Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče parlamenta, pre nego što krenem da izlažem ovaj amandman, zaista moram da primetim u kakvoj atmosferi ovde radimo, koliko nas ima. Prvo, ministar nije tu. Drugo, savetnik ministra nije tu. Od poslanika vladajuće koalicije imamo ukupno sedam poslanika DS-a, koji su, verujem, ovde samo zato što je njihov ministar taj koji je izvestilac za ovaj zakon.
To je poražavajuće, iz prostog razloga što smo svi mi, poslanici opozicije, uložili dosta napora, pisali amandmane i bili svedoci da su neki amandmani, kada su ih narodni poslanici uverljivo ovde obrazložili, bivali uvaženi od strane ministra. Svi mi koji smo radili na ovom zakonu, a radili smo, za poslanike LDP to mogu da kažem, a mogu da vidim i kolege iz druge dve opozicione političke partije, zaista smo ozbiljno na tom zakonu radili. Mislim da je zaista poražavajuće to što bar ministar nije tu.
Ono što bih rekla a tiče se ovog člana, jeste da je on jako važan i ne bih se složila s kolegom Martinovićem da ne treba da postoji regulativa koja se odnosi na ostavku predsednika države, odnosno, tu bih se složila s kolegom Baralićem, ostavka zaista mora da bude regulisana, ali ne na ovaj način na koji je regulisana u Predlogu zakona.
Mi smo pokušali amandmanom, koji ću sada obrazložiti, da unekoliko ispravimo nedostatke koji član 14, koji se odnosi na ostavku predsednika Republike, sa sobom nosi. Dakle, ovaj član zapravo predstavlja razradu ustavne odredbe koja kaže da predsednik Republike ostavku podnosi tako što pismenu ostavku, ili pisanu, kako je ispravnije, dostavlja predsedniku Narodne skupštine. Predložili smo da stav 2. glasi ovako: ''Mandat predsednika Republike prestaje kad tekst ostavke predsednika Republike predsednik Narodne skupštine pročita na sednici Narodne skupštine koja je tim povodom sazvana''.
Odredba koju imamo ovde, koja kaže da mandat predsednika Republike prestaje kada ostavka prispe u Narodnu skupštinu, nedorečena je. Kolega Martinović je o tome dosta dobro govorio, u smislu šta to znači kada prispe ili, ne znam koliko je to srećan izraz, dospe u Narodnu skupštinu. Da li to znači kada stigne u pisarnicu ili to znači kada bude dospela na sto predsednika parlamenta?
Ako uzmemo ovu prvu varijantu, da se smatra da je ostavka prispela onog trenutka kada dospe u pisarnicu parlamenta, primedba poslanika LDP jeste da je ovo i suviše značajan čin, sa veoma značajnim pravnim posledicama, da bi mandat predsednika Republike prestao na ovaj način. Znači, nije to obično pismeno koje se jednostavno dostavi pisarnici Narodne skupštine, nego naprotiv, pravne posledice su izuzetno značajne.
Upravo zbog toga smatramo da ovo nije pravi način na koji treba da bude završen mandat jednog predsednika Republike, koji god da su razlozi zbog kojih se on opredelio da podnese ostavku.
Druga mogućnost je da mandat predsednika Republike prestaje onog trenutka kada predsednik parlamenta primi njegovu ostavku. Možemo da zamislimo situaciju da predsednik parlamenta, iz bilo kog razloga, jednostavno ne želi da uvaži tu ostavku, javnost o tome ništa ne zna – i šta onda?
Dakle, ono što smo hteli kada smo predložili ovakve izmene ovog stava člana 14, jeste da zapravo obezbedimo i ono što se traži od predsednika Republike prilikom davanja ostavke u stavu 3. koji kaže: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''.
Čitanje ostavke na sednici parlamenta koja je sazvana upravo s ciljem da se ta ostavka obznani i uvaži je, zapravo, najdostojanstveniji mogući način da mandat predsednika jedne države prestane.
Taj stav 3, koji kaže da je predsednik Republike dužan da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i da, pri tome, može da obrazloži ostavku, takođe je nedorečen. Šta znači to da on mora da obavesti javnost o tome? Kako to treba da uradi? Da li treba da ode na Javni servis, da otvori dušu nekom od ovih časopisa, da pozove "Gloriju" pa njima da intervju i kaže: eto, nešto se desilo u mom životu, pa sam rešio da podnesem ostavku? Ne. Ovo je najbolji mogući način da se oba ova nedostatka reše.
Meni se čini da su ovim i ovakvim, a to znači dosta površnim i nedorečenim, rešenjem procedure ostavke predsednika države, zapravo, tendenciozno ostavljene pravne praznine, i to je nešto što se vrlo često dešava. Mlada sam poslanica, ovo mi je prvi mandat, ali posmatrajući predloge zakona koji dospevaju u Skupštinu i na kojima mi radimo, vidim da se ostavlja dosta pravnih praznina koje se kasnije popunjavaju tendencioznim tumačenjem vladajuće većine u skladu sa trenutnim interesima i trenutnim odnosom snaga u vladajućoj koaliciji.
Mislim da nije dobro što ovaj amandman nije uvažen. Još mi je više žao što se ministar ovako nedolično ponaša i nije tu. Žao mi je i što gospodin Dulić, kao predsednik parlamenta, ne reaguje. Vi, gospodine Duliću, možete da prekinete sednicu i pozovete ministra da dođe i sasluša svoje kolege poslanike. Mi jesmo predstavnici opozicije, ali, verovatno kao i vi, imamo nameru da napravimo najbolji mogući zakon. Zato, mislimo da je zaista ministru mesto ovde, sa nama, a ne tamo gde se on već nalazi. Hvala najlepše svima.

Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović po amandmanu. Izvol'te, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, plašim se da amandman koji je podnela Milena Stanković – ona ga je obrazložila i navela kako glasi – praktično nije prihvatljiv.
Obrazloženje Vlade je dosta tačno. Ukoliko bismo očekivali da predsednik Narodne skupštine pročita tu ostavku na Skupštini, došli bismo u poziciju da zavisimo od predsednika Skupštine. Šta ako on neće da sazove sednicu Skupštine i neće da pročita ostavku? To znači da predsednik nije podneo ostavku.
I to je problem sa kojim se mi susrećemo, nije to hipotetičko pitanje. Mi smo takve primere imali. Ja sam ovde iznosio podatke vezane za upozorenje bivšeg predsednika Ustavnog suda, i predsedniku Skupštine i predsedniku Republike, da je ispunio uslove za penziju i da će kroz tri meseca da ode u penziju, i upozorio ga da Ustavni sud nema dvoje sudija i da će doći u situaciju da će, ukoliko ne bude postupio u skladu sa Ustavom, doći do blokade Ustavnog suda. To može da nam se desi i sa ostavkom predsednika.
Jeste da je prošao amandman poslanika SRS Sulejmana Spaha, ali mislim da bi ga stvarno trebalo prihvatiti i ovaj član 14. brisati.
Najpreciznije je, koliko je to moguće, to ipak definisano članom 117. Ustava gde se kaže: ''Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat''.
I to je gotovo, sad ne zavisi ni od koga više. Niti predsednik Skupštine treba da saziva sednicu, niti treba da obaveštava poslanike o tome. Onog momenta kada je dobio ostavku od strane predsednika, tog momenta je predsednik u ostavci. Nema razloga da se produžava. Od momenta kada je to primio, pa dok sazove sednicu, pa dok obavesti poslanike, pa šta će se desiti ako otvorimo raspravu, da ne govorimo o mnogim mogućnostima koje se pružaju poslanicima tom prilikom – šta će se desiti? Zbog toga mi ne možemo da ostavimo predsedniku Skupštine, niti bilo kom drugom, da o tome odlučuje.
Ustav je ovo precizno definisao. Ima, doduše, jedna nepreciznost, uslovno rečeno, kaže - dužan je da o tome obavesti javnost. A šta ako predsednik ne može da obavesti javnost? Šta podrazumeva to da obavesti javnost? Sredstvima informisanja, na televiziji, da sazove konferenciju za štampu? Šta ako predsednik to neće? Jednostavno, došlo mu sve preko glave i neće to da uradi. Podnosi ostavku i obaveštava predsednika Narodne skupštine.
To su stvari koje realno mogu da se dese i ne bi trebalo davati bilo kakvu mogućnost da neko procenjuje i da neko preduzima ili ne preduzima radnje i na takav način ostavku dovodi u pitanje.
Zato mislim da ovaj član 14. treba brisati, da se treba držati Ustava, jer je u Ustavu ipak najpreciznije i najsigurnije dato, kada je ostavka u pitanju, da ne bi bilo nikakvih mogućnosti za kalkulaciju, za bilo kakve arbitrarne odluke bilo koga. Onog momenta kada obavesti javnost ili predsednika Narodne skupštine, tog momenta predsedniku Republike prestaje mandat. Hvala.

Hvala lepo. Da li još neko želi reč po amandmanu Milene Stanković? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Odbor za pravosuđe i upravu i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvol'te, gospodine Mihajloviću.

Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da je ustavnu odredbu kojom se reguliše pitanje ostavke predsednika Republike potrebno na precizan i detaljan način urediti odgovarajućim zakonom, tj. ovim zakonom. To je, naravno, elementarno što treba činiti. Zato se i donose zakoni, koji detaljno uređuju i proširuju odredbe iz Ustava, naravno u okviru Ustava.
Dakle, u članu 14. Predloga zakona kaže se: ''Predsednik Republike može podneti pismenu ostavku, koju dostavlja predsedniku Narodne skupštine''. Drugi stav: ''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Treći stav: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''.
U drugom stavu imamo reči koje nisu primerene zakonodavnoj terminologiji, rečniku i frazama ili rečima koje se obično upotrebljavaju kada se donose zakoni. ''Mandat predsednika Republike'', kaže se, ''prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Prvo, to ''prispe'' nekako škripi u ušima ili, ako hoćete, zvuči disonantno. Drugo, šta te reči - "kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu" - zapravo definišu?
Podsećam vas da ima tri zgrade Narodne skupštine, koje su u funkciji. Jedna je Dom narodne skupštine, na Trgu Nikole Pašića, druga je u ulici Kralja Milana br. 14 i treća, službene prostorije Narodne skupštine, u br. 16. Onaj ko donosi poštu od predsednika može da promaši ako nije u toku. Ako i potrefi zgradu, pitanje je da li to stiže na portirnicu Narodne skupštine, u prijemnu kancelariju ili u Kabinet, na sto predsednika Narodne skupštine.
Ovo je veoma važno, zato što se u članu 117. Ustava kaže: "Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine". Naravno, to bi moglo i drugačije da se uredi, i pravilnije, ali nažalost Ustav ne dozvoljava.
Kada se u zakonu upotrebe reči "Narodna skupština", ja prvenstveno mislim na zakonodavno telo, na najviši zakonodavni organ, a ne mislim na zgradu, ovu ili onu, treću ili četvrtu, koja može biti ovakva ili onakva. Mene to odmah asocira na najviši zakonodavni organ u zemlji. To je Narodna skupština. Ako se te reči upotrebe u zakonu, onda se prvo na to pomisli. Ali, Ustav to nije regulisao i Narodna skupština, kao zakonodavni organ, nema nadležnosti u ovoj stvari.
Dakle, gde to treba da stigne ostavka? Mi iz SPS mislimo da je jedino pravilno da ostavka stigne na ruke, odnosno kod predsednika Narodne skupštine. Sve drugo nije stiglo na pravo mesto, zato što predsednik Republike obaveštava predsednika Narodne skupštine. To piše i u Ustavu. U članu 116. stav 5. kaže: "Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine". Član 117. kaže: "Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine".
Samo bih želeo malo pažnje, da vam pročitam amandman koji sam podneo i obrazložim zbog čega.
U članu 14. Predloga zakona stavovi 1. i 2. menjaju se i glase: Stav 1: "Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine". To je u skladu sa Ustavom, decidirano i jasno. Stav 2: "Mandat predsednika Republike prestaje danom kada predsednik Narodne skupštine primi podnetu ostavku". Predsednik Republike, piše u Ustavu, obaveštava predsednika Narodne skupštine, ali on je obavešten onda kada primi tu ostavku, ne može da bude ranije, i to kada je primi zvanično. Posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi: "Predsednik Narodne skupštine odmah po prijemu ostavke predsednika Republike o istoj obaveštava Narodnu skupštinu".
Obrazloženje Vlade kaže: "Amandman se ne prihvata. Po Predlogu zakona ostavka predsednika Republike se ne vezuje za radnje predsednika Narodne skupštine''. (Nisam govorio ni o kakvim radnjama u svom amandmanu, ali ću prokomentarisati.) "Rešenje koje je sadržano u predlogu zakona čini ostavku predsednika Republike zavisnim isključivo od volje predsednika Republike".
Mislim da obrazloženje Vlade nije dobro jer ipak postoji radnja predsednika Narodne skupštine. Koja je to radnja? On mora da primi k znanju da je podneta ostavka, odnosno postoji radnja u odnosu na njega – neko mora da ga obavesti, da bi on to znao. To isto proizlazi iz članova 116. i 117. Ustava, da ne čitam ponovo.
Normalno je da, onog trenutka kada ta ostavka stigne predsedniku Narodne skupštine na ruke, on je obavešten, kako se kaže u Ustavu. To je trenutak i dan od kada važi ostavka. Sve je jasno.
Ovaj stav 3, koji je sastavni deo ovog amandmana, govori: ''Predsednik Narodne skupštine odmah po prijemu ostavke predsednika Republike o istoj obaveštava Narodnu skupštinu''.
To nije radnja koja koči trenutak važenja ostavke. Reč je samo o tome da treba da se udostoji jedan nivo vlasti, a to je zakonodavni nivo, kao najviši organ te vrste u zemlji, da je predsednik Republike dao ostavku. Nije red da Narodna skupština i narodni poslanici to čuju od svojih komšija, na ulici itd. Narodna skupština treba da ima svoje mesto u celokupnom sistemu vlasti, i to svoje dostojanstveno mesto, koje se uvažava u svakom trenutku.
Kroz ove amandmane mi pokušavamo, iz svoje vizure, na svoj način, da damo doprinos tome da zakoni o najvažnijim institucijama budu dostojni tih institucija, da budu primereni, kako bi te institucije bile ono što treba da budu u ovoj zemlji, a ne da budu improvizatorske institucije, na osnovu zakona koji su neodređeni, koji se mogu tumačiti na različite načine itd. Znači, reč je o takvom pristupu SPS-a.
Mislim da se ovim amandmanom bitno poboljšava tekst ovog člana Predloga zakona, da ostaje u okviru ustavnih odredbi i definiše tačno kada počinje važenje ostavke predsednika Republike.
Da je srećna okolnost, pa da je u Ustavu drugačije, onda bi trebalo o toj ostavci, kroz redovnu proceduru, da se obaveste narodni poslanici, odnosno Narodna skupština, pa da je ona konstatuje. To je neki red. Narodna skupština je valjda neki partner u celokupnoj vlasti države Srbije, koji nije deveta rupa na svirali, nego je ravnopravan partner. Izvršna vlast, zakonodavna vlast, sudska vlast – sve mora da se poštuje u jednakoj meri. Svako ima svoje mesto i treba da čini jednu harmoniju u svemu tome. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po amandmanu gospodina Mihajlovića. Izvol'te, gospođo Radeta.

Hvala. Nekako imam utisak da je, i kada je sada kolega govorio i, prethodno, koleginica koja je takođe imala amandman na član 14, više sporno kada se podrazumeva prijem ostavke predsednika, nego sama činjenica da li je predsednik podneo ostavku.
Mislim da bi trebalo svima da je jasno, a pravnici to svakako znaju, da se ovde, kao i u svim drugim državnim organima i organima uprave, mora primenjivati kancelarijsko poslovanje. A to znači da je ostavka pristigla u Narodnu skupštinu onog momenta kada se ostavka podnese, preda u pisarnicu i kada se zavede u pisarnici.
I ne možemo mi, i ne treba, i sigurna sam da ni vi, koleginice Milena, ni vi, kolega, ne mislite da će neko u pisarnici da sakriva ili sklanja ostavku koju je podneo predsednik. Naravno da neće. To što stigne u pisarnicu, sigurno će stići blagovremeno, odnosno u najkraćem mogućem roku, do predsednika parlamenta.
Da li će predsednik parlamenta da poštuje Ustav, pre svega, pa onda i ovaj zakon, da li će da obavesti Narodnu skupštinu o tome, da li će da obavesti javnost i da li će sam predsednik, koji podnosi ostavku, poštovati član 117. Ustava i podneti ostavku – teško da to možemo da uredimo zakonom, zato što ovaj zakon ne predviđa kaznene odredbe.
Šta ćemo da uradimo predsedniku koji ne obavesti javnost da je podneo ostavku? Činjenica je da može da se desi da predsednik podnese ostavku i da ona stoji 15 dana kod predsednika parlamenta, da ga stranačke kolege ubeđuju da ne treba da podnese ostavku, recimo, a da javnost o tome nema pojma, i ako ga ne ubede, onda mi, mislim na građane Srbije, saznamo da je ostavka podneta pre 15 dana, a ako ga ubede, priča se - jeste podneo, nije podneo.
Imali smo takve slučajeve, sa ostavkama narodnih poslanika, sa ostavkama ministara iz G17 plus. To je već viđeno. Ni krivi ni dužni, ljudi iz pisarnice su bili pozivani (ne znam u kojoj je sada fazi taj krivični postupak), krivična prijava je podizana valjda protiv šefa pisarnice i nekih zaposlenih u pisarnici, zato što im je neko rekao da treba da promene broj na nekom aktu ili čas prijema (sad se ne sećam detalja) jer je predsednik parlamenta tada procenio, opet iz nekih koalicionih ili stranačkih razloga, da ne treba da obavesti narodne poslanike da su ministri iz G17 plus podneli ostavke, pa kada se to saznalo, onda je rekao da on te ostavke ne može da primi zato što nisu napisane u formi kako on smatra da treba da bude napisana ostavka. Dakle, potpuno je nebulozno, ali je nešto što se desilo i što može da se desi i u slučaju predsednika Republike.
Mislim da je ovo rešenje iz Ustava ipak najsveobuhvatnije, a da ne treba da imamo dilemu, moramo da računamo i na političku i moralnu odgovornost ljudi koji su na tako visokim funkcijama, da će da nas, ako se desi da predsednik iz nekog razloga podnese ostavku ... znam, sad kolega klima glavom onako otprilike - kome mi to možemo da verujemo? Slažem se da u ovom sazivu i u našoj skorijoj prošlosti nemamo ljude kojima možemo da verujemo, niti da računamo na njihovu ni političku i moralnu odgovornost, ali jednostavno ne može drugačije.
Ne može da se propiše zakonom da će predsednik Republike, ako ne obavesti javnost da je podneo ostavku, ići u zatvor, ili ako predsednik parlamenta ne obavesti Narodnu skupštinu, biće kažnjen zatvorom od ne znam koliko godina.
Ipak je ovo politika, državna politika, vrlo odgovorna, i ipak, na kraju, oni koji se ogreše o zakon i koji se ogreše o Ustav odgovaraju, pre svega, pred građanima Srbije na nekim izborima koji bi eventualno usledili posle te eventualno podnete ostavke.
Dakle, javila sam se samo da bih razjasnila, dopalo se to čak meni ili ne, ili bilo kome od vas, da ne postoji drugi način i drugi momenat tretiranja podnošenja ostavke osim momenta predaje u pisarnicu, kada se stavlja pečat prijema. To je, jednostavno, nešto što je propisano, po Zakonu o opštem upravnom postupku, po kancelarijskom poslovanju, i tu ne možemo ništa da menjamo. Možemo da menjamo te zakone, ali za sada, pri ovom stanju stvari, to mora biti tako.
A da li imamo ili nemamo poverenja – lično, nemam razloga, niti, sigurna sam, bilo ko od vas ima razloga da sumnja u zaposlene u pisarnici u Skupštini ili u zgradi Predsedništva. Ako postoji neko ko će da se ogreši o zakon i o Ustav i da ne saopšti blagovremeno javnosti, onda to mogu biti samo predsednik Skupštine i predsednik Republike, a njih, nažalost, teško da možemo naterati, pri ovakvom stanju propisa, da to urade.

Da li se još neko javlja za reč po amandmanu narodnog poslanika Miletića Mihajlovića? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.
Vlada nije prihvatila amandman, a Odbor za pravosuđe i upravu i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević. Izvolite, gospodine Dimitrijeviću.

Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodina ministra nažalost nema, u članu 14. Predloga zakona kaže se: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''.
Svrha amandmana na ovaj član je upravo da ga dopuni, jer ovaj član zakona ne kaže npr. gde da obrazloži ostavku, ne precizira nikakve uslove obrazlaganja ostavke, a amandman hoće da kaže da predsednik, ukoliko reši da obrazloži ostavku, to treba da učini u Narodnoj skupštini, pred poslanicima republičke Skupštine.
Samo bih hteo da podsetim i da pročitam obrazloženje zašto se amandman ne prihvata. Kaže: ''Amandman se ne prihvata. Po Ustavu, predsednik Republike o svojoj ostavci obaveštava samo javnost'' – što nije tačno, jer Ustav tačno kaže u članu 117: ''Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine'', što znači ne samo javnost kao što je ovde napisano.
''Pored toga, po Ustavu, predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine (član 116. stav 5. Ustava), a ne Narodnoj skupštini, pa nema ustavnog osnova da predsednik Republike svoju ostavku obrazloži u Narodnoj skupštini''.
Samo hoću da pitam: kakvi su to uslovi potrebni da predsednik obrazloži svoju ostavku u Narodnoj skupštini?
Kada se govori o ostavci predsednika, mi u Ustavu imamo jednu vrlo zanimljivu situaciju. Pre svega, u članu 116. kaže se: ''Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine'', a u članu 117, u prvom stavu, kaže: ''Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine''.
Kao da predsednik Narodne skupštine nije dobio ostavku, kao da njemu nije dovoljno jasno, kada je dobio ostavku, da je dobio ostavku. Ne daj bože da predsednik Narodne skupštine ne može da shvati težinu situacije! Praktično, ili su to dve opcije jednog rešenja ili su ove dve opcije suprotstavljene.
Šta znači obavestiti – da li to ima karakter obrazloženja? Šta znači podneti – da li i to ima karakter obrazloženja? Ako predsednik može da položi zakletvu u Skupštini, ako Skupština može da ga smeni, onda je besmisleno da nema ustavnih osnova da predsednik može da obrazloži svoju ostavku u Skupštini.
Siguran sam da bi mnogi ljudi hteli da postave mnoga pitanja u vezi s tom ostavkom jer je ostavka predsednika deo mandata. Kao što je i zakletva deo mandata predsednika, i ostavka je, takođe, deo mandata jednog predsednika, i do nje će morati da dođe, kako kaže Ustavni zakon, kada se budu raspisali izbori.
Narod je predsednika birao na pet godina. Sada hoće, i ima pravo, da ga pita. Pre svega, SPS smatra, ukoliko se desi da predsednik samo obrazloži ostavku, da to neće biti dovoljno dorečeno, da će to biti dvosmisleno, da će tu da se otvore mnoga pitanja na koja narod, građani Srbije imaju pravo da dobiju odgovor.
Građani Srbije koji su članovi DS-a i koji imaju kontakt sa predsednikom i moći će da ga pitaju, ali oni koji nisu, normalno, postaviće mu pitanja upravo preko nas, narodnih poslanika, jer smo mi, narodni poslanici, u stvari, legitimni predstavnici naroda. Možemo i u toku plenuma, i u toku sednice, da dobijemo pitanja od naših članova, koje mi predstavljamo, od naših građana koje predstavljamo, i SMS-om, i mobilnim telefonom (ne daj bože da sada zazvoni) ili faksom, na mnoge načine.
Na kraju krajeva, ako Skupština može da ga razreši, ona ima pravo i da ga pita, narodni poslanici imaju pravo i da ga pitaju.
Siguran sam da bi ga u ovom trenutku, kada se vidi kakav je ishod pregovora, kada je neizvesna budućnost, kada je situacija veoma ozbiljna, mnogi pitali kakve su njegove impresije, kao člana pregovaračkog tima, da li i dalje zastupa stavove koje je zastupao, šta je zastupao u pregovaračkom timu, jer očigledno da ni u dvopolnoj vladi ni u pregovaračkom timu nije bilo ideje o jedinstvu do kraja.
Pa bi ga pitali da li i dalje ostaje partijski lider, kada bude postao bivši predsednik, kada ga bude pobedio npr. naš kandidat, SPS-a, da li će i dalje zadržati svoju lidersku funkciju u Demokratskoj stranci.
Socijalistička partija želi i ovom prilikom da istakne da će ona imati svog kandidata, ali da naš prioritet nisu izbori. SPS želi, pre svega, da ukaže na složenost situacije, na to da nije vreme za izbore, da treba zanemariti trenutne uske partijske interese, jer se postavlja jedno veliko pitanje - a šta posle? Ukoliko je Ustavni zakon prepreka, lako se on može promeniti i izbori mogu sačekati da se ovo pitanje, pre svega ovaj prioritet sa Kosovom i Metohijom, reši do kraja.
Onda sam siguran da bi ga mnogi ljudi pitali zašto nije obrazložio ostavku, što sam malopre rekao, zašto nije položio zakletvu, što smo ga malopre pitali ovde u Skupštini, posle donošenja novog Ustava, pa bi ga možda mladi ljudi pitali zašto su mnogi od njih izgubili pravo, i biračko pravo i pravo da glasaju, upravo kada se radi o zakonu o predsedniku i zakonu o instituciji predsednika.
Mnogim ljudima je uskraćeno biračko pravo. Mnogi građani, državljani Republike Srbije nemaju prava da glasaju zbog toga što nemaju prebivalište u Republici Srbiji. Hoću da podsetim javnost, a i predsednika, da je to najveći broj mladih ljudi, koji su završili fakultete, koji su stručnjaci, koji nisu mogli da nađu posao, kojima je svašta obećavano u predizbornim kampanjama, a ostali su bez posla i danas igrom slučaja nisu u državi.
Šta se onda dešava? Razočarani su, pre svega, lažnim obećanjima unutra, pa su onda razočarani i lažnim obećanjima koje su demokratske opcije razvijale o Evropi samo da bi oni bili medijatori i došli na vlast, a sada su ti mladi ljudi otišli u Evropu i tamo se razočarali, jer i tamo nije kako su mislili.
Šta je sa dijasporom? Ni oni nemaju pravo glasa. A sećamo se šta se desilo sa novcem iz dijaspore. Gde je novac iz dijaspore, gde je novac koji je trebalo da obnovi ratom opustošenu državu? Šta se desilo sa četiri banke, gde je sada taj novac?
Kada govorimo o tome, ne postoji ni jedinstveni birački spisak, za koji ste upravo vi optuživali bivši režim da ga nema, pa da može da se manipuliše glasovima itd., pa ste obećali da ćete vi formirati birački spisak - i gde je sada taj jedinstveni birački spisak? Pitaćemo predsednika gde je taj jedinstveni birački spisak.
Onda ćemo ga pitati šta je sa narodnim kancelarijama, da li će ih konačno ukidati. Evo, imamo Zaštitnika građana, da li ima potrebe da i dalje postoje narodne kancelarije? Jeste da se Zaštitnik građana još uvek konstituiše i ne može da organizuje službu, tu treba vi da mu pomognete, ali će zato SPS i dalje brinuti o svim ljudima koji su u stanju socijalne potrebe, sa povećanim socijalnim rizikom, sa povećanim zdravstvenim rizikom.
Mnoga pitanja se ovde otvaraju, a tek će se otvoriti ukoliko bude obrazložena ostavka. Upravo ovim amandmanom mi želimo da, pre svega, damo šansu ljudima, građanima da mogu da postavljaju ovakva pitanja. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po amandmanu narodnog poslanika Ninoslava Dimitrijevića. Izvolite, gospođo Radeta.