno, ne ide odjednom, nego ide na više rata, kada to razbijemo na otprilike 12, 13 godina, koliko ćemo povlačiti ova sredstva, onda dobijemo zanemarljive iznose od desetak miliona evra. Moj je predlog - nemojte ulaziti u ovu vrstu finansijskih povlačenja sredstava zato što su oni preskupi, zato što su oni na duži rok, zato što su oni neizvesni i sa puno uslova.
Samo ću zbog vremena ukazati na dva-tri uslova, ali možete videti da ima desetak uslova. U formalno-pravnom smislu to je neprihvatljivo sa aspekta našeg pravnog sistema. Ne može se ugovorom o garanciji uslovljavati - mi to ne smemo dozvoliti.
Oni sa uslovima koji su predviđeni u članu 2, Odeljak 2.03, ulaze čak u našu organizaciju, u naš sistem, uslovljavaju određenu politiku u ovoj oblasti itd., što je nedopustivo sa aspekta našeg pravnog sistema.
Na kraju, moj je predlog - ne prihvatajte, krajnje je neprihvatljivo da ulazimo u ovakva zaduživanja. Ali, ako znamo da mi na naše finansijsko tržište nismo dozvolili da uđu banke iz Rusije, iz Kine, banke iz Japana, onda imamo ovakve ucene. Ovo je kredit sa ucenom, ovo je kredit sa uslovima hoćeš-nećeš. Mi smo to prihvatili. Da smo prihvatili rusku banku verovatno bi bilo potpuno drugačije. Hvala.