Kolega Dimitrijeviću, da li vi to imate informaciju da je gospodin Boris Tadić podneo ostavku? Imala sam takav utisak iz ovoga što ste ovde rekli. Kažete: narod hoće da ga pita šta je pregovarao, hoće da ga pita... pa imam utisak da je to završena priča.
Ali, šalu na stranu. Amandmanom koji ste podneli na član 14. tražili ste da se posle stava 3. doda novi stav 4. koji glasi: ''Ukoliko predsednik odluči da obrazloži ostavku, dužan je da je obrazloži i pred Narodnom skupštinom na prvoj narednoj sednici''. Ovaj vaš amandman je u koliziji sa stavom 3. člana 14. Predloga zakona.
Razumem, i sigurna sam, kada bi se desilo da predsednik podnese ostavku, bilo koji predsednik, da bi postojala znatiželja kod mnogih građana - što li je podneo ostavku, šta mu se desilo. Ostavka jeste lični čin. Predsednik Republike jeste institucija. Zato i postoji zakon o predsedniku Republike, jer on mora da se tretira, uslovno rečeno, drugačije od ostalih ljudi, i tako mora da se ponaša, i o tome smo govorili danas ceo dan.
Ali, ako ste hteli da ovaj vaš amandman bude usvojen, onda ste morali da intervenišete u članu 14. u stavu 3. Ovde piše: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''. Mi smo tražili brisanje celog ovog člana, a da smo išli parcijalno, sigurno bi prvo što bismo uradili bilo da se ova reč "može" briše i da stoji "je obavezan".
Stav SRS-a je da u zakonu nikada ne može da stoji da nešto može. U zakonu nešto mora ili ne može, a da se ostavlja mogućnost bilo kome... znači ovaj Vladin predlog zakona je ostavio mogućnost predsedniku Republike da on može da obrazloži ostavku.
Samim tim, vaš amandman nema pravnog utemeljenja, da ne budem pregruba da kažem da je besmislen, samo zato što ste izostavili da intervenišete i na stav 3. ovog člana.
Da ste to uradili, onda bi, svakako, moglo da se govori o vašem amandmanu. Nije on ni neprihvatljiv, čak je u redu sve ovo što ste vi rekli, da biste ovog momenta pitali predsednika Republike kada bi eventualno podneo ostavku, sigurno bi ga pitala i većina građana Srbije.
Javila sam se zato što nisam videla da ministar ulazi, pa posle nisam htela da odustajem, da ne bude pogrešno protumačeno. Pretpostavljam da bi i sam ministar reagovao na ovaj amandman zato što o njemu, jednostavno, nema svrhe govoriti jer on ne može da bude primenjen zbog stava 3. člana 14.

Hvala. Da li se još neko javlja za reč po amandmanu narodnog poslanika Ninoslava Dimitrijevića? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Petar Jojić podneo je amandman na član 15. Predloga zakona i tražio je da se stavovi 2. i 3. člana 15. brišu.
Član 15. govori o razrešenju predsednika. Stav 2. kaže: ''Ustavni sud dužan je da u roku od 45 dana od dana kad je pokrenut postupak za razrešenje odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav'', a stav 3. kaže: ''Ako Ustavni sud odluči da je predsednik Republike povredio Ustav, predsednik Republike se razrešava ako za njegovo razrešenje glasaju dve trećine narodnih poslanika''.
Govorili smo mi o ovom članu i u načelnoj raspravi, i o eventualnim mogućnostima, ali ovo je direktno prepisano iz Ustava i to tako mora da stoji.
Govorimo o nečemu što može da se desi u životu, u praksi. Može da se desi da, pogotovo sada kada ćemo imati čisto partijski Ustavni sud, dvopartijski, pola DS pola DSS, bez one treće trećine koja će možda biti malo drugačijeg sastava, i pored očiglednosti da je predsednik povredio Ustav, Ustavni sud to ne konstatuje. S druge strane, može se desiti da Ustavni sud konstatuje da je predsednik povredio Ustav, ali da se u parlamentu ne obezbedi dvotrećinska većina.
Govorim samo da ovo ne znači a priori da, ako Ustavni sud u roku od 45 dana donese odluku da je predsednik povredio Ustav, da to automatski garantuje da će predsednik biti razrešen.
Zašto smo mi podnosili ovaj amandman? I ovaj nije jedini, ovo je kontinuitet naših amandmana. Više puta smo rekli - nije dobro i ne treba da se u zakon prepisuje Ustav. Ustav ne služi za to.
Da je to tako, onda bi Ustav trebalo da ima mnogo više članova i da do detalja razradi svaku društvenu oblast i da onda nemamo nijedan zakon, da imamo Ustav i da nam Ustav bude jedini zakon. Ali to nije tako.
Moram da kažem da su svaki put obrazloženja Vlade zašto ne prihvata amandmane narodnih poslanika vrlo šturo napisana, često nebulozna, ali nikada se Vlada nije poigrala s narodnim poslanicima kao sa obrazloženjima zašto ne prihvata amandmane na Predlog zakona o predsedniku.
Kaže ''amandman se ne prihvata'' i tačka. Svako obrazloženje tako počinje. Znamo da se ne prihvata, to ste rekli na početku - Vlada predlaže da se ne prihvate amandmani, pa se nabraja.
Onda kažete, gospodine Markoviću, nešto što nije tačno: ''Odredbe članova 15. st. 2. i 3. Predloga zakona predstavljaju element razrade ustavnog instituta razrešenja predsednika Republike''.
Ne predstavljaju nikakav element razrade ustavnog instituta razrešenja predsednika Republike, gospodine Markoviću, nego ste samo obrnuli redosled iz Ustava. Ono što je u Ustavu stav 1. vama je stav 3, a ono što je u Ustavu stav 3. vama je stav 2. Je l' tako? Imate ispred sebe Ustav, ja ga nisam ponela, ali je tako.
Dakle, prepisali ste Ustav. Zato je kolega Petar Jojić predložio da se to briše. Ovakvi članovi i ovakvi stavovi članova koji su puko prepisivanje Ustava sadrže nešto što već postoji u Ustavu i ne može to da smeta zakonu u njegovoj primeni, ali ne treba to da radite da biste imali nešto što liči na zakon. Ovaj zakon o predsedniku ima 47 članova. Da niste u 20 članova prepisali Ustav, to bi bio zakon od 27 članova i onda bi to mnogo jasnije govorilo o tome koliko ste vi, kao Vlada, neozbiljno i neodgovorno pristupili izradi ovog zakona i regulisanju pitanja predsednika Republike kao institucije.
Opet ponavljam, vi ste imali na umu Borisa Tadića. Ceo dan vam skrećemo pažnju da je predsednik Republike institucija, a da ste se vi, u nedostatku želje da ovu materiju regulišete detaljno, jasno, precizno, onda dosetili - ajde da prepišemo 20 i kusur članova Ustava, na to niko ne može da nam stavi primedbu jer, bože moj, to je Ustav.
Ali, vidite, mi smo upravo iz tog razloga na svaki takav član stavili amandman i predložili vam da brišete to, a ovde ste, ovim obrazloženjem, obmanuli narodne poslanike jer niste dali obrazloženje koje odgovara činjenicama.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, po amandmanu narodnog poslanika Petra Jojića. Izvolite, gospodine Batiću.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ako ste završili ćaskanje, da počnem. Zahvaljujem. Javio sam se povodom amandmana na prethodni član, ali može to da bude aktuelno i za ovaj član.
Mislim da je u odredbama zakona o predsedniku Republike koji se odnose na ostavku ili razrešenje predsednika Republike trebalo predvideti još nešto, a to je sledeće. Trebalo je uvesti maltene neku vrstu obaveze ili ovu odredbu tako normirati da je ostavka obavezna za ljude koji se nalaze na poziciji predsednika Republike ako se za njihovog mandata izgubi deo državne teritorije.
To je moralni čin, koji bi trebalo da usledi kod ljudi koji imaju morala. Ali, pošto se ne zna ko može biti predsednik Republike, u jednom takvom delikatnom trenutku, pošto on svoju etičku obavezu možda ne bi razumeo, a dešavalo nam se to u prošlosti, onda bi ga zakonom trebalo naterati ili obavezati da to učini. Jer, dosta nam je bilo ovih 15, 16 ili više godina busanja u patriotske grudi i onda nikom ništa; vođenja nekih besmislenih ratova, proglašenja pobeda posle poraza i - nema odgovornosti. Dakle, moramo u Srbiji nametnuti princip odgovornosti.
(Obraća se ministru): Možda je vama smešno, ali taj smeh je trebalo Balinovcu da uputite, onome ko je...
(Milan Marković: Nisam se vama smejao.)
Evo, priznaju ministar i asistent da se njihov smeh odnosi na Balinovca – ne zna da piše zakone. Čovek bio član JUL-a, kako da napiše zakone za jedno novo vreme? Ali, dobro, bilo bi smešno da nije tragično.
Zašto to kažem? Setite se obećanja i koalicionog sporazuma prilikom formiranja prethodne vlade. Očuvanje i jačanje državne zajednice je bio prvi član koalicionog sporazuma i prvi deo koji je izrekao Vojislav Koštunica ovde prilikom inauguracije, kada je izabran za premijera. Raspala se državna zajednica, otišla Crna Gora i nikom ništa.
Sada smo se, poslednjih meseci, naslušali priča o Kosovu i Metohiji – nikada nam ga neće uzeti, ostaće zauvek naše, i posle, i posle zauvek biće naše. Dakle, ajmo da vidimo šta ako ne bude tako? Mora neko da snosi odgovornost. Ne mogu se večito lagati ljudi.
Mogu se neko vreme lagati neki ljudi, ali ne mogu se večito lagati svi ljudi, jer u laži su kratke noge, dođe kraj. Oni koji su nedobronamerni govore da će većina zemalja Evropske unije već do kraja decembra priznati nezavisnost Kosova. Šta onda? Šta će onda da rade dežurni patrioti koji su se zaklinjali da će ono ostati zauvek naše i da nam ga niko ne može uzeti?
Naravno, i dalje nema rasprave u ovoj skupštini o Kosovu i Metohiji, ali nema ni još nekih stvari koje su mogle da budu urađene, a jedna od njih je da se sazove sednica Odbora za Kosovo i Metohiju. Danas je tačno dve nedelje otkako su Srbi bacili našoj koleginici Stojanki Petković bombe na kuću. Nema zasedanja Odbora za Kosovo i Metohiju. Svi se prave ludi, a obećano je – biće odmah. Dve nedelje.
Zašto? Prema tom Odboru ćemo morati da otvorimo karte pa da kažemo koliko je koji funkcioner srpske nacionalnosti – neki sede ovde – dobio stotina hiljada ili miliona evra iz budžeta Kosova, od ''mrskih Albanaca''? Gde su pare?
Da kažemo da je jedan od naših kolega dobio donaciju od 192.000 evra iz Kosovskog fonda i od vlade Luksemburga za izgradnju nekog svog objekta u Zubinom Potoku, bespovratno. Je li to blagoslovio Putin? Hoće li postati počasni građanin Zubinog Potoka Putin? Ili možda predsednik Luksemburga? Ajmo sa dvojnim moralom - dosta. Ovamo braća Rusi, al' su im drage pare zemalja NATO-a.
Dobio sam danas jedno pismo koje takođe govori o bahatosti i dvojnom moralu. Gospođa koja se zove Rakić Rada bila je učiteljica u selu Vrbovcu, opština Kosovska Vitina. Radila je 31 godinu u školi „Marko Rajković“. Posle dolaska NATO snaga bila je prinuđena da napusti Kosovo i Metohiju, ali njena škola nastavlja sa radom. Ona se vraća iz Smedereva, ali joj srpske dahije tamo ne dozvoljavaju da radi.
Jedan je direktor škole a drugi je sada predsednik opštinskog odbora jedne od stranaka vladajuće koalicije i koordinator za Kosovo i Metohiju. Iz Demokratske stranke Srbije je, kada me već pitate. Pardon, to piše u ovom pismu, znači, sve uz imena i prezimena.
Gospođa kaže da je pokrenula spor pred sudom Kosovske Vitine koji je izmešten u Vranje. Godinama nema odgovora na njenu tužbu. Ovde je i ta tužba. Niko neće da dira lokalne moćnike. Pa, kako će onda neko drugi da nam pomogne? Žena kaže da je jedan njen sin učestvovao u ratu, bio je rezervni poručnik tada Vojske Jugoslavije. Borio se, bez obzira koliko je to bilo besmisleno.
Ovo pominjem u vezi s onim prvim članom, odnosno ovim amandmanom, odnosno ovom temom. Imamo još jednu temu. Danas sam je pomenuo. Opet se na nju vraćam. Uporno ponavljam ono što je istina i što je pravda. Rezervisti Topličkog okruga. Šest stotina policajaca i članova Žandarmerije danas su se gušali s njima. Da li to hoćemo da posvađamo vojsku, policiju i žandarmeriju, da padne srpska krv?
A pojedini su, rekao sam, naplatili. Dvojica sudija Opštinskog suda u Kuršumliji, članovi njihovih familija. Ajde da okrenemo priču: 500 ili 600 miljenika vlasti u Prokuplju i Kuršumliji naplatilo je te ratne dnevnice. Šta kažete, gospođo Nado? (Ništa.)
Preko 550 je naplatilo, a mnogi od njih – imam podatke, ja ih zastupam – preko 500.000 dinara. Znači, milijarde su isplaćene.
Ako nisu imali pravo, ko je odgovoran što su isplaćene milijarde? Ko je tada bio ministar odbrane? Da li će snositi odgovornost, da li će krivično odgovarati? Ne možemo da pravimo građane prvog reda i građane drugog reda. Ne može Srbija nekome da bude majka a nekome maćeha.
Možda vi možete da pomognete, gospodine ministre, nedelju dana pokušavam da ugovorim sastanak, jer ti ljudi apeluju i mole za susret sa predsednikom Republike da bi se obustavilo nešto što može da ima neželjeni epilog. Ne mogu da dobijem, odnosno neće da se javi na telefon šef Kabineta ''njegovo visočanstvo'' gospodin Rakić. Nedelju dana!
Ne moram ja ni da se pojavim (ja poznajem predsednika Republike), ali pokušavam da ugovorim sastanak sa delegacijom rezervista (bivših, a možda i budućih) Topličkog okruga. ''Njegova ekselencija'' šef Kabineta (jer on je važan) neće da se javi narodnom poslaniku.
Pa kako onda da pričamo o predsedniku Republike ako imamo takvu nebrigu, takvu birokratiju, takav jedan maćehinski odnos? Zato je, bez obzira kako se zove predsednik Republike, zakonom trebalo predvideti: ako za tvog mandata ode deo državne teritorije – do viđenja.
To se, naravno, još više odnosi na premijera, jer njemu su puna usta Kosova – u dušama, srcima, sećanjima, uspomenama itd. Idi u Belanovicu, pa se sećaj do mile volje. Prijatno.

Da li se još neko javlja za reč po amandmanu narodnog poslanika Petra Jojića? (Ne.)
Za reč se, po Poslovniku, javlja narodni poslanik Zvonko Stević. Izvol'te.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, na osnovu čl. 104, 101, 103. Ovo što gospodin Batić iznosi, to stoji, to iznosimo i mi iz Socijalističke partije unazad pet-šest meseci, da ima određenih nepravilnosti, slabosti i bahatosti pojedinaca, ali ono što je istina, jeste da ova vladajuća koalicija po tom pitanju ne preduzima ništa.
Socijalistička partija osuđuje napad na porodičnu kuću naše koleginice Stojanke Petković. Ali, gospodine Batiću, ako vi znate, ja nemam tu informaciju na raspolaganju, da su to Srbi učinili. I slažem se, i ne znam iz kojih razloga nije zakazan Odbor za Kosovo i Metohiju.
Drugo, vi već drugi put, kad govorite o tim zloupotrebama, mahinacijama itd., kažete da sede poslanici ovde. Nas sa Kosova i Metohije ovde ima sedmoro. Bilo bi, u najmanju ruku, u redu i korektno da kažete o kojim se to poslanicima radi.
Tu je i ministar za lokalnu samoupravu. Razgovarali smo pre pet meseci vezano za koordinatore. Ništa nije preduzeto iako smo mi imali ideju, na osnovu zakona i Ustava, da su sazreli uslovi da se, osam godina posle svega toga što je činjeno na teritoriji Kosova i Metohije, tamo gde ne postoje uslovi i mogućnost da se sprovedu izbori, uvedu tzv. opštinska veća. To je Odbor zaključio, međutim, rezultata nema.
To je zamajavanje javnosti. Pregovori su propali, pravih pregovora nije ni bilo. Imamo dve strane. Imamo ovih dana najavu svih ministarstava, pa i Vlade, da će se navodno doneti nekakvi akcioni planovi, a mi, kao poslanici i ovaj dom, ne znamo o kakvim se planovima radi. Osnovno pitanje i suština stvari je kakva je sudbina srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije. Sem ovoga, što se priča, nikakve konkretne mere u pozitivnom smislu nema, već više u negativnom smislu.
Ovih dana je, pričao sam, na delu propagandno-psihološki rat. Ponavljam što sam juče rekao, da je izdat nalog o obaveznom radu, radnoj obavezi od 1. decembra, da su đaci i nastavnici uznemireni jer se šuška da će od 5. decembra prestati nastava u osnovnim i srednjim školama na Kosovu i Metohiji.
Šta to znači? Da li treba Srbi da pakuju kofere i da ga napuste? Onog trenutka kada se to desi, nema više pregovora. Biće destabilizovana država Srbija i nastaće problemi, ne samo u Srbiji nego i na Balkanu.
Još jednom kažem, gospodine Batiću, ako imate informaciju i raspolažete time, dajte konkretno o kojim se poslanicima radi i koji to poslanici zloupotrebljavaju svoje mandate i funkcije na Kosovu i Metohiji.

Reč ima ministar Milan Marković. Izvolite, gospodine ministre.

Samo bih gospodinu Zvonimiru Steviću da kažem da ja jesam naš razgovor preneo i da je, kao što znate, za to nadležno Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Tako da od mene možete imati punu podršku za zaključak Odbora, ali to, prosto, mora da se usmeri prema gospodinu Samardžiću kako bi se rešilo pitanje koordinatora. Hvala.

Hvala, gospodine ministre.
Na član 15. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.
Vlada nije prihvatila amandman, a Odbor za pravosuđe i upravu i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman sa ispravkom odbije.
Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.
Izvolite, gospodine Dimitrijeviću.