Dame i gospodo, amandmanom podnetim na član 5. zakona se u suštini traži preispitivanje rada Kancelarije za pridruživanje EU. U širem kontekstu, amandmanom se posredno ukazuje na pogubnost dosadašnje jednostrane ekonomske politike koja je isključivo i dogmatski orijentisana samo ka EU.
Amandman je zasnovan na čl. 25. i 26. Zakona o budžetskom sistemu i zato je u pravnom i u ekonomskom smislu precizan i tačan. On se zasniva i na analizi SSP sa EU. Kao što je poznato, taj navodno istorijski sporazum je parafiran u novembru 2007. godine, a potpisan je 29. aprila 2008. godine. Radi što bržeg sprovođenja SSP Srbija je potpisala i Prelazni sporazum o trgovini sa EU.
Prelazni sporazum se odnosi na ekonomski deo SSP-a i omogućava primenu SSP-a u ovoj oblasti, bez čekanja na ratifikaciju u zemljama EU. Slično kao što SSP faktički uništava teritorijalnu celovitost Srbije, zbog odredbi o dobrosusedskim odnosima koje se odnose na tzv. državu Kosovo, tako je i Prelazni sporazum više nego štetan za našu privredu i poljoprivredu.
Što se tiče dobrosusedskih odnosa između tzv. Kosova i Srbije, skrenuo bih građanima pažnju na vest koja je danas objavljena na sajtu "Bete" u 14,10 časova. Volfgang Išinger, nemački diplomata i predstavnik EU na pregovorima o statusu Kosova, izjavio je da treba primeniti njegov plan, u stvari plan EU o dobrosusedskim odnosima između tzv. Kosova i Srbije.
Plan se zasniva na sporazumu zaključenom između dve Nemačke iz 1973. godine. Da li je to nova politika koja se najavljuje od strane naše vlasti u vezi sa Kosovom ili da li je to ono što javno podržava građanin Nikolić u vezi sa politikom predsednika Tadića prema Kosovu? Ako je tako i ako postoji dogovor na relaciji građanin Nikolić - predsednik Tadić, a aktiviranje Išingerovog plana očigledno na to ukazuje, onda javnost treba da zna da je to bio jedan od razloga koji je bio u pozadini neuspelog puča u SRS.
U tom kontekstu treba posmatrati i rad Kancelarije i odredbe Prelaznog sporazuma.
Na primer, u Aneksu jedan Prelaznog sporazuma se navode naše carinske koncesije za proizvode iz EU. Carinska stopa će se snižavati sledećim redosledom.
Danom stupanja na snagu sporazuma, carinske stope će se sniziti na 70% od osnovne carine, 1.januara prve godine nakon stupanja na snagu sporazuma na 40% od osnovne carine i 1. januara druge godine nakon stupanja na snagu sporazuma ukinuće se preostale carinske stope.
Zatim se u Aneksu navode industrijski proizvodi za koje će važiti ovaj režim, na primer, između ostalog azotna đubriva, razni lekovi, lak boje, cevi, creva i pribori za njih, samolepljive ploče, nove spoljne pneumatske gume, šper ploče, burad, bačve, razne vrste hartije i kartona, šeširi i ogledala, razne vrste mašina, dugmadi itd, dakle od igle do lokomotive.
Slično se predviđa i za ostale industrijske proizvode navedene u Aneksu 1B, jedina razlika je nešto duži rok za potpuno ukidanje carina, kao i u Aneksu 1V, koji takođe predviđa srpske carinske koncesije. I u Aneksu 3 se predviđa ukidanje carine za neograničene količine poljoprivrednih proizvoda koji su navedeni u tabelama i to od dana stupanja na snagu sporazuma.
To su razne vrste goveda, živine, svinjskog mesa, jaja, povrća, voća itd. Oni poljoprivredni proizvodi koji nisu predviđeni u ovom aneksu obuhvaćeni su u Aneksu 3B, u kome se predviđa postepeno ukidanje carina, i u Aneksu 3V i 3G, u kojima se takođe predviđa smanjenje i ukidanje carina.
Dakle, primena Prelaznog trgovinskog sporazuma je udar na budžet Srbije i na naše carinske prihode. To treba otvoreno i jasno reći, a ne upotrebljavati fraze o nekakvoj evropskoj budućnosti i čudotvornoj moći Sporazuma o stabilizaciji pridruživanju i Prelaznog sporazuma koji ga prati.
Uostalom, čak je i Tanja Miščević, bivši šef Kancelarije za pridruživanje, priznala u intervju za "Glas javnosti" da će nas primena Prelaznog sporazuma koštati između 70 i 90 miliona evra.
U opticaju je druga procena, koja je takođe objavljena našoj javnosti i koja takođe dolazi od vlasti, po kojoj će nas primena Prelaznog sporazuma koštati oko 150 miliona evra. U nedeljniku ''Pečat'' je izneta i treća procena ekonomista da će nas prelazni sporazum koštati oko 400 miliona evra.
Zato, bez obzira koja je od ovih procena tačna, ne postavlja se samo ono pitanje koje pokreće amandman, tj. pitanje opravdanosti postojanja Kancelarije za pridruživanje, već se postavljaju i sledeća pitanja: zašto se uporno i dogmatski zastupa stav da mi moramo po svaku cenu da budemo član EU, ako je to ekonomski štetno za našu privredu i poljoprivredu.
Dakle, sama postavka pitanja u vezi sa članstvom u EU, koja je u ekonomskom smislu štetna za našu zemlju, pokazuje apsurdnost finansijske situacije u našoj zemlji i postojanja Kancelarije za pridruživanje.
Ovome treba dodati i postojanje funkcije potpredsednika vlade za evropske integracije, koja dodatno obesmišljava postojanje Kancelarije za pridruživanje. Kada se iznose ovakve činjenice, često se kao kontraargumenti navode da su sve zemlje u okruženje želele da budu ili su već u EU. Upravo iskustva naših suseda pokazuju da treba dobro da razmislimo o ekonomskoj opravdanosti tzv. briselskog puta i prihvatanju ovog amandmana.
Pogledajte šta se dešava kod naših suseda u Mađarskoj. Ekonomska kriza u Mađarskoj je posledica činjenice da je mađarski spoljni dug dostigao oko 125 milijardi dolara na kraju 2007. godine. U istom periodu budžetski deficit je iznosio 7,8 milijardi dolara, a deficit platnog bilansa oko 8 milijardi dolara.
Ovo su zvanični podaci sa američkog sajta državnih organa. Zato nisu iznenađenje ni rezultati ankete evro barometra iz 2006. godine i prve polovine 2008. godine.
Godine 2006. samo 39% anketiranih građana Mađarske podržavalo je članstvo ove zemlje u EU. U prvoj polovini 2008. godine još manje, oko 36% anektiranih građana Mađarske je izjavilo da ima koristi od članstva u EU, a čak 52% je tvrdilo da Mađarska nema koristi od članstva u EU.
Kada se uzmu u obzir ovi podaci, jasno je i zašto su istinite reči bivšeg komesara Mađarske u EU, gospodina Petera Balaža: ''EU prvo budi nadu, a zatim ne daje gotovo ništa.'' U tom kontekstu naše vlasti bi trebalo da se ugledaju na mađarske, koje su shvatile kakva je nova ekonomska realnost u Evropi i šta donosi EU.
Sedmog decembra 2007. godine tadašnji ruski premijer Zupkov je posetio Budimpeštu. Prema izveštajima mađarskih i zapadnih medija, poseta je protekla veoma uspešno. Usaglašen je akcioni plan saradnje u periodu od 2008. do 2009. godine. Izneto je da je trgovina između dve zemlje utrostručena u zadnjih pet godina. Godine 2006. ona je dostigla 8 milijardi 200 miliona dolara. Za ovu godinu se očekuje novo povećanje od 800 miliona dolara.
Mađarska izvozi mašine, lekove i proizvode hemijske industrije na rusko tržište. Prilikom posete Zubkova potpisano je pet ugovora, uključujući i onaj o remontu aviona Suhoj na mađarskom tlu. Razgovarano je o kupovinu novih ruskih civilnih aviona Suhoj 100 za potrebe kompanije "Malev", tačnije o prodaji 15 ruskih novih putničkih aviona. Cena jednog ovog putničkog aviona od 95 mesta je oko 30 miliona dolara. Inače, u kompaniji "Malev" ruski kapital ima veliki udeo.
Takođe, mađarski premijer je izjavio da je dobio čvrsto obećanje Zubkova da će jedan kraj kraka gasovoda Južni tok proći kroz Mađarsku.
Inače, videli ste pre oko mesec dana kako je bila oštra i dostojanstvena reakcija mađarskih političara i medija na zahtev američkog ambasadora u Budimpešti da se preispita saradnja sa Rusijom u oblasti gasne i naftne privrede.
Prilikom posete Zubkova dogovorena je i privredna saradnja između Mađarske i brojnih ruskih regiona, kao i otvaranje konzulata u ruskim regionima. Potpisan je i protokol o saradnji u oblasti kulture. Ruski premijer je izjavio u Budimpešti da su odnosi između dve zemlje podignuti na novi nivo. Istakao je da saradnja beleži uspon u energetskom sektoru, u oblasti transporta, nano tehnologije, zdravstva i bankarstva.
Tom prilikom mađarski premijer je čak izjavio - kooperacija sa Rusijom nema alternativu.
S druge strane, srpsko-ruska razmena je nekoliko puta manja nego mađarsko-ruska. Bez obzira na postojanje jedinstvenog ugovora o slobodnoj trgovini sa Ruskom federacijom, ruskom kapitalu se neprestano postavljaju prepreke zbog političkih zahteva iz Brisela, npr. u slučaju JAT-a.
Sporazum o prolasku gasovoda Južni tok kroz Srbiju se tretira kao drugorazredno pitanje u odnosu na bilo kakav sporazum sa EU. Takođe, nije teško pretpostaviti ni kakva bi se ostrašćena kampanja povela protiv onoga ko bi izjavio nešto slično kao mađarski premijer o ekonomskoj saradnji bez alternative sa Ruskom federacijom.
Dakle, mađarski političari su bili dovoljno mudri i da ostave spornu rusko-mađarsku prošlost iza sebe. Na primer, 1848. i 1956. godinu.
S druge strane, bez obzira što su Rusi i Srbi možda i dva najbliža naroda u istorijskom, kulturnom i svakom drugom smislu, ni jedan ruski premijer nije posetio Srbiju od 2000. godine.
Nažalost, ovako slabo prikrivena antiruska kampanja je prisutna čak i u nacionalnom programu integracije Srbije u EU. U izradi ovog dokumenta od 840 stranica je jednu od glavnih uloga imala upravo Kancelarija za pridruživanje.
Umesto da se u nacionalnom programu integracije Srbije u EU autori bave konkretnim stvarima, na primer prednostima i manama briselskog puta naše zemlje, upoređivanjem cifara, procenjivanjem negativnih i pozitivnih efekata, ili da su organizovali istinsku javnu raspravu a ne marketinšku, na koju bi bili pozvani i oni koji se ne slažu sa članstvom u EU, i koji se ekonomskim i pravnim argumentima suprotstavljaju briselskoj dogmi, autori su ostrašćeno napadali Rusku federaciju u ovom dokumentu.
Npr, na strani 767 piše: Sporazum između Vlade SRJ i Vlade Ruske federacije o slobodnoj trgovini potpisan je 28. avgusta 2008. godine. Republika Srbija, pravni sledbenik SRJ, jedina je država izvan granica Zajednice nezavisnih država sa kojima je Ruska federacija potpisala takav sporazum. Ukidanjem carina za najveći broj proizvoda poreklom iz Srbije u Rusku federaciju stvoreni su povoljni uslovi za uspostavljanje dugoročnih oblika saradnje u svim segmentima privrede.
Ovo je sve tačno, ali zatim sledi zaključak koji je, blago rečeno, skandalozan. On kao da je pisan u nekom propagandnom centru. Sporazumom je predviđeno da se svake godine usaglašavaju protokoli koji sadrže izuzetke od režima slobodne trgovine robe za koju se i dalje plaća carina.
Međutim, jedini protokol sa spiskovima robe koji su izuzeti sa režima slobodne trgovine potpisan prilikom zaključivanja osnovnog sporazuma i dalje je na snazi. Naime, iako su sa naše strane činjeni pokušaji da se ide u pravcu dalje liberalizacije, nije došlo do njihovog korigovanja i daljeg smanjenja.
Dakle, sugeriše se da su zli Rusi ponovo krivi za sve. Verovatno su krivi i zato što su nam otvorili svoje tržište i zato što su nam ponudili ugovor kakav nema ni jedna zemlja zapadno od Karpata, ili su Rusi krivi zato što su nam otvorili tržište za preko 90% naših proizvoda. Po ovoj naopakoj logici, Rusi su krivi i zato što preko godinu dana nismo imali ambasadora u Moskvi, krivi su i zato što naša vlast želi u evroatlantske integracije, tačnije u NATO pakt i Evropsku uniju.
Istovremeno, dok se organi koji su zaduženi za saradnju sa EU bave napadima na Rusku federaciju, strane firme u našoj zemlji koriste ugovor o slobodnoj trgovini koji ima Srbija sa Ruskom federacijom i izvoze svoje proizvode na rusko tržište. Prema ekonomskim podacima, u Rusku federaciju više izvoze strane firme sa naše teritorije nego naše. Da nije štetno za našu privredu bilo bi smešno.
Zato treba zaustaviti ovo mešanje ideologije i ekonomije. Dogmatska okrenutost ka EU nije zasnovana na interesima naše privrede. Zato treba prihvatiti ovaj amandman i promeniti svrhu rada Kancelarije za pridruživanje EU.

Gospodin Obradović po amandmanu, a zatim gospodin Palalić.

Gospođo predsednice, gospođo ministar, iskoristiću priliku, neću govoriti o amandmanu, ali da se ne bih javljao nekim drugim povodom za šta Poslovnik daje mogućnosti. Mislim da smo se, posle mesec ili dvadesetak dana otkada je bila ozbiljna diskusija ovde u Skupštini, složili da u svetu postoji ozbiljna finansijska kriza. Direktno ili indirektno, ta kriza će pogoditi i Srbiju.
Do sada je Narodna banka, pre svega, svojom politikom uspela da odbrani kurs dinara i da značajno minimizira efekte te krize u ovom trenutku na Srbiju.
Kako će se stvari odvijati, to je teško pretpostaviti jer i na Islandu je pre nekoliko meseci izgledalo potpuno drugačije. U Irskoj, vidimo šta se dešava u Mađarskoj, polako se to preliva i na susedne zemlje, Rumuniju, Bugarsku i Grčku.
Kažem, da li direktno ili indirektno, ta kriza će doći i kod nas. Ako ništa drugo, preko direktnih stranih investicija, preko kredita i preko svega onoga što je neophodno da bi država Srbija funkcionisala. Vlada je predložila mere i o tome smo već govorili. Predloženo je da se osigura depozit. Mi smatramo da u ovom trenutku Srbija teško da ima snage da garantuje 50.000 evra. Mislimo da je ono što smo mi kao DSS predložili - 20.000 evra - mnogo realniji iznos.
Slažemo se da je dobar zakon koji predlaže ukidanje poreza na štednju. Mora hitno da se promeni Zakon o hartijama od vrednosti. Ne možemo nikako da se složimo sa predsednikom Komisije za hartije od vrednosti koji kaže da je ovo samo blaga neravnoteža na berzi jer većina najlikvidnijih akcija beleži istorijski minimum.
Većina banaka već danima beleži nove i nove istorijske minimume. Naša berza je, a berze u okruženju, recimo, u BiH je ispod vrednosti od trenutka kada je berza formirana, i to je situacija više nego ozbiljna.
Ovako ozbiljna situacija zahteva apsolutno široki društveni konsenzus i zahteva da Narodna skupština preuzme svoju odgovornost i svoju ulogu. Mislimo da jedino Narodna skupština ima snagu da na jednom mestu okupi sve one nezavisne institucije koje jedino odgovaraju Narodnoj skupštini Republike Srbije, i Komisija za hartije od vrednosti koja je odgovorna za berzu, i Narodnu banku i Vladu Republike Srbije. Jedino tako, sa pravilnim izborom mera i donošenjem novog budžeta, i svega onoga što sledi možemo da minimiziramo efekte te krize na Srbiju.
Demokratska stranka Srbije i poslanički klub DSS danas je predložio da se po hitnom postupku formira komisija za praćenje svetske ekonomske krize i komisija koja će preduzimati mere u cilju ublaženje negativnih efekata i uticaja te krize na Srbiju.
Predlažemo da članovi te komisije budu predsednik Vlade Republike Srbije, ministar finansija, guverner Narodne banke, predsednik Komisije hartija od vrednosti, predsednik Narodne skupštine koji bi predsedavao tom komisijom, i po jedan predstavnik svake poslaničke grupe. Ta komisija treba da bude hitno formirana, a smatramo da to ne treba odlagati, pošto sledi nedelja štednje i u toj nedelji će devizni štedni ulozi u bankama biti ozbiljno ugroženi.
Ne treba da postoji panika jer nema mesta za paniku, ima mesta za ozbiljnost. Ne vidimo ni jedan jedini razlog zašto Skupština već na dnevnom redu nema sve te preko potrebne zakone. To su dobre mere, mi ih podržavamo i verujem da će ih podržati velika većina poslanika u Skupštini, ali ako te mere budu zakasnile, onda će efekti biti minimalni.
Ne vidimo ni jedan jedini razlog da sledeće nedelje Skupština na dnevnom redu nema Zakon o osiguranju depozita, Zakon o hartijama od vrednosti, Zakon o porezu na štednju i sve to što treba da uradi u novom budžetu za 2009. godinu.
Takođe, sada su pregovori sa MMF. Narodna banka Srbije praktično formira međubankarsko tržište, koje u ovom trenutku ne funkcioniše. Pitanje je koliko će dugo Narodna banka moći da brani ovakav kurs. Juče je intervenisala sa 30 miliona evra, iz dana u dan to čini, u poslednjih sedam dana to je bilo preko 200 miliona evra. Mi smo sigurni da će guverner politikom koja je vođena u prethodnom periodu uspeti da odbrani kurs.
Ali, treba razmisliti o ideji, pošto je u ovom trenutku misija MMF ovde, a ona je već intervenisala u Mađarskoj sa dvadesetak milijardi, Međunarodni monetarni fond i svetske međunarodne finansijske institucije ne raspolažu neograničenim sredstvima, trebalo bi razmisliti da li postoji potreba i za nekom eventualnom pozajmicom koja bi bila obezbeđena, jer ako se javimo kasno, kasnije možda nećemo moći da privučemo sredstva.
Kažem, treba razmisliti, a to ćemo sve videti. Mi smo to predložili danas i nadamo se da će Skupština, i predsednik Narodne skupštine, i svi mi zajedno preuzeti odgovornost koju imamo prema zakonima u ovoj zemlji.

Gospodina Palalić, izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici,  u okviru amandmana koji je podneo moj uvaženi kolega Dejan Mirović zaista je prilika da se razgovara o tome na koji način Vlada Republike Srbije vodi politiku evropskih integracija, vodi politiku pristupanja EU, naravno da se razgovara o radu Kancelarije za pridruživanje EU i kakvi su dometi i efekti te politike otkada je formirana nova Vlada.
Da podsetimo da je predsednik Vlade Mirko Cvetković u svom ekspozeu u definisanju šest prioriteta buduće Vlade buduće koalicije na prvo mesto stavio, kako je navedeno, evropsko opredeljenje Srbije. Dosta nejasan, opširan pojam, koji je trebalo da nas ubedi u to da će evropske integracije, ono što je bio ključni motiv kampanje najveće stranke u vladajućoj koaliciji, biti osnova i temelj politike Vlade.
U okviru tog eskpozea, kada je došlo do razrade te tačke, rečeno je da će Srbija do kraja 2008. godine ili eventualno početkom 2009. godine, tačno tako piše, pročitajte ekspoze, postati kandidat za članstvo u EU.
To je ono što je navedeno, to je no što je obećano, to je ono za šta je mandat dobila nova Vlada u Narodnoj skupštini početkom jula.
Mi smo kao DSS u toku diskusije o tom ekspozeu, i to želimo da podsetimo, ukazali na niz stvari koje će se događati, a koje su upravo vezane za evropske integracije i za ono što bih mogao da nazovem jedan veliki spor koji država Srbija ima sa EU.
Posledice tog spora, koji nije rešen na vreme, a mogao je biti rešen prilikom pregovaranja o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, mi sada vidimo u nizu koraka koje preduzima EU, a na koje Srbija i Vlada Republike Srbije, koja je, kako je navedeno, proevropski opredeljena, nema odgovor.
Imali smo činjenicu ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u Narodnoj skupštini, protiv koga je glasala DSS u jednoj euforičnoj atmosferi. Iščekivalo se stupanje na snagu Prelaznog sporazuma i pozitivnih efekata tog sporazuma na srpsku privredu.
EU nije donela odluku da taj sporazum stupi na snagu. U međuvremenu, dešavaju se neke stvari koje direktno zadiru u državni suverenitet Republike Srbije, na koje smo mi kao DSS upozoravali, i polako se nažalost približavamo kulminaciji toga.
To je legalizacija Euleksa, instaliranje Euleksa na prostoru KiM, koji je u direktnoj funkciji sprovođenja Ahtisarijevog plana. On nema drugu ulogu i drugu misiju nego upravo sprovođenje Ahtisarijevog plana.
Danas smo čak videli tekst u "Politici" da niko ne pregovara. To je na prvoj strani najuglednijeg srpskog lista, svi se ograđuju, niko ne pregovara o Euleksu. Niko ne zna da neko pregovara, a od najviših predstavnika EU slušamo kako je to, manje-više, gotova stvar.
U jučerašnjoj izjavi portparol Kristina Galjak je vrlo jasno rekla da se finalizuju pregovori i da je upravo Euleks u funkciji sprovođenja zajedničke akcije iz februara upravo kada je u pitanju instaliranje Euleksa, zajedničke akcije donete uoči proglašenja nezavisnosti Kosova.
To je realnost u kojoj se nalazimo. Danas imamo izjavu Volfganga Išingera, bivšeg pregovarača EU, koji je jasno rekao da je status Kosova rešen, to jest pretpostavljamo, kao predstavnik EU da je rekao da se s tim saglašava i EU, samo je sad potrebno da se Srbija i Kosovo dogovore oko toga kakvi će njihovi međusobni odnosi biti.
Da podsetimo da su u toku pregovaračkog procesa bila dva plana: jedan je bio faktički, legalizacija Euleksa, Ahtisarijev plan, a drugi je bio Išingerov plan. Srbija prihvata Euleks i sada očekujemo potpuno osnovano, a Volfang Išinger to najavljuje da Srbija u nekoj perspektivi prihvati i ovaj njegov drugi plan. To je jedan paket koji ne možemo da odvojimo i upravo smo svedoci te činjenice da Srbija polako ulazi u taj projekat nakon što je formirana nova Vlada.
Obratite pažnju na jedan momenat vrlo bitan, izveštaj Evropske komisije u Srbiji. Prvi put se spominje zahtev Srbiji da bude konstruktivna kada je u pitanju učešće Kosova i Metohije u regionalnim inicijativama. To je zahtev koji se upućuje državi Srbiji.
Mi smo u okviru rasprave o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju upravo ukazali da će biti zahtev Srbiji, u okviru politike koja se odnosi na regionalnu saradnju, da će Srbija morati da prihvati upravo ovo što se sada polako kao novi uslov Srbiji nameće, pored uslova koji se odnosi na saradnju sa Haškim tribunalom, a to je prihvatanje države Kosovo i u krajnjoj istanci i priznanje te države. Znači, vrlo indikativan izveštaj i ne bi trebalo niko u Narodnoj skupštini da drži zatvorene oči pred tom činjenicom.
Kada se uzme u obzir taj zahtev, prihvatanje Euleksa, najava Išingera da je to sledeći korak koji Srbija i predstavnici Srbije treba da urade, imamo jednu zatvorenu sliku. Imamo činjenicu da je prethodna vlada, na čijem čelu je bio Vojislav Koštunica, to odbila, i imamo činjenicu da nova Vlada sve to prihvata. U isto vreme, nikakav pomak po pitanju evropskih integracija se ne događa. To su vrlo konkretne činjenice od kojih niko u Srbiji ne može da pobegne.
Na kraju bih hteo da kažem, u ovoj borbi za Kosovo, Srbija je imala jednog snažnog saveznika - Rusku Federaciju. Neprihvatljivo i neshvatljivo je da se ključni projekti i privredna saradnja sa Ruskom Federacijom na sve moguće načine pokušavaju sprečiti. Primer za to je privatizacija JAT-a i gasno-naftni sporazum.
Želimo da kažemo još jednu stvar, Srbiji je neophodno čvrsto savezništvo sa Ruskom Federacijom koja sada promoviše novu politiku - politiku mnogopolarnog sveta. Srbija je u uslovima unipolarnog sveta, koji je druga država diktirala, došla u situaciju da joj se otima KiM.
Treba da imamo čvrsto savezništvo sa državom koja želi da gradi nove međunarodne odnose, odnose partnerstva, poverenja, uvažavanja suvereniteta i koja na tim principima želi da gradi odnose i partnerstvo sa Srbijom, da otvorimo vrata ruskom kapitalu, da otvorimo vrata saveznicima. Na taj način Srbija će biti na strani boljeg i pravednijeg sveta koji se u ovom trenutku promoviše od našeg partnera - Ruske Federacije.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 5, razdeo 3, amandman je podnela narodni poslanik Nataša Mićić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 26. stav 1. i 3. Zakona o budžetskom sistemu.

Da li neko želi reč? Gospodin Ostojić. Izvolite.

Predsednice, ministarko, koleginice i kolege, pre nekoliko dana usvojili smo Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije. Korupcija i borba protiv korupcije je tema gotovo svih političkih partija i političara. U proteklih nekoliko dana pokazali smo kolika je dubina korupcije u zemlji na primeru posrednika za gas, ali ne samo na tom primeru. Zato mislimo, a i zbog nekakvih signala ili mišljenja da je ta agencija u stvari pokušaj da se rasturi Savet za borbu protiv korupcije, Vladin savet, koji je osnovala još Vlada Zorana Đinđića.
Mislimo da je dobro što imamo agenciju, ali je i dobro da taj savet ojačamo, jer on prvo savetuje, dok agencija ima izvršna ovlašćenja i drugo, to je savet Vlade.
Po istoriji rada Saveta ne može se reći da Savet nije opravdao svoje postojanje i da mnoge stvari nije otvorio, pokrenuo i tako dalje, često ili uvek ne baš na zadovoljstvo Vlade, ni prve Koštuničine, ni druge, a ova objektivno još kratko traje da bi mogla da upadne nešto što bi bila velika korupcija.
Zato mislimo da treba nešto malo više novca odvojiti za Savet za borbu protiv korupcije. Odakle? Pa, u budžetu postoji novac za upravni sud. Nema ga.
Gospođo ministarko, i mi i vi znamo da ga do kraja godine neće biti. Taj novac predlažemo da se preusmeri u Savet za borbu protiv korupcije. To je negde otprilike 11 miliona dinara više za Savet. Mislimo da taj novac, koji je već predviđen za upravni sud, možda ste letos kada ste pisali budžet mislili ili vam je neko rekao da će se to desiti, ali sada smo ušli u novembar i neće se desiti, a pošto su to predviđene pare, znači samo preusmeravanje.
Kada dobijemo budžet, valjda ćemo ga dobiti do ponoći, onda ćemo videti koliko je za upravni sud, a verovatno će se 2009. godine i konstituisati, tako da je ovaj naš amandman, gde 11.260.000 dodajemo Savetu za borbu protiv korupciju, vezan za jedan budući amandman gde predlažemo brisanje ovog upravnog suda koga nema, a ima novca, pa će opet otići u rezervu verovatno, a rezerva je ionako nekoliko puta povećana u odnosu na povećanje budžeta.

Da li još neko želi reč?

Gospođa Milica Vojić-Marković.

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo, podržavam ovaj amandman i DSS stoji iza toga da ovaj amandman mora da bude prihvaćen, pre svega zbog naše situacije.
Nama je poznato da smo prema izveštaju Grekos svrstani na 85. mesto od 180 zemalja sa indeksom korupcije 3,4, kao na primer Uganda, Albanija, Panama, Senegal, što znači da je Srbija sa zaista visokim stepenom korupcije. Naravno, taj izveštaj je dugo skrivan od svih nas, i narodnih poslanika i građana Srbije.
Da se nešto valja iza brega postalo je jasno kada je gospodin predsednik na svom glavnom partijskom odboru rekao da će se obračunati sa korupcijom u svojim redovima i onda je krenulo da najboljeg gradonačelnika hapsimo i pričamo o svemu tome, a istovremeno gospodin Tadić nam je svojevremeno obećao i rešenje afere Bodrum, koja je takođe jedna vrlo čudna afera koja nikada nije razrešena.
Potpuno je jasno da mi moramo da počnemo da se obračunavamo sa korupcijom u zemlji i potpuno je jasno da moramo da stanemo iza bilo koje organizacije, institucije koja se ovim poslom ozbiljno bavi. Imali smo jednu koja se tim poslom ozbiljno bavila, nismo uvažavali preterano njeno mišljenje.
Sada kada nam ona predstavlja problem, jer objavljuje informacije koje nisu baš za javnost, mi ćemo je ukinuti i onda ćemo tražiti da pravimo novu koja će počinjati iz početka, i svaki put ćemo imati taj isti prelazni period od nekoliko godina, dok nešto ne počne da funkcioniše, pa kad počne, mi ćemo ga ukinuti.
Povodom toga, moram da kažem još jednu stvar za koju mislim da je izuzetno važna, jer vidim da ljudi gledaju ovu sednicu Skupštine, javljaju se tražeći pomoć za neke vrlo jednostavne stvari, koje su zaista u njihovim životima nepremostivi problemi.
Nama se javio jedan gospodin iz Krupnja koji kaže da je sramota kako se troši budžet i kako se narodna sredstva rasipaju, a on koji živi u Krupnju, opština Krupanj, kaže - opština Krupanj nema sredstava da plati opštini Loznici 30 hiljada mesečno za korišćenje usluga dnevnog boravka za moje dete, a oni se razbacuju novcem.
Objasniću o čemu se radi, jer je pre nekoliko godina gospodin takođe tražio pomoć ovde u Skupštini, od svih poslaničkih grupa, da mu pomognemo da razreši problem.
Radi se o jednom samohranom ocu, koji sam gaji svoje teško obolelo, invalidno dete, zbog toga ne može da radi, zbog toga spada u onu kategoriju građana onih više od 70% građana koji gajeći svoje dete ne mogu da stiču sredstva za život na bilo koji drugi način od svog rada i žive od pomoći države.
Pomogli smo mu da dete smesti u ustanovu dnevnog boravka, koju mala opština Krupanj nema i onda šalje dete u Loznicu, ali se sada pojavljuje problem da ta opština Krupanj ne može da plati 30 hiljada, koliko koštaju mesečno usluge koje opština Loznica pruža. Moram da kažem još jednu stvar. On od tih svojih sredstava koje država daje plaća i lekove koji nisu na listi lekova koji mogu da budu dati besplatno.
Kada pogledamo na onoj stavci u budžetu dve milijarde i 700 miliona za skijališta Srbije, a u tom delu sam videla da se od tih sredstava pravi jedan zabavni park na jednoj finoj planini i da će glavna priča iz tog zabavnog parka biti Hari Poter, šta mislite, koliko tom roditelju i koliko tom detetu znači taj zabavni park i Hari Poter? Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? (Ne)

Na član 5, razdeo 3, amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 26. stav 1. i 3. Zakona o budžetskom sistemu.

Da li neko želi reč? Izvolite.