Radi se o članu 225. Poštovani narodni poslanici i predsedavajuća, koristim retku priliku da postavim gospodinu ministru samo dva pitanja. Prvo pitanje smo mi već postavljali, a odgovor nismo dobili. Ono je već i hronično pitanje.

Kada ćemo moći na sajtu Ministarstva zdravlja da vidimo projekte u pravom svetlu, a ne samo ovako predstavlja? Ovo je skinuto danas sa sajta Ministarstva zdravlja. Ovako izgledaju sadašnji projekti i bivši. Mi se stvarno zabrinemo kad vidimo – tehnička pomoć u reorganizaciji, izgradnji kapaciteta Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i tri miliona evra. Na šta to ide? Ko to troši i zašto?

Znači, nevidljivi su, netransparentni su svi ovi projekti. Hoće li doći dan u zemlji Srbiji da možemo da vidimo kako se troši ovaj dinar koji dobrim delom ide iz budžeta, ide iz kredita, a nažalost, više iz donacija, izgleda, i ne ide?

Zašto ja to pitam? Naravno, mi često govorimo, drugi govore o nama, o korupciji i u zdravstvu, jer se smatra da su projekti jedan od izvora, da tu možda i stranci zajednički troše pare poreskih obveznika i kada su bile donacije iz inostranstva, a sada troše pare građana Srbije, koji otplaćuju te kredite, i iz budžeta se sredstva daju.

Ima još jedna stvar koja je akutna, novo pitanje, na Odboru je bilo reči kako je moguće da ''Hemofarmu'' plaćamo sedam puta skuplje lekove nego što plaća Crna Gora. To nas mediji bombarduju već danima. Jutros sam, evo, po deseti put, pokušao da izbegnem da dajem takvu izjavu i rekao sam da nemam podataka, da ne znam, ne mogu da kažem ni da je tačno ni da nije, rekao sam da se obrate nadležnom ministarstvu. Da li su se oni vama obratili, ne znam, bilo bi dobro. Ovde, za ovom govornicom, već se o tome pričalo, vi nađite načina da odete do ''Hemofarma'', na kraju krajeva, imali ste i dobru poslovnu saradnju.

Eto, ja bih samo ova dva pitanja uputio gospodinu ministru. Šta je sa cenama tih lekova, da li je to istina? Ovde je u toku dva dana ponavljano više puta od drugih poslanika ovo pitanje, mediji nas to pitaju, pa, hajde, odgovorite na to.

Odgovorite, hoćete li ovo konačno otvoriti, da vidimo izvršioce, da vidimo koliko je ko dobio para, koliko je potrošio i evalvaciju. Znamo za ''transfuziju'', kako vam je neslavno prošao projekat, samo je smanjeno davalaštvo. Da ne govorim o drugim HIV zaraženim pacijentima, nije to ništa novo.

Vi u ovom godišnjaku vidite kako su zarazne bolesti skočile od 2005. do 2006, a bogami, od 1.200 na 2.600 u 2006. godini. Dakle, ima tu dosta problema...

A, gospodina ministara, zašto kažem da je to retka prilika, evo, mi smo imali dva odbora, na jednom smo raspravljali o finansiranju zdravstva a na drugom smo raspravljali o strategiji...

(Predsedavajuća: Vreme, govorite tri minuta 30 sekundi.)

Završavam, borbe protiv hroničnih i nezaraznih bolesti, i nismo imali čast da ga vidimo. A, jako smo voleli da čujemo i njega. (Aplauz.)

Ministar nekoliko puta pokušava da dobije reč ali se narodni poslanici javljaju želeći da govore o povredi Poslovnika i zbog toga čeka kao i ministarka Diana Dragutinović, na početku rasprave, da poslanici prvo dobiju reč.

Narodni poslanik Srboljub Živanović želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o čl. 225. i 226. Postavljam ministru pitanje – interesuje me, da li se uopšte vodi evidencija o broju samoubistava u Srbiji? Interesuje me da li postoji podatak šta je razlog – psihičko ili socijalno stanje građana Srbije?

Takođe, da li uopšte ima podatak o broju ubistava? Naročito se povećao broj ubistava u porodicama. Da li je u pitanju socijalno, psihičko ili zdravstveno stanje u porodicama?

Zbog čega sam izneo taj podatak? Moram vam reći, u petak sam imao slučaj kada je jedna žena, inače težak bolesnik, u Šapcu, kasnije sam iskreno sa njom razgovarao, i dobro je bilo što sam se u petak uveče kasno vratio sa Skupštine, htela da izvrši samoubistvo, da skoči sa savskog mosta.

Kasnije u razgovoru sa njom, evo izneo sam njeno ime i prezime, operisana je od karcinoma, 42 godine starosti, svesna je da joj je blizu kraj, mesec-dva dana, ali niko joj nije pritekao u pomoć, ni država, ni socijalne strukture, da reši to teško materijalno stanje. Ona nije više u stanju da može da privređuje, da može da kupuje sebi lekove i plaća dažbine, jer je bez posla. Sama je, ne može sebe da izdržava.

Shvatite još jednom koliki je broj građana danas u Srbiji u nemogućnosti da sve ove obaveze prema sebi izvrši, odnosno da vrlo lako ponekad, u najgorem slučaju, pribegnu izvršenju ovog najtežeg, a to je, nažalost, samoubistvo ili ubistvo u porodicama.

Na kraju, moram reći da je analizom utvrđena prisutnost tuberkuloze u Mačvi, u bogatoj Mačvi, pa se sad dobro i duboko zamislite zbog čega je to. Hvala vam. (Aplauz.)

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam, da li želi reč neko ko još nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?

Reč ima gospodin Tomica Milosavljević, ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, počeću od nečega u čemu smo potpuno saglasni.

Investiranje u zdravlje je investiranje u održivi ekonomski razvoj. To je odgovornost svakog od vas koji predstavljate građane Srbije ovde i svakog od nas koji smo ovde izabrani vašim glasovima da budemo izvršna vlast.

Nadam se da će to sve vreme da bude glavni moto poslaničkog rada i načina razmišljanja, kad god se govori o zdravlju građana Srbije, a verujem, bez obzira šta ko izgovori sa ove govornice, da je svakome u interesu očuvanje i unapređenje zdravlja građana Srbije i da svako ima stalno na umu da su načela našeg zdravstvenog osiguranja obaveznost, solidarnost i uzajamnost.

Kada govorimo o konkretnom zakonu, dozvolite mi da kažem da uređivanje u oblasti doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje koje ima načelo obaveznosti, solidarnosti i uzajamnosti, da je to materija koja uvek mora da bude predmet zakonske regulative i zbog toga danas, između ostalog, pričamo o ovome zato što to mora da bude zakonska materija, kao što je mnogo stvari koje smo nasledili kao teške probleme koji nekada stvarno izgledaju nepremostivi. Ogroman su problem godine u kojima je neplaćanje zdravstvenog doprinosa stvorilo prepreke koje izgledaju nepremostive.

Ovo je najmanje loš način da se ovaj problem reši. Mirovanje tih dugova je uslov da neko shvati da redovnost i disciplina uplate zdravstvenog doprinosa jeste preduslov da bismo uopšte imali održiv zdravstveni sistem, a jedva smo ga stvorili. Dugovali smo jedni drugima, što unutra, što spolja, preko 100 miliona evra, u našoj maloj sirotoj zemlji u kojoj se za zdravlje i za zdravstvo izdvaja više od Albanije, od Atlantika do Kavkaza, i to treba uvek svako od nas da ima na umu.

Posle tog kratkog uvoda ne bih želeo da polemišem sa različitim mišljenjima jer poštujem pravo na različito mišljenje. Ponekad razumem i razloge zbog kojih se takvo mišljenje ističe i kad jeste i kad nije vreme i kad ima i kad nema argumenata.

Pokušaću da konkretno odgovorim, kao što u životu uvek pokušavam da radim, na vaša pitanja. Bilo bi najbolje da ih postavite pismeno kao poslanici. Nema nijednog pitanja na koje Ministarstvo zdravlja nije odgovorilo brzo, efikasno, čisto, jasno i glasno, kad god je bilo postavljeno.

Dakle, ako nekog interesuje nešto detaljnije, što ne može da sazna na bilo koji drugi način, a mislim da ima mnogo načina, onda može pismeno da pita, biće mu pismeno odgovoreno. Bili su pomenuti radnici koji su izgubili posao pa nemaju zdravstveno osiguranje i zbog toga ne mogu da se leče.

U Srbiji po članu 22. Zakona o zdravstvenom osiguranju onaj ko nema posao, ko nema sopstveni prihod, on je zdravstveno osiguran tako što za njega plaća budžet Republike Srbije.

Prema tome, nema nijedne osobe koja je ostala bez posla koja ne može da ostvari pravo iz zdravstvenog osiguranja na ovaj način kako sam pomenuo.

Bilo je pomenuto teško stanje, životna opasnost, a ne mogu da se leče. Po zakonu ove zemlje koji ste vi imali čast da usvajate, neki od vas u mandatu koji je usvojio sistemski zakon iz oblasti zdravstvene zaštite, svaki čovek odakle god da došao, ko god bio, ko ima hitan medicinski razlog, u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi Srbije se zbrine. Račun za plaćanje se ispostavlja Ministarstvu zdravlja i budžet ga plaća, i za onoga ko je došao iz Zanzibara, iz bilo koje države na ovoj planeti, i ima hitan razlog, dok se našao u Srbiji, da bude lečen.

Prema tome, netačno je da u hitnom stanju neko može da ne dobije uslugu zato što nije regulisao svoje obaveze iz oblasti zdravstvenog osiguranja. Onaj ko nema nikakvo primanje, on ne plaća ništa u oblasti zdravstvene zaštite, dakle, onaj ko nema primanje, velika je neistina sa ove govornice izgovoriti suprotno, a bojim se da je bilo povremeno izgovorena takva tvrdnja. Građani koji imaju primanje ispod nivoa socijalnog minimuma, za koji se zna tačno kako se određuje u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, oslobođeni su plaćanja bilo kakve participacije.

Bilo je reči o izbeglim, o privremeno raseljenim licima, o Romima. Oni su najosetljivije grupe u ovom društvu i one takvu zaštitu, posebnu, imaju, koja je zagarantovana zakonom i koja se sprovodi.

Bilo je reči o nemogućnosti kupovanja leka. Ovde je bilo diskutanata koji su malo zaboravili da je iz godina o kojima govore lista brojala 400 lekova, a danas ih ima 1.500. Ne postoji ni jedna jedina bolest za koju ne postoji lek koji je na A listi, koji se za ove kategorija ne plaća. Prema tome, nije tačno da neko ne može da se leči zbog toga što ne može da kupi lek. Ne mora uopšte da kupi lek. Za esencijalne grupe lekova, za svaku bolest u Srbiji ima dovoljno lekova na listi A.

Bilo je reči o različitim cenama i pomenuta je Crna Gora.

Moram da vam kažem da je 2004. godine u ovoj skupštini usvojen Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima.

Tom prilikom je odlučivanje o lekovima zakonom garantovano i određeno onako kako treba zaista da bude, a to znači, da bude povereno struci, a ne politici. I od tog trenutka pa nadalje ništa nije registrovano u nekom kabinetu nego u Agenciji za lekove, koja se pri tom trudi da iz godine u godinu postane što bolja i bolja i da što više liči na svoje blizance u Evropskoj uniji.

Tom prilikom pošto država kontroliše tržište lekova, zato što je 15 godina bilo potpuno zatvoreno, sa nerazumno niskom cenovnom politikom i sa mnogo objektivnih razloga postavio se veliki problem – kako kontrolisati tržište, a da lekova bude dovoljno? Onda je zakonom garantovan mehanizam, inodomicijalne analize za određivanje srednje cene leka na tržištu Srbije. Odabrane su posle pažljive analize zemlje koje su, Hrvatska, Slovenija i Italija, njihova prosečna cena se analizira u toku godine između Ministarstva trgovine i Ministarstva zdravlja, ako je lek originalni on može da bude do 95% te cene i ako je lek generika do 80%, i u ovom trenutku na tržištu Srbije svi su lekovi jeftiniji od Hrvatske, Slovenije za skoro 50%.

Šta se desi ako neko ko je proizvođač lekova u Srbiji ode na tržište druge zemlje i tamo ostvari cenu koja je manja nego što je ovde, isto što se desi proizvođaču iz Slovenije i Hrvatske koji dođe u Srbiju pa ostvari nižu cenu. To se u privredi verovatno zove damping da bi se ulazilo na tržište, ali ja nemam razloga da uopšte objašnjavam zbog čega na tržištu koje je deset puta manje, u zemlji koja nema domaću proizvodnju, na taj način, ovaj ili onaj proizvođač postigne ovakvu ili onakvu cenu.

Meni je važno da cena koja se na tržištu zajedno sa Ministarstvom trgovine odredi kao razumna, da se pri tom ima u vidu da hiljade radnika rade u farmaceutskoj industriji Srbije i da sve vreme, ovih godina, nema nestašica.

Da se sve vreme polako ispravljaju dispariteti, a da se, pri tom, ne utiče negativno na inflaciju, da posle ostvarivanja te cene na tržištu Fond u direktnom pregovaranju, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, sa proizvođačima dobija još nižu cenu za pozitivnu listu koja se nalazi na tržištu Srbije.

Prema tome, to što je takva cena u Podgorici, to nije realna cena. Cena Crne Gore nije za inodomicilnu analizu i za upoređivanje, razumećete već sam objasnio zbog čega, a uopšte nemam nameru da objašnjavam zašto je neki proizvođač ovako ili onako uradio.

Što se tiče liste lekova, već sam pomenuo da ih ima 1.500, a da ih je bilo 400.

Pomenuto je Pančevo. Pančevačka bolnica je jedna od 20 bolnica u Srbiji koja je bila na spisku onih zdravstvenih ustanova koje zahtevaju hitnu intervenciju. To, ''hitno'' znači da je 2002. i 2003. godine snimljena situacija u zdravstvenim ustanovama, u bolnicama kojih ima nekoliko desetina, preko 60 specijalnih i opštih, i od nula do sto na toj skali sve su bile ispod 50. Izuzev, recimo, pirotske koja je u tom trenutku imala 80 koeficijent, 20, od toga četvrtina u Vojvodini, Subotica, Sombor, Pančevo, Kikinda, posle toga Zrenjanin, zajedno sa Valjevom, Kraljevom i Vranjem.

Trudili smo se da to uvek bude od severa do juga, od istoka do zapada, nacionalni projekat, jer je to zajam od Evropske investicione banke od 50 miliona i svaka od tih bolnica dobija nešto što je za nju hitno, tako i pančevačka. Počinjemo od toga što je to znak da u Ministarstvu zdravlja i u Vladi Srbije nikada nismo zaboravili našu sopstvenu odgovornost za čitavu zemlju.

Međutim, dozvolićete da decentralizacija jeste prirodan proces u Srbiji, za zdravstvene ustanove ovog nivoa u Vojvodini odgovorna je pokrajinska vlast, pre svega. Ako danas govorimo o tome da li su uslovi ovakvi ili onakvi, ja zaista imam vrlo visoku odgovornost da brinem o uslovima na svakoj tački u Srbiji i trudim se da to bude u granicama zakonske odgovornosti. Ali, se takođe, trudim da poštujem zakone koji mi kažu da je osnivačko pravo nad domom zdravlja opštine i opštinske skupštine.

I, ako građani u nekoj opštinskoj skupštini izaberu odbornike jedne političke stranke u većini onda je to izraz političke volje građana i onda će ta opštinska skupština izabrati većinu u upravnom odboru i uticati na vođenje ustanove, ali će, takođe, ta opštinska skupština primiti na sebe veliku odgovornost za očuvanje i za ulaganje. Kad god je bilo moguće sa nacionalnog nivoa ulagati svuda to je i činjeno. Danas, izvinite, nema zakonskog načina da budžet Republike Srbije, na primer, odvoji novac za ulaganje u bolnicu u Pančevu. To mora da uradi pokrajinski budžet Vojvodine. Republički budžet mora da ulaže onu razliku koja nedostaje nerazvijenim područjima.

Kada govorimo o tome da je Pančevcu, koji živi na 17 km od Beograda, jednostavnije da dođe u Beograd kada mu treba, na primer, zračna terapija, nego da ode u Kamenicu, onda se moramo setiti jedne činjenice da je zračna terapija bila mrtva tačka. Ona nije postojala, radila je na deset posto svojih kapaciteta 2002. i 2003. godine i onda je kupljena oprema za Kamenicu, za Beograd, za Kladovo, za Kragujevac i za Niš.

Analizirana je potrošnja za lekove. Treba da znate da je u strukturi potrošnje, pogledajte kada bude finansijski plan Republičkog zavoda za osiguranje pred vama, da je potrošnja za lekove od tih 15-16% uporediva sa svim drugim mnogo bogatijim evropskim zemljama po procentu potrošnje. Samo je naš kolač mnogo manji. Dakle, mi smo bili u situaciji ne da politički presecamo, nego da pozovemo struku. Pozvao sam struku i rekao – hajde da ovo što imamo utrošimo na najbolji mogući način, da koristi građanima u svim delovima Srbije. I onda su rekli –neophodna je regionalizacija skupe terapije.

Centar u Kamenici je dovoljan da pokrije potrebe svih građana Vojvodine. Nije dobro da se i sredstva i ljudi odlivaju i da opterećuju druge centre, nego je dobar raspored posla.

I onda, naravno, uvek kada imate granicu okruga ili granicu odgovornosti neke regionalizacije nastaje problem. Međutim, normalni živi ljudi i odgovorni sednu i taj problem reše onako kako je moguće da se reši.

Dakle, jedanput sam sa ove govornice veće o tome govorio. Ne želim da koristim bilo kakvu demagogiju i da ovde lažno obećam – jeste, mogu svi sve. Ne. Mora da postoje pravila i red. Srećom, ne putuje se 500 km. Srećom, ima i u Kamenici, ima i u Beogradu, ima i u Kladovu, ima i u Nišu, ima i u Kragujevcu.

Pitanje koje sada dolazi na dnevni red i zbog toga što mi, dozvolite mi da kažem, ulazimo u drugu fazu razvoja sistema zdravstva u Srbiji, koji podrazumeva da što manje-više bude priče o kanalizaciji, vodovodima, ciglama, crepovima, zidanju i mašinama, a što više priče o kvalitetu, o ulaganju u zdravlje kao ulaganju u ekonomski održivi razvoj, o licencama, o akreditaciji ustanova.

I ja sam siguran da negde u tom prostoru između leži rešenje za ovo pitanje. Između pokrajinskih vlasti, republičkih, filijala osiguranja i tu narodni poslanici iz koje god političke stranke dolazili imaju veliku ulogu da stanovništvu Pančeva, zajedno sa zdravstvenim radnicima, pomognu da se dođe do najboljeg rešenja. Niti da se obećava ovakvo rešenje, jer je ono nemoguće, niti da se obmanjuju da rešenja nema. Niko nije ostao bez terapije.

Bilo je pitanje kada mogu da se vide projekti? Uvek i u svako doba, samo ko neće da ih vidi on ih neće nikada ni videti. Ne mogu, zaista, da nateram ljude da gledaju ono što treba da vide.

Poslaničko pitanje u pismenoj formi, odgovor Ministarstva, podnosimo izveštaje na svaki mogući način.

Mislim da je najbolje u obrazlaganju budžeta potražiti, na primer, u budžetu za 2009. godinu, kada bude došao na dnevni red, i podsetiti se da Ministarstvo zdravlja već tri godine ima, praktično, programsko budžetiranje.

To znači da zajedno sa pet drugih ministarstava prošle godine, a sada bogami sa više, prednjači u smislu da budžet sve više jeste programskog karaktera, što u budućnosti treba da bude za sva ministarstva i uvek.

Mislim da je zakonsko rešenje o kome danas govorimo najmanje zlo u situaciji koja je nasleđena. Ministar zdravlja koji sada pred vama govori bi bio najsrećniji ministar na svetu kada bi mogao da govori o jednom kontinuitetu u kome postoji disciplina plaćanja doprinosa, u kome se zna da overa knjižica nije lupanje pečata po knjižici, nego garancija da postoji održivi sistem finansiranja zdravstvene zaštite u Srbiji.

Treba da znamo da mi govorimo o zemlji u kojoj je pre šest godina urađeno u jednoj godini pet hiljada snimaka na magnetu, a ove godine 37 hiljada, da govorimo o tome da postoje liste čekanja, ali su one višestruko manje. Nije loše uporediti se malo i sa Nemačkom, i sa Holandijom, i sa Hrvatskom i sa Slovenijom, pri tom uporediti finansije, zaista biti pošten prema tim podacima i onda ćete naći razlog zbog koga treba za ovaj zakon da glasate svi, bez obzira šta politički mislite. Zašto? Jer on rešava jedan zatečeni problem koji je težak – višegodišnje nagomilavanje dugova.

Ako neko hoće da počne da plaća osiguranje od danas, on to ne može da uradi, nego sve što plati, plaćanje je najstarijeg duga po Zakonu o knjigovodstvu i on nikada neće moći tekuće da plaća zdravstveno osiguranje, što za budućnost ovog sistema nikako nije dobro.

Zbog toga smatram da je mnogo više argumenata na strani ovakvog rešenja koje je pragmatično, praktično, dobro, jer mirovanje dugova daje priliku da se za tri godine pokažu privrednici i svi drugi, koliko će biti disciplinovani u uplatama. Ovo rešenje najviše na ruku ide zemljoradnicima, zapravo, jer ih oslobađa jednog nagomilanog duga po minimalnoj kvoti, ukoliko, zaista, shvate da je građanska odgovornost neophodna. Jedino to može da bude osnova za obaveznost, solidarnost i uzajamnost.

Još jednom, zahvaljujem jednom od prethodnika, sa kojim, naravno, nisam saglasan u mnogo čemu, ali u toj rečenici da je investiranje u zdravlje investiranje u državni i ekonomski razvoj, gde je on, u stvari, citirao mene, potpuno sam saglasan.

Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i Predlogu zakona o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje.
Završavamo rad za danas. Sednicu nastavljamo sutra u 10 časova.