Reč ima narodni poslanik Amdžad Migati. Izvolite, gospodine Migati.

Smatramo da taj predlog mora da bude prihvaćen, makar u prvom fazo, jer tu nije izvršna politička pitanja, to je strateška pitanja o spoljni poslova.
Iz ministarstva znaju, zatvaranje ambasada, to može lako, a otvaranje, to je mnogo teško. Ne može na osnovu političke volje jednog ministra ili jednu vlada da zatvaraju i otvaraju. Mi imamo prethodnog period dosta grešaka koje mnogo su koštale Srbija u svojoj spoljnoj politiku. Može to da potvrdi i osoblje iz Ministarstva, jer i do dan-danas ima problema. Mi gledamo na taj otvaranje i zatvaranje kao strateški cilj spoljni politika.
Ja bih povezavao ovaj amandman sa član 6. koji niste hteli da brišete, jer mi smatramo da je strategija spoljne politika ne može da postavi počasni savet. To je mora da bude nacionalni savet za spoljne politika koji predstavlja svi činovnici politika u Srbiju a ne aktuelni vlast, jer strategija spoljne politika, to nije četri godina, to nije jedan mandat jedna vlada, ne dve vlada, to je dugotrajnu proces.
Ono što vas nisu učili vaš uzorci, na primer SAD, strategija spoljno politika pravi na zakon verovatnoće. Kako? Na primer, ako dođemo u takvi situacija, kakvi imamo rešenje, ako dođemo u sledeća situacija, kakvi imamo rešenje, a ne za jednu osnovnu političku opcija i radimo i uništimo zemlja. Ja ću da vam navedem nekoliko primer koja analitičari ozbiljni, naučnici koji rade u spoljna politika, ozbiljno to stavljaju na dnevnom redu.
Na primer, proces reintegracija na prostor Balkana nastavlja se. Pitanja koja postavlja, to je strateška pitanja. Šta imamo mi odgovor na taj nastavljenje? Neće da ostane samo na Kosovo, koje ne damo, naravno. Ona ide dalje. Je l' imamo mi odgovor na to? Mi nemamo odgovor na otcepljenje Kosova. A šta je dalje? Ništa.
Drugi primer, evroatlantske integracija. Mnogo ozbiljni analitičari, koje ne čitate, jer čitate brošure NATO itd., smatraju da Evropska unija će da se pretvara u regionalna organizacija.
Zbog dosta kontradiktornosti unutar Unija, ispitivanje javnog mnjenja, većina Evropljani protiv Evropska unija i tako. Mi vezali sve naš spoljna politika za evropski integracije, da ne kažem evroatlantske integracija. Šta ako dođe taj dan? Znate kako Sovjetski Savez odjednom se rušio, ljudi nisu imali vizija da će tako brzo. Šta ako desi se isto sa EU? Gde smo, šta radimo dalje, kako naša strategija, šta imamo alternativa? Ništa.
Treće pitanje, koje je gospodin Mirović rekao. Smatra, on pisao o tom veoma ozbiljna knjiga, da je situacija na Balkanu kompenzacija za Bliskom istoku. Ako to je tačno, kakav naš odgovor? Šta imamo strateški?
Zato ne može ni ministar, ni predsednik, ni Vlada, makar u dugotrajnu, da imaju jednostrano odluku. Tu mora da se osnuje nacionalni zavet za spoljna politika, koji će da ima različite mišljenje i različite rešenje. Onda izvršni vlast, na osnovo razvoj situacija, će da primenjuju ono što je u interesu Srbija. Da ne imamo sadašnju situacija, taj počasni savet koji nema osnova u zakonu, koji predstavlja interes američke politika, da ne kažem vama zašto, jer ima drugo argumenta, a primer je predsednik saveta koji ne krije da on radi za Ameriku i njihov politika. To nije politika Srbije.
Srbija mora da ima svoj politiku, bez obzira ko je trenutno vladajući struktura što smatra da joj je prijatelj, saveznik i šta ja znam, jer možda druga struktura smatra da nije. Kada dođe Vlada, onda pogoršavamo odnos sa jednom, pogoršavamo sa drugom, onda stalno imamo taj nestabilna, neodređena spoljno politika. Zato makar sad, ako nemamo nacionalnu savet za spoljnu politika, treba i predsednik uostalom da učestvuje u tome.
Zato ste morali da prihvatite makar to, ako niste prihvatili da brišete član 6. o savet i prihvatite naš diskusija na odboru, da se osnuje nacionalni savet za spoljni politika, koji je kategorija koji zna zakon, a počasni savet ne zna zakon i ne zna ni praksa u Srbija, sem sad ovo prvi put, i da već jednom Srbija vodi ozbiljna spoljna politika, koja je dugotrajna, strateška, a ne idi mi - dođi mi, od ministra do ministra, od vlada do vlada, onda mene lepa ova zemlja, tamo sam proveo lep odmor, onda ćemo da unapređujemo odnos sa njom; ona nije mi simpatična zemlja, jer tamo jedan mi psovao majku i onda treba da prekidamo diplomatski odnos. Ne može to tako.
Imamo takve gluposti u spoljna politika. Da ne pričam, na primer, kako upoređenje, je bivši ministar radio sa neki pitanje od strateške interese, na primer arapsko-izraelski sukob, pitanje Palestine, kako on pravio grubo upoređenje, da to nigde nema, samo u njegova glava, i idemo dalje, kao nikome ništa.
Zato ja bih vama predložio da ipak prihvatite taj amandman, dok ne prihvatite nov amandman ili kad se ne menjamo taj zakon i stvorimo nacionalni savet za spoljni politika koji će da stavi strategija i njene različite mogućnosti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvol'te, gospodine Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica je apsolutno u duhu Ustava Republike Srbije i u duhu jedne dobre diplomatske tradicije. Da je Vlada imala i malo sluha za ono što govori opozicija, ovaj amandman bi morao da bude prihvaćen.
Ono što pada u oči kada je reč o Predlogu zakona o spoljnim poslovima, to se vidi na više mesta, to je da je Vlada izgleda svesno htela da umanji ulogu predsednika Republike u vođenju spoljne politike. Između ostalog, to se vidi i prilikom odbijanja amandmana narodnog poslanika Milete Poskurice na član 23. stav 1. Predloga zakona o spoljnim poslovima.
Sasvim je logično, dame i gospodo, da predsednik Republike treba da da saglasnost na otvaranje diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu. Ustavna je norma, koju vi izgleda zaboravljate, da je predsednik Republike jedini državni organ koji predstavlja zemlju u inostranstvu. Neustavno je ono što ste uneli u Predlog zakona, da državu Srbiju u inostranstvu, pored predsednika Republike, predstavlja i ministar spoljnih poslova.
Od kako je sveta i veka, državu u inostranstvu predstavlja šef države – u monarhijama monarh, u republikama predsednik Republike. Vi sada uvodite dvojstvo u predstavljanju Republike Srbije u inostranstvu, pa kažete: pored predsednika Republike, to radi i ministar spoljnih poslova. Ali, za to, gospodo iz vladajuće koalicije, nema primera u uporednoj praksi.
Kada se otvara diplomatsko-konzularno predstavništvo u stranoj državi, onda Republika Srbija na taj način izražava svoju spremnost da tu drugu državu prihvati kao ravnopravnog člana međunarodne zajednice, kao jednog budućeg partnera u političkim, ekonomskim, bezbednosnim i drugim odnosima.
Budući da je ustavna norma da predsednik Republike predstavlja zemlju u inostranstvu, sasvim je logično ovo što je predložio narodni poslanik Mileta Poskurica, da predsednik Republike treba da da svoju saglasnost prilikom otvaranja diplomatsko-konzularnog predstavništva u nekoj stranoj državi.
Doduše, nama u SRS je potpuno jasno zašto vi imate tendenciju da sklonite predsednika Republike u stranu i da ne izražavate dosledno ono što piše u Ustavu Republike Srbije.
Jasno je da se vi plašite pobede kandidata SRS na predstojećim predsedničkim izborima. Vi znate, kao što zna i cela Srbija, da će budući predsednik Srbije da bude srpski radikal Tomislav Nikolić i već sada stvarate zakonski osnov da sutra, kad Boris Tadić ne bude predsednik Republike, odnosno kad Tomislav Nikolić postane predsednik Republike, taj predsednik Republike, koji nije iz vaših redova, u spoljnoj politici ima što manju ulogu.
Tomislav Nikolić neće dozvoliti da se vodi tajna diplomatija kada je reč o nekim suštinskim pitanjima za Srbiju, između ostalog i o pitanju Kosova i Metohije. Svima je jasno da se ta tajna diplomatija vodi i da se upravo, nažalost, iz Srbije, iz redova vladajuće koalicije, a pre svega iz redova DS, šalju određeni signali u inostranstvo, da se Republika Srbija neće mnogo buniti bude li se iznašlo rešenje za Kosovo i Metohiju koje nije u skladu sa Ustavom Srbije i koje nije u skladu sa međunarodnim pravom.
A da je to tako, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, vi sami priznajete. Meni je žao što moram da se vratim malo unazad u obrazlaganju ovih amandmana, ali, evo, gospodine ministre, znam da vi niste pisali Predlog zakona, ali nije loše, pošto ste dobar logičar, da uočite šta ne valja u Predlogu zakona.
Član 10: "Kulturno-informativni centar obavlja poslove'' (i sad pazite formulaciju) ''javne diplomatije iz delokruga Ministarstva i drugih organa državne uprave iz oblasti kulture, u cilju povećanja ugleda Republike Srbije".
Da li to znači, gospodine ministre, kad kulturno-informativni centar obavlja poslove iz javne diplomatije, da neki drugi državni organ obavlja poslove iz tajne diplomatije? Pošto mi znamo da postoji tajna diplomatija u ovoj zemlji i pošto to znaju građani Srbije, pozivam vas, gospodine ministre, izađite za ovu govornicu i objasnite šta je to javna, šta je to tajna diplomatija, ko u Srbiji vodi tajnu diplomatiju i na osnovu kog Ustava i na osnovu kog zakona?

Hvala, gospodine Martinoviću.
Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.)
Po Poslovniku se javio narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Albijaniću, ovo je stvarno neprihvatljivo da nemamo odgovor na ova vrlo važna pitanja, a ja se pozivam na član 136. našeg poslovnika.
Radi se o članu 23. i ovom amandmanu gospodina Poskurice, kojim je tražio da se ubace reči ''uz saglasnost predsednika Republike''. Kada se ubace te reči ili, da budem precizniji, ukoliko se ubace te reči, onda je odluka Vlade o otvaranju ili zatvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava u suštini složeni upravni akt.
Zato što saglasnost predsednika Republike i predstavlja taj neophodni sastojak da bi se jedna odluka donela, bez te saglasnosti ne bi mogla odluka da se donese i u određenim varijantama to je zajednička odluka, pod određenim uslovima.
Samo da vas podsetim, predsednik Republike je na čelu izvršne vlasti. Ovde se daje primat i potencira predlog ministra i ministar izbija u prvi plan, što predstavlja, u suštini, unutrašnji odnos unutar Vlade. Znači, nešto što je unutrašnji odnos unutar Vlade, stavlja se u prvi plan, a ono što je suština, njega nema.
Onaj ko je pisao amandman je baš našao pravu meru, da predsednik Republike treba da da prethodnu saglasnost. Ovlašćenje za tu prethodnu saglasnost nalazi se, pre svega, u nadležnostima koje su Ustavom date predsedniku Republike. Zar onaj koji postavlja i opoziva naše ambasadore ne treba da se prethodno na neki način pita gde će da bude ta ambasada, gde će da bude to diplomatsko-konzularno predstavništvo?
Da li možete da zamislite situaciju? Pre nekoliko dana smo imali ovde jednu na momente šaljivu diskusiju, gde je gospođa Vesna Pešić, koja je bila ambasador u Meksiku, izašla i rekla: znate šta, mene su poslali u Meksiko, a Meksiko je ugasio ambasadu u Beogradu – šta sam ja tražila tamo u Meksiku?
Vidite, takva je situacija moguća ukoliko se desi veliki raskorak između onoga kako predsednik Republike smatra da treba da vrši svoje nadležnosti i onoga koji je na čelu Vlade, ako bi Vlada bila u jednom drugačijem sastavu. Recimo, Vlada koju sačinjavaju neke stranke sa kojima predsednik Republike nema nikakve veze. Vlada otvori diplomatsko-konzularno predstavništvo i predsednik Republike neće da donese ukaz o postavljenju ambasadora.
Slična je situacija kada neko dolazi kao diplomatski predstavnik neke zemlje, iz inostranstva, kod nas. On se prvo legitimiše kod predsednika Republike. Naravno, prethodno kod Ministarstva itd., ali zvanično se računa onog momenta kada kod predsednika Republike uz zastavu prinese te note, odsvira se šta treba da se odsvira, neka mala zakuska itd. To je čin kojim se pokazuje dobrosusedski odnos sa državom koja je poslala svog predstavnika.
Ali, ne. Vi ste ovde pisali zakon, zato što ste sigurni da će Tomislav Nikolić da bude predsednik Republike, pa onda kažu: e, ajde sad ćemo mi njega da stegnemo, da ga blokiramo sa svih strana, da ne može da obavlja svoje ustavne funkcije.
Ovaj amandman ste morali da prihvatite jer se razlozi za prihvatanje ovog amandmana nalaze pre svega u Ustavu Republike Srbije.
Ukoliko u Danu za glasanje ne prihvatite ovaj amandman, onda budite sigurni da možemo s pravom da kažemo da vi ne poznajete Ustav, kršite Ustav i namerno činite ovo što radite.

Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Goran Cvetanović.
Vlada i Odbor za inostrane poslove nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničkog kluba SRS podneo sam amandman na davanje saglasnosti za otvaranje predstavništva u Republici Srbiji.
Član 25: ''Na predlog ministra, Vlada odlučuje o davanju saglasnosti za otvaranje predstavništva druge države ili međunarodne organizacije u Republici Srbiji, kao i o otvaranju izdvojenih kancelarija predstavništva van mesta njegovog sedišta, ako je takav zahtev postavljen. Odluka Vlade objavljuje se u Službenom glasniku Republike Srbije''.
Ovde se odmah postavlja logično pitanje: na predlog kog ministra? Logično je da to bude ministar spoljnih poslova, ali mi imamo i ministre opšte prakse. Naročito od kada je Vojislav Koštunica premijer, imamo ministra koji je u jednom mandatu ministar energetike, u sledećem mandatu je ministar vera.
Zaista, postavlja se pitanje svih pitanja: kog ministra, na predlog kakvog ministarstva, ili svih ministara zajedno? Očigledno imamo i ministra lokalne samouprave, koji ima velika opterećenja na svojim plećima, a možda i vežba za nove zakone o lokalnoj samoupravi koji su neophodni da bi se raspisali izbori u mnogim lokalnim sredinama.
Amandman SRS je potpuno jasan, da se u članu 25. u stavu 1. posle reči ''ministra'' dodaju reči: ''uz saglasnost predsednika Republike''.
Potrebno je da predsednik Republike da saglasnost o otvaranju predstavništva druge države u Republici Srbiji jer predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. Jasno je da predsednik Republike treba da sledi spoljnu politiku koju utvrđuje Vlada jer je, pre svega, to nadležnost predsednika Republike. Ali, ministar ne može da predstavlja Srbiju. Može samo da sledi ono što predsednik Republike radi.
Ako znamo da je sada trenutno predsednik Srbije gospodin Tadić i da su svi ovi zakoni, i Zakon o Vojsci Srbije, i Zakon o odbrani, i Zakon o spoljnim poslovima, pa i Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, neophodni da se raspišu izbori za predsednika Srbije, onda mi nije jasno zašto ne prihvataju amandman SRS, gde je upravo u skladu sa ovim predlozima zakona i u skladu sa Ustavom definisano da je predsednik Republike taj koji treba da predloži određenog ministra da predstavlja i državu, a i Vladu Republike Srbije.
Poenta amandmana SRS je da se ne traže veće ingerencije za budućeg predsednika Srbije, gospodina Tomislava Nikolića, jer mi tražimo samo da se poštuje Ustav i zakon, ne veće ingerencije. Ali, i u obrazloženju Vlade Republike Srbije zašto se ne prihvata ovaj amandman stoji da je amandman kojim se predlaže navedena izmena neprihvatljiv budući da nije u skladu sa poslovima koji spadaju u nadležnosti predsednika Republike predviđene, pre svega, članom 112. Ustava Republike Srbije. Prosto je neverovatno, zbog toga što je u članu 111. definisano da predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.
Pitanje je da li u ovakvom stanju postoji jedinstvo između Vlade Republike Srbije i predsednika. Na kraju krajeva, ako pogledamo i sastav Republičke skupštine i trenutno stanje, vidimo da, osim nekoliko poslanika DSS koji su konstantno prisutni, nema skoro nijednog poslanika G17 plus, ne računajući predsedavajućeg koji zbog obaveza mora taj posao da obavlja, vidi se da jedinstvo i u Skupštini između poslanika većine ne postoji.
Onda je još teže da se definiše jedinstvo između Vlade Republike Srbije i predsednika države. Ali, kada se Vlada poziva na član 112, moraću da ga, po ko zna koji put, makar nekoliko stavova, definišem. Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i u inostranstvu. To je ono što i amandman SRS jasno definiše. Postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika. Znači, sve ono što smo mi stavili, postavili, definisali, stoji u Ustavu Republike Srbije.
Zato bih zamolio ministra koji, eto, igrom slučaja, mora ovde da predstavlja Vladu Republike Srbije, da izađe za ovu govornicu i da zaista definiše stav Vlade Republike Srbije, zbog čega se odbija ovaj amandman ako je u skladu sa Ustavom, i članom 111. i članom 112, ako predsedniku Srbije, a sada je Boris Tadić – mi mu ne smanjujemo ovlašćenja, nego ono što je po Ustavu dajemo.
Prosto je prosto, osim ono što je potpuno jasno, a to je da se plašite realnog stanja, a to je da je budući predsednik Srbije gospodin Tomislav Nikolić i da želite na taj način da smanjite ingerencije. Mislim da po ko zna koji put pravite kardinalne greške, a na vama je da procenite. Voleo bih da čujem vaše stručno mišljenje jer ipak ste dugogodišnji poslanik u republičkoj skupštini, pravnik ste, i siguran sam da podržavate stavove SRS u duši, ali ne verujem da imate hrabrosti da to i zvanično pred Skupštinom iznesete.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović. Izvol'te, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovaj amandman koji je podneo poslanik SRS Goran Cvetanović izuzetno ozbiljan i da bi trebalo da se prihvati, jer iz svega onoga što nam se dešavalo i što nam se dešava možete vrlo lako zaključiti da je obavezno uključiti predsednika Republike kada su ovakve stvari u pitanju.
Reći ću vam samo, danas ste imali priliku, recimo, da pročitate da je engleska ambasada izdala saopštenje da je posebno zabrinuta za dešavanja u Novom Pazaru i da imaju nameru da otvore konzulat u Novom Pazaru. Kod svakog građanina Srbije se istog momenta upale sve moguće crvene lampice jer zna da je od te pomoći, koju su nam pružili Englezi, odnosno Amerikanci, EU, posebno Englezi, bivša SFRJ ušla u građanski rat. Milioni izbeglica na srpskoj strani, nekoliko desetina hiljada pobijenih i, kada uzmemo sada, da se podsetimo u ovo zadnje vreme šta se dešava u Novom Pazaru, odmah pomislimo da se sprema nešto novo što će se obiti o glavu Srbiji i građanima Srbije.
Molim vas, ko može da poveruje da su baš Englezi zainteresovani za probleme muslimana u Novom Pazaru i oni sada, dušebrižnici, hoće da im pomognu. Je l' oni to pokazuju svuda u svetu ili su rešili baš ovde u Srbiji da pokažu? Najbolje to mogu da urade, recimo, u Iraku, bez ikakvih problema, i da ubede ne samo muslimane u Srbiji, nego svuda u svetu, u svoju brigu za muslimane. Odmah moramo da zaključimo da se iza ovoga krije nešto drugo, nešto što će Srbiji naneti veliku štetu, i tu nema dileme.
Kad se završi, ako se završi, po njihovom scenariju, Kosovo i Metohija, tako što će pokušati da otcepe Kosovo i Metohiju, zna se šta je sledeći korak, ne treba tu biti mnogo pametan – Vojvodina. Ali, istovremeno se spremaju uslovi u Raškoj. Zašto? Da bi Srbija bila rastrzana na što više stranaka, da ne bi uspela da se brani.
Zbog toga je izuzetno važno da predsednik Republike ima ova ovlašćenja jer, ako bi ministar eventualno i pristao na ovako nešto, pretpostavljamo da iole ozbiljan predsednik Republike ni u kom slučaju neće olakšati nekoj stranoj državi da ostvaruje ovakve ciljeve, kakve smo mi nažalost imali prilike da doživljavamo u protekle dve decenije. I to su ozbiljne stvari.
Jednom prilikom sam vam rekao, odmah posle one iftar večere, na kojoj se pojavio američki ambasador – sećate se, nije to bilo tako davno – čim je američki ambasador otišao da miri muslimane između sebe, vi ste obrali bostan. Tamo gde su Amerikanci mirili i išli u misije dobre volje, iza njih ostaju krvavi tragovi.
Preporučio sam vam i tada, a i sada, našoj državi, da ni u kom slučaju ne dozvoli otvaranje konzulata u Novom Pazaru jer setite se do čega nas je dovelo otvaranje konzulata u Podgorici. To su stvari koje nikada ne smemo da zaboravimo.
Ozbiljna država, a pretpostavljam da bismo mi morali da težimo tome da budemo ozbiljna država, mora da štiti sopstvene interese. Kad kažem da štiti sopstvene interese, onda kažem da mora da štiti interese građana sopstvene države i da sve probleme, ako postoje, rešava država a ne neko drugi. Valjda je sada jasno, posle ove dve decenije, da niko te probleme neće rešiti. Niko. Oni će samo pokušati da ih podstaknu, da dovedu do haosa, kako bi u tom haosu ostvarili ciljeve koji su za njih važni, a ne za građane ove države.
Zato to treba unapred da se definiše i da se onemoguće, odnosno uskrate sve mogućnosti koje bi im olakšale da ostvaruju ovakve ciljeve, a posebno ciljeve koji su izuzetno nečasni, a to je da zavađaju po političkoj, po verskoj, po nacionalnoj, po bilo kojoj osnovi građane Srbije i da to koriste kako bi sprovodili svoje ciljeve.
Zato mislim da ovaj amandman treba ozbiljno razmotriti i u ovo uključiti predsednika Republike. Hvala vam.