Da li se još neko javlja po ovom amandmanu. (Ne.) Hvala.
Na član 21. amandman je podneo poslanik Nikola Žutić.
Vlada i Odbor za inostrane poslove nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić.

Poštovani poslanici, javljam se po amandmanu na član 21, ali kao član Odbora za inostrane poslove.
Pre svega, moram napomenuti da je u ovom amandmanu napravljen jedan lapsus. Naime, on glasi: U članu 21. stav 1. posle reči "saglasnost" dodaju se reči "predsednika Republike i", a treba da glasi: U članu 21. stav 1. pre reči "saglasnost" dodaju se reči "i predsednika Republike". Tako bi taj član 21. trebalo da glasi: Vlada na predlog ministra i predsednika Republike i uz saglasnost države prijema, može za počasnog konzula postaviti lice...
Nadam se da ćete u Danu za glasanje imati u vidu ovaj lapsus koji je, pre svega, nepažnjom kod kucanja tako formulisan. Znači bitna je ova jedna reč, znači prije reči "saglasnost" da se dodaju reči: "i predsednika Republike".
Inače, rasprave o Predlogu zakona su na Odboru kratko trajale zbog ministrovih diplomatskih poslova, važnijih od ovih zakonodavnih, pa je amandman odbijen na Odboru. Inače, kao što je rekla koleginica Vjerica Radeta, mali je broj amandmana na tako izuzetno loš zakon.
Amandmani SRS-a na zakonske predloge ne tretiraju se sa uvažavanjem od ove bahate, vrlo klimave koalicije, koja samouvereno nastupa, kao da nikad neće sići s vlasti. Ovaj zakon se donosi umjesto Zakona o inostranim poslovima Srbije i Crne Gore kojim je izbrisan institucionalni osnov uređenja spoljnih poslova. Zašto je iz naziva tog zakona izbrisano ime Ministarstvo, odnosno Sekretarijat za inostrane poslove? Izgleda da je koaliciona država Crna Gora, kao i u mnogim drugim državnopravnim dilemama, nametnula naziv "o spoljnim poslovima" Srbiji kako bi se preko naziva slabile institucionalne, odnosno državne osnove te konfederalne zajednice.
Međutim, nije mi jasno ko je kumovao ovom sadašnjem nazivu - Zakon o spoljnim poslovima - koji se nažalost nalazi i u Ustavu. Ne poštuje se ni činjenica da je Zakon o spoljnim poslovima prvi zakon Srbije od 1886. godine, kada je donesen poslednji zakon Kraljevine Srbije. Valjda je trebalo takav zakon uljuditi, dati mu čak i svečanu formu preko istorijske preambule koju on, kao takav, ipak zaslužuje. Autori zakona morali su da imaju malo više poštovanja prema njemu kada su ga sastavljali. Zašto su se sastavljači zakona bojali da mu daju institucionalnu formu, pa su ga nazvali zakonom o spoljnim poslovima, a ne zakonom o Ministarstvu inostranih poslova?
Dakle, već preko naziva se ovim zakonom razbija srpska državnopravna tradicija, zanemaruju se državne institucije. Ovom civilizacijskom dometu srpske vlade smijaće se generacije budućih teoretičara, istraživača, istoričara i pravnika kada budu upoređivali ovaj nedovršeni zakon sa zakonima o ministarstvima inostranih dela, poslova Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije, pa čak i sa onima SFRJ.
Prije sticanja potpune nezavisnosti, Kneževina Srbija je već 1858. godine, posle uvođenja u politički život Narodne skupštine kao državne institucije, formirala posebno, Inostrano odeljenje u okviru Kneževe kancelarije. Kasnije je ta kancelarija nazvana Kancelarija inostranih dela.
Zakonom o ustrojeniju centralne državne uprave od 10. marta 1862, umesto popečitelja uvedeno je zvanje ministarstava i ministara, pa tako i Ministarstvo inostranih dela. Ovim zakonom je prvi put institucionalno obrazovana Vlada, odnosno Ministarski savet.
Sticanjem nezavisnosti odlukama Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija je otpočela sistematičnije da radi na zakonodavnom ustrojstvu Ministarstva inostranih dela. Tako je 18. januara 1879. godine donesen Zakon o diplomatskim zastupništvima i konzulatima srpskim u inostranstvu.
Prvi zakon koji je sveobuhvatno propisao nadležnosti i organizaciju Ministarstva inostranih dela bio je Zakon o ustrojstvu Ministarstva inostranih dela, diplomatskih zastupništava i konzulata Srbije u inostranstvu, koji je donet 1. novembra 1886. godine. Taj zakon je važio do utapanja Srbije u Kraljevstvo Srba Hrvata i Slovenaca.
On je detaljno propisivao nadležnost, odnosno delatnost Ministarstva, ali i organizaciono ustrojstvo, koje ovaj sretni zakon ne propisuje. Vrlo detaljno su opisane nadležnosti dva odeljenja, Političkog i Administrativnog, nadležnost odseka u okviru ovih odeljenja, organizacija i rad diplomatskih zastupništava i konzulata je vrlo detaljno opisan. Taj zakon je predvideo i donošenje podzakonskih akata, pravila za operativne poslove.
U Kraljevini Jugoslaviji nastavljena je slična državnopravna tradicija, kada je bila u pitanju forma normativnih akata vezanih za Ministarstvo inostranih dela. Uredbom o organizaciji Ministarstva inostranih dela, diplomatskih zastupništava i konzulata Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca iz 1919. na sličan način je regulisana organizacija i nadležnost Ministarstva inostranih dela.
Posebno je bio detaljan Zakon o uređenju MIP-a i diplomatskih konzularnih zastupništava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu od 25. marta 1930. godine. Taj zakon je imao ukupno 53 tekstom bogata člana. Isto kao i prethodni zakoni, njime su detaljno razrađeni nadležnost ministra, djelatnost i organizacija Ministarstva, upravo ono što ovaj sadašnji zakon nema.
Pri kraju međuratnog razdoblja, 10. avgusta 1939. godine, donesena je uredba sa zakonskom snagom o uređenju MIP-a, diplomatskih konzularnih zastupništava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Podeljen je na četiri glave itd. Dakle, to su vrlo detaljni i sistematični zakoni u odnosu na ovaj zakon.
U državnopravnoj istoriji Srbije i Jugoslavije ministri inostranih djela su bili najbolji dio vlade, obično birani u zrelijim godinama, sa velikim diplomatskim iskustvom, kao na primer u Kraljevini Srbiji popečitelj Ilija Garašanin, ministar inostranih dela Jovan Ristić, u Kraljevini Jugoslaviji Nikola Pašić i Milan Stojadinović, koji su u isto vreme bili predsednici Ministarskog saveta, odnosno Vlade. Mi danas imamo mlađanog ministra koji je vrlo simpatičan, komunikativan, ali bez potrebnog iskustva i diplomatskog obrazovanja.
Međutim, zaposlenima u MIP-u preti se otkazima jer je obrazloženjem ovog zakona propisano da će se primeniti posebne mere za poboljšanje diplomatskog kadra.
U antisrpskoj socijalističkoj Jugoslaviji mesta ministara i diplomatskih predstavnika bila su rezervisana za nesrbe i retke režimske Srbe. Diplomatija je bila rezervisana za ekskluzivni rimokatolički kadar. Ministri su radili od formiranja nove socijalističke Jugoslavije 1945. godine, ali dvadesetak godina zakona o inostranim poslovima uopšte nije bilo - vrlo čudno. Možda se pomešala ona ubrzanost stvaranja konfederalne socijalističke Jugoslavije u kojoj bi svaka republika, buduća država, trebalo da ima svoje ministarstvo inostranih poslova, kako je to Josip Broz svojim federativnim konceptom već od 1945. htio i da sprovede.
Tek 11. aprila 1963. godine donesena je uredba SIV-a o organizaciji i radu Državnog sekretarijata za inostrane poslove, a u julu 1971. godine Državni sekretarijat je nazvan Savezni sekretarijat za inostrane poslove. Pošto je savezna država odumirala i podruštvljavala se prema Kardeljevoj i Brozovoj ideologiji, znači, pridev "državni" je nestao i sada se upotrebljava savez – Savezni sekretarijat.
Možda ovaj sadašnji naziv ovog nesretnog zakona sluti na odumiranje srpske države, odnosno njene državne institucije, pa i ove naše socijaldemokratske, liberalne i socijalističke političke grupacije zasnovane su na takvoj tradiciji socijalrealizma samoupravnog tipa.
Kao član Odbora za inostrane poslove ispred SRS-a predlagao sam da se poslovi Ministarstva vezani za delokrug i organizaciju Ministarstva sveobuhvatno propišu ovim zakonom. Ministar se na Odboru hvalio da je zakon moderan, elegantan i kratak. On nije kratak u odnosu na prethodne zakone, ali je problem što u njemu ima toliko nevažnih odredbi koje su se mogle prebaciti u podzakonska akta Ministarstva.
Da zaključim. Nedopustivo je da u ovom zakonu nema odredbi o strukturi i organizaciji Ministarstva. Upravo su u svim prethodnim zakonima postojale takve odredbe. Zato sam i naveo ovaj istorijat, svetli istorijat razvoja Ministarstva inostranih poslova.
Skandalozno je što osnovni tekst zakona nije usklađen sa obrazloženjem zakona, u kojem jasno stoji odredba da se Zakonom o spoljnim poslovima uređuju delokrug i organizacija Ministarstva. Kao da se ovim zakonom propisuje da se Ministarstvo sastoji od organizacionih jedinica.
Djelokrug rada Ministarstva određen je članom 5. Međutim, propisane organizacije Ministarstva naprosto u zakonu nema, a u obrazloženju ga ima.
Na Odboru za inostrane poslove predložio sam, kao i Zoran Krasić, da se član 6. briše i umesto njega ubace članovi koji bi regulisali toliko važnu organizaciju Ministarstva. Gospodin ministar a i članovi Odbora iz vladajuće koalicije nisu podržali moj predlog da se ovaj nepotpun, konfuzan i nepregledan zakon bar dopuni elementarnim odredbama o organizaciji koju imaju mnogi zakoni diljem Evrope, a i svi prethodni zakoni Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i SFRJ.
Istorija će ipak suditi jednom ovakvom nakaradnom zakonu preko vrednih istraživača, naučnika i biće svrstan u kategoriju bezvrednih zakona. Oni sigurno neće biti oduševljeni ovakvim zakonom.
U obrazloženju se čak ističe da su na ovom zakonu radili brojni tzv. stručnjaci, naročito članovi Spoljnopolitičkog saveta MIP-a i članovi Udruženja za međunarodno pravo. Ove činjenice govore dodatno, znači, velika ekipa je radila, a maltene nikakvog dobrog rezultata nema. Neprecizan i nedovršen zakon moći će služiti samo onima koji će moći slobodno i nezakonito da sprovode spoljnu politiku Srbije, ali da vode "liberalnu kadrovsku politiku postavljanja i smenjivanja nepodobnog diplomatskog kadra''. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Amdžad Migati.

Mislim da taj amandman treba prihvatiti. Kao što su rekle kolega, predsednik predstavlja Srbija na međunarodnom scena.
Još jednu stvar koja je važno, predsednik koji potpiše zakon je potvrdio po njegovom mišljenju je li to ustavno ili nije, je li može da potpiše ili ne. Ja ću dam jedan primer očigledan. Kako je imaš član, na primer, u zakonu, koje nije ustavno ili izigrava Ustav.
Na primer, član 5. tačka 19. gde kaže: ''u saradnji sa Ministarstvom za dijasporu, unapređuje poštovanje ljudskih i manjinskih prava iseljenika, lica srpskog porekla i'', a ovo je veoma važno, ''državljana Republike Srbije u inostranstvu''.
Međutim, Ustav izričito kaže, u član 13. Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu. Pazite, kako sada, ovde kaže unapređuje, a ovde štiti. Konkretno, to mora, tu nema pregovora o tome, a ovde taj zakon ne radi. Predsednik ako prihvati, onda na osnovu toga neće imati primedba.
Ali, ukoliko biće prihvatili i hteli da budete tako, onda predsednik mora da primenjuje Ustav i da traži da štiti interese građani Srbija i njihov ljudska i procesna prava u inostranstvu. A, kao što znate, do dan-danas to nije praksa. Ako hoćete da gledate na vaš uzor, na primer SAD, vi znate da oni na primer zbog "ljudska prava" činili najveće zlo koje zna savremena istorija.
Da vidimo, na primer, u Avganistanu, Iraku, sad prete i Iranu, čak ako sećate se i zbog navodno ograđenosti, njihovi studenti vršila agresija na Granada svoje vreme.
Prema tome, gledajte malo na ove velike koje smatrate za uzor, primenite Ustav, dajte odredba, predsednik mora da ima ovlašćenje, tako da kaže ministar: hej, šta radite, bre, taj naš čovek tamo zatvoren, zašto ga niste zaštitili, po osnovu čega?
Ali ovako, da unapređuje ljudski prava, odnosno interese naših građana - šta to znači? To nema obavezujući reč. Mislim da ima velike razlika u srpskom jeziku između unapređuje i štiti, što stoji u Ustav. Meni nije jasno, ako već niste hteli da primenite, da menjate stav 19. član 5. i da odvojite kao dva člana, kako smo predložili na odboru, zašto ne dajete predsednik njegov ustavno ovlašćenje da to uradi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Gojko Radić, po Poslovniku. Izvolite.

Članovi 225. i 226. Pošto smo dobili pismo iz Okružnog zatvora iz Subotice, ja ću ga pročitati, pošto je veoma kratko, da ne bih ovako nasumice o njemu govorio.
''Ova pritužba se podnosi zbog rasne i vjerske diskriminacije koja se sprovodi u Okružnom zatvoru u Subotici protiv vjernika pravoslavne vjeroispovijesti. Obrazloženje - obavešteni smo dana 7. 12. 2007. godine od vaspitača Jakovljević Siniše da je zatvorska uprava donela odluku da vernici katoličke veroispovesti imaju pravo 24. decembra, tj. za katolički Božić, nagradni vikend. Protiv takve odluke mi nemamo ništa. To je u redu. Pitamo se, zašto mi pravoslavni vernici nemamo pravo na iste sate, nagradne, za naš pravoslavni Božić". Dole u potpisu imamo - osuđenici pravoslavne veroispovesti Okružnog zatvora u Subotici, njih 22.
Da li je moguće da u Subotici, od osnovnih škola do Okružnog zatvora, redom svi, tamo gde su pravoslavci, nemaju pravo na verske praznike, a svi drugi imaju? I kada su Zadušnice, tj. Dan mrtvih, Svi sveti, pravoslavci nemaju ni za Božić, nijedno pravo ne mogu da iskoriste tamo gde se tiče države i Vlade Republike Srbije. Da li je moguće da ministri u Vladi i Vlada Republike Srbije, gde god se nalaze Srbi, pokušavaju da ugrožavaju i gaze njihova osnovna i ljudska prava?
Postavljam pitanje ministru pravde, da zauzme stav oko ovoga i da nam hitno odgovori, pre nego što dođe i prođe pravoslavni Božić, da se potrudi, da naloži zatvorskoj upravi, ako katolici imaju pravo da provedu vikend za svoj Božić, onda neka to pravo omogući i pravoslavcima.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, pozivam se na član 136. Poslovnika. Mislim da je dobro što ovo pravo koristim baš kada je u pitanju član koji reguliše pitanje počasnog konzula.
Pre izvesnog vremena, mislim da je pre nekoliko dana, Srbija otvorila konzulat u Bitolju i za počasnog konzula su odredili, Vlada je odredila, gospodina Siljana Micevskog, bivšeg gradonačelnika Bitolja, inače člana ove stranke Branka Crvenkovskog. Da bi javnost znala o čemu se radi i ko je taj čovek, to je isto kao da ste Jezdu ili Dafinu Milanović izabrali za počasnog konzula.
Ovaj gospodin i njegova supruga su osuđeni u jednoj sličnoj aferi u Makedoniji, ona ima naziv TAT, to je opet neka piramidalna banka. Postavljam pitanje ovim ljudima iz Ministarstva inostranih dela, spoljnih poslova, kako kome odgovara: koga su oni to odredili za počasnog konzula? Da li to znači da ova Vlada može čoveka iz zatvora neke države da izvadi i da kaže: to je počasni konzul Srbije? Ili vas je to prevario ovaj ambasador Zoran Popović, kako beše?
Šta su kriterijumi da neko postane počasni konzul od Nikaragve, recimo? Mi imamo to opisano kako izgleda počasni konzul od Nikaragve. Makedonci očigledno nemaju to, ali me interesuje da li taj čovek koji nas predstavlja, konkretno ovaj ili bilo koji drugi kome date status počasnog konzula - koje kriterijume on treba da ispuni i kakva je veza između njegovog lika i dela i države čiji je on počasni konzul?
Da li zato što je možda neki privrednik, zato što je bivši gradonačelnik Bitolja ili neko ima neke svoje privatne poslove, pa računa da će brže da završi preko ovoga? Digla se velika afera u Makedoniji, ljudi se smeju Srbiji i onda je naše Ministarstvo moralo da interveniše i kaže: ali on nije ovlašćen da vrši diplomatsko-konzularne poslove.
To se potencira da bi se reklo: pa, na nečiji zahtev iz Makedonije, i na zahtev nekih odavde iz Srbije, mi smo odredili takvog čoveka za počasnog konzula, znate, izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo. Ali, to pogađa nas. Šta će ovi Makedonci da pomisle o Srbiji? Pitaće se kakav to čovek zastupa Srbiju kao počasni konzul. Izgleda da smo u toj raspodeli mi bolje prošli sa počasnim konzulom od Nikaragve.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Vlada i Odbor za inostrane poslove nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica. Izvolite.

Zahvaljujem. I ovim amandmanom smo hteli da popravimo tzv. zakon ili nekakvu drugu bližu podzakonsku regulativu kako organizovati rad Ministarstva spoljnih poslova.
Naša amandmanska intervencija se odnosi na to da pokušamo da uvučemo predsednika Republike u predlaganje i donošenje odluke o tome da li će se neko diplomatsko predstavništvo otvoriti i zatvoriti. Mislimo da obrazloženje koje nam je Vlada dala nije baš do kraja pitko.
Pre par minuta smo čuli citate iz Ustava i videli smo da u članu 112. stav 1. tačka 5) Ustava predsednik zaista odlučuje o postavljenju nakon dobijanja agremana za diplomatska predstavništva za koja je agreman potreban od stranih država, tako da je i ta, osim tačke 1) iz tog istog stava, koja je bila presudni razlog da podnesemo amandman, i tačka 5) jedan od razloga, koji je krajnje logičan, da predsednik u to bude uključen. Zaista ima prilika u kojima će se, u uslovima bicefalne vlasti kakva jeste kod nas, i ne samo u ovom trenutku, iako se zakoni donose prema trenutku, prema aktuelnoj situaciji, u kojoj se već tipuje da će ostati isti ministar, isti predsednik, stvari su naravno do kraja neizvesne, izbori su pred nama, možda izbori i druge vrste, prema tome, biće okolnosti u kojima će to biti dva različita tabora.
Bilo bi zaista veoma korektno, a u neku ruku i demokratskije i praktičnije i pragmatičnije da predsednik, koji odlučuje o postavljenju ljudi, odlučuje i o tome da li se i kakve vrste DKP otvaraju ili zatvaraju, kakvi su to razlozi, da li su nekada razlozi neke druge prirode, gde je predsednik nemoćan da utiče, nego to jednostavno prepušta odluci ministra i Vlade koji su, po pravilu, homogenija i kompaktnija masa jer su sastavni deo jedne te iste vlasti.
Naravno da ovakav predlog ustavno može da prođe, jer nema nijedne tačke za koju bi se izričito reklo da je u suprotnosti sa Ustavom, iako eksplicitno Ustav ne tangira i ne dotiče ovaj problem, ali ne dotiče ni problem odluke Vlade da se na ovaj način meša u spoljne poslove. Čuli smo iz citata ustavne nadležnosti Vlade. Vidite da ona ima konačnu odluku i o postavljenju činovnika i otvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava.
Zato mislimo da bi trebalo ostaviti ovakvu mogućnost predsedniku, da na neki način, ustavno ili ovu zakonsku predloženu normu ne bismo derogirali ničim, ostaviti takvu mogućnost zbog budućeg vremena u kome će predsednik i Vlada sigurno ili možda neće biti iz jedne iste vladajuće većine i moguće je da će imati drugačije stavove.
Zato bi trebalo dati takvu mogućnost da se postigne konačna saglasnost. Jer, konzument usluga Ministarstva spoljnih poslova i njegovih ispostava u inostranstvu je sigurno i predsednik Republike i nemoguće je da on ne bude zainteresovan da mu negde neko predstavništvo, u okviru namera vršenja vlasti, predstavlja zemlju u spoljnom, u drugom svetu i okruženju bude značajno da negde ima predstavništvo ili ne.
Sve je moguće u Srbiji očekivati, čak i da se neka značajna DKP ugase, da se neka nepotrebna otvore, a da od toga predsednik recimo i nema neku određenu korist. Ako on proceni da bi možda negde imao neku korist, moći će uz saglasnost ministra spoljnih poslova da predloži, a da Vlada to operativno i tehnički završi, kako u zakonu stoji.
Mislim da usvajanje ovog člana ne bi ni u čemu doprinelo da se zakon, ovakav kakav je, dodatno pogorša, skoro da je i nemoguće, ali bi na određen način pojasnilo poziciju predsednika Republike i ojačalo njegovu poziciju u ovom trenutku. Hvala.