Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas formalno razgovaramo o dva zakona, Predlogu zakona o predsedniku Republike i o izborima za predsednika Republike, ali se suštinski rasprava vodi samo o jednom zakonu, zakonu o predsedniku Republike.
Što se tiče nas, poslanika SPS-a, smatramo da je zakon o predsedniku Republike loš, nepotpun, sa puno nedostataka, sa proizvoljnim tumačenjem Vlade, suprotno naravno Ustavu Republike Srbije, napisan na način da mu je cilj više da svojim sadržajem omalovaži funkciju predsednika Republike nego da ukaže na njen značaj, na značaj funkcije predsednika Republike kao dela izvršne vlasti u Republici Srbiji.
Zakon, prema onome što se da videti, ne uvažava ni postojećeg predsednika Republike, a kamoli onog predsednika Republike kome istekne mandat i koji se bude zvao ''bivši''. Ovaj zakon je očigledno napravljen na brzinu, kao rezultat dogovora unutar Vlade, političke trgovine, da bi se što pre došlo do izbora za predsednika Republike i da bi se što duže Vlada održala.
Mi razgovaramo o jednom zakonu i zanimljivo je da se pominju izbori za predsednika Republike, ali niko ne pominje ostale obaveze Narodne skupštine vezane za sadržaj Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava, onaj sadržaj zakona koji se tiče lokalne samouprave, a ima ih takođe mnogo i, koliko znamo, ti zakoni ne da nisu u proceduri, već neće ni ugledati svetlo dana, u međuvremenu će biti raspisani izbori za predsednika Republike. Toliko o doslednosti nedoslednih koji nas stalno ubeđuju i kunu se u Ustav, mislim na skupštinsku većinu, a kada njihov konkretan interes dođe na dnevni red, onda se naravno njemu daje prednost.
Paradoksalno ali istinito, sa stanovišta sadržaja ovog zakona, moramo reći, mi iz SPS-a, da je on lošiji od ovog zakona iz 1999. godine, koji je 2001. godine menjan i dopunjavan. Mora se reći, nažalost, kao i toliko puta do sada, da ova Vlada nastavlja sa manirom da jedno priča, a drugo radi. Kune se u Ustav i institucije, a Ustav menja zakonima. Naravno, institucije nipodaštava.
Iako predlagač na strani 2 Obrazloženja ovog zakona eksplicitno tvrdi da zakonodavna vlast, Narodna skupština, i izvršna vlast, tj. Vlada Republike Srbije, nisu ovlašćene da zakone podzakonskim propisima menjaju, to znači da dodaju ili oduzimaju nadležnosti predsednika Republike, isti predlagač, znači Vlada, pošto je ona predlagač ovog zakona, sam sebe demantuje, pa na strani 5 Obrazloženja, možete da pogledate, kaže: ''Predlog zakona tumači Ustav...'' Znači, Vlada je uzela sebi pravo da tumači Ustav na način koji joj odgovara, naravno ono što je deo političkog interesa vezano za ostavku predsednika Republike. Ili, na strani 8, ponovo: "Predlog zakona tumači Ustav tako što se predviđa da je predsednik Republike dužan da Narodnoj skupštini predloži kandidata za predsednika Vlade..."
Ustav Republike Srbije je vrlo jasan. U članu 3. stav 2. ovog zakona se pominje: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Poštovane kolege narodni poslanici, molio bih vas, pogledajte vrlo pažljivo član 112. Ustava Republike Srbije koji govori o nadležnostima predsednika Republike. Taksativno su navedene nadležnosti. Predviđa se da samo dve od tih nadležnosti mogu biti menjane, ne menjane nego tumačene zakonom. Nijedna od te dve nadležnosti, naravno, ne spada u deo onoga što je menjano ili što se predlagač ovog zakona usudio da menja. Znači, suštinski, predlagač zakona menja Ustav. Nas, poslanike SPS-a, moram reći, ne čudi ovakvo ponašanje predlagača, tj. Vlade Republike Srbije. Jer, kad god to Vladi treba, ona Ustav menja, krši i primenjuje onako kako joj odgovara.
Sticajem okolnosti, gospodin Milan Marković u ime Vlade brani danas ovaj zakon u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a on je istovremeno i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, i zanimljivo je pomenuti da je Vlada Republike Srbije uvela prinudnu upravu u 11 opština u Srbiji, formirala opštinska veća, a da ne pominjem odredbe Ustava koje govore o tome da se ta veća moraju obrazovati na principu da se poštuje stranačka i nacionalna pripadnost skupština opština koje su raspuštene.
Ni u jednom slučaju Vlada to nije uradila, ali se uvek kune u Ustav i kaže: Ustav, Ustav i samo Ustav. Naravno, kada joj odgovara, kaže: znate, jeste Ustav tu, ali nije donet zakon. Naravno, posle se zakonom promeni suština i imamo jedno bezakonje, koje postoji suštinski u praksi u 11 opština, a to je oko 900 hiljada ljudi, građana Republike Srbije, koji već mesecima, bogami će sad i godinama, pošto u nekim opštinama ističe već prva godina, nemaju pravo da samostalno odlučuju o tome ko treba da ih predstavlja na nivou lokalne samouprave.
Drugi primer koji se tiče predsednika, što i jeste predmet rasprave u Narodnoj skupštini Republike Srbije, jeste njegovo angažovanje u Savetu za nacionalnu bezbednost. Čuveni Savet za nacionalnu bezbednost, nastao kao rezultat političke trgovine i dogovora političkih stranaka vladajuće koalicije da se gospodin predsednik namiri, da bude zadovoljan, da se posluša savet gospodina Solane da predsednik Republike treba da kontroliše rad službi bezbednosti, osnovan je odlukom Vlade Republike Srbije, "Službeni glasnik" od 13. januara 2007. godine, Odluka o obrazovanju Saveta za nacionalnu bezbednost, na osnovu člana 43. stav 1. Zakona o Vladi, pa se tu kaže ko čini Savet za nacionalnu bezbednost, pa se pominje predsednik Republike, predsedava zajedno, radi on nešto sa predsednikom Vlade, i slično.
Zanimljivo je, taj član 43. Zakona o Vladi, na koji se Vlada poziva kada daje poslove predsedniku Republike - pazite: ovde su utvrđene obaveze predsednika Republike vezano za rad Saveta za nacionalnu bezbednost - član 43. Zakona o Vladi govori: "Vlada odlukom osniva javna preduzeća..." - samo da vidite kontekst u kojem su našli formalno-pravni osnov da formiraju Savet za nacionalnu bezbednost - "Vlada odlukom osniva javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, preduzima mere i uređuje pitanja od opšteg značaja i odlučuje o drugim stvarima za koje je zakonom ili uredbom određeno da ih Vlada uređuje odlukom".
Evo, videli ste koliko tu ima o pitanjima nacionalne bezbednosti Srbije. Nema ni prvog slova od nacionalne bezbednosti. Jedino što vezuje ovu odluku o Savetu o nacionalnoj bezbednosti i ovaj stav Zakona o Vladi je to što se pominje odluka. Znači, apsolutno ne treba da nas čudi što Vlada primenjuje ovakav način rada jer, nažalost, Vlada vrlo pragmatično preduzima sve mere kada je u pitanju održanje vlasti.
Da ne govorim uprazno, najbolje potvrđuje član 112. Ustava Republike Srbije, gde se ni jednom rečju, poštovane kolege narodni poslanici, ne pominje nadležnost predsednika Republike vezana za Savet za nacionalnu bezbednost. Ako se to može podvesti pod stav 2. člana 112. koji govori da ''predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije'', onda to spada u domen naučne fantastike pošto u drugim odredbama ovog člana Ustava o Savetu za nacionalnu bezbednost nema apsolutno ništa.
Mi mislimo, suštinski, da ovaj zakon ima jednu veliku manjkavost, a to je što nije eksplicitno nabrojao ove nadležnosti, nego samo uzgred pominje da su nadležnosti utvrđene Ustavom. Vidite kako to u Ustavu stoji crno na belo, a vidite kako se u praksi dešava potpuno drugačije - Vlada pravi pravne akrobacije i formira savete, tela, komisije, bilo šta, ne samo vezano za predsednika Republike nego i za druge stvari, samo da se koalicija održi. To je manjkavost koja jednostavno postoji, i mislimo da to ovaj zakon čini lošim i da se objektivno ovakav zakon ne može prihvatiti. Mislim, generalno, da je vrlo loš sa stanovišta institucija, i mi socijalisti uopšte ne govorimo o ličnosti, a to ćete videti kasnije kada budemo govorili o nekim drugim odredbama ovog zakona, ovde je u pitanju institucija. Znači, ovaj zakon nije dostojan institucije predsednika Republike Srbije.
Kada je reč o članu zakona koji govori o državnom jedinstvu, formulacija da ''predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije'' - pa, to je možda bilo nekad, devedesetih godina ili do 2004. godine, dok nisu izmenjene odredbe zakona kojim je izabran predsednik Republike. Čuli smo danas da neki od kolega kažu rigidan je uslov 50% upisanih kao uslov validnosti izbora za predsednika Republike. To je rigidan uslov. Zašto je rigidan? Zato što niko od tzv. demokratskih kandidata ne može da preskoči taj prag, pa pošto ne može da preskoči prag, daj da taj rigidan uslov smanjimo, naravno pozivajući se na demokratiju i demokratske vrednosti. Taj "rigidan uslov" Miloševiću nije devedesetih godina smetao da ga preskače vrlo lako i da dobije poverenje građana Republike Srbije, a sećate se šta ste tada govorili o tom uslovu.
Znači, ne može, objektivno, osoba, predsednik republike, koji dobije 20-25 posto biračkog tela, da izražava jedinstvo Republike Srbije jer je to svega 20-25 posto upisanih birača u Republici Srbiji. Ne može, na žalost, da to govori pogotovu ako istovremeno obavlja i javnu funkciju, kao što je funkcija predsednika stranke.
Imali smo jednu praktičnu situaciju u ovim mesecima, možda i u godinama pre, da je sadašnji aktuelni predsednik Republike Srbije nažalost koristio svoju funkciju predsednika stranke zarad interesa stranke i time derogirao funkciju predsednika Republike.
Treba se setiti, nije to bilo tako davno, kada je predsednik Republike išao, primera radi, na stranačku slavu u Šabac kod gospodina Petrovića, sada zamenika predsednika, pa su svi mediji izveštavali da je na stranačkoj slavi predsednik Republike a ne predsednik Demokratske stranke, što bi bilo potpuno logično jer predsednik Republike objektivno nema šta da traži na stranačkoj slavi, to može samo predsednik stranke, ali mediji nisu tako obaveštavali, niti je iz Kabineta išla takva informacija.
Ili da se setimo sednica Glavnog odbora iste te Demokratske stranke, kada su obaveštavali da je predsednik države predsedavao sednicama Glavnog odbora i, primera radi, zauzeli su stav o poljoprivredi - kako sada DS vidi šta treba učiniti u poljoprivredi. Zanimljivo je to što je vrlo isticana državna funkcija predsednika DS-a. Taj primer pokazuje koliko se funkcija predsednika Republike derogira takvim ponašanjem gde se, pre svega, javnosti daju informacije sa stanovišta da on obavlja državnu funkciju pa onda partijsku, a sve to u funkciji određene političke stranke.
Četvrta stvar, oko razrešenja Vlade. Mislim da su se u žurbi, koju smo imali prilikom donošenja Ustava Republike Srbije, očigledno potkrale i određene manjkavosti u ovom Ustavu. Sada nam te manjkavosti u Ustavu čine, nažalost, prepreku da se neke stvari efikasnije reše. Evo, imamo da predsednik može biti razrešen. Zanimljiva je formulacija, naravno preuzeta je iz Ustava, ali to ne znači da je dobra. Ustav je takav kakav jeste i mi smo glasali za njega, ali kažem da, očigledno ne samo ovaj zakon nego i drugi zakoni koji su bili predmet rasprave na sednicama Narodne skupštine Republike Srbije, pokazuju da Ustav ima dosta manjkavosti.
Primera radi, pominje da predsednik može biti razrešen ako inicijativu pokrene jedna trećina poslanika, ako Ustavni sud donese pozitivan stav, i sada dolazimo do onog suštinskog, kaže da ne može biti razrešen ako dve trećine poslanika o tome ne da svoj pozitivan sud. Onda se postavlja pitanje: zašto se uopšte pokreće inicijativa, zašto se pominje Ustavni sud? Onda treba reći: bez obzira na stav Ustavnog suda, kakav god da je, predsednik će biti smenjen ili neće biti smenjen, u zavisnosti od toga da li ima podršku dve trećine poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Treba biti pošten pa reći da uopšte nije važno mišljenje Ustavnog suda, da uopšte nije važno mišljenje najznačajnije institucije koja daje mišljenje o usaglašenosti zakona sa Ustavom, o tome da li je kršen ili nije kršen Ustav, nego jednostavno treba reći: predsednik Republike može biti razrešen u Skupštini samo ako dve trećine poslanika o tome donese odluku. Znači, to nema nikakve veze sa stavom Ustavnog suda, nego ima veze sa skupštinskom većinom.
Deo zakona koji se tiče službi predsednika Republike vrlo je neodređen, sa opštim odrednicama, gde se uopšte ne vidi broj izvršilaca - znači može ih biti mali milion, a može ih biti i malo. U svakom slučaju, kako reče neko od kolega, sve će to narod platiti kroz budžet Republike Srbije, koji za dvadesetak dana, u stvari, u ponedeljak stiže na dnevni red sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Sve će to građani plaćati, kao što su plaćali i do sada.
Naš poslanik kolega Željko Vasiljević podneo je amandman kojim predviđa ukidanje Narodne kancelarije, što je sasvim logično jer ni u ovom zakonu ni u Ustavu Republike Srbije, u delu poslova koje predsednik može obavljati, nema ni pomena od onoga što se zove Narodna kancelarija, s obzirom da je to bila, da kažem, ispostava DS-a koja je instalirana u većini opština Republike Srbije s namerom da se, naravno, promoviše politika DS-a i da se pomognu članovi DS-a na različite načine. Voleo bih da se jave oni građani koji nisu članovi DS-a ili nisu njihove pristalice, a koji su dobili podršku Narodne kancelarije.
Videli smo da su uvek, kada Narodna kancelarija krene u akciju, marketinga radi, pored njih dežurni kolege poslanici iz DS-a ili funkcioneri DS-a, i to je deo miljea koji prati tu priču. Naš kolega Željko Vasiljević je predložio da jednostavno, ako smo formirali Zaštitnika građana, a jesmo, ako smo formirali neke druge institucije, a jesmo, ako hoćemo da imamo pravnu državu, valjda tome težimo, da takvoj instituciji stvarno nema mesta.
Oko raspuštanja Skupštine, da predsednik može ali ne mora raspustiti Skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, to je tako rešeno da će biti sistem nadgornjavanja. Vlada obrazložen predlog da predsedniku da raspusti Skupštinu, a predsednik kaže: ja se ne slažem zato što sada nismo u dobrim odnosima, odnosno pravim drugu političku procenu - znači više da stoji, a manje da znači.
Na kraju ovog dela vezanog za zakon, da kažem nešto više o bivšem predsedniku. To je deo zakona od člana 34. do 40. i nešto. Iskreno mislim da je ovaj deo zakona najsmešniji, najsporniji, najgori. U stvari pokazuje koliko skupštinska većina, koliko Vladina većina ne vodi računa o značaju institucije predsednika. Neko je danas više puta pomenuo da je predsednik Republike simbol. Pa i bivši predsednik Republike je simbol Srbije. U odnosu na to kako se ophodite prema bivšem predsedniku Republike, pokazujete kakav vam je odnos prema Srbiji.
Ne može se pričati o dignitetu Srbije, o jedinstvu Srbije, o instituciji predsednika Republike Srbije, a napravili ste predlog zakona gde bivši predsednici imaju pravo da se zovu ''bivši'' i zvaće se na svečane sednice, praznike i protokol će mu odrediti mesto. E, pa sad, znate kako?
To što ste bivšim predsednicima dali pravo da se zovu ''bivši'', to im je narod dao, to im vi ne možete dati i ne možete oduzeti. Predsednike ionako zovu predsednicima, jednom predsednik - uvek predsednik, ali je loše što ste napravili ovakav zakon. Ako je ovaj zakon pravljen prema predsedniku, prema ličnosti predsednika, onda nažalost ni skupštinska većina, ni članovi DS-a, a ni ostala koalicija ne veruje u gospodina Tadića i ne veruje u njegov izborni rezultat. Oni su ga se kroz ovaj zakon već odrekli. Jer, da su imali i malo hrabrosti, oni bi branili instituciju predsednika Republike, instituciju predsednika a ne čoveka.
Sramota je da se u delu koji se odnosi na bivšeg predsednika pominje da bivši predsednik ne može da ima pravo na sekretara, vozača, čoveka iz obezbeđenja duže nego što mu je trajao mandat, verovali ili ne. Pa se pominje mogućnost da ima 80% ličnog dohotka, a ranije je bilo 85%, pa se pominje da mora da ide kod poslodavca da traži posao. Molim vas, zamislite šta znači za funkciju predsednika Republike da bivši predsednik ide kod poslodavca da traži posao. To je stvarno sramota.
Da ne pominjem da ste potpuno zaboravili deo koji bi trebalo da ima retroaktivni karakter. Naš kolega Rajko Baralić je podneo jedan dobar amandman, gde bi u krug bivših predsednika ili ljudi koji bi trebalo da imaju prava kao bivši predsednici trebalo uključiti i bivše predsednike SRJ. Da vas podsetim, bilo ih je četvorica. Nažalost, predsednik Slobodan Milošević je umro, ali su tu gospodin Dobrica Ćosić, gospodin Zoran Lilić i gospodin Vojislav Koštunica.
Ovde se pominju neka prava na socijalno osiguranje. Za one koji ne znaju, bez namere da bilo koga povredim, možda ću sada izreći nešto što nije tačno, ali ne verujem za gospodina Dobricu Ćosića da ima pravo, kao bivši predsednik SRJ, jer to jeste bio, na socijalno osiguranje. Za gospodina Zorana Lilića znam da nema pravo na socijalno osiguranje kao bivši predsednik.
I cela ta priča oko bivšeg predsednika se svela na to da će, kada čovek putuje u inostranstvo, dobiti diplomatski pasoš i da će mu se diplomatsko-konzularna služba staviti na raspolaganje.
Da vam kažem, poštovane kolege iz skupštinske većine, da to ne morate uopšte da radite jer bivše predsednike, kada napuste teritoriju Srbije, tamo više cene nego što ih cene ovde. Tamo im se ionako ukazuje počast koju su zaslužili jer su bivši predsednici Srbije ili Jugoslavije, i oni ih više cene nego što ih vi cenite ovde, a sadržajem ovog zakona ste pokazali da ih ne cenite.
Stvarno je sramota, u trenutku kada ste osnovali stotinak agencija, u trenutku kada direktori javnih preduzeća imaju platu po nekoliko stotina hiljada dinara, da se postavlja pitanje da li Srbija ima novca da plati tri osobe koje će biti na raspolaganju bivšem predsedniku države ili ljudima koji spadaju u tu kategoriju.
Pogledajte zakon iz 1999. godine i videćete da su ta prava bila doživotna, da se uključivalo troje ljudi, da se podrazumevalo da se radi osam sati dnevno. Ovaj predlog zakona, u stvari, pokazuje da ste se vi, nažalost, odrekli svog kandidata i da cenite da će neko drugi biti pobednik na ovim izborima, pa kažete - kad drugi pobedi, da ne bude on, po vašem mišljenju, uživao neka veća prava.
Pomenuo sam ovaj deo zakona o bivšem predsedniku koji, u stvari, pokazuje nepoštovanje institucije predsednika Republike jer, znate kako, poštovane kolege narodni poslanici, predsednika Republike je malo. Ko god da je to, njega građani biraju neposredno. Uz svo poštovanje prema drugima, predsednik Republike mora, kao institucija, da bude uvažen u društvu, u državi, ako hoćemo da postoji institucija. Ko god bio i kako god se zvao, on mora da bude uvažen na različite načine. Sramota je da predsednik Republike, primera radi, ima status kao jedan bolji predsednik opštine, da ne pominjem direktore javnih preduzeća, koji niti znaju šta su izbori, niti znaju šta je volja građana, a primaju nekoliko stotina hiljada dinara zato što su partijski činovnici i zato što ih je partija nagradila za neku lojalnost. Neka izađu na izbore, kako reče gospodin Nikolić, pa neka pokažu svoje vrednosti, pa koga građani izaberu, bože moj. Ali ovde nije poenta u ljudima, poenta je u instituciji predsednika Republike.
Ovaj zakon je, po mišljenju poslanika SPS-a i članova SPS-a, veoma loš zakon jer niti poštuje instituciju sadašnjeg predsednika, pokazao sam na koji način je derogira i menja, i daje mu nadležnosti koje nema, one koje ima mu oduzima, ali ne poštuje ni bivšeg predsednika. Rečju, ne poštuje instituciju predsednika Republike Srbije, i kao takav zakon, sigurno ne može dugo trajati. Pokazalo se da tu sreće nema. Hvala vam.

Da li još neko od narodnih poslanika koji nisu iskoristili svoje pravo želi reč? (Ne.) Hvala.
Gospodin Milan Marković, ministar u Vladi Srbije, ima reč.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je današnja diskusija bila zaista dobra, mislim da smo čuli dosta kvalitetnih ocena o zakonima koji se danas nalaze na dnevnom redu. Moram reći da je, po mom uverenju, tu bilo i nešto preoštrih ocena, ali svako od nas ima svoje mišljenje i svako od nas ima pravo na odgovarajući način da tumači ono što su odredbe ovog zakona.
Mislim da će diskusija koju budemo vodili prekosutra, kad istekne ovaj rok od 24.00 časa, po amandmanima, biti vrlo korisna. Smatram, već iz današnje diskusije, da bi jedan broj amandmana valjalo prihvatiti.
Mislim da postoje određene terminološke nedoumice koje bismo morali da otklonimo da bi u primeni ovaj zakon ostvario jasnu i čistu situaciju. Naravno, iskoristiću pravo, kada bude rasprava po amandmanima, da više govorim o onome što su danas bile primedbe, vrlo konkretno, ali bih, ako dozvolite, sada rekao samo par stvari o nekim primedbama koje su se ponovile više puta. Mislim da tih par nedoumica možemo odmah da otklonimo ili, ako ne da otklonimo, bar da i vi čujete moje mišljenje zbog čega jednu grupu amandmana nećemo prihvatiti.
Postoje određene nedoumice oko razrešenja. S obzirom na različite političke partije, te nedoumice vezane za razrešenje su se kretale od onih da bi možda tu trebalo da bude pojačana uloga parlamenta, pa preko onih da uloga Ustavnog suda možda ne bi trebalo tu ni da bude dominantna, pa do onih koji kažu - predsednika su izabrali građani, samo građani mogu da ga smene, uz obrazloženje da, eto, nigde nije slučaj da predsednika biraju građani, odnosno da neko bira predsednika, a drugi organ je odgovoran za njegovu smenu.
Odmah želim da vam kažem da mislim da je ovo potpuno ispravno rešenje. Predsednika biraju građani, ali to ne znači da je imun na poštovanje Ustava. Potrebno je da Ustavni sud, kao jedini nadležan za to, ukoliko neko sumnja da je predsednik Republike povredio Ustav, to proceni. Ukoliko to proceni, onda narodni poslanici cene da li je to takva povreda Ustava da dovodi do toga da je njegovo zadržavanje na toj poziciji neodrživo.
Podsetiću vas na to da potpuno sličan sistem, naravno u drugačijim okolnostima, s obzirom na način izbora i na još par elemenata, imaju SAD i da je ta dominantna uloga predsednika još više izražena nego što je to u Srbiji. Znači, imaju još jačeg predsednika, čist predsednički sistem, neko je ovde to i pomenuo, koji datira od 1878. godine, koji na isti način dolazi u situaciju, kada je u pitanju njegova odgovornost, da ga razrešava neko drugi a ne oni koji su ga birali.
Ne razumem zašto je pitanje zamenjivanja predsednika bilo predmet polemike ovde. Predsednika Republike Srbije, shodno predlogu zakona, odnosno Ustavu Republike Srbije, ukoliko on nije u stanju da obavlja svoju dužnost, zamenjuje predsednik Narodne skupštine. Zakon vrlo precizno tvrdi koje to poslove predsednik Narodne skupštine, kada obavlja tu funkciju, mora da izvrši i kako ih vrši. Iskreno, ne znam šta bi to preciznije moglo da se učini po tom pitanju i stoga mi nije najjasnija ta primedba. Videćemo kad bude rasprava po amandmanima da li postoje tu neki problemi. Predsednik Narodne skupštine može biti vršilac dužnosti predsednika Republike, shodno članu 14. ovog zakona, ali ovde vrlo jasno piše koji su to akti, odnosno kako predsednik Narodne skupštine mora da se ponaša i koji rok može da bude, to je onaj rok koji je predviđen Ustavom Republike Srbije.
Bilo je tu i primedbi terminološkog karaktera i polemike šta jeste u skladu s Ustavom, a šta nije u skladu s Ustavom. Moramo zaista poći od toga, i kolega Obradović je rekao, da imamo izvesnih problema sa tekstom Ustava. Svi zajedno smo ga doneli, pa svi zajedno treba da odgovaramo za to. Problemi postoje. Zbog toga smo se, kao Vlada, u Obrazloženju zakona poslužili rečju ''tumačenje'' i objasniću vam zašto.
Ali, evo, nešto što je mnogo jasnije. U Ustavu Republike Srbije, recimo, u članu 134. piše da o imunitetu člana Vlade odlučuje Vlada, a zatim u članu 105. tačka 7. da o imunitetu istog tog člana Vlade odlučuje Narodna skupština. Znači, imamo problema s našim Ustavom. Videćete, uzmite član 105. tačka 7, to je Narodna skupština, i član 134, to je Vlada.
Kada je u pitanju ostavka predsednika Republike, imamo u Ustavu odredbu koja kaže da predsednik Republike svoju ostavku podnosi predsedniku Narodne skupštine. A onda, bukvalno na santimetar, to su dva stava jedan do drugog, ali različiti su članovi, kaže: kada podnese ostavku, on o tome obaveštava predsednika Narodne skupštine. Pa sada, ili mu dostavlja ostavku, ili ga obaveštava o tome.
Nažalost, tako piše u Ustavu. Zbog toga je predlagač zakona odlučio da to malo pojasni, i zbog toga i zbog naše nedavne prakse. Sećate se jedne neprijatne situacije koju smo imali u prošlom mandatu Skupštine, kada je predsednik Narodne skupštine tumačio da ministar nije pismen pa ne može da dostavi ostavku, ili već kako je to na jedan vrlo nemušt način objašnjavao, i onda smo imali tu neverovatnu situaciju. Znači, mora da se reši takva situacija. Mislim da je to u predlogu zakona rešeno najbolje moguće. Momenat je onaj kada se ta ostavka zavede u pisarnici Narodne skupštine, shodno pravilima o kancelarijskom poslovanju, i tu nema više nikakve dileme.
S druge strane, to je normalno i logično. To je lični čin predsednika Republike koji je izabran od strane građana, uz svo uvažavanje Narodne skupštine. Narodna skupština nije ta koja je vlasna da odlučuje o toj ostavci i da od samog njenog odlučivanja zavisi da li je ona punovažna ili nije. To je njegov lični čin i, onog momenta kada se ona zavede ovde u pisarnici, tu je kraj. Znači, on je podneo ostavku i više nema povratka. Slažem se s vama, možda samu reč ''tumačenje'' nije dobro staviti u obrazloženje, ali očigledno nas naš Ustav tera da neke stvari malo preciznije uočimo itd.
Praktično, evo, već treći-četvrti put gospodin Obradović i ja imamo jednu istu temu i dužan sam da mu kažem, evo - ja obećavam, u predlogu zakona o lokalnoj samoupravi privremeni organi će biti sastavljani u skladu sa članom 192. stav 3. Ustava Republike Srbije. To će biti tako.
Stav Vlade je da je to ustavna odredba koja treba da bude razrađena u zakonu o lokalnoj samoupravi. To je bio stav vlade koju ste vi podržavali i ministar koga ste vi podržavali.
Gospodin Nikolić je prigovorio što se u zakonu o izborima za predsednika Republike pominje to da je glasanje lično. I onda ste pitali: gde to u Ustavu piše da je glasanje lično? Piše u članu 52. Ustava Republike Srbije. Dakle, zbog toga smo stavili da je glasanje lično.
Pročitaću član 52. Izborno pravo, mislim da nije sporno: ''Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično''. Zbog toga smo uneli to ''lično''. Žao mi je što kasnije, u nekim drugim članovima Ustava, nije bio dosledan onaj ko je to pisao, ali kažem, mi imamo izvesnih problema s Ustavom.
Što se tiče člana 24. zakona o izborima za predsednika Republike, i ja imam veliku dilemu i mislim da ćemo je u raspravi po amandmanima razrešiti, dakle, tu prelaznu odredbu. Ratio legis je bio jedan, a mislim da je tumačenje koje ovde ima većina narodnih poslanika sasvim drugačije, i s obzirom da narodni poslanici to drugačije doživljavaju, po logici stvari svi će drugačije da doživljavaju. Mislim da član 24. ili mora da se precizira ili će se prihvatiti amandman koji traži da se taj član briše.
Što se tiče mandata za sastav nove Vlade, meni je jasan predlog jednog broja poslanika da se eventualno predupredi moguća opstrukcija predsednika Republike. Mislim da je zakon baš i učinio to da se takva opstrukcija eliminiše. Podsetiću vas da smo članom 18. i stavili da je on dužan da predloži kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi i izbor Vlade. Vi sada kažete: ako ne može niko da obezbedi izbor Vlade, vi dajte jednom od tih koji ne mogu da obezbede izbor Vlade zato što on ima najveću poslaničku grupu. U principu, dolazimo na isto. Apsolutno je ista priča. Ukoliko lider najveće poslaničke grupe može da obezbedi izbor Vlade, on će svakako dobiti taj mandat odmah. Ukoliko ne može, sasvim je svejedno što ćemo to njemu dati. Mislim da tu nema nikakve dileme.
U krajnjem slučaju, član 112. stav 3. Ustava Republike Srbije je to rešio. Mi smo to već ovde malo i proširili u odnosu na ono što je Ustav propisao, pokušali smo da budemo precizniji, da nametnemo predsedniku Republike to u vidu obaveze. Vi znate da u Ustavu to čak i nije tako, nego tamo gde se nabraja jasno stoji da on samo predlaže po pribavljenom mišljenju, po saslušanom mišljenju šefa poslaničke grupe. Tako da mislim da bi tu sad oni koji nas kritikuju da smo otišli negde korak više mogli ovo da kritikuju, ali mislim da smo uradili dobru stvar.
Jedan broj poslanika je rekao: zašto pristajete da smanjujete uticaj predsednika Republike u korist Vlade? A druga grupa poslanika je rekla kako su ovde date ne znam kakve nadležnosti predsedniku Republike. Interesantno je koliko je to različito tumačenje i to mi govori da smo mi našli pravu meru. Dakle, mislim da smo zaista našli pravu meru, neku sredinu između ta dva stava.
Mislim da pozivanje na Ustav iz 1990. i nadležnosti predsednika Republike iz 1990. prosto nisu sada primerene. Jesu ovo manje nadležnosti nego što je imao predsednik po Ustavu iz 1990, ali smo mi, kada smo bili opozicija i kada smo želeli da menjamo Ustav, upravo i kritikovali deo Ustava iz 1990. koji govori o tome koje su nadležnosti predsednika Republike i posebno smo kritikovali način njegovog razrešenja. Znači, mi smo zaista smatrali, i dan-danas mislimo, da je po onom ustavu bilo nemoguće razrešiti predsednika Republike. Sad opet, evo, neko misli da je ovo suviše blago, ali, kažem, ja mislim da je ovo baš prava mera.
Primedba koja se odnosi na upotrebljenu terminologiju u zakonu o izborima za predsednika Republike, moram priznati, mene lično je dovelo u nedoumicu, dakle, taj termin ''ponovljeno glasanje'', iako se u članu 22. pravi razlika između ponovljenog izbornog ciklusa i ponovljenog glasanja. Ali, otvaraju se tu i neka druga pitanja i ja ću se već sutra, sa kolegama iz Vlade, potruditi da na osnovu amandmana koji su podneti nađemo neko rešenje koje bi upotrebilo bolju terminologiju.
Generalno, mislim da na par mesta u zakonu treba izvršiti određene promene kako bi zakon sam po sebi bio potpuno jasan svakome ko ga pročita. Na kraju, zaista mislim da su zakon o predsedniku Republike i zakon o izborima za predsednika Republike dosta kvalitetni. Ukoliko uklonimo ovih par delova na koje se odnose ove očigledne primedbe, odnosno par ovih kritikovanih rešenja, mislim da ćemo moći da kažemo da narodni poslanici treba da odluče o jednom dosta dobrom, kvalitetnom tekstu i mislim da u praksi on neće izazivati nikakve probleme.
I, na kraju, vezano za to moje više puta pomenuto uvodno izlaganje. Izvinjavam se što je trajalo 30 minuta, ali, prosto, potrudio sam se da iz ovih obrazloženja koja su ovde data - a kad bi se ta obrazloženja čitala u celini, to bi, ako se ne varam, trajalo sigurno dva sata - izvadim one stvari za koje smatram da su pre svega našoj javnosti najzanimljivije i najvažnije.
Ubeđen sam da su narodni poslanici pročitali ta obrazloženja i da oni to znaju, ali, naravno onda ne bi bilo nikakve potrebe ni da posebno predstavnik Vlade obrazlaže ako bi to uvek bilo upućeno samo narodnim poslanicima, nego je, mislim, red i da ljudi koji prate prenos preko malih ekrana mogu da čuju koji su osnovni elementi teksta koji se pred vama nalazi.
U svakom slučaju, zaista se zahvaljujem svim kolegama na načinu na koji su sugerisali određene, po njima loše, stvari u ovom zakonu i, kažem, nadam se da ćemo prekosutra zajednički doći do teksta zakona koji će na jedan kvalitetan način urediti ovu materiju. Hvala vam na pažnji.

Hvala, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS, po članu 101. Poslovnika. Izvol'te, gospodine Obradoviću.

 Hvala, gospodine Albijaniću. Stvarno ću vrlo kratko. Dosadašnja praksa i način rada Vlade Republike Srbije pokazuju da Vlada Republike Srbije ima probleme s Ustavom, a ne mi poslanici opozicije, ne mi poslanici SPS-a, jer Vlada ne poštuje Ustav, tumači ga kako kad hoće i u skladu sa svojim interesima. Samo da vam kažem, gospodine ministre, i vama i ostalim članovima Vlade, Ustav Republike je stariji od svake Vlade, pa i ove. Hvala vam.

Narodni poslanik Miletić Mihajlović, po Poslovniku. Izvolite, gospodine Mihajloviću.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću kratko.
Mislim da je komentar gospodina ministra vredelo da čujemo. Međutim, da li slučajno ili namerno, ono što su šefovi poslaničkih grupa potencirali, ono što je svaki drugi poslanik koji je izlazio za ovu govornicu, tiče se člana koji govori o obavljanju javne funkcije, odnosno da predsednik Republike ne može da obavlja javnu funkciju i drugu javnu delatnost, čini mi se, parafrazirao sam, naravno, odnosi se na obavljanje stranačke funkcije - nikakav komentar, gospodine ministre, niste o tome dali. Da li je to tabu tema ili treba ipak sačekati i prenoćiti, da biste se konsultovali s nadležnima iz vaše stranke šta ćete činiti na amandmane koje smo predložili, ali ovo bi bilo zaista flagrantno kršenje Ustava ako bi ostalo ovako da predsednik Republike u isto vreme obavlja lidersku funkciju u svojoj stranci. Zahvaljujem.

Hvala. Nemamo više javljanja za reč. Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o predsedniku Republike i Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike.
Nastavljamo raspravu, po amandmanima, u sredu, 28. novembra 2007. godine, u 10.00 sati. Hvala lepo.