Dame i gospodo narodni poslanici, očekivali smo da nam ministar danas prvi nešto kaže u vezi ova dva zakona, ali ostali smo za to uskraćeni. U nedoumici smo da li se i ministar, gospođa Dragutinović, borila u Vladi, ovih dana, oko ovih zakona, jer juče reče da se u Vladi vodi borba za sve i svašta, za svaku uredbu i za svaki zakon. SRS je ukazivala još od donošenja zakona koji su se bavili ovom temom i to 2001. godine do čega će da dovedu pojedine odredbe zakona.
Vlada Srbije je trenutno došla u ćorsokak upravo zahvaljujući svom slepom jurišanju sa zakonima prepisanim od zemalja članica Evropske unije.
Sada se pitamo, ako toliko naših građana nema zdravstveno osiguranje, jer firme i pojedinci ne plaćaju doprinose, ako toliko ljudi nema penziono i socijalno osiguranje, da li je nama mesto možda u Africi, a ne u Evropskoj uniji? Pitanje je kako država može da funkcioniše, ako je jedan tako veliki broj građana ostavila, na neki način, u ilegali?
Ova dva predloga zakona nam pokazuju i jednu drugu skrivenu potrebu, da država želi da iscedi svaki dinar od građana Srbije, od preduzeća, ne bi li na taj način namirila nerealne zahteve svojih koalicionih partnera u Vladi Republike Srbije. Već smo čuli onu priču o povećanju penzija, ali na odloženo vreme, na tri godine, odnosno dok im ne prođe mandat. Vlada je smislila način kako da to uradi, odnosno tamo gde ima najviše obveznika, a to je, pre svega, zdravstveno osiguranje i to su doprinosi za obavezno penzijsko i socijalno osiguranje.
Tačno je da su kamate dovele do ogromnog duga obveznike, koje oni nikako ne mogu da plate. Ovde, pre svega, mislim na poljoprivrednike na lica koja nisu u radnom odnosu i čija dugovanja premašuju više stotina hiljada dinara. Ovo se odnosi na PIO poljoprivrednika. Godinama se taj dug uvećavao, što zbog prispelih godišnjih obaveza, što zbog kamate, tako da su građani, odnosno oni koji sebe smatraju poljoprivrednicima, koji žive na selu, koji se bave poljoprivredom taj dug doživljavali kao omču oko vrata.
Govorim upravo o ovoj kategoriji obveznika koji su najviše ugroženi. SRS je često pokušavala da amandmanima interveniše kod donošenja određenih poreskih zakona, da se taj dug otpiše, ali bez uspeha. Nije prijatno kada nekom seoskom domaćinstvu stignu rešenja o pomenutim obavezama za dva ili tra člana porodice, koji pojedinačno iznose čak i preko 200.000 dinara za godinu. I sada treba taj seljak da razmišlja kako i čime da zaseje njive, kako da obradi zemljište ili kako da školuje decu, ali i kako da plati taj ogromni dug.
Otpis kamata bi donekle smanjio pomenuti dug, ali bi ostao mnogo veći deo koji se ipak neće moći platiti. Danas se teško živi, besparica je apsolutno svuda prisutna. Pola Srbije je prazno, sela umiru, čitavi prostori ostaju nenaseljeni, a u selima gde nekog ima uglavnom su tu starci preko 70 godina života.
Pravi potez Vlade bi bio otpis celokupnog dugovanja, pogotovo poljoprivrednicima koji ostvaruju kakvu-takvu proizvodnju, da ne kažem za svoje potrebe i koji čuvaju naš životni prostor samim tim što ostaju na svojim ognjištima. Posle toga bi trebalo doneti zakon čiji bi osnovni princip bio na bazi dobrovoljnosti kada je u pitanju PIO poljoprivrednika. To do sada nije bio slučaj, već su ljude upisivali kao obveznike samo na osnovu toga ako nisu u radnom odnosu.
Neko je, čini mi se, juče pitao gospođu ministra da li nekad uspe da prošeta Srbijom? Da li zna kako narod teško živi? Da li zna da armija nezaposlenih sa svojim porodicama jedva preživljava? Sama pomisao na ogromne obaveze koje duguju državi dovoljno govori o beznadežnosti njihovog položaja.
Da li gospoda iz Ministarstva zna koliko seljaku treba da bi kupio veštačko đubrivo ukoliko želi da poseje pšenicu na pet hektara zemlje? Verovali ili ne, čak 100.000 dinara. Odakle? A još znamo da treba kupiti i semenski materijal, gorivo, hemijska sredstva za zaštitu, zatim, troškovi oko poljoprivredne mehanizacije itd.
Na kraju, Vlada zbog neke imaginarne vizije ulaska u Evropsku uniju, tamo neke 2100. godine – otvori granice i uveze poljoprivredne proizvode, a naši seljaci ne mogu sa cenama svojih proizvoda da pokriju ni troškove proizvodnje, a kamoli da plaćaju doprinose.
Što se tiče ovog drugog Predloga zakona koji se odnosi na otpis duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje stiče se utisak da je Vlada pronašla način kako da ubere određena sredstva od poslodavca i osiguranika koji do sada nisu izmirivali svoje tekuće zakonske obaveze. Poznato je da mnoga preduzeća, i društvena i privatna, zbog opšte poznate ekonomske situacije nisu mogla da izmiruju svoje obaveze prema zaposlenima, odnosno nisu bila u stanju da im uplaćuju doprinose. Ne verujem da se u međuvremenu nešto popravilo, čak se i pogoršalo, pogotovo što je sada ekonomska kriza zahvatila ceo svet.
Mnoga preduzeća su, zaslugom Vlade, posle sumnjive privatizacije završila u rukama vlasnika koji nisu izmirivali svoje obaveze, o kojima je ovde reč. Mnoga preduzeća su ugašena. Mnoga su pred bankrotom i sumnjam da će im nešto značiti ova izmena zakona. Bilo bi dobro da to funkcioniše, ali kada su maltene svima kase prazne, kada su računi u blokadi, kada se firme bore sa kamatama koje bankama moraju da plaćaju zbog pozajmljenih sredstava, teško da će se veliki minus od 42 milijarde dinara premostiti redovnim uplatama obveznika za naredne četiri godine.
Pravo pitanje je šta su državni organi, odnosno poreski organi radili do sada? Sada imamo razloge za sumnju da su pojedini obveznici znali da će ovakav predlog zakona biti usvojen i svesno nisu ispunjavali svoju zakonsku obavezu, za razliku od ostalih koji su morali da se dovijaju na različite načine, da uplate doprinose. Sada i jedni i drugi kreću od nule. Zašto, na neki način, ne nagradite one koji su revnosno ispunjavali svoje zakonske obaveze? Ovako ispada da su na kažnjeni. Zahvaljujem. (Aplauz.)