Gospodine predsedavajući, takođe se neću dugo zadržati, ali bih vas molio da imam isti fond vremena kao ... pošto hoću u nekim stvarima da podržim kolege.
Mislim da je previše toga ostavljeno da se odlučuje u Poslovniku. Jedan od boljih predloga jesu ovi amandmani na član 44. i član 42. Naime, ukoliko u Sudu, koji ima tri ekipe, jedna je sudska, a ostale dve su, ovako ili onako, stranačke, a Sud broji ukupno 15 sudija, nekih sedam sudija podnese zahtev ili želi da se o nečemu raspravlja po hitnom postupku, onda bi, valjda, bilo logično da to ne prepustimo nekoj većini u Ustavnom sudu, nego da to bude precizirano zakonom.
Nažalost, mnoge stvari, koje, možda, i ne bi trebalo staviti ovako u zakon, niti bi trebalo da imamo primedbu na njih, sumnjive su, iz prostog razloga što praksa pokazuje da su mnoge stvari koje su normalna pravna norma u stabilnim ili politički stabilnim društvima kod nas vrlo često u praksi bile problematične.
Mislim da je jako dobra ideja da se zakonom reši odrednica da ukoliko sedam sudija, od 15, zahteva sednicu, a pet želi da podrži neku tačku dnevnog reda, da se o tome mora raspravljati. Meni se zaista ne dopada što će, ponavljam, od 15 sudija, praktično, biti formirane tri ekipe. Jedna sudska i po dve stranačke, ovako ili onako sastavljene.
Dalje, ono o čemu bi bilo zgodno razmisliti jeste da se ovaj amandman koji su podneli poslanici Stanković, Maraš i Ranđelović podrži i da to ne bude stvar Poslovnika, nego stvar zakonske obaveze. Ima smisla, iz prostog razloga što je uloga Ustavnog suda u državnom sistemu Srbije, kako je postavljen sadašnjim ustavom, jako velika. Objasniću na primeru vezanom za član 45. zašto tako mislim.
Dalje, amandman koji je ovde zaveden pod brojem 32, odnosno amandman na član 44. kaže - sudije mogu uz odluku priložiti svoje izdvojeno mišljenje koje predstavlja njen sastavni deo. Vlada ne prihvata amandman, budući da rešenju predloženog amandmana nije mesto u članu 44. Predloga zakona i usudila se da ide korak dalje, pa kaže – takođe, stojimo na stanovištu da sudije Ustavnog suda, nakon većanja i glasanja, ne bi trebalo da prilažu izdvojeno mišljenje o odluci Ustavnog suda.
Mislim da ovo za pravnu praksu Srbije nije dobro, kao što mislim da je manjkavost što za ovu sednicu, o amandmanu 42, gospoda iz LDP-a nisu predložili i neki rok od, recimo, 60 dana u kojem to mora biti na dnevnom redu.
Mislim da u amandmanu na član 44. treba ostaviti mogućnost da sudije prilože svoje izdvojeno mišljenje. Zašto? Za našu buduću praksu veoma je važno, čak treba publikovati na internet sajtu Ustavnog suda, ili kako god hoćete, svaku presudu, ne samo izdvojeno mišljenje, nego svaku presudu. Zašto? Zato što mi, faktički, ulazimo u ustanovljenje jedne nove ustavne prakse, naročito u oblasti ljudskih prava.
Imamo neke institute koji su potpuno novi u pravnom sistemu Srbije, da ih ne spominjemo sve, pa će se ustanovljavati jedna nova praksa kojom će se baviti Ustavni sud. Mislim da su upravo izdvojena mišljenja, a siguran sam, zbog načina formiranja Suda, da će takvih izdvojenih mišljenja biti dosta, veoma važna za tu novu pravnu praksu.
Da ne bi sad ovde poslanici koji nisu pravnici izigravali velike pravnike, važno je, upravo zbog javnosti koja se na naučni način, oslonjena na pravo, bavi anomalijama koje je proizveo Ustav ili pojedini zakon, da sve presude, zaključci ili izveštaji budu javno publikovani. Mislim da to isto treba da važi i za sve krivične postupke u Srbiji.
Što se mene tiče, treba javnosti dostaviti svaki sudski spis na javni uvid. Možda se vi, kolega, ne slažete sa mnom da to može da bude u tom smislu, ali neka o tome odluči javnost, ne moramo da odlučujemo mi.
Pa, naravno da ćete vi odlučiti u ovom momentu, vaša je sila u 126 poslanika, a ne u pravnoj normi. Ne možeš od ovog Milivojevića da živiš. Šalim se.
Dalje, u članu 45, molim vas, hoću posebno da kažem, u tački 1: '' Ustavni sud odlukom utvrđuje da zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave i drugi opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa Ustavom''. Ovde se predviđa amandman koji glasi: ''Utvrđuje da je statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt u suprotnosti sa zakonom, odnosno da je u vreme važenja bio u suprotnosti sa zakonom''.
Znate šta, znam da niste, ali da se ne bih ponovo javljao, u cilju ekonomičnosti vremena, mislim da je napravljena ozbiljna sistemska greška u nekim drugim zakonima. Odnosi se na činjenicu da akt ili neki od akata koje usvaja Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, koja ima neka nova ovlašćenja, na čudan način poređana, moraju biti dostavljeni Vladi u roku od 12 sati, ili 24 sata, nije ni važno, i da na osnovu toga odgovarajuće ministarstvo prosleđuje to Ustavnom sudu na odlučivanje.
Mislim da je tu napravljena ozbiljna greška u ranijem zakonu. Dakle, ne u Zakonu o Ustavnom sudu, nego u Zakonu o državnoj upravi, gde se daje jedna takva mogućnost. Zašto? Nema dvostepenosti u odlučivanju, ono što donese Skupština Vojvodine mora da ide odmah na Ustavni sud.
U ozbiljnim zemljama, kad jedna regija donese neku odluku, treba da ima superreviziju ili guverner, ili ministarstva, ili vlade, ili skupštine, različiti su oblici, pa ako to, recimo, skupština ili vlada odbiju, ili nadležno ministarstvo, onda se to vraća skupštini regije, pa bi ona trebalo, npr. dvotrećinskom većinom, to ponovo da usvoji i tek onda ide na Ustavni sud.
Mislim da je ovde napravljen jedan ozbiljan problem. Znači, u ovom slučaju, mi smo u postupku odlučivanja za neke od akata koje donosi Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine potpuno isključili i Vladu i Skupštinu i idemo direktno na Ustavni sud, a ovde, u Ustavnom zakonu se ne vidi u kojim rokovima, na koji način, kojom brzinom bi se o eventualnim, npr., ne daj bože, separatističkim aktima, pošto je nama separatizam u Vojvodini institucionalizovan, pre svega, u Skupštini AP Vojvodine i liku i delu predsednika te skupštine, odlučivalo, odnosno kako će Vlada s takvim, eventualnim, problemima izaći na kraj.
Dakle, taj problem nije ostavljen ni Vladi, ni Skupštini, nego je ostavljen Ustavnom sudu. Mislim da je tu, dakle, ranije, ne ovim zakonom, napravljena jedna velika greška. Stoga, smatram da bi pobrojane amandmane trebalo podržati, jer predstavljaju određeni kvalitet i garanciju u radu Ustavnog suda, a ne prepustiti to Poslovniku. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Dušanu Bajatoviću.
Na član 44. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Stanković, Slobodan Maraš i Nebojša Ranđelović.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Na član 45. amandman je podnela poslanik Milena Stanković.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Na član 45. amandman su podneli zajedno narodni poslanici Slobodan Maraš i Nebojša Ranđelović.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš.

To je ovo što je gospodin Bajatović unapred komentarisao, odnosno dao nam je šlagvort.
Pre svega bih citirao član 45. stav 1. tačku 4) zakona o Ustavnom sudu, koji kaže: ''Ustavni sud odlukom utvrđuje da statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt nije u saglasnosti sa zakonom, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa zakonom''.
Poslanici LDP-a, odnosno nas troje, podneli smo amandman na ovaj član i naš je predlog da se član 45. stav 1. tačka 4) menja i glasi: ''Ustavni sud odlukom utvrđuje da je statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt u suprotnosti sa zakonom, odnosno da je u vreme važenja bio u suprotnosti sa zakonom''.
Ovo je naš pokušaj da jednu, po nama, spornu odredbu, odnosno opasnu u svojoj širini, kada govori da jedan akt, odnosno najviši akt, recimo, autonomne pokrajine ili lokalne samouprave nije u saglasnosti sa nekim zakonom, popravimo, tj. da se ova reč "saglasnost" preimenuje i da se kaže da ''nije u suprotnosti''. Jer, ukoliko nije u saglasnosti, to je veoma široka odredba, veoma širok domet ima ta reč i zaista je moguće da se nekada desi da statut autonomne pokrajine bude u suprotnosti s nekim zakonom koji nema nikakve veze sa statutom i da se pred Ustavnim sudom, u postupku, proglasi da je nešto neustavno.
To je suština ovog amandmana koji smo mi podneli.
Hteo sam samo još jednu stvar, ako je moguće, ministru Petroviću da kažem. Moj kolega Ranđelović je malopre citirao, odnosno izneo koliko amandmana su podneli poslanici, sve amandmane su podneli poslanici opozicije - 81. Prihvaćeno je šest. Zaista, tih šest koji su prihvaćeni su, pre svega, tehničke prirode.
Vi ste ovde svedoci danas da se s određenim brojem amandmana slažu i poslanici jedne, druge, treće partije, opozicione. Čak su neke amandmane podnosili u istovetnom tekstu, bez ikakve saradnje i dogovora. Zaista, mislim da bi trebalo dobro da razmislite o tome da određene amandmane ipak prihvatite, jer na suštinski način poboljšavaju ovaj zakon.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Slobodanu Marašu.
Da li o ova četiri amandmana bilo ko od poslanika želi reč? (Ne)
Na član 44. amandman je podneo poslanik Vladan Batić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 45. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Član 45. je jedan od najbitnih članova ovog zakona, jer, pored ostalog, propisuje šta će Ustavni sud svojom odlukom raditi. Da smo imali ovaj zakon unazad godinu, godinu i po dana, mnoge stvari bi bile ili prevaziđene ili predupređene, tako da ne bi dolazilo do mnogih nesuglasica, mnogih nepravilnosti, mnogih kršenja Ustava, mnogih stvari, od jedinica lokalne samouprave, pa do vrha države, zbog kojih su nanete štete.
Da krenemo redom. Kaže se: ''Ustavni sud odlukom utvrđuje da zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave i drugi opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti s Ustavom''.
Da smo imali Ustavni sud i da smo imali ovu tačku ovog člana ovog zakona, ne bi se moglo dešavati da svojevremeno međunarodni ugovori, koji su ovu državu debelo opterećivali, finansijski debelo opterećivali, budu sklapani sa nekim fantomskim firmama.
Tako je Bebina baba na železničkoj stanici u Beču otvorila firmu i dobila koncesiju za jedan deo autoputa Beograd-Novi Sad, da ga izgradi i da naplaćuje drumarinu. Desilo se da tri godine naplaćuju drumarinu, a da ni rupe na tom delu autoputa nisu bile zakrpljene i desilo se da posle toga niko nije odgovoran.
Kaže se, u tački 2) – Sud utvrđuje da zakon koji je izglasan, a nije ukazom proglašen, nije u saglasnosti sa Ustavom.
Imamo li mi zakone koji su izglasani u ovoj skupštini a da nisu proglašeni ukazom i da nisu bili u saglasnosti s Ustavom?
Supremacija podrazumeva da svi zakoni ispod Ustava moraju da budu u saglasnosti s Ustavom, ako nisu - ne menja se Ustav, nego se menjaju ti zakoni. Ustav je okvir kroz koji moraju da prođu svi zakoni. Sve što ne prođe, nije u skladu i to mora da se promeni.
Tačka 3: ''Utvrđuje da potvrđeni međunarodni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom''.
Koliko međunarodnih ugovora imamo a da nisu u saglasnosti sa Ustavom ili da su na štetu ove države? Međunarodnih, ili pod navodnicima, kako ste vi ono transparentno govorili, ''međunarodnih ugovora'', odnosno ugovora koje su neke strane firme, čiji su vlasnici upravo domaći tajkuni, ili nosioci ''buldožer'' revolucije, ili nosioci para sa Kipra na Sejšelska i razna druga ostrva, pa sad te pare vraćaju kroz vrlo štetne, po državu štetne ugovore u ovu zemlju. Svedoci smo burazerske privatizacije, gde su u mnogim preduzećima te pare, na vrlo loš, zakonski regulisan način, ušle u državu, a ta preduzeća otišla u nečije ruke.
Tačka 5: ''Utvrđuje da kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom'' i tačka 6: ''Određuje način otklanjanja posledica koje su nastale usled primene opšteg akta koji nije u saglasnosti s Ustavom ili zakonom''.
Ovde dolazimo u situaciju da u pojedinim lokalnim samoupravama u kojima su uvedene privremene mere, one traju već godinu dana, iako je zakonom regulisano da to ne može biti duže od tri meseca. Evo, Smederevo vam je više od godinu dana u tom statusu.
Ni u jednoj lokalnoj samoupravi u kojoj su uvedene privremene mere aktom ministra, tačnije, samovoljom ministra ''protiv'' lokalne samouprave, bio on Milan Marković ili neko pre njega, sasvim svejedno, do dan-danas nije utvrđeno da taj akt nije u skladu sa Ustavom. Razlog je vrlo jednostavan - treba da se ostane na vlasti, ali ne u svojstvu ljudi izabranih od građana, nego u svojstvu neke prinudne uprave.
Kaže tačka 10) ovog člana: ''Odlučuje o žalbi organa autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave u postupku ako se pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave onemogućava vršenje nadležnosti autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave''.
Najsvežiji primer je, upravo, primer Rume. Napisao ministar neko ljubavno pismo koje nema ni naslov, ni početak, ni kraj, neko svoje mišljenje pripisao u tom pismu. Doduše, to pismo je vrlo nepismeno napisano, ja sam ga pročitao.
Nebitno je, ali u njemu nema ničega pravnog, jer se ''žutoj koaliciji'' u Rumi, izgleda, gle čuda, zasviđalo da na ovaj način uzme vlast, ne bi li sprovela izbore u Rumi, jer se približavaju izbori za lokalnu samoupravu.
Zahvaljujući tom aktu, mi danas imamo normalnu, legalnu, legitimnu vlast u Rumi i imamo neke koji kukaju kako im ne dozvoljava vlast u Rumi da održe sednicu, da donose odluke i da vladaju. Pa, ne mogu biti dva tela, može samo jedno, jer jedna je stolica.
Da imamo Ustavni sud, on bi ono pisanije ministra proglasilo neustavnim, kao što i jeste, nezakonskim, kao što i jeste, i to bi otišlo na bunjište, a ovi ljudi barem ne bi imali nadu da su u vlasti, nego bi, kao konstruktivna opozicija, i dalje pomagali da vlast u Rumi vrši vlast.
Doduše, sličan je pokušaj bio i u Staroj Pazovi, ali tamo se oglušilo o taj neustavni, nezakonski akt.
(Obraća se narodnom poslaniku Srđanu Milivojeviću)
Tebi bi bilo najpametnije da izađeš, ako imaš šta da kažeš, pa s ove govornice da govoriš. Nemoj da dobacuješ, nemoj da se praviš normalan, nego izađi za govornicu i kaži šta imaš.
Dolazimo do tačke 14) na koju je podneo amandman gospodin Zoran Krasić. Kaže se - odbija predlog za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti.
Gospodin Zoran Krasić, ispred Poslaničkog kluba SRS-a, smatra da reči: ''neustavnost i nezakonitost'' treba da se brišu, odnosno zamene rečima: ''da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom''.
Znate, vi pravnici, ja nisam pravnik, ja sam neki drugi fakultet završio, strogo vodite računa o utemeljenju reči koje primenjujete.
Tako su reči ''neustavnost i nezakonitost'' više žargonskog karaktera, a Ustavni sud utvrđuje da je neki opšti akt u saglasnosti sa zakonom, a ne da je nezakonit, da je u saglasnosti sa Ustavom, a ne da je neustavan.
Zato bi trebalo ovo izmeniti i čini mi se da bi tačka 14), posle izmene ovog dela, posle usvajanja amandmana Zorana Krasića, bila mnogo jasnija, a zakon bi bio lakše čitljiv i primenljiv.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Momiru Markoviću.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne)
Hvala.
Gospodine Batiću, mi smo malopre prošli vaš amandman. Niste bili tu. Da li želite sad da govorite? (Da, po Poslovniku)
Izvolite, gospodine Batiću.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću tražiti jedno objašnjenje od uvaženog gospodina ministra.
Poprilično sam indisponiran, rezigniran i demoralisan, razočaran zbog neprihvatanja amandmana. Možda je pretenciozno očekivati da će biti prihvaćeni svi amandmani, ili veći deo amandmana, ali kada uložite trud i napišete 20 amandmana, od kojih je najmanje 10 apsolutno racionalno, pa racionalni argumenti ne daju nikakav rezultat, onda sebi postavite pitanje - čemu uzaludan trud i čemu pokušaj da nekakvom racionalnom argumentacijom dokažete osnovanost onoga što ste pokušali amandmanima da realizujete.
Pošto to već nije tako, ja ću iskoristiti ovu priliku da zamolim za objašnjenje uvaženog gospodina ministra. To je nešto što je izazvalo polemiku i dileme u široj javnosti.
Budući da s tim predmetom vi imate veze, podržavam i pozdravljam vašu inicijativu - tiče se ''slučaja Pahomije''. Opravdana je vaša inicijativa da se pokrene postupak za razrešenje nekih sudija koji su učestvovali u tom predmetu.
Juče je objavljena agencijska vest da je predsednica, tadašnja predsednica, ne znam da li je danas, Opštinskog suda u Vranju, gospođa Snežana Janjić, rekla da je svojevremeno imala posetu v.d. predsednika ili predsednika Vrhovnog suda, sadašnjeg, gospođe Vide Petrović Škero, koja joj je rekla da sa najvišeg mesta postoje pritužbe na rad Opštinskog suda u Vranju, da se te pritužbe odnose na predmet vladike Pahomija (citiram samo agencijsku vest, ništa ja ne tvrdim), i da su te pritužbe stigle do premijera, gospodina Koštunice.
Gospođa Snežana Janjić predsednica Opštinskog suda u Vranju je, takođe, optužila i tadašnjeg ministra pravde gospodina Stojkovića.
Znamo kako se ''slučaj Pahomije'' završio. Rekao sam već da pozdravljam vašu inicijativu tim povodom.
Nisam optimista. To sam rekao i u pogledu ishoda svih inicijativa, jer vrana vrani oči ne vadi, kako bi rekao naš narod, ali vi ste uradili ono što možete da uradite. Ipak bih zamolio da, u kontekstu ove priče, proverite i ove navode, jer su ovi navodi vrlo delikatni. Izrekla ih je predsednica Opštinskog suda u Vranju, a oni mogu da ukažu kako se odvijaju neki postupci u ovoj zemlji, ko diriguje pravosuđem, ili je dirigovao pravosuđem.
Dakle, nemam nikakve aluzije što se vas tiče, jednostavno, od vas tražim objašnjenje. Jer je usledilo, neko je pričao – nevešto, objašnjenje portparola Vrhovnog suda da gospođa Vida Petrović u to vreme nije bila predsednik Vrhovnog suda, ali je bila v.d. predsednika Suda, i da je posetila Vranje, navodno, ne u novembru, nego u nekom drugom mesecu. Da sada ne prepričavam ko je šta rekao. Indikativna je cela priča i javnost o svim detaljima treba da bude obaveštena.

Zahvaljujem narodnom poslaniku gospodinu Batiću.
Prelazimo na član 46. Na član 46. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe upravo predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Ima reč narodni poslanik Aleksandar Martinović, u ime predlagača. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Zoran Krasić predložio je amandman na član 46. stav 1. tačka 3), tako da se posle reči ''izvršenje'' dodaje reč ''konkretnog''.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, sa sledećim obrazloženjem - Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je mišljenja da se rešenjem može obustaviti izvršenje i većeg broja pojedinačnih akata, a ne samo jednog određenog, konkretnog akta.
Gospodine ministre, Vlada očigledno nije shvatila intenciju ovog amandmana. Nije reč o tome koliki broj akata može da se obustavi, nego je reč o tome da akt mora da bude donet. Naime, mi smo imali praksu, pre nekoliko godina, da je Ustavni sud obustavio od izvršenja sve pojedinačne akte koji budu doneti povodom Zakona o pomoći licima koja su optužena pred Haškim tribunalom.
Taj zakon nije formalno stavljen van snage, odnosno nije proglašen neustavnim. Postupak se, formalno, još uvek vodi, već četiri godine, ali je Ustavni sud, tadašnji, doneo rešenje i obustavio izvršenje svakog eventualnog pojedinačnog akta koji na osnovu tog zakona bude donet.
Mi u SRS-u smatramo da je takva praksa vrlo štetna i da je treba ukinuti. Narodni poslanik Zoran Krasić je svojim amandmanom hteo da naglasi da Ustavni sud može da obustavi od izvršenja samo pojedinačni akt koji je donet i koji fizički postoji, a ne da se Ustavnom sudu daje generalno ovlašćenje da može da obustavlja od izvršenja i neke, eventualne, pojedinačne akte koji budu doneti povodom zakona čija se ustavnost ispituje.
Mi smo imali vrlo loš primer sa Zakonom o pomoći licima koja su optužena pred Haškim tribunalom. Ustavni sud do danas nije taj zakon stavio van snage, taj postupak se još uvek vodi, ali je Ustavni sud sebi dao za pravo da i pre nego što je doneo konačnu odluku o ustavnosti tog zakona obustavi od izvršenja sve buduće pojedinačne akte koji na osnovu tog zakona budu doneti, a da ti pojedinačni akti nisu stvarno ni doneti.
Mi smo hteli da ovim amandmanom tu praksu ukinemo i to je, praktično, smisao amandmana koji je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Dakle, reč – konkretan, ne odnosi se na broj pojedinačnih akata, nego se odnosi na to da pojedinačni akt mora biti donet, i oduzima se pravo Ustavnom sudu da a priori, unapred obustavi od izvršenja pojedinačne akte koji tek mogu da budu doneti povodom zakona čija se ustavnost ispituje, ali koji još uvek nisu doneti.
Kada sam se već javio za reč, apelujem na budući ustavni sud, koji će biti, verovatno, konstituisan voljom vladajuće većine, da donese konačnu odluku o tome da li je Zakon o pomoći licima koja su optužena pred Haškim tribunalom zaista neustavan ili nije. Mi u SRS-u smatramo da taj zakon nije neustavan, da je apsolutno u skladu sa Ustavom i u skladu sa principima ove države.

Zahvaljujem.
Da li se neko javlja za reč o amandmanu? (Ne)
Na član 46. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik, gospođa Jorgovanka Tabaković.