U ovom spisku amandmana koji smo mi dobili, malo se razlikuje redosled, pa je zbog toga nastao nesporazum. Mislio sam da ste preskočili amandman koji sam podneo.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, podneo sam amandman na član 34. Predloga zakona, koji kaže da je donosilac osporenog opšteg akta dužan da u roku koji odredi Ustavni sud, a koji ne može biti kraći od 15 dana, dostavi osporeni opšti akt itd.
Moj predlog amandmana kaže: "U članu 34, u stavu 1. i u stavu 2, reči: "15 dana" zamenjuju se rečima: "30 dana"."
Razmišljajući kako da počnem diskusiju o ovom amandmanu, jednostavno, nisam mogao a da ne krenem od ovoga što je Vlada dala kao obrazloženje. Kaže se: "Vlada ne prihvata amandman, budući da je i članom 34. stav 1. Predloga zakona propisano da rok ne može biti kraći od 15 dana".
Upravo na to sam i dao amandman. Ne mogu da verujem da obrazloženje zašto se ne prihvata moj amandman upravo pominje ono što piše u članu zakona. Morate priznati da to nije logično. Ako tražim da se to promeni, a vi mi, kao opravdanje za to što sam tražio, kažete da ne može, jer to što sam tražio da se promeni piše u zakonu, mislim da je to vrlo nelogično, a mogu da kažem i neprofesionalno. Ovaj ko je ovo pisao, ili nije imao drugog razloga da odbije ovaj predlog, ili nije imao mašte da smisli nešto pametnije.
Zašto insistiram da ovaj rok bude 30 dana? Kaže se - ako se ospori ustavnost ili zakonitost nekog akta, odluke, pravilnika, statuta itd, možemo doći u situaciju da organ koji donosi taj akt ne može u roku od 15 dana da zaseda i izvrši neku izmenu ili da dostavi ono što od njega Ustavni sud traži.
Potrudio sam se da vam pokažem na jednom praktičnom primeru zašto je tih 15 dana dosta kratak rok. Piše: "Odlukom Ustavnog suda broj'' taj i taj, da vas ne zamaram'', ''od 22. juna 2004. godine, utvrđeno je da Statut Udruženja ratnih vojnih invalida Srbije, od 18. decembra 1999. godine, nije u saglasnosti sa zakonom. Ustavni sud je ovakvu odluku doneo, jer je utvrdio da je navedeni statut donela Skupština Udruženja RVI, kao organ koji čine delegati izabrani na skupštinama nižih oblika organizovanja, a ne članovi Udruženja, ličnim izjašnjavanjem, na šta ih obavezuje član 21. stav 3. Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima građana".
Sada moram da vam kažem jednu stvar. Prvo, ovu proceduru je propisao MUP. Vama je, verovatno, jasno. Analogiju možemo izvesti i sa delovanjem stranaka. Svi statuti organizacija se donose na skupštinama tih organizacija, kao najvišim organima tih organizacija. To je tako bilo i u ovom slučaju.
Međutim, uzmimo slučaj organizacije koja ima 100.000 članova. Postoje takve organizacije, kao što su udruženja boraca, udruženja ne znam kojih sve ljudi. Ovakvim stavom i ovakvim tumačenjem Ustavnog suda, tim ljudima je gotovo onemogućeno da izvrše izmenu statuta, bez obzira kolika potreba za tim bila.
Opet ću vam reći jedan primer. Statutom Udruženja RVI predviđeno je da ima 60 članova Upravnog odbora, iz svake opštine da je registrovan po jedan.
U međuvremenu smo registrovali još 30 novih opštinskih odbora, hoćemo da promenimo Statut, da kažemo da sada Upravni odbor ima 90 članova.
Mi to ne možemo da uradimo na Skupštini Udruženja, jer Udruženje ima 10.000 članova razbacanih po celoj teritoriji Srbije. Gotovo je nemoguće izvršiti izmenu Statuta.
Šta to znači? Praktično, to znači da nelegalno delujete, da za svaku odluku koju, kao Udruženje, donesete, neki državni organ koji vodi registar organizacija, u ovom slučaju je to MUP, a u drugom slučaju je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, može da kaže da je potpuno nelegalna, jer nije u skladu sa Statutom.
Šta je poenta cele ove priče? Statutom ove organizacije predviđeno je da materijal za Skupštinu morate da pošaljete 30 dana pre održavanja Skupštine.
Kada hoćemo da izvršimo promenu nekog akta, mi ne možemo da to izvršimo ili da dostavimo sve te dokumente, jer dostavljanje dokumenata zahteva neke odluke Skupštine, što je i logično, jer celokupna procedura promene Statuta, koja je vezana za ovo, zahteva neke rokove.
Znači, predlažem, kao i Poslanička grupa SPS-a, da prihvatite promenu ovog roka sa 15 na 30 dana, jer ćete time omogućiti da se neke odluke koje zahtevaju sastanak mnogobrojnih organa, organa koji imaju veliki broj članova, mogu doneti u roku koji neće biti navrat-nanos.
Nadam se da ovo, s obzirom na to da se govori o najkraćem roku, neće bitno uticati na povredu postupka. Mi samo želimo da izbegnemo mogućnost da neko od sudija Ustavnog suda kaže da u 16. danu to morate da donesete i da kaže da niste doneli u roku od 15 dana. Samo to želim da prenebregnem takvu situaciju.
Inače, pošto se radi o roku koji je minimalan, mislim da neće biti veliki problem ni da se to ispravi na 30 dana. To ne bi značajno promenilo suštinu ovog člana, kao ni suštinu celog zakona.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 36. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
U ime predlagača, reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Sreto Perić je u ime Poslaničke grupe SRS-a, amandmanom, intervenisao na član 36. Predloga zakona o Ustavnom sudu, tako što je u stavu 1.  menjao tačku 3.
Član 36. se odnosi se na to da Ustavni sud odbacuje predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt kojim se pokreće postupak, pa se u tački 3) kaže - kada u ostavljenom roku podnosilac nije otklonio nedostatke koji onemogućavaju postupanje. Naša intervencija je da se reč "podnosilac" zameni rečima "učesnik u postupku". Dakle, da Ustavni sud odbacuje predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt kojim se pokreće postupak kada u ostavljenom roku učesnik u postupku nije otklonio nedostatke koji onemogućavaju postupanje.
Zašto mislimo da je ovo dobro pravno-tehničko preciziranje, tako bih rekla, ovog člana? Zato što upravo ono što je govorio kolega Aleksandar Martinović, evo, i kroz ovaj član dolazi do izražaja. Mora svaki zakon, svaka zakonska norma da bude precizna i jasna. Kada bi ostalo ovako kako je predloženo u članu 36, onda biste, zapravo, morali da nabrojite sve učesnike u postupku.
Vi biste morali da kažete - kada u ostavljenom roku podnosilac, ne znam, ustavne žalbe, podnosilac zahteva, inicijative itd. Mi vam predlažemo da rečima "učesnik u postupku", jer podnosilac jeste učesnik u postupku, skratimo mogućnost, odnosno da ne mora da se piše koja je to vrsta učesnika u postupku, odnosno na koji način neko učestvuje u postupku pred Ustavnim sudom.
Vaše obrazloženje je da ne prihvatate amandman Srete Perića zato što Vlada smatra da je rešenje iz Predloga zakona preciznije. Meni nikada nije jasno ovakvo vaše obrazloženje, šta znači preciznije. Znači, vi nemate nikakvu konkretnu primedbu na ovaj amandman, nego mislite da je predloženo rešenje preciznije, a mi, opet, mislimo da je pravno-tehničko preciziranje ono što je sadržano u amandmanu kolege Srete Perića.
Mislim da bi bilo dobro da prihvatite ovaj amandman ili da prihvatite sugestiju iz obrazloženja amandmana, kako ne biste morali, posle reči "podnosilac", kako ovde piše, da navodite sve akte kojima se pokreće postupak ili inicira to. Naravno, to ne bi bilo dobro, to je više opisno, a u zakonima, pravnim normama, ne mogu se koristiti opisni termini, nego mora da bude konkretno, jasno i precizno napisano šta se želi ovim članom.
Ovaj član, kao i svi o kojima smo danas ovde govorili, nekako mi stvara utisak da i vi imate vrlo čudan odnos prema Ustavnom sudu. Naravno da je Ustavni sud veoma važna, ako ne, u određenim situacijama, i najvažnija institucija u državi. To nije sporno.
Ne znam koji put vam već danas ponavljam, Ustavni sud nije nešto što će da padne sa kruške i mora da postoji, zato ne smete da ostavljate, a to ću govoriti povodom narednog amandmana, prevelike mogućnosti preciziranja ili, ne znam, normiranja nekih stvari poslovnikom.
Moramo da imamo, najpre, Ustav, a na osnovu njega moramo da imamo Ustavni zakon i da gledamo da Ustavni zakon bude takav da sve što je moguće bude sadržano u njemu. Vi ste ovde samo prepisivali neke ustavne norme, a ostavljali ste mnogo toga za poslovnik Ustavnog suda, što nije dobro. Naravno da treba da postoji Poslovnik, ali mora zakonodavac da bude taj koji će precizno definisati ulogu, funkciju Ustavnog suda, naravno na osnovu Ustava, jer Ustav je taj koji je okvirno regulisao i ulogu i funkciju Ustavnog suda.
Opet ponavljam, imam utisak da je vama Ustavni sud nešto, otprilike, kao – daj, brže-bolje, da donesemo ovaj zakon, da se izabere ovih 10 sudija, jer onih pet bogzna kada će, i da nas bude baš briga šta se dešava u tom Ustavnom sudu. Da li mi njima ovim zakonom, budućim sudijama, pravimo probleme u startu, da li će na osnovu lošeg zakona imati problema u toku rada? Hoće, sigurno.
Opet vam kažem, ovaj zakon i njegove odredbe će biti nešto što će biti prvi poslovi novog ustavnog suda, jer ćemo mi, sasvim izvesno, podneti zahtev za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti određenog broja članova ovog predloga zakona kada stupi na snagu.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne)
Na član 37. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Vlada je prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 40. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Nastavak, već sam počela, na neki način, o ovom amandmanu, jer amandmani mogu, na izvestan način, da se povežu.
Samo da podsetim da član 40. Predloga zakona glasi da Ustavni sud može javnu raspravu odložiti ili prekinuti radi pribavljanja potrebnih podataka, obaveštenja i mišljenja, kao i u drugim opravdanim slučajevima.
Mi smo predložili, tj. ja, u ime Poslaničke grupe SRS-a, da se ispred ovog stava, koji sam pročitala, dodaju dva nova stava i da glase: ''Učesnicima u postupku i drugim licima koja budu pozvana na javnu raspravu, pismeni poziv se dostavlja najkasnije osam dana pre održavanja javne rasprave. Ustavni sud može, zavisno od predmeta spora, odrediti i kraći rok za dostavljanje pismenih poziva''.
Ovo je nešto što mora da bude regulisano zakonom. Ne znam da li da shvatim da je ovo bila omaška onoga ko je pisao ovaj zakon. A da je bila namera, to ne mogu da verujem, jer je nemoguće da bez ovog roka uopšte postoji zakon u ovom tekstu.
Istina je da je Vlada rekla, i to je ono što sam malopre počela da govorim, da se ovaj amandman ne prihvata, i to - Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je članom 41. Predloga zakona predviđeno da se Poslovnikom urede druga pitanja koja se odnose na javnu raspravu, a to uključuje i rok za pozivanje na javnu raspravu, iz razloga što je takvo rešenje celishodnije, budući da postoji veliki broj različitih postupaka koji se mogu voditi pred Ustavnim sudom.
Najpre, nije mi jasno zašto ste dodali ovo - da postoji veliki broj različitih postupaka koji se mogu voditi pred Ustavnim sudom. To je sadržano i u Ustavu i u zakonu i to nema nikakve veze s ovim amandmanom. Šta ste vi regulisali članom 41, na koji se pozivate u ovom obrazloženju? Kažete, druga pitanja koja se odnose na javnu raspravu bliže se uređuju Poslovnikom.
Ovo nije dobro. Ovo nije dobro, zato što ovaj rok, zaista, gospodine Petroviću, mora biti regulisan zakonom. Govorim vam to, pre svega, iz iskustva koje imamo kao SRS, govorila sam to u načelnoj raspravi.
Naša stranka je, verovatno, imala najviše inicijativa za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti određenih akata, imali smo ustavne žalbe po pitanju izbora i izbornih rezultata, izbornih krađa itd. i odlično znamo kakav je odnos Ustavnog suda prema podnosiocima inicijative, kada biraju koga će da pozovu, koga će da obaveste, koga neće.
Već sam vam to govorila, dešavalo se, kolega Zoran Krasić i ja smo, uglavnom, bili zaduženi u ime SRS-a da učestvujemo u tim javnim raspravama pred Ustavnim sudom, da nas ljudi zaposleni u Ustavnom sudu obaveste, a da niko ne zna – nemojte da kažete da sam vas zvao, ili zvala, ali ovi su zakazali javnu raspravu o vašoj inicijativi, a vi niste o tome obavešteni.
Dešavalo se da pročitamo u novinama, dan ili dva nakon što se obavi ta javna rasprava i donese odluka, da je javna rasprava održana, a mi kao inicijatori, podnosioci inicijative, nemamo pojma ni da je javna rasprava održana; niti nas je ko zvao, niti nas ko obavestio.
Dakle, samo zato što imamo takva iskustva, želimo da neko drugi, u budućnosti, ne bude imao ista iskustva. Nije suvišno, dakle, mi vama ovim amandmanom ne remetimo suštinu Predloga zakona.
Ima Poslovnik šta da reguliše, ali nije suvišno da se u zakonu predvidi koji je to rok za dostavljanje poziva, koji je najkraći rok. Ovo što ste vi predvideli, da može negde biti i kraći rok, to mora da bude jasno i precizno napisano, mora da bude primeren rok.
Kada idete na javnu raspravu pred Ustavni sud, pred sudije Ustavnog suda, onda, koliko god da ste dobar pravnik, morate dobro da se pripremite, morate da znate šta ćete tamo da kažete, da ubedite te sudije Ustavnog suda, koji su izuzetni, bar po definiciji, pravnici, a kakvi će biti u praksi, videćemo, i ne mogu da nas danas obaveste telefonom da dođemo sutra. Mora da postoji jedan primeren rok.
Sud, valjda, ima neki plan rada, bar za mesec dana ima plan i raspored rada, da na osnovu toga pozove učesnike u postupku, podnosioce inicijative, da bi mogli da pariraju i zaista aktivno učestvuju u takvim javnim raspravama.
Stvarno ne vidim zašto vam smeta da prihvatite ovaj amandman. Biće lakše svim budućim učesnicima u postupku pred Ustavnim sudom, a biće lakše, naravno, i sudijama Ustavnog suda. Ubeđena sam, ko god bude izabran za sudiju Ustavnog suda, da će biti srećan da dobije što više iz delokruga Suda, što više detalja propisanih zakonom, a da što manje bude onoga što mora da se propisuje poslovnikom.
Mislim da nema razloga da ovaj amandman ne prihvatite, da ne bi bilo problema sutra. Zamislite sada, kada se uvodi ustavna žalba, ustavnu žalbu će podnositi ljudi koji nisu pravnici. Sami znate u kakvim sve situacijama može da se podnosi ustavna žalba, od ljudi koji ne mogu da dođu tek tako do Ustavnog suda, koji ne poznaju nekoga ko će da ih obavesti telefonom da je zakazana javna rasprava itd. Znači, mnogo će biti situacija kada ovako neprecizna pravna norma može da bude na štetu onoga zbog koga se ovaj zakon donosi, a valjda se donosi zbog građana Srbije i zbog pravne sigurnosti, pre svega.
Ne znam da li ste razmišljali da prihvatite ovaj amandman. Ako vi to ne budete uradili, ubeđena sam da će kolege narodni poslanici u danu za glasanje glasati za ovaj amandman, zato što je zaista smislen, konkretan i, jednostavno, olakšava rad. Jer, ako budemo sve što ste predvideli ostavili da se reguliše poslovnikom, onda ćemo imati ono što sam jutros rekla kada sam o nekom amandmanu govorila, onda ćemo imati tribunalizaciju Ustavnog suda Srbije, imaćemo poslovnik koji će regulisati sve pravne praznine i šupljine iz ovog zakona, sve što niste prihvatili.
Onda će u poslovniku sudije Ustavnog suda, pošto niko čak ne rukovodi Ustavnim sudom, po vašem predlogu, moći da kažu, kao onaj vaš Željko Ožegović, da može Ustavni sud putem medija da obavesti da će biti neka javna rasprava i ako neko čita tamo neke novine moći će da vidi da je zakazana javna rasprava na njegovu inicijativu.
Ko ne čita novine, neće ni znati da je bila javna rasprava, pa će onda sudije posle da kažu - šta smo mi krivi, piše u našem poslovniku da to možete da pročitate u novinama, bilo je, zašto niste pročitali.
Zato ne razumem zašto nećete da prihvatite jedan zaista ozbiljan amandman, koji će skinuti svaku sumnju, bar u ovom delu. Mnogo sumnji je ostalo, i ostaće, i kada bude usvojen ovaj zakon, da ne govorim o ličnostima, o tome smo govorili, o ljudima koji će biti sudije Ustavnog suda, ali ne vidim zašto ne želite da vam se pomogne da skinete bar jedan deo sumnje, tako što ćete zakonom regulisati sve ono što treba da bude regulisano zakonom. Ne možete na podzakonske akte da spuštate baš sve, jer rokovi su nešto što nije neka formalnost koja može da bude stvar dogovora ove dve trećine Suda.
Ne znam samo šta je, kolega Stanimiroviću, vama smešno. Da li ste vi nekada čuli za Ustavni sud, osim za sudiju Čiplića, koji je bio funkcioner Demokratske stranke i sudija Ustavnog suda? Možda vam je to smešno. Nama je to žalosno, kao što će nam biti žalosno i za mnoga druga imena koja ćete sada izabrati, koji su, takođe, funkcioneri vaših stranaka.
Zaista, ako se narodni poslanik smeje kada se govori o ovako važnom problemu u državi Srbiji, onda stvarno ne znam šta može da se kaže za takvog poslanika i za stranku koju on predstavlja u ovom parlamentu.
Juče ste optuživali SRS da joj nije stalo da se donese ovaj zakon, da nama nije stalo da se formira Ustavni sud i da iz tog razloga pričamo po Poslovniku, da bismo trošili tek tako vreme, a od juče do danas ste saznali da je vaš ministar, ministar iz vaše stranke, u pisanom obliku, priznao da su poslanici SRS-a bili u pravu, pa je morao da donese preporuku Skupštini Beograda da ukine odluke koje su donete 8. oktobra.
Juče vam je to bilo smešno, isto kao što vam je danas smešno ovo. Zato nije dobro, ako ne možete da slušate, onda lepo, kao sve vaše kolege, pošto vas je svega četvoro ostalo, izađite i vi, biće dovoljno ovih troje koji su tu, koji očigledno hoće da slušaju, bar se prave da slušaju ovo što mi govorimo.
Ministre, za vas sam ubeđena da pratite ono što govore narodni poslanici, znam da ste i kao poslanik pratili, zato smo vrlo često jedno drugom replicirali. Sada vam, kao poslanik ministru, predlažem, shvatite ovo kao ozbiljan argument, kao ozbiljnu raspravu, prihvatite ovaj amandman, biće vam zahvalni vaši partijski drugovi koje ćete izabrati u Ustavni sud.

Na član 42. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Stanković, Slobodan Maraš i Nebojša Ranđelović.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pre nego što dam obrazloženje za podneti amandman, dao bih par načelnih primedaba, odnosno iskoristio bih prisustvo gospodina ministra na ovoj sednici Narodne skupštine.
Poslanici Narodne skupštine podneli su 81 amandman, što tehničke, što suštinske prirode, a Vlada je prihvatila samo šest i tih šest amandmana su uglavnom tehničke, a ne suštinske prirode.
Poslanička grupa LDP-a podnela je preko 40 amandmana, a prihvaćen je samo jedan amandman dr Vladana Batića, koji je, takođe, više tehničke nego suštinske prirode.
Sada bih voleo da dobijem objašnjenje da li su amandmani koje su pisali profesori pravnog fakulteta tako loši i da li je zakon, odnosno Predlog zakona o Ustavnom sudu toliko dobar.
Da podsetimo, u tom predlogu zakona stoji, na jednoj strani, da odlukom Ustavnog suda stranke u postupku mogu biti isključene iz uvida u spise, a na drugoj strani, da može da se vrši, po članu 3. Predloga zakona, opstrukcija rada Ustavnog suda, tako što će se svakome obezbediti uvid u spise, pa onda taj isti predlog nacrta zakona, umesto da daje detaljnu proceduru kako se predlažu i imenuju sudije Ustavnog suda, nesvojstveno pravu, kao niži akt, upućuje na viši akt, odnosno na Ustav.
Taj zakon sadrži i odredbe o razrešenju i isključivanju sudija Ustavnog suda, bez utvrđene procedure, kako se to radi, i bez prava na pravni lek sudijama Ustavnog suda u postupku, da ne nabrajam dalje sve mane i praznine ovog zakona.
Dakle, po proceni Vlade, taj zakon nije prazan, već je dobar, a amandmani koje su pisali uvaženi i istaknuti stručnjaci za pravne nauke ocenjeni su kao neumesni i Vlada ih je odbacila.
Sada bih se osvrnuo na amandman na član 42. koji je podnela poslanička grupa LDP-a. Član 42. glasi, a tiče se oblika rada Ustavnog suda: ''Ustavni sud odlučuje o pitanjima iz svoje nadležnosti na sednici. Sednice Ustavnog suda zakazuje i njima rukovodi predsednik Ustavnog suda.
Na sednici Ustavnog suda vodi se zapisnik. Način rada i odlučivanja na sednici Ustavnog suda uređuje se Poslovnikom. Ustavni sud može, radi razjašnjenja stvari u predmetu, održavati druge sednice u skladu sa Poslovnikom''.
Mi smo podneli amandman kojim se dopunjuje ovaj član i gde se posle, stava 2, dodaje novi stav 3, koji glasi: ''Predsednik Ustavnog suda mora da zakaže sednicu kada to zatraži najmanje sedam sudija Ustavnog suda i mora da stavi na dnevni red tačku koju predloži najmanje pet sudija Ustavnog suda''.
Obrazloženje za ovaj amandman jeste da je dosadašnje iskustvo u funkcionisanju Ustavnog suda u Srbiji pokazalo da su bile relativno česte situacije u kojima, zbog pasivnosti predsednika Ustavnog suda i objektivne sprečenosti za zakazivanje sednice, mnoga važna i hitna pitanja koja su se pred Ustavnim sudom otvarala nisu bila blagovremeno rešavana.
Zbog toga, poslanici LDP-a, dosledno sledeći logiku olakšavanja i ubrzavanja rada Ustavnog suda, ovim amandmanom žele da omoguće izlaz iz ovakvih situacija i obezbede efikasnost u radu Ustavnog suda.
Predloženim amandmanom se daje ovlašćenje određenom broju sudija, dakle, sedam sudija, kako stoji u amandmanu, da od predsednika traže zakazivanje sednice ili stavljanje određene tačke na dnevni red, a za ovo je potrebna inicijativa najmanje pet sudija, kako stoji u predloženom amandmanu, te se time obezbeđuje i aktivnije učešće sudija Ustavnog suda u radu Suda i potencijalno podiže ažurnost u radu.
Ako se podsetimo da su rokovi manjkavost čitavog teksta Predloga zakona, ovo je jedan od načina da se ta manjkavost koliko-toliko ublaži.
Obrazloženje Vlade za odbijanje ovog amandmana glasi - Vlada ne prihvata amandman, iz razloga što je u stavu 4. člana 42. Predloga zakona predviđeno da se način rada i odlučivanje na sednici Ustavnog suda uređuje Poslovnikom.
Poslovnik donosi sam Ustavni sud, shodno činjenici koju su pripadnici opozicionih partija u Parlamentu izneli, da nam sledi imenovanje jednopartijskog Suda.
Pitanje je da li će poslovnikom koji će doneti tako imenovan sud biti izbegnuta ili ublažena ova anomalija, da ne napominjem da ako se želi ublažiti ova anomalija teksta zakona, može da se dođe do toga da poslovnik bude u suprotnosti sa samim tekstom zakona.
Zbog toga mi i nije previše jasno zbog čega je Vlada odbila ovaj amandman.
Gospodine predsedavajući, dozvolite, pošto su i sledeći amandmani podneti od strane poslanika LDP-a, da iskoristim vreme i dam obrazloženje i za te amandmane.

Izvolite.

Dakle, radi se o amandmanu na član 44. i amandmanu na član 45.
Što se tiče člana 44, tiče se akata Ustavnog suda. On glasi - Ustavni sud donosi odluke, rešenja i zaključke.
U članu 44, posle stava 1, u predloženom amandmanu, trebalo bi da sledi stav 2, koji glasi - sudije mogu uz odluku priložiti svoje izdvojeno mišljenje, koje predstavlja njen sastavni deo.
Predlog zakona ne sadrži odredbu koja bi sudijama Ustavnog suda omogućila da formalno izraze svoja izdvojena mišljenja prilikom donošenja odluka, niti da se ta izdvojena mišljenja objavljuju.
Smatramo da je celishodno i nužno da se ovaj član Predloga zakona o Ustavnom sudu dopuni ovakvim amandmanom, pogotovu ako se osvrnemo na to da je ovakva mogućnost postojala u dosadašnjim rešenjima o postupanju Ustavnog suda. Dakle, ona postoje u sadašnjem zakonu o postupku pred Ustavnim sudom, a to su čl. 27. i 28, i ne znam zbog čega bismo ukidali ovakvu mogućnost, koja je do sada postojala. Ili se ovakva intencija Vlade tiče, odnosno usmerena je na partijsko jednoumlje, odnosno partijski dogovor koji će vladati i u Ustavnom sudu, što je sa pravne strane nedopustivo.
Na kraju, dao bih obrazloženje i za član 45. stav 1. Predloga zakona o Ustavnom sudu. Član 1. glasi - Ustavni sud odlukom utvrđuje da zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave i drugi opšti akt nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa Ustavom.
Tačka 3. kaže - utvrđuje da potvrđeni međunarodni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom.
Doduše, kao pravnik, moram da se složim s tim da je Ustav dao dosta sužene mogućnosti da se primeni ovakav amandman, zato što Ustav ima jedno nakaradno rešenje, ali iz detaljnog obrazloženja, koje sada ne bih ponavljao, dao bih ga samo u kratkim crtama, vidi se da je namera podnosilaca amandmana bila da se anomalija Ustava kako-tako ublaži, a tu mislim na član 167. stav 1. Ustava.
Ovaj član Ustava, svojom sadržinom, a i delimičnom nedorečenošću, ukazuje na pravnu nesigurnost prilikom sklapanja međunarodnih ugovora naše države sa drugim državama i ovaj amandman, s ovakvim tekstom - utvrđuje da zakon koji je potvrđen međunarodnim ugovorom nije u saglasnosti sa Ustavom, jeste pokušaj da se ovakva anomalija Ustava ublaži.
Zbog toga, shodno obrazloženjima koje sam dao, zahtevam da se naši amandmani još jednom razmotre i, u cilju poboljšanja ionako manjkavog teksta Predloga zakona o Ustavnom sudu, usvoje.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Nebojši Ranđeloviću, posebno na ekonomičnosti vremena.
Član 42, član 44, član 45, gospođa Milena Stanković, i član 45 - Slobodan Maraš i Nebojša Ranđelović, je li tako? Ova četiri ste obrazložili sada, istovremeno. Dobro.
O ovom amandmanu reč ima narodni poslanik Dušan Bajatović, na član 42.