Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, sigurno da je ovaj amandman, koji je uložio kolega Boris Aleksić, prihvatljiv i treba ga kao takvog prihvatiti od strane ovog parlamenta. Nastavio bih tamo gde sam malopre započeo neka svoja izlaganja, ali sam odustao od diskusije, pošto je ovo vezana materija - Haški tribunal, saradnja, kancelarija itd.
Odnos tzv. Haškog tribunala prema Hrvatima i Muslimanima nije kao što je to bilo prema građanima srpske nacionalnosti.
Niko iz najvišeg rukovodstva Hrvatske i Muslimansko-hrvatske federacije nije optužen za izdavanje naređenja da vrše zločine, verovatno samo zato što su u to vreme razbijanja SFRJ, pa i kasnije, bili sa neprijateljima srpskog naroda: Amerikom i Centralnom obaveštajnom službom NATO pakta.
Kada je u pitanju genocid, podsetiću šta je to genocid i da li se genocid i zločini jednako kvalifikuju i jednako sude. Navešću samo jedan primer: silovanje srpkinja u logoru Čelebić od strane Muslimana tužilac je okvalifikovao kao povredu običaja ratovanja, a ne silovanje, što inače čini kada je navodni izvršilac Srbin, optužujući ga za zločin protiv čovečnosti.
Ovakvo postupanje tužilaca bilo je prisutno od samog početka Tribunala. Tako od prvih 18 podignutih optužnica protiv osumnjičenih za navodne zločine sa prostora bivše SFRJ, 17 optužnica se odnosilo na Srbe, a samo jedna se odnosila na Muslimana.
Odnos Haškog tribunala prema SRJ dobro je poznat nama, dame i gospodo narodni poslanici, a i našoj široj javnosti. Podsetiću vas da su u istoriji svakog naroda i države Srbi mnogo puta bili suočavani sa najtežim iskušenjima. Više puta bio je ugrožen srpski narod i opstanak srpske države, iako ona nikada nije vodila osvajačke ratove, već se uvek branila od daleko jačeg neprijatelja. Srpski narod je uvek uspevao da odbrani svoj nacionalni identitet, slobodu i suverenitet. Podnoseći ogromne žrtve u oba svetska rata smo se borili protiv osvajača i svetskih dželata, od kojih neki danas učestvuju u finansiranju ovog prljavog rata protiv Srbije, a ranije protiv SRJ.
Navešću da je bilo podneto veći broj krivičnih prijava, odnosno 14 je bilo obuhvaćeno, od Bila Klintona, Toni Blera, Gerharda Šredera, Širaka, Havijera Solane, Vesli Klarka, Medlin Olbrajt, Ibera Vedrina, Jozefa Fišera, Robina Kuka, Džordža Robertsona, Rudolfa Šarpinga i drugih. Šta su oni uradili? Šta je NATO uradio i šta su saveznici uradili?
Iskoristili su NATO za svoju agresiju i okupaciju dela SRJ, a drugo, ubijali i nanosili teške telesne povrede i rušenje i patnju nezaštićenom stanovništvu cele tadašnje SRJ. Planirali, najavljivali i izvršili napade u želji da ubiju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, ali su ga ubili kada su ga odveli u Hag.
Planirali, najavili i izvršili napade u želji da ubiju i druge građane, uništili i oštetili privredne i društvene i kulturne i medicinske diplomatske i verske institucije na teritoriji cele Jugoslavije. Bombardovali i uništili objekte neophodne za život stanovnika Jugoslavije, koristili osiromašeni uranijum i kasetne bombe i ostalo zabranjeno oružje i teško ugrozili živote i životnu sredinu naših građana.
Uništili su mirotvoračku ulogu UN, kao i mir i stabilnost na Balkanu. Time su ispunjavali nameru da dugoročno ustanove vojnu okupaciju strateških delova Jugoslavije uz pomoć NATO pakta.
Dame i gospodo, da li je to genocid? Da podsetim, imam malo vremena, gospođo predsedavajuća izvinjavam se, da podsetim opet javnost i poslanike koji možda nisu razumeli ili nisu čuli ovo što sam rekao. Navešću samo jedan primer, silovanje srpkinja u logoru Čelebić od Muslimana tužilac okvalifikovao kao povredu običaja ratovanja, a ne kao silovanje, što inače čini kada je navodni izvršilac Srbin optužujući ga za zločin protiv čovečnosti.
To vam je pravda i zbog toga u Haškom tribunalu nema pravde. Zbog toga naša država nije trebalo da sarađuje sa Haškim tribunalom. Gospodin Batić je otišao kao član Vlade i on je stavio potpis da se isporuči i uhapsi Slobodan Milošević.
S druge strane, u Beogradu je pisana lažna optužnica protiv dr Vojislava Šešelja. Dr Vojislav Šešelj se brani uspešno u tom Haškom tribunalu. Protiv njega je ustala i kuka i motika da dokaže da je navodno počinio neki zločin. Nije on počinio nijedan prekršaj, a kamoli zločin. Od odgovara za verbalni delikt, pa i predsednik Trećeg pretresnog veća kaže jednom svedoku i tužiocu, pa normalno je kada je tako postupao gospodin Šešelj, zbog toga što je to normalno u političkoj kampanji da se može diskutovati i ukazivati na određene probleme u jednoj državi.
Dame i gospodo, Srbija je ugrožena, Srbija je bila okupirana, ali nadam se da dolaze nove snage u Srbiju, da će Srbija biti jednog dana slobodna država, a to joj garantuju srpski radikali dr Vojislava Šešelja.

Reč ima poslanik Slobodan Maraš.

Poštovano preostalo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici koji ste još uvek u sali, gospođo ministarka, član 104.
Hteo sam, gospođo predsedavajuća, da vas pitam, a isto tako i šeficu poslaničkog kluba DS, čemu ovo? Sada ću da vam obrazložim zbog čega ovo pitanje. Mi smo ovde od 10 sati jutros. Znam da žurimo. Pitam vas, u čemu je poenta? Imamo ministarku ovde koja će posvedočiti da je istina ovo što govorim, ali nju citiram.
Predlog budžeta za 2009. godinu je trebalo da bude sutra u Vladi. Ministarka je rekla, neće biti sutra, biće za 20 dana. Onda ćemo opet doći u situaciju da neki preko medija napadaju opoziciju da opstruira rad Skupštine. Vlada je ta koja kasni sa zakonima, Vlada je ta koja je neodgovorna.
Dolazimo u situaciju da u pet do devet ovde se licitira koliko još amandmana treba danas da prođemo da bude kvota. Sve.
Šta vi mislite, da mi nećemo izdržati, poslanici? Ali, čemu to? (Nada Kolundžija: Da bi stigli.)
Gde da stignemo, gospođo Nado? Zato što vam kasno stigne rebalans u Skupštinu, zato što ga kasno stavite na dnevni red. Tako će isto kasniti i Predlog zakona u budžetu, kao i prošle godine što je kasnio.
Samo vas pozivam, hajde, mogli ste zakazati sutra da radimo, subotom. Ode sede ljudi koji su i svi ovde koje pogledate u sali bar iz opozicije su učestvovali danas u raspravi više puta. Zaista im je stalo da pređu sve amandmane. Ovo sada sedimo besomučno do tri ujutru da bi se prošlo, zaista mislim da nije korektno i da gubi smisao.
Molim vas da iskoristite vaš autoritet, razgovarajte sa Vladom pa neka pošalju na vreme zakone. Brdo zakona oni kasne u dostavi Skupštini i onda posle optužujete poslanike opozicije da opstruiraju rad. Mislim da to nije, u krajnjoj liniji, korektno.
U redu, tu ćemo sedeti dokle god treba. Želimo da obrazložimo svoje amandmane. Vidimo da u nekim slučajevima postoji dobra volja Vlade da prihvati neki amandman. Trudićemo se u toku večeri da ubedimo i ministarku i ostali deo Vlade da prihvati još neki amandman koji su podneli, pre svega, uglavnom poslanici opozicije.

Nema povrede člana 104. Poslovnika. Kalendar Zakona o budžetskom sistemu je za Vladu propisan, a kalendar i rokovi za Skupštinu su propisani Poslovnikom. Datumi su razlikuju.
Saglasna sam sa primedbom o tome da se propita Vlada da li kasni i zašto kasni. Ali, to nije deo toka ove sednice i kalendar Zakona o budžetskom sistemu za Vladu važi za Vladu, a ne za Skupštinu. Nema povrede člana 104. Odluku o produženju vremena dali smo u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5, razdeo 5, amandman je podnela narodna poslanica Judita Popović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 92. Ustava Republike Srbije i članom 2. stav 1. tač. 1. i 6. Zakona o budžetskom sistemu.
Reč ima Judita Popović.

Gospođo predsedavajuća, predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, bilo je veoma interesantno pratiti ove diskusije u vezi amandmana koji su podneli poslanici opozicije.
Bilo je interesantno gledati stoicizam i mir poslanika vladajuće koalicije.
Nisam mogla da zaključim o kakvom miru se to radi, da li se radi o nekom miru, pasivnom odobravanju tih amandmana koji su se ovde čuli, ili se radi samo o običnom prisustvovanju nečemu što inače smatraju da je apsolutno nepotrebno i nekorisno.
Bilo je tu dosta amandmana koji su bili racionalni, koji su vrlo dobro obrazlagani i koji su jako lepo bili od strane ovlašćenog predlagača odbijani. Ti amandmani su, pre svega, ulagani iz tog razloga da se nešto promeni u celom konceptu budžetskom, pa i ovom rebalansu koji je predložen. Provejava kroz sve te amandmane da je sam rebalans budžeta koji je predložen veoma trošadžijski i da javna potrošnja ponovo skače do nekih granica koje će biti skoro nemoguće izdržati od strane građana.
Svi ti rebalansi budžeta na kraju se obijaju o ljude koji rade, zarađuju, plaćaju porez i pune taj budžet. Amandman koji sam podnela ispred Liberalno-demokratske partije jasno ukazuje na tu činjenicu da se ovim rebalansom ništa drugo ne traži, nego se traži samo – daj još novce.
To je ono, jednostavno srpski rečeno, apsolutno ne interesuje me ništa drugo osim novca. Kako drugačije protumačiti predlog predlagača zakona da se rebalans izvrši i u smislu dopuna sredstava za upravni sud i apelacione sudove.
Mi vrlo dobro znamo da trenutno nemamo ni upravni sud ni apelacione sudove, da Vlada i Skupština nisu donele određene odluke na osnovu kojih bi ti sudovi profunkcionisali. Kako stoje stvari, ni sledećih dva meseca ni Vlada ni Skupština neće doneti te odluke, pa zaista ne vidimo razlog zašto bi onda povećavali sredstva za upravni sud i apelacione sudove; podvlačim, ti sudovi nisu u funkciji.
Amandmanom smo predložili na koji način bismo mogli ta sredstva da iskoristimo. Prvo, jednostavno što se upravnog suda tiče, nema razloga da se isti finansira, jer isti ne postoji. Prema tome, trebalo bi da se briše taj predlog za upravni sud.
Što se apelacionih sudova tiče, svesni smo toga da bi trebalo ta zgrada u Nemanjinoj da se rekonstruiše, da se nešto renovira, pa bismo se složili da se jedan deo sredstava usmeri u tu svrhu. Međutim, što se troškova zarada zaposlenih tiče, izdatke za socijalna davanja, za te famozne usluge iz ugovora, smatramo da je potpuno nepotrebno da se sredstva unapred izdvajaju, jer napominjem, apelacionih sudova nema.
Dakle, vi možete da se čudite koliko god hoćete, gospođo poslanice, to je vaše pravo, a moje pravo je da obrazlažem amandman koji sam podnela u ime LDP. Obično nisam toliko netrpeljiva i ne volim da komuniciram sa poslanicima na bilo koji način da oni reaguju na moje izlaganje, ali čisto me iritira ceo taj pristup tim amandmanima koji su se čuli danas i koji će se još čuti do ne znam koliko sati večeras, a i u toku proteklih dana.
Jer smatram da je u ovoj skupštini pre svega bitan onaj interes državni, a ako je bitan interes državni, onda bi trebalo valjda zajednički da radimo na iznalaženju zajedničkih rezultata na koji način da smanjimo troškove, a da postignemo zajedničke ciljeve u unapređivanju te naše zajednice.
Mi smo pročitali u novinama da je ovaj rebalans budžeta u stvari jedan kompromis, jedno kompromisno rešenje. Meni je žao ako je taj kompromis urađen na štetu građana, zato što je verovatno kompromis rađen između dve strane na štetu treće strane.
Zato je interesantno gledati na koji način reaguje koalicija koja je na vlasti i koja apsolutno nije našla za shodno da na bilo koji amandman, bilo koje političke stranke, izađe i kaže neku svoju argumentaciju zašto smatra, jer pretpostavljam da podržavate taj Predlog zakona o rebalansu, da je predloženi amandman u suprotnosti sa zakonom, u suprotnosti sa pravom voljom predlagača, u suprotnosti sa logikom, sa ekonomski i ostalim interesima ove zajednice.
Smatramo da je ovaj amandman, ako ništa drugo, racionalan i da je usmeren u interesu građana, a mislim da smo mi ipak ovde zbog građana.
Možda to demagoški zvuči, ali i činjenica što ćemo mi do duboko u noć, a počeli smo u 10,00 sati, raditi, što znači kada već popušta koncentracija, kada su ljudi umorni, kada više ne mogu ni da prate ni svoje misli, a kamoli misli onoga koji izlaže, mislim da je i to problem, jer trebalo bi malo ozbiljnije da se pristupi rebalansu budžeta.
A videli smo da je taj predlog zakona veoma problematičan, sa veoma puno stavki, koje će dodatno da povećaju javnu potrošnju, a ništa drugo nije pogubnije za ovu državu od porasta javne potrošnje.
Znamo da je finansijska kriza u svetu, znamo da je ona stigla i kod nas, bez obzira koliko se to amortizuje od strane ljudi iz vlasti, znamo da će to ostaviti posledice i po našu privredu, a mi u takvim uslovima predviđamo rast javne potrošnje. Mislim da je to krajnje neodgovorno.
Da završim, predlažem ipak da se ovaj amandman usvoji.

Da li još neko želi reč? Narodna poslanica Nada Kolundžija, pa narodni poslanik Žutić, pa Srđan Spasojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, morate da razumete da je pozicija većine da između argumentacije uglavnom opozicije koja podnosi amandmane i argumentacije Vlade vladajuća koalicija zauzima stav na osnovu onih argumenata koji nju uveravaju u ispravnost odluke koju treba da donesu.
To što mi ne ulazimo u polemiku sa podnosiocima amandmana nije zbog toga što ignorišemo amandmane ili zbog toga što omalovažavamo napor poslanika opozicije da utiču na predloženi rebalans budžeta, ali ono što opredeljuje naš stav, i mislim da nema potrebe da se u izvesnoj meri uvredljivo izražava u odnosu na stav parlamentarne većine, jeste činjenica da se mi u nekim slučajevima opredeljujemo za argumentaciju opozicije, te podržavajući tu argumentaciju tražimo u razgovorima sa predstavnicima Vlade načine da prihvatimo takve amandmane, ali nažalost u većini slučajeva argumentacija Vlade za nas je dovoljno snažna da se mi opredelimo da ne prihvatamo neki amandman.
I opet ponavljam, činjenica da ne polemišemo sa predstavnicima opozicije nije zbog toga što ignorišemo napore opozicije koji su uložili, ulažući amandmane. Samo bih prosto molila da u našim međusobnim odnosima ne stvaramo atmosferu koju mi ne želimo da proizvedemo i ničim nismo proizveli.
Što se tiče nezadovoljstva opozicije brojem prihvaćenih amandmana, vi morate razumeti da je budžet jedan vrlo specifičan akt koji se donosi usklađivanjem u Vladi Republike Srbije, da je prostor za intervencije na budžetu uvek mali.
I da podsetim samo, to se naravno ne odnosi na vas, već na one poslanike koji su bili vladajuća većina, a sada prigovaraju kako je Vlada neosetljiva na argumentaciju opozicionih poslanika i ne prihvata amandmane, da je ta prethodna Vlada od sto i nešto amandmana prihvatila četiri amandmana, od kojih su bila dva Vladina.
Dakle, prosto, mi hoćemo da budemo vrlo korektni. Tamo gde mislimo da postoji prostor da podržimo predloge opozicije, mi to radimo zaista sa punim uverenjem da je argumentacija u redu i da je moguće prihvatiti. Jer ovde se radi i o tome da li je nešto moguće ili nije moguće prihvatiti. Hvala vam.

Narodni poslanik Žutić.
Videla sam, poslaniče. Javio se narodni poslanik Spasojević i narodni poslanik Žutić. Dobićete svi reč. Prozvan je pre nego što ste vi podigli Poslovnik.

Poštovani poslanici, novosadski kantautor bi zapevao "Ko te ima, taj te nema" vezano za ove virtualne budžetske troškove. Za nepostojeće sudske institucije moglo bi se zapjevati "Ko te nema, taj te ima". Nema upravnog suda i apelacionih sudova, ali se traže novci za te institucije, tobože za plate zaposlenih, socijalna davanja i druge prinadležnosti.
Više puta u Skupštini govorio sam o antiustavnom stanju u sudstvu, o nepostojećoj mreži sudova u Srbiji koji su predviđeni ili nepredviđeni Ustavom i Zakonom o sudovima iz 2001. godine.
Zakon i Ustav idu po onoj narodnoj "Ko u klin, ko u ploču". Nije mi jasno zašto vi koji ste obnašali vlast punih osam godina niste doneli evropske, pravosudne zakone.
Da krenemo od Ustava Srbije iz 2006. godine. U članu 143, koji govori o vrstama sudova, istaknuto je da sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti, bez isticanja imena tih sudova. Imenski se ističe samo Vrhovni kasacioni sud kao najviši sud u Republici Srbiji.
Zašto se toliko škrtarilo na riječima jer mi nije jasno jer se radi o samo par naziva sudova? Odredbe Ustava o sudovima su nedorečene, skromne i što je najgore one su i dan-danas, posle dvije godine, u dobroj meri pravno provizorne.
Naime, propisano je formiranje Vrhovnog kasacionog suda. Koliko je meni poznato danas postoji samo Vrhovni sud Srbije koji silom prilika, pošto ne postoji drugostepena sudska distanca, ne postoji apelacioni sud, obavlja sudeću i ništeću funkciju presuđivanja. Zbog toga je normalno Vrhovni sud Srbije zatrpan brojnim neriješenim predmetima.
Po Ustavu dakle nije posebno apostrofirano formiranje okružnih i apelacionih sudova, niti upravnog suda. Zakon o sudovima iz 2001. godine u mnogo većoj meri je odustao da poštuje tradicionalnu državno-pravnu istoriju Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, jer navodi potrebu osnivanja okružnih apelacionih sudova, upravnog suda i Vrhovnog suda Srbije.
Zakon iz 2001. o sudovima uopšte ne pominje vrhovni kasacioni sud, a i zašto bi kad postoji apelacioni sud kao vrhovna sudeća vlast. Njime je zadovoljena i nužna, neophodna trostepenost suđenja, kao demokratska tekovina evropskog pravnog modernizma. Dakle, po meni, Srbija bi trebalo u potpunosti da sačuva svoju bogatu pravosudnu tradiciju čuvanjem sudskih institucija koje su utemeljene pre više od 160 godina.
Da podsetim, Vrhovni sud je osnovan daleke 1846. godine. Godine 1855. on menja ime u Vrhovni kasacioni sud. Pošto su onovremeni pravni eksperti, pisci zakona, uvidjeli da je to pomalo rogobatan naziv, 1858. godine obnarodovan je Zakon o Kasacionom sudu koji je obnašao trećestepenu sudsku funkciju. Dakle, naziv vrhovni je bio suvišan, pošto je vrhovnu sudeću vlast vršio apelacioni sud, koji je osnovan daleke 1840. godine.
Srbija je normalno imala i upravni sud, koji je osnovan takođe 1840. godine. Svi navedeni sudovi djelovali su do 1945, kada se ukidaju od strane jugoslavenskih komunističkih vlasti. Poznato je da je apelacioni sud ukinut negde u septembru 1945. godine. Državni savjet je ukinut takođe te godine i umesto njega su formirani upravni sudovi.
Kasacioni sud je ukinut, a umjesto njega je formiran Vrhovni sud Srbije kao drugostepena sudska distanca.
Dakle, nestala je tekovine Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije o trostepenosti sudskog postupka. Nažalost, tako je bilo i u postbrozovoj miloševićevskoj eri, ali i u današnjoj petooktobarskoj demokratiji. Dakle, de jure predviđeno je obnavljanje sudske srpske tradicije, ali de fakto i dalje imamo nedemokratski dvostepeni sistem suđenja bez potpune sudske mreže.
Zakon, dakle, predviđa osnivanje apelacionih sudova i upravnog suda, ali ti sudovi, kao što sam rekao, naprosto ne postoje. Međutim, Vladinim budžetlijama to ne smeta, već upravo nerazumno traže novce za nepostojeće virtuelne sudove. Tvorci ovog dodatnog budžeta uopšte se ne osvrću na opravdani amandman gospođe Judite Popović iz LDP-a, ne prihvataju ovaj amandman, iako je u obrazloženju amandmana istaknuto da su novci određeni za nepostojeće sudove.
Koleginica Judita Popović na kraju logično predlaže da se novčana sredstva namenjena nepostojećim apelacionim sudovima i upravnom sudu namijene za troškove vezane za osnivanje budućih apelacionih sudova. Istina, u obrazloženju amandmana Vlada ističe, citiram - mogućnost izvršavanja aproprijacija kako bi se stvorili uslovi za početak rada ovih sudova.
U Predlogu zakona trebalo je dakle napisati da se traže sredstva za osnivanje novih sudova, a ne da se traže pare za plate zaposlenih, doprinose i drugo, pošto zaposlenih nema. Dakle, ovo je jedna čista virtuelna kategorija.
Na kraju, dakle, ja sam za obnovu srpske pravosudne tradicije, obnavljanje apelacionih sudova, upravnog suda. Da podsetim na Zakon o Skupštini iz 1858. godine, koji ovih dana proslavljamo kao jubilej. Zanimljivo je da u tom zakonu, u prvom paragrafu piše - Skupština narodna se sastoji iz narodnih poslanika, prezidenta Kasacionog suda, dva prezidenta apelacionih sudova itd. Dakle, Skupštinama su i u to vreme prisustvovali predstavnici visokih srpskih sudova. Nažalost, takvi sudovi danas uopšte ne postoje.
Na kraju, jedna intervencija vezano za skupštinski život. Mi smo već iz neznanja proslavili 150-godišnjicu prvog zakona 28. oktobra 2008. godine. Skupštinski zakon je stvarno datiran na 28. oktobar 1858. godine, međutim, on je datiran po starom Julijanskom kalendaru. Dakle, pravi datum promovisanja prvog zakona o skupštini je 9. novembar po Gregorijanskom kalendaru.
Dakle, mi bi trebalo 9. novembra proslaviti taj dan. Dobro, mi smo ga jednom proslavili, imali smo dobar koktel, sad imamo šansu za još jedan koktel. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Spasojević.