Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, nadovezujem se na ovo što je uvaženi kolega Jojić pominjao, ali mislim da je krajnje vreme da se napravi jedan carski rez u pravosuđu.
Čini mi se da sada postoji politička volja da se to uradi, da se odvoji žito od kukolja, jer čim dođe do priče o reizboru odmah oni koji su nesigurni i strepe za svoje pozicije i funkcije dižu glas i dreku.
Inače, taj set pravosudnih zakona, koliko sam iz medija obavešten, juče je usvojen na sednici Vlade i, prema tome, niko nije bogom dan da doživotno obavlja sudijsku funkciju. Gospođi ministar sam skrenuo pažnju na fiktivne kategorije apelacionih i upravnih sudova i ne znam šta će da bude sa tim parama. Bolje da se preusmere u druge delove pravosuđa, koji se možda muče i jedva sastavljaju kraj s krajem. Jasno je da do kraja godine oni neće biti konstituisani. Prema tome, ne znam šta te stavke, pogotovo enormne stavke za apelacione sudove, znače.
Povodom ovog prvog dela, sećam se onog vremena kada sam bio ministar pravde i kada je po osnovu, čini mi se, tadašnjeg člana 5. Zakona o sudovima, ministar imao mogućnost da pokrene inicijativu, ne da daje predlog nego da pokrene inicijativu koja je išla na Opštu sednicu Vrhovnog suda itd, za razrešenje pojedinih sudija.
Bilo mi je potpuno logično, jer ako su ljudi očekivali kadrovske promene svuda i lustraciju svuda, a nije se dogodila takoreći nigde, i to je razlog za krah DOS-a. Ali, u to sam iskreno verovao. Želeo sam da se obavi ta lustracija u pravosuđu. Kako?
Lepo, imali ste Gonzalesov izveštaj, gde su poimenično nabrojana imena sudija koji su učestvovali u izbornim krađama. Imali ste montirane političke procese, Pauk, Osa, suđenje Bleru, Klintonu, praznim foteljama i stolicama. Imali ste konačno izveštaj, koji je bar dobijalo Ministarstvo pravde o rešenim predmetima i o potvrdama prvostepene presude. Imate sudije kojima se potvrdi 10% presuda.
Znate, kolega Jojiću, jedino brza pravda je istinska pravda. Ne mislim da je jeres to što je bio predsednik na tom sastanku itd. Vlada je predložila set pravosudnih zakona, ovde će se održati rasprava. A pominjem opet onu narodnu, čovek se češe tamo gde ga svrbi. Oni koji strepe za svoje pozicije, oni počinju da dižu dreku. To je već viđeno.
Zašto reizbor? Sudije su bogom dane, pašće im kruna s glave, molim lepo, svako treba da snosi odgovornost za ono što radi, pa i sudije. Nisu oni polarni medvedi, nisu oni svete krave. Oni koji rade treba ih maksimalno nagraditi, dati im velike plate. To je bila moja logika. Oni koji nemaju pojma, neka idu na drugo mesto. Ne da ljudi sto puta godinama odlaze u sudove i nikada ne stignu do te toliko očekivane pravde.
Kako se ne bih javljao povodom ovog sledećeg amandmana oko Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, isti je član i vrlo ću kratko, a iritirao me malo kolega Krasić, ne zlonamerno, ali pomenuo je da sam ja valjda glavni krivac i vinovnik što Bruno Vekarić radi svoj posao.
Radi šire javnosti, Bruno Vekarić je portparol Specijalnog tužioca za ratne zločine. Bio je sekretar Ministarstva pravde i član mog kabineta. Uopšte nisam nikakav krivac. Ponosim se i što je sadašnja ministarka pravde Snežana Malović bila član mog kabineta, i što je Aleksandar Miščević sada državni sekretar... ako ste se ispričali, pa da ja nastavim ili dođite vi pa pričajte. Nije korektno. Non-stop pričate. Ne možete istovremeno, vi niste sposobni da radite dva posla istovremeno, ali dobro.
Dakle, Aleksandar Miščević državni sekretar za odbranu, Dušan Protić pomoćnik ministra za trgovinu, to je samo za mene satisfakcija. Šta radi Bruno Vekarić? Radi u jednom tužilaštvu i time se ponosim, što sam kao tadašnji ministar pravde bio tvorac i tužilaštva i suda za organizovani kriminal, i tužilaštva i suda za ratne zločine. Javnost je nepodeljena u oceni da su to najkvalitetniji pravosudni organi koje Srbija danas ima. To je, takođe, za mene neka vrsta satisfakcije.
Što se tiče ratnih zločina, šta je ideja bila osnivanja i tužilaštva i suda za ratne zločine? Bila je ideja da se onima koji su u naše ime činili zločine sudi ovde a ne u Hagu, da pokažemo i sebi i svetu da smo prošli tu katarzu, da zločin ne može da ima nacionalni predznak i da je teror-teror i da je zločin-zločin i da ne može da ima ime i prezime.
Kao što sam se borio da se na optuženičkoj klupi nađu čelnici OVK, i Haradinaj pre svega, i Čeku takođe, i Tači, tako sam želeo da oni koji su u naše ime činili zločine i osramotili vekove naše slavne istorije odgovaraju, ali pred našim pravosudnim organima. U to vreme to je bilo pozdravljeno.
Moram da vam kažem da sam imao obećanje tadašnjeg glavnog tužioca da se četvorici generala sudi pred tim sudom. Onda je usledila smena vlasti i onda je prva ideja bila da će taj sud biti ukinut, da se neke enormne pare podele porodicama haških optuženika itd. Onda je usledilo uzmicanje; kaže, ne, vi nemate volju ni dalje. Ako hoćete da ukinete taj sud, onda to nešto nije u redu.
Sad da vam kažem jedan mali detalj, jednu malu digresiju, a propo te teme. U avgustu sam bio u Maroku, naravno, ne kao Krišto tuđim parama, nego o svom trošku, nekako sam stigao do Malage, pa od Malage autobusom preko Marbelje i Al Džazirasa, pa onda trajektom do Tandžera ili Tanžera, a celu priču ponavljam iz jednog prostog razloga.
Zahvaljujući predusretljivosti našeg ambasadora, gospodina Mehmeda Bećovića, video sam i Rabat, i Marak, i Fes, i Meknes i Kazablanku, ali najprijatnije trenutke sam doživeo u tom Tanžeru. Zašto? Ambasador me je odveo u jednu vilu u kojoj živi jedna od pet-šest porodica ljudi iz mešovitih brakova iz Bosne.
Oni su, da ne bi uništavali svoje brakove, da ne bi uništavali svoje porodice, zajedno otišli u Maroko. I Ferid i njegova žena Gordana, i Ivan, i Vera, i Sead, i Branka, i Senida i Bekir, oni gledaju program, oni gledaju sada ovu skupštinu, oni vole Bosnu, vole Srbiju. Oni imaju i kuće, i vile i bazene, ali ih je busanje u patriotske grudi, i sa jedne i sa druge i sa treće strane, oteralo iz njihovih kuća, sa njihovih ognjišta u beli svet. Žive lepo. Ali, postoji neka nostalgija, postoji neka čežnja. Srce i duša su im ovde na ovim našim prostorima.
To pominjem sve iz prostog razloga što mora da postoji i da funkcioniše sud za ratne zločine da bi kaznili one koji su, ponavljam po treći put, u naše ime činili zločine. To se jednostavno ne sme činiti i taj prag i tu moralnu katarzu neminovno moramo da pređemo.
Šta se kod nas događalo? Mi nikada nismo potencirali, čak sam bio onako kao Don Kihot, prilično usamljen u onoj vladi u kojoj sam bio ministar, bez da mi je to bila obaveza, mojim saradnicima i meni. Prikupljao sam dokaze o zločinima čelnika OVK, o zločinima Nasera Orića, o zločinima Alije Izetbegovića i vodio pravi verbalni rat sa Karlom del Ponte oko toga.
Svi su drugi ćutali. Svi su ćutali, jer je ovde postojala ravnoteža zločina. Kao, ne dirajte vi nas za naše zločine, nećemo dirati ni mi vas.
Sećam se šta je Ulof Palme rekao, ono što sam malopre pomenuo, da je teror uvek teror i da je zločin uvek zločin i da se nikada ne mogu pravdati nekim tobože višim ciljevima i višim interesima. Zato nam je neophodna afirmacija i Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, a pre svega našeg suda za ratne zločine. Hvala.