Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 4, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Balint Pastor.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, danas već peti dan raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Vi ste, gospođo Malović, imali priliku da čujete jako puno amandmana u vezi s nekim sudovima koji će biti ukinuti. Tu su se javljali i poslanici iz opozicije i poslanici s ove strane sale.
Samo ću vas podsetiti da smo mi iz SVM-a podneli nekoliko amandmana i da smo govorili o tim amandmanima. Suština tih amandmana jeste da opstane Prekršajni sud u Bačkoj Topoli, Osnovni sud da se očuva u Bačkoj Topoli, kao i u Senti i Bečeju.
Izneli smo više argumenata u prilog opstanku ovih sudova. Naravno, ne želim da ponavljam te argumente. Rekao sam da ima više grupa tih argumenata, da tu ima i istorijskih argumenata, ima i geografskih, ima i argumenata u vezi sa službenom upotrebom jezika nacionalnih manjina u sudskim postupcima, a ima i određenih socioloških razloga za očuvanje ovih sudova.
Rekli smo i to da ne osporavamo ceo koncept reorganizacije mreže sudova i javnih tužilaštava i rekli smo više puta da smatramo da smo podneli samo one amandmane za koje smatramo da ne remete ceo sistem. Kao primere sam naveo, recimo, sud u Kanjiži, ili sud u Adi, ili sud u Temerinu, u vezi s kojima nismo podneli amandmane, zbog toga što smo smatrali da biste, podnošenjem amandmana o očuvanju tih sadašnjih opštinskih sudova, mogli da izvedete zaključak da ne poštujemo ceo sistem reorganizacije mreže sudova koji je izradilo Ministarstvo pravde. Mi to nismo želeli.
S druge strane, smatramo da opstankom ovih sudova ne remetimo ceo sistem i da ima jako puno argumenata koji govore u prilog opstanku ovih sudova.
Pre nekoliko dana, moj kolega Laslo Varga vam je poklonio deo jedne mape. Siguran sam da imate taj deo te mape. Još uvek se nadam da ćemo na kraju ove rasprave, za nekoliko dana, moći da spojimo taj deo koji vi čuvate i ovaj malo veći deo, koji je kod nas, i da neće ostati ta rupa na mapi AP Vojvodina, koju ste vi, nažalost, u Ministarstvu pravde, planirali u pravosudnoj mapi AP Vojvodina. Naravno da takvih rupa ima i na drugim područjima Republike Srbije.
Upravo sam iz tih razloga rekao, pre nekoliko dana, da nije realno očekivati da se usvoje samo amandmani SVM-a. Ne bi bilo realno, štaviše, ne bi bilo ni pošteno da mi, kao deo vladajuće koalicije, uslovimo podršku ovom zakonu usvajanjem naših amandmana i da kažemo – što se tiče ostalih područja Republike Srbije, neka se poslanici snađu kako žele.
Kažem i s ovog mesta, mi se zalažemo za to da budu prihvaćeni naši amandmani u vezi s Vojvodinom, da nestane ta rupa koja je predviđena u pravosudnoj mapi, ili u pravosudnoj mreži AP Vojvodina. Isto tako, da budu prihvaćeni neki amandmani opozicije i da te, eventualne, rupe nestanu i sa drugih područja Republike Srbije.
Želim i ovom prilikom da ponovim, ne smatram da bi bila katastrofa da Republika Srbija od 1. januara 2010. godine nema 34 osnovna suda, nego da ima, recimo, 42. Tim rešenjem ne bismo doveli u pitanje reformu celog sistema mreže sudova, jer trenutno u Srbiji ima 138 opštinskih sudova. Vi planirate opstanak 34 takva suda. Mislim da ne bi bila katastrofa da ostanu 42, ili 43 suda. Mislim da imamo argumente za to i prihvatanjem ovih naših amandmana i još nekih amandmana opozicije taj zakon bi bio mnogo, mnogo bolji i sigurno bi bio usvojen velikom većinom narodnih poslanika.
Želim da kažem još nekoliko stvari. Vi ste, gospođo Malović, rekli da građani neće morati da putuju. Mi nismo ni tvrdili da će građani morati da putuju, ali smo tvrdili nešto drugo. Znamo kako stvari funkcionišu u Srbiji i dan-danas.
Neke institucije se mogu ukinuti za sekund. Rekao sam, sada želim da ponovim, mnogo je lakše ukinuti sudske jedinice nego sudove. Bojimo se sledeće stvari. Za pet ili 10 godina, možda nećete vi biti ministar u tom trenutku, možda će biti neka druga vladajuća većina u Narodnoj skupštini, ali, postoji osnovana sumnja, tako da kažem, ili mogućnost, da sledeća vlada, ili jedna od sledećih vlada, za pet ili 10 godina, predloži izmene i dopune ovog zakona i da u tim izmenama i dopunama predloži sledeće – ukidaju se sudske jedinice.
To je jedan realan problem. Zbog toga mi predlažemo da ne dovedemo u pitanje ceo sistem reforme i racionalizacije mreže sudova, ali da ipak očuvamo još neke sudove, one sudove za koje postoje argumenti za njihovo očuvanje. Nije isto da li će u jednom mestu postojati sudska jedinica ili će postojati sud. Zalažemo se za to da opstanu sudovi, a ne sudske jedinice, tamo gde za to ima istorijskih, geografskih, socioloških i svih drugih razloga.
Mogli da čujemo argument jednog poslanika iz vladajuće većine da treba ukinuti ove sudove zbog toga što u malim mestima, u malim sudovima, beogradski advokati ne mogu dobijati sporove.
To je vrlo opasna rečenica. Mogao bih i da kažem ko je to, ako insistirate, gospođo Malović, reći ću vam ko je to rekao s ovog mesta. Biće prilike i sledećih dana, treba da ostavim nešto i za sledeće dane, pošto će ova rasprava još potrajati. Mogu i stenografske beleške da donesem, ali nije mi to cilj.
Samo vam tvrdim, odgovorno, da je jedan poslanik, inače advokat iz vladajuće većine, rekao da beogradski advokati ne mogu, a rekao sam da je Beograđanin, dobiti sporove u malim mestima, zbog toga što postoji povezanost između sudija i građana, stranaka u sporu, u tim malim mestima.
To je sigurno tako. Problem je, da li mi tu zastupamo interese beogradskih advokata, ili zastupamo interese građana Srbije, a i tih građana. Znate, svi advokati su građani, ali nisu svi građani advokati. Mi bi trebalo da zastupamo interese svih građana Republike Srbije, a posebno građana sa teritorije onih opština i gradova čiji sudovi se ukidaju.
Želeo bih da pročitam nekoliko rečenica iz preporuka SO Bečej, od 21. novembra 2008. godine, da biste videli da ovo o čemu pričamo nisu samo naši argumenti, nego su i argumenti građana i lokalnih čelnika određenih lokalnih samouprava.
Prošle nedelje sam čitao odlomke iz zaključaka sa sednice SO Bačka Topola. Govorili smo i o Sudu u Senti, o Bečeju još nismo govorili. Sada ću pročitati nekoliko rečenica iz preporuka SO Bečej, usvojenih 21. novembra 2008. godine.
"SO Bečej izražava svoje najenergičnije neslaganje sa takvim predlogom kojim bi ova opština ostala bez opštinskog suda, kao jedine preostale državne institucije koja daje i oslikava značaj opštine Bečej, njen ponos i važnost kao budućeg regionalnog, turističkog, školskog i privrednog centra."
U ovim preporukama se govori i o tome da se samostalnost pravosuđa u Bečeju meri vekovima, od vladavine Marije Terezije itd., te istorijske argumente ću preskočiti, ali kaže dalje ovako: "I u prošlosti, i u sadašnjosti, ali, ubeđeni smo, i u budućnosti, jedno od merila značaja i jačine snage jedne sredine, lokalne samouprave, opštine, biće i ostaće činjenica da li ima svoj samostalni sud ili ne."
Slažemo se duboko s ovom konstatacijom i ovu grupu argumenata smo nazvali sociološkom grupom argumenata. Kaže se da je Bečej višenacionalna sredina, sa oko 41.000 stanovnika, ali područje osnovnog suda u Bečeju, koji smo mi predložili, imalo bi više od 100.000 stanovnika, sa ovim ostalim opštinama koje bi pripadale ovom području.
Ovim preporukama se, dalje, govori o propisanim zadacima obezbeđivanja ravnopravnosti pisma nacionalnih zajednica na njenoj teritoriji i govori se da, od ukupno 9 sudija, na koliko Opštinski sud u Bečeju ima pravo, samo jedan sudija zna mađarski jezik, a i on sledeće godine odlazi u penziju. To je opasna stvar, jer ste vi, gospođo Malović, tvrdili, odnosno ne vi, nego Ministarstvo pravde, da će se ukinuti oni sudovi gde postoji mali broj sudija, ali se ne bih složio da se sud gde postoji 9 sudija smatra malim sudom. Zbog toga smatramo da bi, između ostalih, i Osnovni sud u Bečeju trebalo da opstane, ne kao sudska jedinica preglomaznog Osnovnog suda u Novom Sadu, nego kao samostalni sud.
U ovim preporukama se govori još da se, umesto da se vodi politika decentralizacije, podizanja značaja lokalnih samouprava, sa vraćanjem njihove bespravno oduzete imovine, oduzimaju svi atributi koji bi ove opštine u budućnosti činili značajnim centrom, gradom i opštinom. To je u suprotnosti sa deklarisanim programima koji teže ka evropskim vrednostima, ali i ovo je već politika.
U ovom svom obraćanju sam želeo da ukažem na one argumente koji su stručno utemeljeni, o argumentima koji govore o tome da je u interesu celog pravosuđa da sudovi u Bečeju, Bačkoj Topoli i Senti opstanu kao osnovni sudovi i od 1. januara 2010. godine.
Mi se još uvek nadamo da je moguće da ovi naši amandmani budu prihvaćeni, da još jednom ponovim, da budu prihvaćeni i neki amandmani iz opozicije i da vi, kao Ministarstvo pravde, omogućite narodnim poslanicima da glasaju za predlog zakona koji je stručno utemeljen i koji nije protivan interesima onih građana, koje mi, bez obzira na to da li dolazimo iz opozicionih stranaka ili iz stranaka koje čine vladajuću većinu, zastupamo u Narodnoj skupštini.
Ova rasprava će sigurno trajati bar još dva dana, još uvek se nadam da je moguće da prihvatite ove amandmane. Hvala.

Reč ima poslanik Nikola Savić.

        Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se povodom amandmana koje su podneli kolege narodni poslanici: Laslo Varga, Pastor Balint, Kovač Elvira i Fremond Arpad na 4. član Predloga ovoga zakona, gde se predlaže da se tačka 15. menja, tako da stoji: ''Viši sud u Novom Sadu, za područja Osnovnog suda u Novom Sadu i Osnovnog suda u Bečeju'', i da se menja 23. tačka, koja treba da glasi: "Viši sud u Subotici, za područje Osnovnog suda u Bačkoj Topoli, Osnovnog suda u Senti i Osnovnog suda u Subotici".
Moram da kažem da SRS podržava ovaj amandman na Predlog ovoga zakona, podržava i sve druge amandmane, pogotovo podržava amandmane koje su podneli predstavnici nacionalnih manjina, jer svi mi dobro znamo da su područja gde dominantno žive predstavnici nacionalnih manjina – područja s određenim specifičnostima i ako negde i treba da se popusti, onda to svakako treba da se uradi u tim područjima.
Moram da priznam da je Vlada Republike Srbije na jedan umesan način uposlila ovu skupštinu i narodne poslanike, da razglabamo, evo, ne znam već koliko vremena o ovim zakonima, dok oni ne ispeglaju budžet Republike Srbije. Pošto su napokon uspeli da na neki način smire, umire, možda i namire Dinkića, a bogami, možda, još nekoga, jer znamo da ima i rezervnih igrača, koji sede na klupi, jedva čekaju da uskoče u igru, sada taj predlog budžeta putuje prema Narodnoj skupštini i prema narodnim poslanicima. Čim se steknu uslovi da predlog budžeta dođe u ovu salu, pred narodne poslanike, ukoliko se ova sednica ne završi s ovim zakonima, verujem, biće prekinuta, jer budžet je, naravno, važniji.
Jeste budžet najvažniji za jednu državu, ali budžet je osnovni zakon, koji se donosi svake godine, i valjda svaka vlada i svaki građanin ove zemlje zna da budžet treba da se donosi u propisanom roku, osim u uslovima određenih elementarnih nepogoda, vanrednog stanja itd.
Kada ova sednica bude prekinuta da bi se počela rasprava o budžetu, postavlja se pitanje – šta smo radili ovih nedelju, ili dve nedelje,
koliko će već biti tada, a suština je u tome da smo pravili paravan Vladi dok ona ne završi svoj posao, s kojim neopravdano kasni. Možda je cilj ove vlade ili ove skupštine bio da se promovišu i neki poslanici vladajuće većine iz nekih manjih mesta, koji su se prvi put povodom ovog zakona javljali za skupštinskom govornicom i, moram da priznam, to su radili s pravom, barem kada je u pitanju zakon o kome se govori.
Da se malo vratim na suštinu ovog zakona. Ponavlja se jedna te ista priča s ove govornice o svim ovim zakonima i samo se menjaju nazivi geografskih mesta, menjaju se nazivi zakona, imena narodnih poslanika, a sve ostalo je isto.
I povodom jednog drugog amandmana sam rekao, sada ću ponoviti – kada bi, kojim slučajem, Poslovnik dozvoljavao da se vodi objedinjena rasprava o amandmanima, kada je u pitanju ovaj zakon o kome trenutno raspravljamo, komotno bismo mogli da o svim amandmanima odjednom ispričamo, jer suština se svodi na isto.
Gde je efikasnost rada ovog parlamenta? Vidimo da za efikasnost rada nije kriva opozicija, odnosno poslanici opozicije, kako to želi da se prikaže u javnosti, nego, evo, konkretno, na primeru ovog zakona, vidi se da je to Vlada, jer suština ovih zakona je da se popuni ovo prazno vreme do usaglašavanja Nacrta budžeta. Fudbalskim rečnikom rečeno – da se stane malo na loptu, dok budžet ne dođe pred narodne poslanike.
Zaboga, niste bili iznenađeni što će ovoliki broj amandmana biti podnet na ove zakone?! Jednostavno, ne može se zamisliti ni poslanik vlasti, ni poslanik iz opozicije, pogotovo iz manjih mesta gde ukidaju sudove, a da ne napiše, ili, u najgorem slučaju, da ne podrži amandman na Predlog zakona koji se odnosi na ukidanje suda, osnovnog ili bilo kog drugog, u mestu iz kog dolazi.
Zato, kada je u pitanju ovaj zakon, ne bih voleo da sam u koži nekih narodnih poslanika vladajuće većine.
Pošto je ovde prisutna gospođa Malović, ministar, želeo bih da joj uputim jedno pitanje, ili jednu sugestiju. Gospođo Malović, zaista, još jednom, s ove govornice, izražavam divljenje vašoj upornosti da prisustvujete sednicama Narodne skupštine. Ali, moram da vam kažem da sam dobio provereno obaveštenje da se vrši strahovit pritisak na Okružni sud u Nišu da donese pozitivnu odluku na žalbu koju su podneli bivši poslanici SRS-a, poslanici DS-a i poslanici stranke G17 plus, oni koji su predstavljali opoziciju u SO Aleksinac, da se jedna legitimna odluka, koja je doneta u SO Aleksinac, kojom su oduzeti mandati bivšim narodnim poslanicima SRS-a, promeni. Molio bih vas da uzmete ovo najozbiljnije u razmatranje i da proverite ovaj slučaj.
Iskreno se nadam, imajući u vidu kako su do sada postupali s ovom i sličnim predmetima sudije Okružnog suda u Nišu, kao i da su to časne sudije, da neće podleći pritiscima, ali kada je ova vladajuća većina i ova konstelacija stvari u pitanju, nisam baš siguran. Hvala.

Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS-a je osam minuta.

Ipak bih se vratio na ovaj amandman. Ovim amandmanom se, praktično, sledi nešto što je ranije predloženo, a odnosi se na član 3. To je, konkretno, amandman kojim su obuhvaćeni: Viši sud u Novom Sadu, Viši sud u Subotici i odgovarajuće izmene.
Neću da ulazim sada u detalje šta se sve menja, ali je interesantno nešto što ovde provejava. Provejava da su se ljudi koji su pisali amandmane, narodni poslanici, rukovodili nekim principom, bez obzira na to što je motiv za podnošenje amandmana kod poslanika vlasti bio obećanje, razgovor, uvažavanje situacije u mestu odakle dolaze, što je, pre svega, neki odraz lokalpatriotizma. Slično je, možda malo na drugačiji način, to bilo prisutno i kod poslanika koji su u opoziciji. Ali, u suštini, ovi amandmani se, ipak, zasnivaju na nekom principu za koji se može reći da je poprilično objektivan, za razliku od Predloga zakona, gde teško možemo da nađemo da se princip dosledno primenjuje. Naravno, to stvara ovu situaciju da se amandmanima traži uređenje, sređivanje i poboljšanje.
Balint je lepo rekao, verovatno je asocirao na neku hipotetičku situaciju kroz nekoliko godina, šta bi sve moglo da se desi. Ne mora da bude za nekoliko godina. Kažem vam da ovaj zakon neće da zaživi, jer ovaj zakon, jednostavno, ne prihvata vreme, teritorija, ljudi koji treba ovaj zakon da sprovedu.
Ovo je jedna nemoguća misija, koja treba da zadovolji trenutne političke interese, da se ne priča o KiM-u, da se još malo odloži ovo pitanje Statuta Vojvodine. Bog je poslao ovu finansijsku krizu za Tadića i njegov režim, jer je to neki novi izgovor da se prolongiraju neke stvari. Nema korenitih promena u našem društvu, jedino se ponovo vraćamo u nešto što se naziva partijska država.
Prosto sam iznenađen, s obzirom na to da je juče u Subotici bio Glavni odbor DS-a, Pastore, mogli ste da organizujete ljude, rukovodstvo opštine, da dođu do Subotice, jer gospodin Tadić je tamo nešto radio, kao što je Tito radio. Tito je održao govor u Splitu, juče je Boris održao govor u Subotici. Tito je poslao pismo, svi su se tresli. Pre nekoliko dana Boris je poslao pismo.
(Momir Marković, s mesta: Niko se nije tresao.)
Kako niko? Krišto je vrisnuo. Tako se to u Srbiji radi, od plenuma do plenuma, od petoletke do petoletke, Brionski plenum, govor u Splitu, govor u Subotici, Titovo pismo.
Znači, gospodo poslanici, građani, sudije, tužioci, jedina adresa gde može da se završi kako treba jeste Boris Tadić. Vi pričate uporno – gospođa Malović ovde zastupa, pa, uporno zastupa. Zašto? Zato što je to u okviru neke strategije i tu postoji, kao, neko pokriće za tu vrstu upornosti. Strategija pogrešna, ali pare date iz inostranstva. Pare nisu date iz inostranstva da naprave dobro, nego da bude loše. To znamo. To vam je isto kao onaj sir u mišolovci, on je uvek džabe, da bi se neko uhvatio.
Mi nemamo tu projekciju budžeta za 2009. godinu. Ali, mi nemamo ni završne račune budžeta za sedam-osam godina.
Postavlja se pitanje – kako može da se pravi budžet za 2009. godinu kada ne znamo šta je bilo 2005, 2006, 2007, itd. da ne ređam?
To je ta vrsta primitivizma koja je zavladala u Srbiji, prostakluk, necivilizacijsko ponašanje, gaženje po svim, ne samo demokratskim tekovinama, nego gaženje po ustavnosti i zakonitosti. Ali, nažalost, to se u Srbiji predstavlja kao uspeh. Stoga, neko, umesto da izvuče minuse, izvlači pluseve. Sve je obrnuto i tumbe stavljeno.
Zato kažem, interesantan je i ovaj predlog zakona i ove tendencije koje idu – mora da se čuva radno mesto, to je nalog. Vidim, neki su shvatili ovde, ušli kao narodni poslanici i čuvaju radno mesto. Kako je rekao Tadić, ima ih 20, čuvaju radno mesto, baš ih briga za Ustav i zakon. Znači, i građani, i sudije, i tužioci, bez obzira na Ustav i zakon, možete da čuvate svoje radno mesto, imate primer u Narodnoj skupštini. To je to uvrtanje.
U Tadićevom govoru nije bilo mesta za Ustav, zakon, disciplinsku odgovornost. Ne, prioritet je čuvanje radnog mesta. Nije on mislio na onih 500.000 radnih mesta koja nisu otvorena, da se ona čuvaju. Ne, on je mislio na postojeća radna mesta. Što se tiče onih 500.000 radnih mesta, to je bilo samo tokom izborne kampanje. Posle toga, to ne važi. Vidite, iz takve jedne brutalne laži neko izvuče neku korist, trenutno, i tera dalje, a Srbija sve manja i manja. To je ta opasnost kada neki pobede. Kada neki pobede, Srbija je izgubila. To je vrlo jednostavna priča.
Bilo je tu govora o svemu i svačemu, ali stičem utisak da je Božidar Đelić radio na ovom zakonu, mada na nekim mestima vidim da postoji neki njegov revanšizam, ovo što je Vjerica pričala o Tutinu, itd.
Đelić se hvalio da je prošao nekim krajom. Vi se sećate, ušao je i u viceve. Kada je hteo da pokaže kako je veliki ekspert, stane na nekoj poljani službenim kolima, izvadi laptop i kaže seljaku: "Znaš šta, ja ću da ti izračunam preko laptopa koliko imaš ovih ovaca ovde. Imaš toliko i toliko''. Seljak kaže: "Pa, kako si tako pametan"? On odgovori: "Saberem sve noge, pa podelim sa četiri, i toliko imaš ovaca". Seljak kaže: "Čiča te časti. Izaberi jedno, pa stavi, da imate vi u Beogradu da se gostite". On uhvati, stavi u prtljažnik i krene, a čiča juri i kaže: "Vraćaj mi šarplaninca, pogrešio si!"
Takvi su eksperti koji su pisali ovaj zakon, takvi eksperti, koji ne znaju šta je šarplaninac a šta ovca. Taj je ''zavozio'' film da je mnogo pametan. Došle pare iz inostranstva, napravila se strategija, on će da napiše zakon – napisao zakon. Znači, sve ove amandmane, sva ova izlaganja – na radni sto Borisa Tadića, jer on je jedini koji može da povuče.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 4, amandman s ispravkom zajedno su podneli narodni poslanici Judita Popović i Slobodan Maraš.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, pre svega, ispred Poslaničkog kluba LDP-a, htela bih da čestitam Kurban bajram svim građanima koji slave islamski praznik.
LDP je podnela i ovaj amandman na član 4. predloženog zakona, jer je on logična posledica amandmana koji smo podneli na član 3. Kao što postoji logika između prvog i drugog amandmana, postoji logika i od strane predlagača, koji je odbio i ovaj amandman, shodno tome da je odbio i amandman na član 3. Dakle, što se logike tiče, to bi bilo u redu. Međutim, mi sada imamo šest sudova na teritoriji AP Vojvodina koji preuzimaju nadležnost 26 opštinskih sudova sa iste teritorije.
Šta to znači? To znači da mi ovaj zakon ne možemo da posmatramo potpuno odvojeno od ostalih zakona iz ovog seta pravosudnih zakona o kojima je ova skupština je raspravljala i o kojima će još raspravljati. To znači da će, umesto 26 opštinskih sudova, sada suditi 6 tzv. viših sudova.
Da ostavimo celu tu demagošku priču oko ustanovljene mreže sudova na teritoriji Srbije. U stvari, trebalo bi da se koncentrišemo na činjenicu da u nadležnosti opštinskih sudova ostaju, po novom zakonskom predlogu, predmeti i što se tiče parnice, i što se tiče krivice "manjeg značaja", ali i jeste manjeg značaja. Parnični sudovi će suditi predmete koji su manje vrednosti, a krivični sudovi će suditi predmete u kojima je zaprećena manja, odnosno manje stroža kazna.
Prema tome, svi oni "značajniji" predmeti, što se tiče revizijske vrednosti za parnične predmete, ili strože kazne za krivične predmete, prelaze u nadležnost viših sudova i onda dolazimo do tog rezultata – da se, umesto 26 opštinskih sudova koji su do sada sudili predmete koji su u domenu revizijske vrednosti parnice ili nešto malo strože kazne, što se krivice tiče, to stavlja na teret šest sudova.
Malopre je jedan kolega poslanik ponovo spominjao tu crnu rupu koja se pojavljuje na teritoriji AP Vojvodine što se tiče mreže. Redukovanjem broja viših sudova na šest na teritoriji ove pokrajine, ta rupa se još više širi od one rupe koja je predviđena za mrežu osnovnih sudova, jer, umesto osam, tamo smo imali i sud u Vršcu i sud u Kikindi, govorim o osnovnim sudovima, ovde više nemamo ni to. Tako su se, bukvalno, sudovi koncentrisali na rubnim područjima, s izuzetkom, recimo, Zrenjanina i Pančeva.
Dakle, 26 sudova je sudilo, bili su prilično opterećeni u Vojvodini i, normalno, imali su velike probleme oko toga da poštuju neke rokove što se tiče suđenja i što se tiče pisanja odluka. Sada mi to, sav taj teret prebacujemo na, bukvalno, šest sudova.
Možda bi taj problem mogao da se reši ukoliko zaista postoji prava volja da se ovim setom zakona dovrši započeta reforma pravosuđa. U to bismo poverovali ukoliko bi ove zakone sledila bar još dva zakona, a to su – zakon o javnom beležništvu i zakon o izvršnom postupku, koji bi izmestio bar izvršenje sudskih odluka iz nadležnosti osnovnih sudova, odnosno bivših opštinskih sudova.
Dakle, rasteretili bismo sudove, buduće osnovne sudove, ukoliko ovi zakoni zažive. Time bismo uradili jednu dobru stvar i, možda, delimično anulirali ove posledice koje se mogu očekivati zbog zakona o mreži sudova.
Zakon o beležništvu je jako bitan, zato što bi u znatnoj meri smanjio nadležnost osnovnih sudova, dakle, rasteretio bi i te sudske jedinice, koje će se osnivati umesto ranije postojećih opštinskih sudova, u mestima gde se ukidaju opštinski sudovi.
Možda bi, onda, deo diskusije koji smo ovde čuli postao bespredmetan, a znatno bi se poboljšala dostupnost sudova, odnosno pravde, građanima, odnosno institucionalno rešavanje njihovih problema, što se ove problematike tiče.
Dakle, reforma pravosuđa ne može da se iscrpi ovim setom zakona, ne možemo da se tu zaustavimo, ne možemo da se zaustavimo na pola puta, tako što ćemo zakone doneti, izglasati i odložiti njihovu primenu, a možda do primene nikada i ne dođe. Ne možemo se zaustaviti da ne radimo na donošenju novih zakona, koji bi morali da dopune predložena rešenja i poboljšaju očekivane rezultate.
Prema tome, kada govorimo o vojvođanskim sudovima, ja bih posebno naglasila da se kompletna argumentacija LDP-a, što se tiče ovih rešenja mreže sudova, odnosi i na sudove na celoj teritoriji Srbije. Jer, koliko god Vojvođani imali potrebe za jednim realnim pristupom pravdi i sudu, takvu potrebu imaju i svi građani ove države.
Prema tome, ostajemo pri tome da ovaj zakon o mreži sudova ne možemo podržati, zbog određenih loših rešenja u njemu koja će imati, najverovatnije, teške posledice po mrežu i organizaciju sudova na teritoriji Srbije. Međutim, apelujemo na vladajuću koaliciju da nastavi reformu u pravosuđu, da bismo napokon došli do nekog rešenja koji će biti u najvećem interesu građana Srbije.

Hvala, gospođo Popović.       
Reč ima narodni poslanik Momir Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su svi poslanici, a i građani Srbije koji prate ovaj prenos uvideli jednu šemu, jedan šablon i jednu prevaru. Tako je bilo i kad smo usvajali budžet, tako će biti i sad kad budemo usvajali budžet, tako je kad usvajamo ovaj zakon i sve zakone koji se odnose na pojedine institucije i pojedine jedinice na terenu širom Srbije.
O čemu se radi? Poslanici su prinuđeni da podnose amandmane za određena područja sa kojih dolaze, gde im je biračko telo, ili su na neki drugi način vezani za određenu teritoriju i, naravno, amandmani se odbijaju, a kada se bude glasalo o zakonu u celini, poslanici iz vladajuće koalicije koji su podnosili amandmane, žestoko ih branili, glasaće za zakon u celini, neće glasati za svoje amandmane, jer, s obzirom na to da je to 126, odnosno 128 poslanika, tanka većina, zakon ne može drugačije da prođe. Prema tome, biće naredba.
Mislim da je krajnje vreme da prestane ovakva manipulacija narodnim poslanicima, građanima Srbije, interesima građana Srbije i da se ovaj zakon, da je tu gospođa ministar, ponovo bih joj to predložio, povuče, vrati na doradu.
I kad smo imali 138 opštinskih sudova, sudovi nisu mogli da postignu sve i gomilali su se u određenim sudovima predmeti, po nekoliko godina nisu rešavani. Kad svedemo ovo sad na 34 osnovna suda, na 34 osnovna tužilaštva, na nekoliko okružnih sudova, tek će onda biti pravi haos u pravosuđu. Izgleda da nekome i odgovara da se haos u pravosuđu napravi, da se haos u svim institucijama napravi, ali sad razgovaramo o pravosuđu, pa zbog toga ovo potenciram, valjda će se onda lakše manipulisati. Uostalom, 34 predsednika suda je lakše uzeti pod svoje, kontrolisati, nego 138, pa je verovatno i to razlog zbog čega se ovakav zakon donosi.
Ovde ćemo imati situaciju da sudije ne sude po zakonu, konkretno, po Zakonu o lokalnoj samoupravi, nego po tome kakva im depeša stigne iz skupštine grada i iz predsedništva Srbije, ili iz nekog od ministarstava, zavisi kojom je bojom to ministarstvo obojeno.
Narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Fremond Arpad su podneli amandman, računajući da pokušaju da poprave stanje koje će nastati kad ovaj zakon bude stupio na snagu i kad se bude počeo primenjivati. Obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Radović Milice na član 4.
Kad smo već kod imena narodnog poslanika Radović Milice, predlažem da onaj amandman na član 3. koji je podnela narodni poslanik Radović Milica prihvatimo, pa sve ostale amandmane možemo da povučemo. Jedino što može da se učini, to je da se ostavi ovakva mreža sudova.
Jedino što može da se učini, to je da Ministarstvo krene po sudovima, pa neka sudije koje ne rade svoj posao, koje korektno ne rade svoj posao, smenjuju, razrešavaju. Ovako će nastati haos i predmeti koji sad budu počeli da stižu, tek će se pred naš ulazak u Evropsku uniju, 2025. godine, rešavati.
Kad smo već kod problema koje građani Srbije trpe, navešću samo jedan primer, jer sam pre sat vremena primio delegaciju jednog privatizovanog preduzeća.
A, privatizacija u celoj Srbiji je takva, svega što je do sad opljačkano, pardon, privatizovano, da neke posebne razlike između privatizacije u Aleksincu, Nišu, Vranju, Subotici, Smederevskoj Palanci ili u Sremskoj Mitrovici, nema. Naime, došla je grupa akcionara iz "Mitrosa" iz Sremske Mitrovice.
Da vas podsetim, "Mitros" je bila firma svetskog ranga, njihovi proizvodi su se u ogromnim količinama izvozili u SAD i u celu Evropu, a kad je privatizacija izvršena, firma je prodata za 32 ili 33 miliona, uz obavezu da se neka dugovanja, neka potraživanja kupaca, dobavljača, radnika, ispune, ali su zato zalihe gotovih proizvoda, poluproizvoda, bile tolike da su mogle da pokriju celo to dugovanje.
Aukcijska privatizacija; na dan privatizacije – 913 zaposlenih, danas ima oko 120 zaposlenih. To je ono – čuvajmo radna mesta, kako reče predsednik DS-a Boris Tadić. Moramo da čuvamo radna mesta. Što ih ne čuvaste od 2000. godine, kad ste došli?
Zašto vam, kroz privatizaciju, nije bio osnovni uslov da čuvate radna mesta, da čuvate interese onih koji su te firme, u krajnjoj liniji, stvarali?
"Svislajon", Rodoljub Drašković, kupio je "Mitros" i nije isplatio, a bio je obavezan po ugovoru, plate zaposlenima za 2004. i 2005. godinu, pa sad kad su se mali akcionari organizovali, kad su počeli da traže svoja prava, imovinu bivšeg "Mitrosa" prodaje tzv. "ćerkama" koncerna, svojim firmama iz drugih delova, tako što za sitne pare, ili bez para, čitave hale fabričke prenosi u druga preduzeća, iako je 30% imovine vlasništvo malih akcionara.
Sad ćete me pitati gde je tu veza s ovim o čemu sam govorio. Zamenik tužioca je, hteli su da podignu krivičnu prijavu, slegao ramenima, ne zato što zamenik tužioca u Sremskoj Mitrovici ne zna da radi svoj posao, nego zato što je tako i u svim ostalim gradovima gde je privatizacija izvršena, gde je pljačka izvršena, gde je imovina oteta i gde je na vlasti koalicija koja nas vodi u svetliju budućnost, a vodi nas u Evropu, kažem, 2025. godine; 2026. ćemo verovatno doći do Evrope, a i kad dođemo tamo, svi će otići, pa ćemo opet biti sami. Zamenik javnog tužioca je slegao ramenima.
Pitali su me ljudi, šta da rade. Rekao sam im – napišite krivičnu prijavu, dostavite, a dostavite i dokumentaciju, pa će naši poslanici, poslanici SRS-a u Odboru za privatizaciju da pokrenu ovo pitanje, bez obzira na to ko je predsednik tog odbora i da li će predsednik zauzeti ovakav ili onakav stav; pokrenućemo pitanje i isteraćemo na čistinu, naravno, angažovaćemo i javnost.
Radnici traže samo da im se isplate zaostala primanja i da se firma koja je nekad bila ponos mesne industrije i Srbije i Jugoslavije ne krčmi kao Alajbegova slama.