Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Srđan Spasojević, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, želim da podržim amandman poslanika NS-a gospodina Miroslava Markićevića, koji je izuzetno dobar, koji je praktičan i životan.
Zamislite neku situaciju na graničnom prelazu a da ne može da se napusti prevozno sredstvo; temperatura je 40 stepeni, puno dece u prevoznim sredstvima. To je situacija koja je izuzetno nepodnošljiva i mislim da je ovaj amandman izuzetno dobar i očekujem od vas da ga prihvatite.
Što se tiče ovih taksa, vrlo neprijatno je bilo svakom građaninu Srbije kada je letos odlazio u Crnu Goru, na more, i kada je, praktično, na ličnu kartu svako mogao da prođe, a onda je etiketiran s onih 10 evra. Ne toliko zbog 10 evra, koliko je to bilo ponižavajuće. Kada krenete malo i hoćete, na primer, da obiđete Biogradsko jezero, onda naiđete na neku novu taksu. Svaki čovek koji želi da obiđe stvarno lep Nacionalni park Biogradsko jezero, svaki putnik mora da plati tri ili pet evra samo da priđe toj nacionalnoj lepoti Crne Gore.
Neprihvatljivo je da se ne poštuje nikakav reciprocitet. Prevoznici iz Srbije moraju 150 evra da plate taksu da bi mogli da prevoze. Nije problem samo u 150 evra, gospodine ministre, nego je problem u tome što su oni ne samo oštećeni zbog 150 evra, već njihov prevoz ne može da bude tako kurentan kao prevoz njihovih kolega iz Crne Gore koji to ne plaćaju. Sigurno da treba uticati da se to ukine ili da se uvedu recipročne mere.
Ono što, takođe, želim da kažem, jeste da kada se dve države odvoje, nasleđuju se prava i obaveze. Ako su građani Srbije zatečeni da imaju automobile s crnogorskim tablicama, apsolutno, gospodine ministre, treba da se dozvoli da se vozila preregistruju.
To očekuje više hiljada građana Srbije, jer to je njihovo pravo. Nisu oni skrivili što su se dve države podelile, jer se u nekim odnosima nasleđuju i prava i obaveze. Prema tome, svaki građanin Srbije ima pravo da registruje vozilo, jer je zatečeno stanje, kada smo registrovali vozilo, bila zajednička država. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Spasojeviću.
Povodom Poslovnika, reč ima gospodin Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što moram da koristim Poslovnik, ali javljam se povodom amandmana, da upozorim ministra da bi trebalo da se prihvati amandman gospodina Markićevića, jer je, prosto, nemoguće ovo što tražite ovde, da se obezbedi da putnici ne napuste prevozno sredstvo i područje graničnog prelaza.
Sasvim je u redu da ne napuste područje graničnog prelaza, ali prevozno sredstvo moraju da napuste, iz više razloga. Recimo, vozači teretnih vozila, odnosno kamiona, moraju da napuste vozilo da bi odneli papire kod špeditera, da bi se prijavili. Da vam ne govorim, imali ste prilike da vidite, u vreme velikih turističkih seoba, da su gužve u tom pojasu između dve granice tolike da je, jednostavno, nemoguće u nekom optimalnom vremenskom roku preći to.
Šta ćete vi sad? Šta može vozač autobusa ili bilo kog drugog prevoznog sredstva da uradi kako bi poštovao ovaj zakon? Prosto, život ne dozvoljava da se ovakve stvari dese. Vi o tome morate da vodite računa.
Ili uzmite plovni objekat. Dođe u luku, i svi moraju da budu na plovnom objektu. Pa, moraju da odu u kapetaniju, moraju da odnesu pasoše i ostale stvari, putnici ili bilo ko drugi, ali ako se nalaze tamo, ne smeju da napuste međugranični prostor. To je u redu. Ako to neko uradi, on to treba da prijavi, ali ovo je, jednostavno, nemoguće. Hvala.

 Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 50. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Dušan Marić.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 50. Predloga zakona o zaštiti državne granice, koji reguliše pitanje određivanja državne granice. Član glasi: ''Državna granica se određuje međunarodnim ugovorom. Pripremu za zaključivanje međunarodnih ugovora o razgraničenju i utvrđivanju državne granice obavlja ministarstvo nadležno za spoljne poslove i drugi državni organi, na način koji će urediti Vlada'' itd.
Predlažem da se reč "nadležno ministarstvo" zameni rečima "Ministarstvo inostranih poslova". Ovde sam napravio jednu štamparsku grešku, prilikom kucanja; trebalo je da stoji "Ministarstvo spoljnih poslova", ja sam stavio "Ministarstvo inostranih poslova", ali vidim da i ostale kolege upotrebljavaju termin "Ministarstvo inostranih poslova". To je, verovatno, ostalo zbog navike i činjenice da smo 50 godina imali Ministarstvo inostranih poslova.
U obrazloženju zbog čega se amandman odbija, kaže se – Vlada ne prihvata ovaj amandman jer je formulacijom člana predviđeno celishodnije rešenje, vezivanje za nadležnost pomenutog ministarstva, bez obzira na to kakav naziv dato ministarstvo trenutno ima, što je promenljiva kategorija.
Zaista, ne vidim koje bi to ministarstvo trebalo da se bavi pitanjima inostranih i spoljnih poslova osim ministarstva koje nosi takvo ime. Osim, ako neko iz vladajuće koalicije ne predviđa mogućnost proširenja broja ministarstava, pa da podeli Ministarstvo inostranih poslova na dva ministarstva.
Vratiću se na problem granice Srbije na području KiM-a. Jedan od najvažnijih državnih organa koji treba da se bave pitanjem Kosova i Metohije, pa i pitanjem granice na KiM-u, svakako je skupštinski Odbor za Kosovo i Metohiju.
Moram da kažem, zbog građana Srbije, da kao član Odbora za KiM ne znam da li je taj odbor još uvek živ. Naime, on već tri meseca ne daje nikakve znake života. Prvu i poslednju sednicu Odbor je održao u julu, mislim da je to bilo 17. jula.
Podsetiću šta je na toj sednici rekao predsednik Odbora Borislav Pelević. On je sve vreme kritikovao članove Odbora iz DS-a i drugih vladajućih stranaka, zašto ne prisustvuju sednicama Odbora, ''na pasja usta'', što bi narod rekao, izgrdio je ministra iz DS-a, Gorana Bogdanovića. Prekidao je sednicu, tražeći od službe da pozovu ministra Bogdanovića da obavezno dođe.
Ministar Bogdanović je dao objašnjenje da ne može da dođe, na šta je gospodin Pelević zaključio da se ubuduće sednice Odbora neće održavati bez prisustva ministra, a glavni stav gospodina Pelevića na toj sednici je bio da ubuduće spoljnu politiku, u stvari, politiku Srbije prema KiM-u, neće voditi Ministarstvo za KiM, nego skupštinski Odbor, a Ministarstvo će, kao što je zakonom i predviđeno, biti servis toga odbora.
Sledećeg dana, s ove skupštinske govornice, Borislav Pelević je rekao još nekoliko vrlo bitnih stvari. Rekao je da se Odbor za KiM ubuduće neće sastajati ni jednom mesečno, ni dva puta mesečno, nego da je Odbor od toga dana u stalnom zasedanju.
Rekao je – mi sednice nećemo održavati u Beogradu, najmanje jednom mesečno sednice ćemo održavati na KiM-u, da pokažemo srpskom narodu da smo s njim itd. Gomila obećanja od Borislava Pelevića, koji je, inače, za one koji ne znaju i koji nisu upoznati, desna ruka Tomislava Nikolića. Od tada je prošlo tri meseca, Odbor nije održao nijednu sednicu.
Kada je gospodin Pelević govorio s ove govornice, stekao sam utisak, s obzirom na euforiju kojom je to govoreno, na odlučnost kojom je gospodin Pelević nastupao, da ćemo mi uskoro, sa članovima Odbora, osloboditi Kosovo i Metohiju.
Evo zbog čega sam izneo takav zaključak. U Odboru sedi kao predsednik Borislav Pelević, prekaljeni ratnik, pukovnik Srpske dobrovoljačke garde – Željka Ražnatovića Arkana. Član Odbora je general Božidar Delić, a ja sam jedno vreme proveo na ratištu, komandujući jedinicama srpske vojske. Pomislio sam da kada članovi Odbora, s nama na čelu, krenu na KiM, uz logističku podršku Olivera Ivanovića i ministra Gorana Bogdanovića, šiptarski teroristi i ove NATO snage se neće zaustaviti pre Prokletija. Od tada su, ponavljam, prošla tri meseca. Od Odbora ni traga ni glasa.
Tražim obaveštenje od predsednika Skupštine, da li je odbor za KiM živ ili je preminuo?
Zbog građana Srbije, moram da kažem šta se u međuvremenu dogodilo oko Kosova i na KiM-u. Na Kosovo i Metohiju je stigla Misija Euleks, protivno međunarodnom pravu i protivno domaćem pravu. Sa svih strana stižu ozbiljne informacije, sada je o tome govorio, čini mi se, i Dragan Todorović, da postoje ozbiljne namere, znači, da su u završnoj fazi razgovori o legalizaciji te nelegalne misije.
Crna Gora i Makedonija su priznale nezavisnu terorističku tvorevinu KiM. KiM-om se bavila čak i Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Međunarodni sud pravde se juče oglasio po pitanju KiM-a, saopštenjem da će u procesu koji se vodi po zahtevu Srbije o legalnosti proglašenja nezavisnosti KiM-a moći da učestvuju i predstavnici Kosova. Jedino se Kosovom i Metohijom ne bavi organ koji bi pre svih trebalo da se bavi tim pitanjem. To je Odbor za KiM.
Šta radi ovaj odbor? Ne radi ništa. Šta radi predsednik ovog odbora? Ne radi ništa, osim što u međuvremenu učestvuje u krađi poslaničkih mandata, učestvuje u krađi izborne volje građana Srbije, i na bazi te krađe stvara nove političke stranke.
Na sinoćnjem skupu u ''Sava'' centru, jedna od glavnih poruka koju su izgovorili Borislav Pelević i njegovi saborci, jeste kako će oni odbraniti Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije. Bojim se, ako ga oni budu branili, da će se odbrana KiM-a svesti na praznu priču, kao što je i prazna priča oko rada Odbora za KiM u Skupštini Srbije.
Kao član Odbora za Kosovo i Metohiju, čini mi se da je to u skladu s Poslovnikom, tražim od predsednika Narodne skupštine da u što hitnijem vremenskom periodu zakaže sednicu Odbora za KiM.
Hvala vam.

Gospodin Vladan Batić, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, gospodine ministre, želeo bih vama, gospođo predsednice, da kažem da niste primetili da sam se javio povodom prethodnog amandmana, gospodina Markićevića. Digao sam ruku, a vi ste već prešli na sledeći amandman.
Ako mi dozvolite, hteo bih da sugeriram ministru unutrašnjih poslova da se taj amandman, kao racionalan, kao životno racionalan, prihvati, jer, zaista, ne znam šta znači ova odredba. Pretpostavljam da je ovo prepisano odnekle, ali onda nije dobro prepisano.
"Vozač motornog vozila ili drugo lice koje upravlja prevoznim sredstvom dužni su da obezbede da putnici ne napuste prevozno sredstvo." Kako?
Hajde da se postavimo u životno realnu situaciju. Zaustavi vas neko da vas stopira, povezete stopera. Pa, ne možete vi komandovati njegovim postupcima. Čovek je zaboravio pasoš, meni se to dešavalo, dođete do granice, nemate pasoš, okrenete se i odete. Problemi nastaju kada bude kontrola završena, a kod god nema kontrole, ništa se ne događa. Ovde je, pogotovo, potpuno iracionalno. Kako vozač može obezbediti nečije prisustvo? Da ne govorimo o svim drugim razlozima koji ukazuju na besmislenost ove odredbe. To je jedna dimenzija.
Druga dimenzija i problem čitavog ovog zakona jeste što se potpuno ignoriše, takođe, jedna životna situacija koja se tiče KiM-a. U ovom zakonu predlagač se ponaša kao Alisa u zemlji čuda, kao da situacija na KiM-u nije onakva kakva jeste.
Moje pitanje vama je – gde je Kosovo u ovom zakonu? Gde je granica Srbije kada je Kosovo u pitanju? Gde je granična linija, gde su granični prelazi, da li prema Albaniji, ili između, ne znam kako da nazovem, užeg dela Srbije i KiM-a? Gde to piše u ovom zakonu?
Moramo da se ponašamo u saglasju s realnošću, jer jedno su želje, a drugo je realnost. Ili je ovaj zakon trebalo da sadrži poseban odeljak koji se tiče pitanja državne granice u odnosu na KiM, ili to treba da bude zakon o državnoj granici, ne računajući poziciju KiM-a. Ne možemo da se ponašamo kao – Kosovo je naše, govorim figurativno, pa se zakon o državnoj granici odnosi na tu poziciju. Nije tako.
Kad posmatramo granične prelaze, gospodine Dačiću, u Srbiji su oni kao da smo u ratnom stanju.
Nema u Evropi, nema nigde u civilizovanim zemljama tako neuređenih, tako zapuštenih, tako jadnih i bednih graničnih prelaza kao što su u Srbiji. Imamo nešto što deluje uvredljivo. Kad iz Srbije prelazite u Hrvatsku, u Republiku Srpsku, u Bugarsku, pa onda vidite kakav je vaš, a kakav je njihov granični prelaz, onda ste onako, prilično poraženi. To nema mnogo veze s vama, ali sam hteo malopre da kažem i gospodinu Krasiću, pošto me je pomenuo, u pozitivnom kontekstu, ali može se shvatiti i negativno, jer je pominjan DOS.
Gospodine Krasiću, suverenitet na KiM-u je izgubljen 1999. godine. Dakle, niti je ove godine Srbija izgubila suverenitet, niti je ove godine Kosovo postalo nezavisna i suverena država. Opet govorim o faktičkoj situaciji, a ne o formalno-pravnoj, ili o bilo čijim željama, Kosovo nije suverena država, jer nema efektivnu vlast na čitavoj svojoj teritoriji. Država koja ima međunarodne snage, UNMIK, KFOR, EULEKS, ne može biti suverena. Država koja ne kontroliše jedan deo svoje teritorije, ne može biti suverena. Nažalost, nad Kosovom mi, takođe, kao država Srbija, nemamo efektivnu vlast, praktično, od 1999. godine.
Ne želim ništa da politiziram. Samo se bavim faktičkim stanjem, nadovezujući se na priču o državnim granicama. Naravno da, kao predsednik i poslanik DHSS-a, kao što znate, niti sam niti ću prihvatiti nezavisnost KiM-a. Ne bih se ovde nadmetao u patriotizmu i nije mi to ni motiv, ni tema, samo želim da svi realno posmatramo stvari, onakve kakve jesu.
Znate da ja nikad nisam sedeo na kanabetu sa Solanom, to su činili neki drugi. Znate da sam podneo krivičnu prijavu, ako se to može nazvati krivičnom prijavom, Luiz Arbur, tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala, upravo, protiv Havijera Solane i Leslija Klarka, zbog neviđenih civilnih žrtava u vreme NATO intervencije. To je činjenica.
Takođe, nemam čega da se postidim kada je Kosovo i Metohija u pitanju. Sa svojim saradnicima, godinama sam prikupljao dokaze o teroru i zločinima čelnika OVK, pa su se neki drugi, koji su prethodnih godina bili na vlasti, setili da je Ramuš Haradinaj ratni zločinac onda kada je postao premijer Kosova, pa su se setili da je Agim Čeku ratni zločinac kada je postao premijer Kosova. Do tada su o tome ćutali. Nisu se sećali.
Istim onima koji su napravili koalicioni sporazum, govorim o Vladi Vojislava Koštunice, kao prvo u tom koalicionom sporazumu bilo je da će se očuvati i ojačati državna zajednica SCG – ona se raspala, ali su oni ostali na vlasti. Pa su onda rekli – Kosovo će zauvek biti Srbija, očuvaće integritet na KiM-u, pa se to nije dogodilo, pa oni i dalje ostali na vlasti, a pozivaju se na demokratiju.
Dva glavna principa demokratije su odgovornost i smenjivost. To se, nažalost, nije dogodilo.
Sada svaki dan gledamo slike sa Olijem Renom; čini mi se da bi njegova diplomatska misija bila završena sa završetkom priče o Srbiji, i njegova i Solanina. Oni su sad počeli da primaju i privrednike i očekujem da će neke estradne zvezde uskoro da se nađu kod Olija Rena, tražeći da se zaštite i neka njihova ugrožena ljudska prava. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Krasić, o amandmanu. Imate još sedam i po minuta.

Pobeže mi Batić. Moja šala je bila a propo onog Čankovog – kad kažeš DOS, začepi nos. Nema veze.
Suverenitet, nažalost, u Srbiji i bivšoj SFRJ, postao je vrlo rastegljiva kategorija. Sada ću da krenem s onim što je Batić rekao, gde je u potpunosti u pravu.
Hrvatska nije imala suverenitet na teritoriji Republike Srpske Krajine, nije imala faktičku vlast, nije pod svojom kontrolom imala tu teritoriju, pa je od strane Vatikana i, u to vreme, Evropske zajednice, kasnije i nekih drugih velesila, priznata za suverenu državu. Kolektivno priznanje je bilo 6. januara 1992. godine, a što se tiče BiH, mislim da je to bilo u aprilu 1992. godine. To je jedna dimenzija.
Postoji jedna teorija koja kaže – suveren je samo onaj ko ima atomsku bombu. Postoji nešto što je klasična definicija suverenosti i to se, gospodine Dačiću, nalazi u Ustavu Republike Srbije.
Što se tiče 1999. godine, to je bio zločin protiv mira. Tako je to utvrdila i Komisija Haškog tribunala, Tužilaštva, ali je rekla – ne možemo da pokrećemo postupak, jer u Statutu Haškog tribunala nema zločina protiv mira. Ima kršenja zakona i običaja rata, ima o ratnim zločinima, o zločinima protiv čovečnosti, ali nema protiv mira, nema protiv agresije.
Šta se desilo? Neko je tužio, povlačio tužbe, ali da pođemo od onoga što je bilo 1999. godine. Jedini koji su bili protiv Plana Ahtisari-Černomirdin bili su poslanici SRS-a, ovde su sedeli. Svi drugi su bili za.
Čak je Vuk Drašković pričao – ljudi, sada će UN da vode računa o Srbima na KiM-u. Zavladao je mir i napad je bio sa svih strana, u to vreme, na Vladu. Da ne pričamo o DS-u, oni su u to vreme pričali – bombardujte još sedam dana, ovo nije dovoljno. Pričamo o DS-u, ne o agentima iz Američke ambasade. O njima ću malo kasnije.
Sa gledišta međunarodnog prava, gospodine Batiću, tu ste se vi malo kasnije setili, pa ste ispravili, garantovan je suverenitet SRJ i Republici Srbiji kao pravnom sledbeniku na teritoriji KiM-a.
Problem je što realizaciju Kumanovskog sporazuma nije tražila vlast od 2001. godine naovamo. Zašto kažem, od 2001. godine naovamo?
Zato što je do 2001. godine vlast u Srbiji bila u neprijateljskim odnosima sa NATO-om i Evropskom zajednicom, a u to vreme opozicija, a posle vlast, od 25. januara 2001. godine, u prijateljskim odnosima.
Tada su i predsednik Vlade i gotovo svi lideri i liderčići, da ne ređam dalje po rodbini, ovoj iz DOS-a, pričali kako to što je instalisano na Kosovu i Metohiji, to su partneri DOS-a i sa njima partnerski treba to da se reši. Evo, mi možemo hiljadu vojnika i policijskih službenika da vratimo, ali problem je što to niko ne traži iz Srbije.
Nije dovoljno da tražimo, gospodine Batiću, vi ste sada u opoziciji, ja u opoziciji od 2001. godine, pa naovamo, ali ovi koji su na vlasti neće, neće. Znam da Dačić pritiska ove, ali šta vredi, on je jedan deo samo u toj vlasti. Tadiću ne pada na pamet, tata i Dobrica su rekli – ne, sine, guramo ovako, guramo ovako, ''veće staraca'' je odlučilo. Guramo ovako, ponizno, poslušno, tako je i Tito. E, pogrešili su, nije isto vreme. Znači, suverenost postoji.
Sad, da se gospođa Slavica Đukić ne bi naljutila na mene, gospodine Dačiću, mislim da prvi stav člana koji je predmet ovog amandmana, a to je član 50, morate da izbrišete. Vlada mora da podnese amandman i da traži brisanje ovog prvog stava.
Evo zbog čega to mora da uradi. To mora da uradi zbog člana 8. Ustava Republike Srbije – teritorija i granica. Prvi stav: ''Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Stav 2: ''Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava''.
Molim vas, to što se tiče utvrđivanja granice, to je završeno sa gledišta Ustava; eventualno, neke promene mogu da budu u skladu s Ustavom.
Stav drugi ovog člana 50. je u tom smislu potpuno kompatibilan sa drugim stavom člana 8. Ustava Republike Srbije, dok u prvom stavu ovog člana 50. vi kažete – državna granica određuje se međunarodnim ugovorom. Ne, nema određivanja, to je već određeno.
Stav drugi uvažava neke stvari, međutim stav drugi je krajnje neprecizan. Zašto? Ne samo zato što pominjete jedno ministarstvo, ne samo zato što pominjete druge nadležne organe, nego govorite – u skladu sa zakonom. U skladu sa kojim zakonom? Koji naš zakon može da obaveže drugu stranu sa kojom pričamo o granici? Znači, ona može da se uredi međunarodnim ugovorom, ali sa gledišta određivanja, molim vas, to je završeno.
Zato sam vam i rekao, stav 1. člana 50. amandmanom izbrišite iz ovog predloga zakona, jer reč "određuje se" može da deluje vrlo stimulativno za ove procese, recimo, u Vojvodini.
Jer, vidite, i kada je donet onaj omnibus zakona o pravima autonomne pokrajine, svi su gledali, ovi iz Demokratske stranke, ovog Čankovog dela, i tako dalje, šta da dograde od nepreciznih formulacija, navodno, samo ka borbi za autonomiju, a to nije bila autonomija, nego nastojanje da se ostvari separatizam.
Zato treba da budete vrlo precizni u zakonima, jer Jović je jutros pričao, granica, spoljni neprijatelj, a mi imamo mnogo veći broj unutrašnjih neprijatelja.
Imamo da vršljaju agencije, vršljaju, uključuju se u politički život, medije, ekonomiju, svuda su ti stranci prisutni. Nisu oni ovde zbog toga da bi bilo dobro građanima Republike Srbije. Ne.
Znači, ovo sam pokušao da vam pokažem. Ali, sada se vraćam na onu priču o suverenitetu.
Da kojim slučajem Srbija nema suverenitet na Kosovu i Metohiji, onda ni ova rezolucija u Generalnoj skupština ne bi mogla da se donese, da će i tom rezolucijom nama priznato pravo da možemo pred Međunarodnim sudom pravde da tražimo zaštitu nekih svojih prava.