Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su dva zakona o kojima se, od kada je ova Skupština konstituisana, mnogo govorilo.
Naime, svih ovih meseci unazad smo jako često pominjali neophodnost donošenja ovih zakona. Diskusije su išle u više pravaca, od toga kako ti zakoni treba da izgledaju, bilo je dosta kritika i smatram da je zbog toga dobro što smo ova dva zakona dobili danas, što su na dnevnom redu ove Skupštine jer to pitanje zaista treba razrešiti; da ne pominjem da postoji ustavna odredba i odredba zakona o sprovođenju Ustava da se ovi zakoni donesu.
Imamo, dakle, dva teksta čiju je važnost pokazala dosadašnja diskusija. Meni je danas zaista bilo zadovoljstvo da slušam sve narodne poslanike, kako pozicije tako i opozicije, koji su posvetili dosta pažnje ovim zakonima i zaista izneli niz dobrih argumenata, da ne ulazimo u to da nas je ministar u svom pledoajeu vrlo iscrpno upoznao kako sa važnošću ovog pitanja, tako i sa predlozima koje je pred nas stavio.
Naime, predsednik Republike, kako sam Ustav kaže, oličava državno jedinstvo i njegova težina postoji ne samo u ovoj ustavnoj odredbi već iz prostog razloga što građanstvo, što svi građani, što narod predsednika Republike doživljava uvek kao nešto posebno, kao jedan od najviših organa u ovoj zemlji i što ta funkcija sama po sebi nosi veliku težinu. Iz tih razloga je još važnije da ozbiljnu pažnju posvetimo ovim propisima.
Koliko je pitanje važno, govori i činjenica da je Ustav čitav jedan svoj deo posvetio ovoj materiji. Naime, predsedniku Republike Ustav je posvetio desetak članova, od člana 111. do 121. Definisao je dosta pitanja koji se sada ovim zakonima razrađuju. Sam Ustav je, dakle, definisao kako položaj predsednika tako i njegove nadležnosti, ističući posebno njegovu nadležnost i funkciju u proglašenju zakona, pitanje izbora, nespojivosti funkcija, mandata, ostavke, razrešenja, imuniteta, zamene, da bi na kraju, u članu 121, dao i obavezu da se donese poseban zakon o predsedniku.
Ova dva zakona, faktički, predstavljaju razradu ovih ustavnih odredbi, u skladu sa najboljom tradicijom koju smo i mi do sada imali, ali i konsultujući uporedno pravo, s obzirom na to da veliki broj zemalja predstavljaju republike kao što je naša država, tako da je i iskustvo pitanja ove materije iz uporednog prava dosta veliko i da je dosta od toga preuzeto u ovim propisima.
Dakle, kao što sam rekao, Ustav sa svojih desetak članova reguliše pitanje i položaj predsednika. Imamo dva zakona koja ovo razrađuju. Od svih tih propisa, zadržao bih se na jednom članu Ustava i na jednom članu zakona.
Kolega koji je govorio pre mene je to pomenuo. Mislim da je pitanje dosta ozbiljno i da zahteva da mu se pokloni posebna pažnja. Naime, radi se o članu 120. Ustava, koji reguliše pitanje zamenjivanja predsednika Republike, odnosno o članu 117. zakona o predsedniku Republike, koji takođe tretira ovo pitanje.
U članu 120. Ustava kaže se: ''Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Stavom 2. se određuje da ovo zamenjivanje predsednika Republike traje najduže tri meseca i stavom 3. da ''izbore za predsednika Republike predsednik Narodne skupštine je obavezan da raspiše tako da se održe najkasnije tri meseca od nastanka sprečenosti predsednika Republike odnosno prestanka mandata na koji je biran''.
Ovde se postavlja nekoliko i pravnih i faktičkih pitanja, koja mogu da budu više nego interesantna. Jedno od tih pitanja, koje je i ministar u svom izlaganju pomenuo, jeste pitanje legitimske prirode, a neki od diskutanata su ovde postavili još jedno pitanje, pitanje kapaciteta funkcije predsednika Narodne skupštine za vreme dok zamenjuje predsednika Republike.
Osim toga što je to vreme ograničeno na tri meseca, postavilo se pitanje da li on može sa punim kapacitetom da zamenjuje predsednika Republike, odnosno da li može da vrši sve one poslove koje su Ustav i zakon predvideli kao nadležnosti predsednika Republike. Zakon je tu dosta jasan i on odriče pravo predsedniku Narodne skupštine da izvršava sve poslove, odnosno da ispunjava sve nadležnosti koje su date predsedniku Republike, ne samo zbog ograničenog roka na koji on to može da radi, već i iz drugih praktičnih razloga.
Pitanje legitimske prirode je po meni jako bitno iz prostog razloga što se predsednik Republike bira na neposrednim izborima, dakle, direktno od strane građana, dok je predsednik Narodne skupštine izabran posredno, dakle, prvo je izabran za narodnog poslanika a onda je, u Narodnoj skupštini, kao prvi među jednakima, izabran za predsednika Narodne skupštine.
Član 17. zakona razrađuje ustavnu odredbu člana 120. Ustava i u svom prvom stavu predviđa da (to ne znači da razrađuje koji su to razlozi zbog kojih predsednik Republike ne može da obavlja svoje dužnosti) ''ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Takođe je ovde inkorporiran stav 2. člana 120. Ustava, gde se kaže da je to vreme ograničeno i da to zamenjivanje može da traje ''najduže tri meseca''. Stav 2. je dosta bitan jer se tiče neposredno nadležnosti predsednika Republike, odnosno toga šta predsednik Skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike može da radi. Tu vrlo lako mogu da se razdvoje dve vrste nadležnosti koje su njemu date da obavlja.
Naime, tokom zamenjivanja predsednika Republike, predsednik Narodne skupštine vrši dve vrste poslova. Jedna vrsta su oni protokolarni poslovi, znači, predstavljanje Republike Srbije, primera radi, u zemlji i inostranstvu, primanje opoziva i eksternih pisama stranih diplomatskih predstavnika, dok su kod druge vrste poslova ovde određenih u pitanju poslovi koji ne trpe odlaganje, odnosno ukoliko se ne bi vršili postojala bi opasnost po državu. Radi se o obavezi ''da raspiše izbore za Narodnu skupštinu, da predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, da vrši nadležnosti u oblasti odbrane Republike Srbije i da komanduje Vojskom Srbije''.
Posmatrajući ovaj član, možemo vrlo jasno da razdvojimo ove dve grupe poslova. Prvu, dakle, gde se izvršavaju tekući poslovi, i drugu grupu nadležnosti, koju je potrebno izvršiti bez odlaganja da država ne bi pretrpela štetu. Međutim, imamo i stav 3. člana 17, koji kaže: ''Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike dužan da raspusti Narodnu skupštinu u svim slučajevima u kojima je to ustavna dužnost predsednika Republike i da svaki izglasani zakon proglasi ukazom''.
Dakle, ovde je njegova nadležnost drugačija od predsednika Republike koji svoju funkciju vrši u punom kapacitetu. Predsednik Republike ne mora, primera radi, ukazom da potpiše neki zakon, može da ga vrati skupštini na ponovno razmatranje, dok kod predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike ne postoji ovo pravo, postoji obaveza da sve zakone koji budu izglasani od strane Narodne skupštine svojim ukazom i proglasi, što pokazuje i razrešava onu dilemu koju sam na početku izlaganja izneo, da li je kapacitet predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike potpun.
Dakle, postoje određeni poslovi, odnosno nadležnosti koje predstavljaju dužnost predsednika Narodne skupštine, ne samo pravo nego i dužnost, tokom ova tri meseca dok zamenjuje predsednika Republike.
Isto tako, treba pomenuti da predsednik Narodne skupštine ne može da vrši pojedine poslove koje bi inače predsednik Republike mogao.
Recimo, ne može da podnese predlog za promenu Ustava, ne može da daje pomilovanja, odlikovanja, ne može da učestvuje u postupku izbora Ustavnog suda. To pitanje je takođe pokrenuto od nekih govornika koji su govorili pre mene. Dakle, niti da predlaže Narodnoj skupštini broj sudija, na šta inače, po Ustavu, ima pravo predsednik Republike, ali isto tako ne može ni da ih bira sa liste koju utvrdi Narodna skupština.
Sve u svemu, ovim zakonom imamo predviđen i ovaj slučaj koji u praksi može da se desi, koji može da dovede do političke krize u zemlji i do drugih problema. Ovim članom koji sam pomenuo, članom 17. zakona, ta materija je dosta razrađena. Možda bi tu trebalo dodati još nešto. Na kraju krajeva, na ovaj zakon je stigao veliki broj amandmana pa, imajući u vidu da su svi koji su do sada diskutovali o ovom zakonu zaista korektno diskutovali, sa željom da pravilno procene tekst koji imamo pred sobom i da ga, eventualno, nekim primedbama poboljšaju, za očekivati je da će pojedinim amandmanima ovaj tekst zaista i biti poboljšan.
U svakom slučaju, ova dva zakona su nam neophodna. Znate, u srećnim državama u koje, na žalost, naša ne spada, postoji ona izreka ''jednom predsednik - uvek predsednik''. Narodi koji poštuju tu izreku imaju stabilne države. Za očekivati je da ovo bude jedan od koraka da i naša država uđe u red tih srećnih zemalja.
Poslanici DSS-NS će podržati ovaj tekst, moguće je uz neke male intervencije koje bi se izvršile pojedinim amandmanima. U svakom slučaju, još jednom bih rekao da je ovaj zakon značajno dobro urađen i, uz eventualne male korekcije, mislim da će predstavljati jedan korak dalje u demokratizaciji Srbije i uređenju njenih institucija.