Gospođo predsednice, član 104. Ali, pre nego što počnem o tome da govorim mislim da je dobro što ste došli ovde, da prosto rešimo ovu dilemu.
Reklamirajući povredu Poslovnika po članu 100, potpredsednica Narodne skupštine, gospođa Gordana Čomić mi je objasnila da nije bilo povrede člana 100.
Član 100. glasi: "Narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika".
U tom trenutku prethodni govornik je bio šef poslaničke grupe Za evropsku Srbiju gospođa Nada Kolundžija. Posle njenog izlaganja, nekoliko poslanika DSS, NS i SRS su podigli Poslovnik želeći da govore povodom njenog izlaganja. Gospođa Čomić je dala reč poslaniku SRS da govori o amandmanu.
Reklamirao sam tu vrstu povrede Poslovnika. Gospođa Čomić meni odgovara da povrede Poslovnika nije bilo. Hajde da rešimo tu dilemu, da vidimo da li je bilo povrede Poslovnika ili nije bilo povrede Poslovnika. Mi tvrdimo da jeste. Dakle, kako neko može da dobije reč da govori o amandmanu, ako je pet-šest poslanika diglo Poslovnik tražeći da govori o povredi Poslovnika, da govori povodom izlaganja šefa poslaničke grupe Za evropsku Srbiju gospođe Nade Kolundžije?
To je suština problema, sve dalje je bio pokušaj gospođe Čomić da potpuno obesmisli rad ove skupštine. Ona to ne radi samo večeras, ona to radi danima, kad god je tu na mestu predsedavajućeg, ona polemiše sa poslanicima, objašnjavajući im po četiri-pet minuta neke stvari koje mi znamo iz Poslovnika. Kada bi se to vreme sabralo, verujte da bi to bio skoro ceo jedan dan, hajde da vidimo koliko to košta građane Srbije i poreske obveznike.

Gospođa Donka Banović.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, nekako bih htela da zamolim i tražim od poslanika koji čine vladajuću većinu u ovoj sali da se ne ljute na poslanike opozicije, zato što poslanici opozicije rade svoj posao, podnose amandmane na predloge zakona, a stvar je Vlade i ministra koji je prisutan da prihvati ili ne.
Čak mislim da je današnji dan protekao dobro, u smislu da smo prilično puno posla i uradili. Čak smo i čuli, u najavi doduše, da ministar finansija, gospođa Dragutinović, možda i planira da prihvati jedan amandman, to je amandman moje koleginice iz DSS Milice Radović.
Poslanik obrazlaže svoj amandman, pokušava da vas ubedi, ako ubedi, ubedi, ako ne, bože moj, vi ste vlast. Tu je gospođa Dragutinović, hoću možda da joj se na neki način zahvalim, pretpostavljam u ime svih nas; ne da joj se zahvalim, želim da je kritikujem što nije prihvatila više amandmana, što uopšte nije prihvatila amandmane, ali je pokazala da je jedna vrlo strpljiva osoba, zato što je čitav dan u ovoj sali, zajedno s nama, a mi smo počeli da radimo u 10,00 časova, a sada je 22,30, tako da je to jedan od retkih ministara iz ove vlade koja je celo vreme u ovoj sali.
Javila sam se po članu 225. Želim da postavim konkretno pitanje gospođi Čomić, potpredsedniku Skupštine, koja je do maločas predsedavala - šta znači glasno traženje stenografskih beležaka mojih kolega poslanika iz DSS ili opozicionih poslanika, što traži to tako glasno? Ona traži da vidi diskusije, da pročita diskusije poslanika Petkovića, Šormaza, Milice Vojić-Marković itd. Šta znači to?
Molim vas, da li to gospođa Čomić planira da pročita naše diskusije, pa da ih onda ocenjuje ili je to neka vrsta zastrašivanja. Upozoravam poslanike koji su diskutovali, 7. novembra je zvanično tromesečje, tako da vi budete pažljivi, ukoliko sada vaše diskusije budu ocenjene jedinicom, onda smo mi u velikom problemu. Šta znači ta izjava gospođe Čomić, dajte mi na uvid diskusije poslanika DSS?

Gospodin Šormaz.

Ponovo po članu 104. Smatram da je zaista narodni poslanik Nada Kolundžija veoma teško uvredila dostojanstvo Narodne skupštine.
To što ona smatra da Narodna skupština treba da bude samo servis Vlade za štancanje predloga zakona i ništa drugo, iako po Ustavu možete videti čitav spisak nadležnosti koje ima Narodna skupština, a ne samo zakonodavna aktivnost, često i vi govorite o tome, o prednosti zakonodavne aktivnosti Narodne skupštine u odnosu na ostale obaveze koje ima po Ustavu.
Izvinjavam se što sam prethodni put govorio duže od tri minuta, pa ste me vi onako prekinuli. Dobio sam pozive građana koji kažu da se nije čulo do kraja šta sam govorio. Govorio sam o tome kako su uređene države EU prema kojoj mi stremimo, koliko znam, sve poslaničke grupe ovde žele da Srbija jednog dana bude deo EU. Imamo razliku u strategiji i načinu na koji mislimo da do toga treba doći. Jedna od takvih je da mi iz DSS želimo da imamo Narodnu skupštinu kakve su i narodne skupštine u zemljama članicama EU.
Dao sam primer jedne velike zemlje, kakva je Poljska, kako se tamo usvaja budžet. Ponoviću to: tri čitanja budžeta, to tako oni zovu, tri rasprave o budžetu, ne jedna nego tri rasprave o budžetu. Do 30. septembra mora da stigne prva u proceduru, ako ne stigne raspisuju se izbori, ako Vlada ne da predlog. Ministar prisustvuje samo prvoj načelnoj raspravi.
Druga je u Sejmu, dvodoma je skupština, 460 poslanika daje svoje amandmane. Koliko mi imamo amandmana, 80 i nešto. Tamo bude po 900 amandmana na budžet narodnih poslanika i nikome ne pada na pamet da ih proziva zbog toga što podnose amandmane, a onda se ide u Senat, sto senatora daje svoje amandmane, posle trećeg čitanja se glasa i to mora sve da se završi do 30. januara. Ako se ne završi do 30. januara pada vlada, raspušta se Skupština u Poljskoj i onda se ponovo ide na parlamentarne izbore.
Ovde se povećava deficit, zadužuje se država, trošimo više nego što možemo, dajemo pare na besmislice i kada govorimo onda nam se drži predavanje, onda smo zbog toga kritikovani, a što reče malopre i poslanica Donka Banović, čak nam se i preti. Već sam dobio dve pretnje zbog izlaska za govornicu. Praktično ovo shvatam pretnjom što je rekla gospođa Čomić da ona hoće da čita, ne znam šta sam rekao, po Poslovniku.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Neka se preti, Donka, nema problema. Navikli smo mi na to. Pokušavali su i mandate da nam oduzmu, pa nisu uspeli. Neka se nastavi i sa pretnjama. Mi radimo u interesu građana.

Reč ima Vladan Jeremić.

Poštovani građani Srbije, vi koji danas na svetog Luku još pratite ova dešavanja u Narodnoj skupštini Srbije, a inače je 22 sata i 35 minuta.
Javio sam se po povredi člana 100. poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Ono što je prethodni predsedavajući u ovoj, pa sve manje smisaonoj, raspravi koju vodimo, započeo, nastavila je i gospođa predsednik Skupštine Slavica Đukić-Dejanović i to uglavnom po pitanju svih prethodnih poslanika, SRS, DSS, NS, LDP.
Ali se ovog puta javljam pre svega zbog svog kolege Borisa Aleksića, koji je takođe reklamirao povredu člana 100. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, gde jasno, decidno stoji da je predsednik Narodne skupštine dužan da da objašnjenje o onome, dakle o čemu je govornik naveo kao povredu Poslovnika. Naravno, to nije učinjeno ni jednom prilikom, a da ne govorim o tome da je ujedno povređen i stav 4. člana 100. Poslovnika, gde se traže da posle objašnjenja predsednika Narodne skupštine, ako narodni poslanik ostane i dalje pri tvrdnji da je Poslovnik povređen, da će Narodna skupština bez pretresa odlučiti o tom pitanju u danu za glasanje.
Naravno, ni to se ne dešava, pa ću odmah iskoristi to svoje pravo da tražim da se u danu za glasanje odluči o tome da li je predsednik Narodne skupštine, odnosno u ovom slučaju i predsedavajući bio dužan da, nakon reklamiranja člana 100. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, da poslanicima da da objašnjenje koje su zatražili.
Kažem opet ne znam da li ovo uopšte više ima smisla, s obzirom da ovoj raspravi o rebalansu budžeta trenutno prisustvuje ukupno 12 od 128 poslanika vladajuće koalicije. Tek toliko da se zna koliko je kome stalo do ovakvih zakonskih akata.
Hvala i nadam se da ćete uvažiti ovu moju primedbu vezanu za stav 4. člana 100. Poslovnika.

Htela bih da učinim jedan predlog, da se vratimo na rad po amandmanima, da danas dođemo do strane 51, to je do amandmana na član 5. razdela 9.15 i 54, koji je podneo gospodin Šormaz, da sutra počnemo, odnosno u ponedeljak tim amandmanom, ako se slažete. Što znači da biste bili slobodni već sada.

Šalim se malo, ali ajdete da se dogovorimo da radimo po ovim amandmanima.

Na član 5. razdeo 5. amandman je podnela narodni poslanik Milica Radović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li gospođa Radović želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici ministarstva, javila sam se po amandmanu za koji sam čula da postoji najava da se možda prihvati, takva uveravanja nisam dobila od ministra i to je upravo razlog zbog čega ja sada obrazlažem svoj amandman.
Naime, amandman je podnet na član 5. razdeo 5. kojim se traži da se sa stavke troškovi putovanja apelacionih sudova sredstva u iznosu od 19 miliona dinara prenesu na stavku stalni troškovi opštinskih sudova.
Smatram da je amandman vrlo smislen, iako mi je jako neprijatno da to govorim za svoj amandman, jer on polazi od činjenice, da apelacioni sudovi ne postoje.
Oni su ustanovljeni zakonom 2002. godine, ali su od tada šest godina faktički prolongirano njihovo formiranje. Poslednji rok za formiranje apelacionih sudova je bio 1. januar 2007. godine, ali je i taj rok prekoračen.
Faktičko stanje je takvo da su u rebalansu budžeta predviđena sredstva za putne troškove sudija apelacionog suda, za koje sam prethodno rekla da ne postoje. Meni nije poznato da je izabran ijedan sudija apelacionog suda, niti on uopšte postoji.
Kada je već tako, zar nije dobro da ova sredstva koja su namenjena za jednu nepostojeću instituciju prenamenovati na taj način da se opštinskim sudovima pomogne da oni, u skladu sa svojim mogućnostima, unaprede uslove svog rada i uopšte materijalni položaj, za koji sigurno svako od naših građana i mi pojedinačno znamo koliko je težak.
Četiri godine sam radila u pravosuđu, dve godine kao pripravnik u Trećem opštinskom sudu, a posle dve godine kao stručni saradnik u Drugom opštinskom sudu. Mogu da kažem da mi je izuzetno dobro poznata situacija koja vlada u sudovima. Naime, možda našoj javnosti nije dovoljno poznato, ali ću u izlaganju da se koncentrišem na beogradske sudove, jer je to nešto što mi je poznato, ne mogu da zadirem u problematiku sudova u unutrašnjosti, jer se u to lično nisam uverila, iako imam dosta informacija.
Danas javnost verovatno ne zna da sudija parničar u proseku ima oko 300 predmeta u radu, sudija krivičar između 150 i 300 predmeta u radu, a istražni sudija oko 500 predmeta u radu. Radi se o aktivnim predmetima, što se kaže živim predmetima. Da bi oni bili završeni, okončani u nekom razumnom roku, neophodno bi bilo da sudije sude svaki dan.
Prosto, to nije situacija u našim sudovima zato što ne postoje adekvatni uslovi za rad sudija, ne postoji dovoljan broj sudnica i sudije su prinuđene da sude svaki treći dan. To je upravo činjenica i informacija koju naši građani imaju, i to je informacija zbog čega oni imaju apsolutno opravdan razlog da negoduju, jer se to kasnije održava na nešto što njih direktno zanima, a to je upravo frekvencija zakazivanja ročišta, odnosno samih pretresa.
Pored toga što ne postoje adekvatni uslovi za rad u pogledu broja sudnica, ne postoje ni adekvatni uslovi kada su u pitanju sami kabineti. Imamo situaciju da danas u jednom kabinetu sedi po troje sudija, plus stručni saradnici, plus sami sudski pripravnici. Da li neko misli da u takvoj situaciji jedan sudija može adekvatno da se spremi za sudeći dan i da li neko uopšte može da zamisli jednog sudiju da u takvim uslovima piše svoju presudu?
Kada je u pitanju materijalni položaj zaposlenih u sudskoj administraciji, tu je stanje mnogo gore. Zbog javnosti moram da navedem neke podatke koji se odnose na mesečne zarade zaposlenih u sudskoj administraciji, da bi znali u kako teškom materijalnom položaju su ti ljudi. Zapisničar ima platu od 16.049 dinara, referent 18.135 dinara, dostavljač 17.011 dinara, stručni saradnik u rasponu od 32.579 do 40.630 dinara.
Takođe, smatram da je apsolutno nedopustivo da postoji ovakva disproporcija između primanja sudija, sa jedne strane, i primanja ostalih sudskih zaposlenih, sa druge strane.
Ne bih želela da ovim putem i ovom prilikom budem nedovoljno dobro shvaćena. Naravno, ne zalažem se za to da se plate sudijama smanje, oni rade izuzetno odgovoran posao, njihove plate treba da budu i veće, ali isto tako treba uvažiti i činjenicu da zaposleni u sudskoj administraciji primaju izuzetno niske mesečne zarade i njihov položaj prvenstveno treba da se popravi.
Takođe je nedopustivo, u situaciji kada se u rebalansu budžeta predviđa ogromna javna potrošnja od 44% bruto društvenog proizvoda, da ova vlada nema ama baš nikakav sluh za zaposlene u sudskoj administraciji. Budžet je napravljen tako da je svako od predstavnika vladajuće koalicije sve što je zaželeo, faktički, u njega stavio. Šta god je bilo ko od predstavnika vladajuće koalicije u predizbornoj kampanji obećao, to je našlo svoje mesto na rashodnoj strani budžeta.
Takva je, nažalost, situacija i sa penzijama. Obećano je da će penzije biti na nivou od 70% prosečne neto zarade u Srbiji. Od tog obećanja nije bilo ništa. DSS je na to ukazivala još od samog početka, kada su penzioneri došli kod nas sa zahtevom da se formira vlada koja danas ne postoji. Mi smo im tada otvoreno rekli da je zahtev nerealan i da sama privreda ne može da izađe u susret ovakvom jednom zahtevu zato što on prevazilazi njene mogućnosti. Nisu nam poverovali, ali su sada apsolutno uvereni u to da od njihovog zahteva neće biti ništa.
Ovde se radi o brutalnoj obmani penzionera, koja je usledila upravo zbog toga da bi se ova vlada i formirala. Za razliku od penzionera, kojih ima 1.700.000 i čije je glasove trebalo pridobiti, Vlada se nije dodvoravala radnicima u sudskoj administraciji, jer je unapred u javnosti stvoreno mišljenje o sudu, govorim o celokupnom sudskom aparatu, kao o nečemu što je izuzetno loše, neefikasno i skroz korumpirano. Naravno, ne delim ovakvo mišljenje zato što situaciju poznajem iznutra.
Činjenica je da postoji određeni broj sudija koji ne zadovoljava uslove samog stručnog i možda odgovornog rada, ali to je problem koji može da se reši. Nikako ne mogu da pristanem na to da se celokupno pravosuđe kvalifikuje na ovakav način.
Imajući u vidu da će početkom novembra Evropska komisija da podnese izveštaj o stanju reformi u Srbiji, gde unapred znamo da će najnegativnijom ocenom da bude ocenjen rad parlamenta i rad sudskog aparata, Vlada je brže-bolje juče usvojila set pravosudnih zakona, gde su neke od novina u ovim predlozima zakona apsolutno neustavne.
Ako se, pod izgovorom neophodne reforme pravosudnog sistema, uvode nova rešenja čiji je ustavno-pravni osnov vrlo sumnjiv, onda sam potpuno uverena da to ne može da doprinese stvaranju i razvitku pravne države, koja treba da garantuje poštovanje demokratije, vladavinu prava i obezbeđivanje uslova za nezavisan rad sudija, u pravom smislu te reči.
U tom setu pravosudnih zakona polazi se od reizbora, nečega što je možda našlo svoje utemeljenje u javnosti. Moram da ovom prilikom ukažem na ono što iz Društva sudija Srbije upozoravaju već dugi period, a to je da pitanje reizbora ne nalazi svoje uporište u Ustavu. Ono nije pravno utemeljeno, a samim tim ni društveno nije opravdano, jer se reizborom sudija nikako ne može promeniti suštinski problem koji postoji u samom sudstvu.
Bilo bi dobro da se uvaže primedbe Venecijanske komisije da se ovi zakoni usklade sa međunarodnim standardima i da se pruže čvrste garancije za nezavisnost sudske funkcije.
Još jedna od novina koja je predviđena u ovom setu pravosudnih zakona je i ta da se ukida više od sto opštinskih sudova. To je nešto što može da deluje vrlo šokantno ne samo za ljude koji rade u sudovima nego uopšte za javnost.
Postavlja se pitanje koji su kriterijumi opredelili Vladu na ovakav jedan potez. Da li Vlada zna koliko će zaposlenih ljudi u pravosuđu tog trenutka ostati bez posla?
Stanje u pravosuđu, ukoliko se usvoje ovakvi predlozi zakona, postaće haotično.
S jedne strane, imamo apelacione sudove koji nisu formirani, a s druge strane se ukida više od sto opštinskih sudova. Amandman koji sam podnela prvenstveno polazi od uvažavanja realnosti da ne postoje apelacioni sudovi i od uvažavanja činjenice da u opštinskim sudovima vlada izuzetno teška situacija kada su u pitanju uslovi rada i kada je u pitanju uopšte materijalni status zaposlenih u sudskoj upravi.
Jednostavno, nisam zadovoljna obrazloženjem koje je Vlada uputila na ovaj moj amandman, jer ono ne polazi od uvažavanja realnosti, ali se nadam da ima još uvek prostora za moguću ispravku ovog obrazloženja.
Najiskrenije se nadam da će Vlada ovaj amandman i prihvatiti. Hvala.

Po amandmanu prvo gospođa Kolundžija, pa gospodin Maraš, pa vi.