Narodni poslanik Zoran Krasić, o amandmanu.

Na početku ću morati da ukažem na problem koji je bio prisutan i u zakonu o strancima, a nalazi se i u ovom zakonu, i u ovom i u kasnijim članovima Predloga zakona. Upotreba reči "ministar" i "Ministarstvo" ovde ima neku logiku. Međutim, to što ste napisali je pogrešno. Zašto je pogrešno?
Sada ću da vam objasnim. Zato što je ministarstvo organ državne uprave, a ministar je član Vlade, po Ustavu Republike Srbije. Tačno je da je u Zakonu o državnoj upravi propisano da ministar donosi opšte akte, da bi se definisalo ko to radi u ministarstvu. Ali, u Zakonu o ministarstvima i u članu 136. Ustava Republike Srbije je propisano nešto drugo, što vi niste primenili u ovim vašim predlozima zakona. Samo da vas podsetim da unutrašnje uređenje ministarstava i drugih organa i organizacija državne uprave propisuje Vlada. To je do sada bilo stereotipno – uredbom.
Što se tiče Zakona o državnoj upravi, nadam se da vam je poznato da unutar ministarstava postoje organi uprave i oni mogu biti uprave, inspektorati i direkcije. Direkcije su samo za one stručne poslove, koji izlaze izvan klasičnih upravnih poslova i postoji neka veza s privredom, to je zbog jednog od prethodnih zakona u kom je bila Direkcija za oduzetu imovinu, a posebne organizacije mogu biti sekretarijati i zavodi. Ovu organizaciju i ovu strukturu niste primenili.
Šta hoću da kažem? Ako se ovim zakonom i propisuje nadležnost u ovoj oblasti, a ta oblast je zaštita granice, onda ne možete da idete u unutrašnju organizaciju nadležnog ministarstva, a vi u većini ovih članova propisujete i kažete: "pogranična policija" itd. To ne biste smeli da radite, tim pre što je uredba akt kojim se određuje unutrašnja organizacija ministarstva, tim pre što je Zakonom o ministarstvima precizno određena nadležnost i nema potrebe da idete s ovakvim odredbama. Velika greška, moram da vam skrenem pažnju, potiče još iz člana 1. stav 1, gde se definiše predmet ovog zakona. Kažete da se ovim zakonom uređuje zaštita državne granice, organizacija i način vršenja zaštite. Podsetio bih vas da onda, u članu 5. stav 2, način obavljanja poslova zaštite državne granice ne bi mogao da propisuje ministar, već zakon. Vi niste dosledni u tome.
Vi ste postali žrtve Balinčeve škole, i to jednog slobodnog pisanja i interpretacije zakona, gde, ukoliko je kao inokosni organ u ministarstvu nadležan ministar, vi onda trpate ministra u sve druge propise. Ministar nije organ državne uprave, već je to ministarstvo.
Sada bih se vratio na ovaj amandman. Moram da vam skrenem pažnju da se u članu 6. stavu 1, između ostalog, navode i reči: "primenjuju se policijska ovlašćenja", a policijska ovlašćenja su regulisana Zakonom o policiji.
U tom zakonu su propisani i pretres i pregled, jer je to policijsko ovlašćenje. Tim poslom se bave ovlašćena službena lica. Vi sada ulazite u nešto što je unutrašnja organizacija Ministarstva, pa pričate o graničnoj policiji, pa navodite u tom članu 12 tačaka.
Tačka koja je predmet ovog amandmana, to je tačka 4), proverava da li lice ispunjava uslove za ulazak, odnosno izlazak iz Republike Srbije. To se, valjda, podrazumeva s ovim napred.
Ono što je mnogo opasnije sadržano je u tački 3). Kaže se: "ako postoji sumnja u identitet". Pa, nije dovoljna svaka sumnja. I ja sumnjam u nekoga, pa zato što sam ovlašćeno službeno lice, zbog toga što sumnjam, mogu da primenim meru. Mora da postoji neki intenzitet te sumnje. Ona mora biti osnovana, mora na neki način da bude ozbiljna sumnja, a ne, u slučaju svake sumnje – hajde sad, primeni policijska ovlašćenja. Mislim da je to veliki nedostatak.
Kasnije ću da vam pričam o ovome što ste naveli u članu 7. Pošto nemamo amandmana na član 7, mislim da će vam biti interesantno. Meni uopšte nije jasno. Kaže se: "i radnje kojima se može ostvariti zakonom određeni cilj".
Šta je cilj ovog zakona? Vi ste rekli ovde – primena ovlašćenja. Kaže se u članu 7: "Policijski službenik, pri obavljanju poslova zaštite državne granice, može primenjivati samo ona ovlašćenja, mere i radnje kojima se može ostvariti zakonom određeni cilj". Vi u ovom zakonu nemate cilj. Usput da vam kažem, cilj je poslednja uporišna tačka koja motiviše čoveka na neku aktivnost. Šta je vama ovde cilj? Šta je cilj ovog zakona? Zakon nema cilj.
To je škola Zorana Balinovca. Sve može u slobodnom, arhaičnom obliku. Stoga, stav počinje sa "iako", "ipak" itd.
Vi ste se slatko nasmejali povodom izlaganja gospodina Jojića, ali vam je on rekao jednu veliku istinu – nikada SFRJ nije imala zvaničnu granicu prema Albaniji. Bile su neke table, bili su neki stubovi itd., ali nikada međunarodno verifikovano, katastarski itd.
Samo da vas podsetim, prethodna vlada, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, ne u prethodnom mandatu, nego u onom prvom, s Makedonijom je pregovarala, dogovarala i utvrdila granicu Republike Srbije prema Makedoniji, ne samo ovaj deo, kako ovi kažu – Preševska dolina, nego je tamo i Brezovica. Da li vi tražite ispunjenje tog sporazuma? Ne tražite. Ne mogu sada da prozivam Dačića, dva meseca je čovek ministar.
Šta je od 2000. urađeno povodom Kumanovskog sporazuma? Zašto neko nije tužio da se sprovede Kumanovski sporazum? On je jasan. Zašto neko nije tužio da se sprovede Rezolucija 1244, tačka po tačka, broj 1, broj 2, broj 3, a ne da kukate za tačku broj 9? Ne, krenite od prve tačke, pa dođite do 15. Ne, vi ćete Rezolucijom tražiti savetodavno mišljenje, puj - pike ne važi se itd.
Mislim da ovaj zakon ima puno tih nedorečenosti, nepreciznosti, a potrebno je da bude precizan, zato što reguliše dve vrlo važne stvari: i zaštitu granice, i kontrolu prelaska preko granice.
Ne znam, to vas je, verovatno, Tanja Miščević prevarila, jer takvu glupost ne može niko da savlada na planeti Zemlji, a to je u članu 2, gde tumačite neke pojmove, u tački 7. Ona se završava ovako: "i druge aktivnosti koje ugrožavaju stabilnost u regionu".
Ljudi, obezbedite stabilnost u Republici Srbiji, nemojte da brinete brigu o regionu. Zašto biste vi brinuli brigu o tome šta se dešava u Bugarskoj? Dajte da rešimo ovo što je u granicama Republike Srbije. Kojim granicama? Onim koje Ustav priznaje. To je vaša teritorija. Tu se prostire nadležnost Republike Srbije. Tu su nadležni organi Republike Srbije. Nama je važna ta teritorija, da obezbedimo na toj teritoriji poštovanje ustavnog poretka i poštovanje zakona.
Mi nismo sposobni kod nas da rešavamo stvari, a sada ćemo belosvetske trice i kučine da vodimo, kako je u regionu, stabilnost regiona. Šta je za vas region? Da li je za vas region Kosovo i Metohija?
Izvinite, molim vas, ako je za vas Kosovo i Metohija region, a ne sastavni deo Republike Srbije, onda ste prekršili zakletvu. Doduše, zakletva više ne važi ni u crkvi.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman je više principijelne prirode i on glasi ovako: "U članu 6. stav 1, tačka 6) briše se". Ta tačka 6) glasi ovako: policijski službenik ''proverava svrhu putovanja lica".
Kako će da proveri svrhu putovanja? Pa, pitaće to lice koje prelazi granicu, odnosno dolazi ili izlazi iz Srbije, kuda je pošlo.
Mislim da je ovo malo smešno i degutantno, jer dobri i pošteni ljudi će uvek da vam daju odgovor gde su pošli, makar približno, ali oni zbog kojih postoje organi reda i zbog kojih postoji to pojačano obezbeđenje granice vam nikada neće reći kuda su pošli, naročito oni koje, recimo, zaustavite na Horgošu, pa ga pitate gde je pošao, a on kaže – idem kod prijatelja u Bujanovac. Onda od Bujanovca skokne do Velikog Trnovca, tamo napuni one fabričke šupljine u automobilu i s nekim čudnim paketićima se vraća nazad. Gde je bio? Zaista je bio do Bujanovca, ali nikad vam neće reći zašto je otišao tamo.
Zato je i ovo, s jedne strane, degutantno.
Objašnjenje Vlade o neprihvatanju ovog amandmana je da se on ne prihvata iz razloga što se datom odredbom pojačava kontrola kretanja stranaca na teritoriju Republike Srbije, čime se dodatno obezbeđuje zaštita državne granice.
Znači, nikada vam neće dati pravi odgovor, a opet, imate i u Ustavu član 39, gde se kaže: ''Svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. Sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu se ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije''.
Znači, ako se neko lice, koje smo malopre pomenuli, ovi koji nisu dobri i pošteni, bavi određenim radnjama koje su kriminalne, ono je već pod nekom merom, ili je pod nekom pratnjom, tako da ga već opterećuju ili ograničavaju određeni zakoni, pa će već po tim drugim zakonima, krivičnim i sličnim, njegovo kretanje biti sankcionisano; biće pritvoren, ili će mu, ako je naš građanin, biti oduzeta putna isprava, da ne može da napusti zemlju dok traje istraga ili neki proces i tako dalje.
Mislim da je ovo pomalo degutantno – proverava svrhu putovanja. Baš će neko policajcu na granici da kaže gde je pošao, da otpočinje krivično delo. Kažem, oni dobri, dobronamerni, oni će vam uvek reći gde su pošli. Mislim da je malo suvišno .Hvala.

Zahvaljujem.       
Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, ne bih da propustim priliku da obrazložim ovaj amandman gospodina Mijaljevića, odnosno da ga dopunim u obrazloženju.
Juče sam ovde postavila jedno, čini mi se, interesantno pitanje predsedniku Republike, vezano za Volfganga Išingera, koji bi trebalo da dođe u Beograd i da, kako je najavio, iznese novi predlog za tzv. neutralni status Kosova i Metohije.
Danas je prištinski dnevni list, ne samo jedan, više njih, a "Fonet" je to preneo, izneo da je Išinger, bivši posrednik Evropske unije u trojci Kontakt grupe, rekao da je uveren da će za nekoliko godina Kosovo i Srbija zajedno tražiti načine da uspostave funkcionalnu saradnju između dve zemlje. Dakle, odmah je rekao da on već sad tu vidi dve zemlje. Rekao je – Kosovo, rekao je – Srbija, odreći će se pozicija koje sada imaju, dakle, ovo što je do sada bilo, to se ne računa, i opet će zajedno sesti za pregovarački sto o statusu. Njegova ideja je izneta tokom pregovora o budućem statusu Kosova, da rezolucija bazirana na Sporazumu između Zapadne i Istočne Nemačke iz 1973. godine može biti recept za Kosovo i Metohiju.
Dakle, moje pitanje, koje je juče bilo upućeno predsedniku Republike – da li on to u ime Srbije pregovara s Išingerom o ovom pitanju i na ovaj način, u neposrednoj je vezi s ovim amandmanom, pa me baš interesuje da li će ga granična policija pitati – gospodine Išingeru, kad dođe na tlo Srbije, kojim povodom ste došli ovde, i da li će on da vam odgovori na to pitanje – evo, došao sam da pregovaram u vezi s ovim i ovim, o čemu smo sada govorili, hoću da vam oduzmem jedan deo teritorije?
Zaista, sumnjam da će on to da odgovori, mada znam da u policiji imaju običaj da zaustave saobraćaj, saobraćajna policija zaustavi vozilo, pa pita nekoga u toku noći – gde si bio. Moju ćerku su tako jednom pitali, a onda je ona pitala policajca, a da li ti varaš ženu, pa se on nasmejao i pitao – kako ti to mene pitaš? Odgovorila je – kako ti mene pitaš gde sam ja bila. Mislim da je suvišno u ovom amandmanu da stoji, jer vam niko neće reći pravu istinu, jer nemate ništa od toga što ćete saznati odgovor na pitanje koje biste, eventualno, postavili.
Dakle, amandman ima smisla. Razmislite o njemu, ali meni je bilo mnogo preče da vam stavim do znanja da smo bili u pravu juče kada smo ovako važnu temu načeli, jer nas je, zaista, zabrinulo to što Rezolucija o Kosovu i Metohiji nije došla na dnevni red. Ona se još uvek, kako vidimo, priprema. Moguće je da na nekoj sledećoj sednici bude, ali dotle će se, verovatno, mnoge okolnosti promeniti, biće nam, verovatno, servirane još neke nove okolnosti o kojima i ne slutimo da će se dogoditi. Da se to ne bi dogodilo, mi vas unapred upozoravamo, predsednika Republike, da vodi računa šta radi, gde se kreće, u okviru Ustava i rezolucija i deklaracija koje smo do sada u Parlamentu donosili.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako se slažem sa gospodinom Mijaljevićem i smatram da je amandman potpuno racionalan i opravdan. Svoj stav o ovome opravdavam iskustvom koje su mi preneli ljudi koji rade na graničnim prelazima. S obzirom na to da dolazim iz jedne pogranične opštine, imao sam kontakte i razgovore s njima i mislim da je potpuno opravdano i racionalno da se ova tačka u zakonu povuče iz ovog člana 6.
Naime, iskustva govore da su ovakve stvari, u principu, onima koji rade na granicama uvek stvarale neke neprijatne situacije. Nikada ne možete da procenite narav onoga ko dolazi na granični prelaz, ko u zemlju ulazi, s jedne strane, a, s druge strane, ne možete nikada sa sigurnošću da garantujete da će i naš državni granični službenik u nekim, da kažem, granicama pristojnog i normalnog da se kreće; uvek će biti skloni da naprave, možda, neku neprijatnu situaciju ili incident, a kao opravdanje, pozivaće se, naravno, na zakon.
S druge strane, kad smo govorili o setu antikorupcijskih zakona, nemali broj poslanika ovde je spominjao ksenofobičnost. Evo još jedne tačke u zakonu koja bi, možda, mogla tako da se definiše, a tvrdimo da promovišemo evropske standarde, evropske zakone. Čini mi se da i to daje dovoljan prostor da prihvatite amandman gospodina Mijaljevića.
Što se tiče obrazloženja Vlade, ono je nekako, rekao bih, neuverljivo i tanko. Kažete da se datom odredbom pojačava kontrola kretanja stranaca na teritoriji Republike Srbije, čime se dodatno obezbeđuje zaštita državne granice.
Lično, mislim da ovo nije mehanizam koji može da garantuje ovo što ste naveli u obrazloženju, jer ova država, u principu, nema velikih problema s ljudima koji dolaze na granicu. Problem ove države jeste što su one koji ne misle dobro, ili koji misle zlo, primali na najvišim državnim nivoima poslednjih godina u ovoj državi, odnosno, uz najviše državničke počasti.
U ovom članu 6. postoji još nešto što, svakako, treba da se spomene, a to je činjenica da su tu, u principu, sadržane sve one stvari zbog kojih će biti teško primenjivati zakone u praksi. Osvrnuo bih se tu na nekoliko stvari. Imate, recimo, tačku 3 – ako postoji sumnja u identitet, odnosno u verodostojnost putne isprave, uzimaju se otisci prstiju, dlanova, lica i drugi biometrijski podaci.
Mislim da Srbija, uz zajedničke napore i sve otvorene pretpristupne fondove, u narednih pet do 10 godina neće osposobiti granične prelaze da primenjuju ovu visoku tehnologiju. Vi se sećate one farse sa 200 biometrijskih pasoša, kada je obavezu na sebe da ih napravi uzeo onaj veliki vojvoda od ''Meridijan banke''. Zbog svoje nesposobnosti, optužio je opoziciju da pravi opstrukciju i da zbog toga ne može da se napravi to što je trebalo da se uradi, a onda je optužio nesposobnu državnu administraciju, kojom je, između ostalog, on osam godina rukovodio.
Imate tačku 11 – u slučaju da je potreban pretres svih delova prevoznog sredstva, vrši se rastavljanje prevoznog sredstva.
Dolazim iz Pčinjskog okruga, koji ima četiri granična prelaza. Od ta četiri granična prelaza, mislim da postoje uslovi, nisam siguran, samo na jednom graničnom prelazu da se ova tačka zakona primenjuje, ili, recimo, tačka 12), gde se kaže da se posebno koriste tehnička sredstva, službeni psi itd.
Sve ovo što je predviđeno ovde, definitivno, u narednih nekoliko godina neće moći da se primenjuje u praksi i čini mi se da jedan takav pristup u zakonodavstvu, u pisanju i sprovođenju zakona, ostavlja neozbiljan utisak o nama, naročito kod onih za koje ste životno zainteresovani, odnosno kod Evropske unije.
Na kraju ću iskoristiti priliku, gospodine ministre, pošto ste tu, da kažem nešto. Ja sam u načelnoj raspravi, i posle načelne rasprave, s vašim kolegama iz Ministarstva razgovarao. Ponavljam, dolazim iz pogranične opštine, iz Surdulice, i oni su pokazali dobru volju da razgovaramo o jednoj inicijativi, da je, eventualno, na terenu sprovedemo i u praksi.
Naime, radi se o graničnom prelazu Strezimirovci, koji se nalazi u opštini Surdulica, gde mislim da postoje uslovi za tako nešto. Čak se i zakonom predviđa određena mera koja će pomoći da unapredimo i podignemo nivo graničnog prelaza o kojem govorim. Mislim da će to obezbediti nekoliko stvari, pre svega, ono što ste i vi tražili, a to je da se rastereti granični prelaz Gradina, koji je, objektivno, preopterećen.
S druge strane, uslovi u kojima bi ljudi na granici radili bili bi neuporedivo bolji nego što su sada. Ono što je jako bitno jeste da se i taj prelaz nalazi na spoju koridora u Bugarskoj i našeg koridora A-10, što je jako interesantno za perspektivu. Naravno, mislim da bi to podstaklo nešto što, naročito u jednoj stranci, s ove leve strane, neko samo deklarativno zastupa i promoviše već osam godina, to je ovaj G17 i njen ministar.
Mislim da bismo time postigli taj ravnomeran regionalni razvoj, mislim da bi bismo tom jugu Srbije i opštini Surdulica i celom Pčinjskom okrugu dali objektivno šansu da na lakši način prevazilaze nagomilane ekonomske, socijalne i sve druge probleme.
Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Miroslav Petković i Arsen Đurić.
Vlada je prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospodin Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 21. stav 5. zakona o zaštiti granice, to je deo koji reguliše izdavanje dozvola za kretanje i zadržavanje na području graničnog prelaza.
Stav 5. glasi: ''Obrazac dozvole za kretanje i zadržavanje na području graničnog prelaza i način njenog izdavanja propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove''. Svojim amandmanom, predlažem da se reč: "ministar nadležan", zameni rečima: "ministarstvo nadležno", da za ovu oblast ne bude zadužen ministar, nego ministarstvo. Smatram da je to logičnije.
Mi o zakonu o zaštiti državne granice raspravljamo u situaciji kada na dobrom delu teritorije Srbije, u pitanju je KiM, toj granici ne možemo da priđemo na razdaljinu od stotinu kilometara, a kamoli da je kontrolišemo i zaštitimo. Zašto je tako?
Najveće zasluge snosi međunarodna teroristička organizacija NATO, predvođena SAD-om, ali velike zasluge ima i ovaj dosovski režim, tačnije, svi dosovski režimi koji su se do sada izređali, zato što nisu učinili dovoljno napora da obezbede poštovanje Rezolucije 1244, koja garantuje povratak srpske vojske i policije na KiM. Jedan od razloga zbog čega je taj povratak omogućen Rezolucijom 1244, jeste kontrola državne granice između Srbije i Albanije, odnosno Srbije i Makedonije.
Ono što većina građana Srbije ne zna, jeste da mi imamo velikih problema i sa državnom granicom sa Bosnom i Hercegovinom. Danas ću govoriti o tome.
Granica na Drini, oko koje su proteklih vekova vođeni dugi i teški medijski, politički i vojni ratovi, oko koje su ispevane najžešće, da tako kažem, nacionalističke, srpske, hrvatske, muslimanske pesme, praktično, ne postoji. Između dve bratske republike, Bosne i Hercegovine i Srbije, nikada, ni u vreme kada su bile zajedno u SFRJ, ni posle ovih ratova, nije utvrđena granična linija, niti je potpisan ugovor o granici. Postoji samo granica katastarskih opština, koja je napravljena 1910. godine između Austrougarske i Srbije, i na osnovu državnih premera iz 1968. i 1980. godine.
Četiri meseca nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa između BiH i Srbije, 27. aprila 2001. godine, formirana je međudržavna komisija, koja je dobila zadatak da reši ovaj problem, da utvrdi graničnu liniju. Ta komisija se sastala, čini mi se, 15-ak puta za ovih sedam godina, međutim, nije se pomerila s mrtve tačke, nije našla nikakvo rešenje. Čak, još uvek nisu dogovorili način, redosled poteza kako da reše ovaj problem.
Srbija predlaže da se problem reši tako što bi se utvrdila granična linija, a nakon toga bi se potpisao međudržavni ugovor o granici. Muslimanski članovi komisije BiH, koji predstavljaju većinu, predlažu suprotan redosled poteza. Predlažu da se potpiše ugovor o granici, a da se nakon toga rešavaju sporna pitanja.
Šta bi, konkretno, na terenu to značilo? Navešću jedan primer. To bi značilo da bi 50% hidroelektrana na Drini, ''Zvorničko jezero'' i ''Bajina Bašta'', koje su potpuno u vlasništvu Srbije, praktično, postalo vlasništvo Bosne i Hercegovine.
Kada čovek pročita materijale državne komisije, teško je oteti se utisku da Bosna i Hercegovina izbegava da napravi dogovor o granici iz političkih razloga, zbog nekih unutrašnjepolitičkih razloga, koji su korišćeni u kampanji za lokalne izbore u BiH.
Očigledno je da nerešeno pitanje između BiH i Srbije režim u Sarajevu koristi da bi podgrejavao političku atmosferu i, posredno, i dalje optuživao Srbiju da ima neke teritorijalne pretenzije prema Bosni i Hercegovini.
Postoji šest spornih tačaka na nepostojećoj granici između BiH i Srbije. To je područje naselja Rača, Janja, područje Zvorničkog jezera, područje hidroakumulacije ''Bajina Bašta", područje železničke stanice Štrpci i područje opština Rudo i Priboj.
Kada je u pitanju područje Rača, problem je nastao što se vremenom, decenijama, vekovima, a sada su u pitanju decenije, reka Drina pomera prema istoku. Korito reke Drine se pomera prema istoku i tim pomeranjem je preko 30 kvadratnih kilometara, u pitanju je 30 kilometara i 300 ha zemljišta koje pripada Srbiji, ostalo na levoj obali Drine. Problem je toliki da se, recimo, sad i granični prelaz Rača, koji, praktično, pripada BiH, bosanski granični prelaz, nalazi na teritoriji Republike Srbije.
Druga sporna tačka je područje sela Janja u kojem, nije bitno, ali mogu da napomenem, živi većinsko muslimansko stanovništvo. Takođe je problem nastao pomeranjem reke Drine prema istoku, na zemljištu koje pripada Srbiji. U pitanju je preko 1000 ha. Stanovnici tog sela su izgradili svoje kuće, vikendice, čak, postoje privredni pogoni, šljunkare itd. Oni decenijama to zemljište, koje pripada privatnim licima iz Srbije, koriste bez ikakve dozvole i naknade.
Sledeći, možda i najveći problem, jeste problem razgraničenja na hidroakumulaciji ''Zvorničko jezero''. Srbija predlaže da se problem reši tako što bi granica išla koritom reke Drine, kako je predviđeno međunarodnim konvencijama, do 200 metara ispred brane, zatim bi izašla pod pravim uglom na levu obalu Drine, 400 metara bi išla kopnom nizvodno, 200 metara posle brane bi se vratila u korito Drine. Na taj način, Srbija bi prešla oko 140 hektara na levu obalu Drine.
Isti princip razgraničenja Srbija predlaže i na području hidroakumulacije ''Bajina Bašta''. Jedina razlika je što bi tu taj lakat bio malo veći, pa bi Srbiji ostalo 20 ha više, odnosno, ukupno 160 ha. Na taj način bi Srbija dobila tačno 300 ha prekodrinske teritorije.
Međutim, tim predlogom razgraničenja BiH ne gubi ništa. Naprotiv, dobija više od 1000 ha zemljišta. Evo, zbog čega.
Kada je pravljen plan za izgradnju hidrocentrala, proračunat je najviši nivo vode. Srbija je otkupila to zemljište i isplatila do poslednjeg dinara. To zemljište koje je pokrila hidroakumulacija ''Zvorničko jezero'' i ''Bajina Bašta'' je, praktično, u vlasništvu Republike Srbije. Predlogom koji Srbija predlaže, većina tog zemljišta, 1044 ha, bilo bi poklonjeno BiH, a od 1344 ha, Srbija bi zadržala samo 300 ha.
Predlogom razgraničenja koji predlaže BiH, hidrocentrala i hidroakumulacija bi, praktično, bile presečene na dva dela, do polovine hidrocentrale, bilo bi vlasništvo Srbije, od polovine, BiH. Šta to znači? To znači da bi BiH sutra, ako to vlastima u Sarajevu padne na pamet, recimo, zbog zatezanja odnosa sa Srbijom, mogla da spreči funkcionisanje te brane, od uklanjanja smeća, nanosa ispred hidrocentrale, a ti nanosi ponekad mogu da ugroze funkcionisanje hidrocentrale, do otklanjanja kvarova itd.
Sledeća sporna tačka je železnička stanica u Štrpcima. Jednokolosečna pruga Beograd-Bar, u dužini od 10 km i 900 metara, na području sela Štrpci, prelazi preko teritorije BiH. Od te dužine, 6 km i 900 metara otpada na tunele, 500 metara otpada na dva vijadukta i most preko reke Jablanice. U pitanju je nekvalitetno zemljište, pašnjaci, devastirana šuma. Na tom području ne postoji nijedan objekat, ne postoji nijedna kuća.
Srbija predlaže da se problem reši tako što bi se železnička pruga, sa pratećim objektima, a prugu je pravila Republika Srbija, da se ta pruga, sa železničkom stanicom, pripoji Srbiji, a da se BiH obešteti nekom drugom sličnom teritorijom, na nekom drugom mestu, gde to BiH više odgovara.
Najveći problem postoji u opštini Priboj. Sadašnjim razgraničenjem, dve trećine stanovništva opštine Priboj, praktično, nema mogućnosti da na normalan način dođe do grada Priboja, do sedišta svoje opštine. Formalno-pravno, nepostojeća granica između dve države odsekla je sledeća sela, u pitanju su meštani 11 sela: Batkovići, Kasidol, Sjeverin, Zabrđe, Zabrnjice, Hercegovačke Golaše, Pribojske Golaše, Gučje, Kaluđerovići, Sočice i Krnjače. Ta sela ukupno imaju oko 5000 stanovnika.
Da bi došli do sedišta opštine, do Priboja, oni imaju dva puta i oba vode preko inostranstva. Jedan je put preko BiH, i uglavnom ga koriste. Dužina tog puta je 10 km. Drugi put vodi preko Prijepolja i Pljevalja u Crnoj Gori, i dugačak je 120 km.
Da bi ljudi živeli normalan život, Srbija predlaže jedno racionalno rešenje, da se jedan deo teritorije, u pitanju je 2130 ha, pripoji Srbiji. U tom slučaju, tri sela koja se nalaze u BiH, Ustibar, Mokronoge, Mioče, bili bi pripojeni Srbiji. Srbija nudi isto rešenje kao na području Zvornika, Bajine Bašte, Štrpca, da se BiH namiri na nekom drugom delu međugranične teritorije, gde njoj više odgovara. Bitno je da u ova tri sela živi 1700 stanovnika, od toga je 1200 Srba.
Zbog čega sve ovo govorim? Ne zato što se zalažem da se utvrdi granica između BiH i Srbije, voleo bih da ta granica nikada ne postoji, da nikada ne bude utvrđena i da nikada ne bude potpisan ugovor o državnoj granici.
Međutim, činjenica da 13 godina nakon Dejtonskog sporazuma i osam godina od petooktobarskog puča ovo pitanje nije rešeno, nameće određena razmišljanja o našoj spoljnoj politici i navodi na zaključak da ta spoljna politika, državna politika, u ovom slučaju prema BiH, nije ispravna.
Svakog dana slušamo da u Srbiji, praktično, od kad su dosovske stranke na vlasti, posebno DS, sve pršti od demokratije. U BiH je isti proces. Obe zemlje, trčećim korakom, polomiše noge da bi stupile u EU. I jednoj i u drugoj zemlji, Havijer Solana je rado viđen gost, sa kojim se najviši zvaničnici i jedne i druge zemlje pozdravljaju srdačnim zagrljajima. Sarajevo je i dalje dežurna pljuvaonica kada je politika Srbije u pitanju i znate da tamo, ne samo predstavnici nekih nevladinih organizacija, nego i najviši državni funkcioneri često odlaze, predsednici pojedinih političkih partija, i na najcrnji način govore o Srbiji, o njenoj politici, posebno o politici prema BiH.
Znate i sami da je predsednik Tadić jednom išao u Sarajevo i jednostrano se izvinjavao muslimanima za zločine koje su srpske vojne i policijske jedinice počinile nad pripadnicima tog naroda, da nije obezbedio da se muslimani, isto tako, na adekvatan način, izvine za zločine koji su počinjeni nad Srbima.
Kad se ima sve to u vidu, sva ta ponizna politika koju vodimo prema BiH, postavlja se pitanje – kako takvom politikom nismo obezbedili da se reše ovi, objektivno, sitni problemi, kako nismo obezbedili da BiH pristane na to razgraničenje, kojim bi, praktično, dobila teritorijalno uvećanje?
Hvala.