Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman na član 16. Predloga zakona, stav 3. menja se i glasi: "Predsednik Republike ne može podneti ostavku za vreme za koje mu je produžen mandat, ali može biti razrešen". Dakle, gospodine Nikoliću, ima poslanika kome je to palo na pamet, ili poslaničke grupe, a to je SPS.
Naravno, znamo mi šta je ustavno pravo predsednika Republike, ali ovo može da bude i jedna reakcija na ono što je pojava u tekstu zakona, da on može da podnese ostavku. Kako mi se čini, u prethodnom Zakonu o predsedniku Republike toga nije bilo. Sad se ovde pojavljuje. Zbog čega? Da li se to možda podstiče predsednik Republike da treba da da ostavku u određenoj teškoj situaciji, odnosno u vanrednom i ratnom stanju, ili je to još jedan dokaz da je ovaj zakon pravljen po meri određene ličnosti a ne po meri institucije Republike Srbije?
Zaista je ta odredba suvišna, a ovo što je i kao reakcija već, polazi od jedne ideje i želim da je obrazložim. To je da u datom momentu ostavka predsednika Republike, koji je, pored toga što obavlja funkciju predsednika Republike, i vrhovni komandant, on komanduje Vojskom Srbije, omogućava domino efekat u psihološkoj sferi među subjektima odbrane naše zemlje.
Predsednik Republike je, kao vrhovni komandant, vojnik broj jedan koji brani zemlju. Ako on da ostavku sa te pozicije, onda je to veoma loša poruka za sve one druge koji su u sistemu odbrane, koji su u vojsci, tako da i oni mogu sa svojih mesta da daju ostavku ili, ako to ne može u formalnom smislu da se tretira ili prihvati kao ostavka, može da nekom da moralno pravo, pa makar ono bilo i subjektivno s nečije strane, da treba da dezertira, da se povuče i da ne treba da bude u odbrani zemlje ili od pomoći zemlji u vanrednoj situaciji.
Dakle, to je suština i ideja od koje se pošlo. Smatramo da ova ostavka, da predsednik može podneti ostavku u vanrednom i ratnom stanju, zapravo uopšte nije trebalo da se pojavljuje kao poseban stav.
Naravno, ovo što se kaže u drugom delu ovog stava koji je ovde predložen od strane SPS-a – ''ali može biti razrešen'' – i te kako je važno, i treba da se naglasi, jer predsednik Republike, naročito u vanrednom i u ratnom stanju, mora da ima pojačanu odgovornost. Kada je prihvatio da bude predsednik Republike, on te odgovornosti mora da bude svestan. Tako da, ako ne vodi računa o onome što je interes zemlje, što je odbrana celovitosti, ili ako šalje pogrešne poruke, ili ne komanduje na valjan način Vojskom, oružanim snagama, onda i treba da bude razrešen i iz tih razloga je ovakav ovaj stav.
Kada je reč o eventualnoj ostavci predsednika Republike u vanrednoj situaciji i u ratnom stanju, želim ovde da iznesem još jedan aspekt.
Po Ustavu je rešeno da predsednika Republike zamenjuje, naravno u miru, ali uvek kada on vrši funkciju, što znači i u ratu i u vanrednom stanju, predsednik Narodne skupštine.
Time što je u članu 16. Predloga zakona predviđeno da predsednik Republike može podneti ostavku, mi ga podstičemo i olakšavamo mu situaciju. Što da ne da ostavku kada je i zakonom rečeno da može da je da? Znate, neko bi se stideo i da mu padne na pamet, a kamoli da izrekne, odnosno da da ostavku za vreme ratnog stanja. Ako je čovek odgovoran i ako je na takvoj funkciji, onda ne bi trebalo ni po koju cenu da da ostavku. Nema razloga da je da. To o čemu pričamo je moralno pitanje.
Ako on da ostavku, a mi mu kroz zakon olakšavamo da to učini, doći ćemo u situaciju da ga u ratnom stanju zamenjuje predsednik Narodne skupštine, a onda će on o određenim pitanjima koja se nalaze u članovima 200. i 201. Ustava odlučivati samo sa predsednikom Vlade. Njih dvojica.
Ustav kaže da odluku o proglašenju ratnog i vanrednog stanja donose predsednik Republike, predsednik Vlade i predsednik Narodne skupštine, ako ne može da se sastane Skupština. Takođe se bave ovim sužavanjem ljudskih i manjinskih prava itd. u istoj toj situaciji, tj. ako Skupština ne može da se sazove. To dodatno komplikuje situaciju, a o tome se nije vodilo računa.
Kada govorimo o funkciji predsednika Republike u svojstvu komandovanja Vojskom Srbije, znači vrhovnog komandanta, koji se nalazi na vrhu piramide komandnog sistema, onda, eto, još jednog razloga da predsednik Republike ne može da obavlja stranačku funkciju kada rukovodi Vojskom.
Može i onda da mu padne na pamet da zastupa neke političke stavove svoje stranke. Ne kažem koje, uopšte ne mislim na određenu stranku. Molim vas, nemojte da se prepoznajete, nemate razloga. Mi govorimo o instituciji. Socijalistička partija govori o instituciji predsednika i želimo da je imamo onakvu kako mislimo da je najbolje. Možda mi nismo u pravu, ali dozvolite da iznesemo.
Dakle, u tim prilikama, kada on komanduje Vojskom, još nešto bode oči građanima, ljudima, vojnicima, rezervistima itd., to da treba da slede i slušaju komandanta koji je preterao, ako ne tada, u ratu, možda prethodno, neposredno pre toga, u miru, s nekim svojim političkim stavovima itd.
Opet naglašavam, predsednik Republike stiče suverenost time što mu tu suverenost daju građani. Onog trenutka kada je izabran, tu suverenost su mu dali svi građani, svi su tu vlast preneli na njega. On mora da poštuje, mimo te svoje politike, sve građane i da se okane te politike.
Jedina politika koju predsednik Republike Srbije može da vodi jeste utvrđena politika Vlade Republike Srbije, koja je u interesu zemlje, ne drugu, pa makar se to ne slagalo s politikom njegove stranke. Bez obzira o kome je reč, on mora da nadvisi tu svoju politiku i politiku svoje stranke.