Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković i Milica Radović.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima gospodin Petković. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Malović, koleginica Milica Radović i ja smo podneli amandman na član 9. Predloga zakona koji samo sledstveno prati ono što smo predlagali amandmanom na član 3, da se zadrži postojeća mreža sudova u Srbiji, odnosno da i dalje funkcioniše 138 sudova u Srbiji. Prateći taj amandman podneli smo amandman vezan za tužilaštva u Beogradu.
U Predlogu zakona predviđa se da u Beogradu postoje dva suda, ukidaju se treći, četvrti i peti sud, podeljene su nadležnosti, praktično, prvi beogradski sud preuzima sve ono što se podrazumeva samim jezgrom i centrom grada, dok je za prigradska mesta nadležnost u drugom beogradskom sudu.
Nadam se da je neko vodio računa i o tome kakav će biti položaj i ovlašćenje predsednika prvog beogradskog suda. Po meni, to će verovatno biti četvrti čovek u Republici Srbiji, nakon predsednika, premijera i predsednika Skupštine.
U skladu sa onim što smo tražili, da se zadrži postojeća mreža sudova, predlažemo da tako funkcionišu i beogradska tužilaštva. Iznosili smo mnogo podataka vezanih za broj predmeta, za sve ovo što opterećuje i što će u narednom periodu opteretiti ove sudove. Mislimo da treba prihvatiti, pre svega, amandman na član 3, a automatski i ovo što smo predložili za član 9. Činjenica je da nismo naišli na vaše razumevanje. Predložili smo drugo rešenje – da se ovaj zakon povuče iz procedure, da još malo razmislite o njemu i da se nađe najbolje moguće rešenje.
Ukoliko se ne prihvate ovi amandmani, ukoliko prođe Predlog zakona ovakav kakvog nam je Vlada uputila, još jednom mogu da izrazim najveću zabrinutost za funkcionisanje pravosuđa u Srbiji od 2010. godine.
Zbog toga vas još jednom pozivam da dobro razmislite i da ovde reagujete ili da u danu za glasanje narodni poslanici, pogotovo narodni poslanici vladajuće koalicije u čijim mestima se ukidaju sudovi, dobro razmisle kako će se vratiti u svoj grad i na koji način će obrazložiti to što se u njihovim gradovima i opštinama gube sudovi.
Sigurno da ovo nije dobro rešenje. Ukoliko postoji potreba, moglo se naći neko kompromisno rešenje. Čak i onaj prvi predlog zakona koji je bio na sajtu Ministarstva pravde je možda išao u tom pravcu, ali sa ovim izmenama i ukidanjem 104 suda u Republici Srbiji nisam siguran da ima sreće za građane Srbije i za zaposlene u pravosuđu. Hvala najlepše.

Zahvaljujem. Reč ima potpredsednik gospođica Nataša Jovanović, po amandmanu.

Gospođo Slavice Đukić-Damjanović, dame i gospodo narodni poslanici, želimo da podržimo amandman kolege Petkovića i koleginice Milice Radović zbog činjenice da je ovaj amandman sasvim opravdan i da je potrebno da imamo četvrto, treće i peto osnovno tužilaštvo u Beogradu, jer građani su željni pravde a činjenično je stanje da je zaista u državi potpuni haos.
Ne mogu a da se ne osvrnem na trenutnu političku situaciju i da kažem da je pokušaj nekoga da razbijanjem opozicije u Narodnoj skupštini Srbije napravi u državi "što gore, to bolje" doveo do toga da su građani u jednom trenutku bili zbunjeni činjenicom da nemaju kome da se obrate, ko da ih zaštiti itd. Vidite ko sada brani prava građana Srbije u Skupštini. Pre svega SRS, ali i kolege iz druge dve opozicione stranke, jer to je srpska opozicija, DSS i NS.
Sve ove događaje koji se tiču nelegitimnog raspoređivanja tzv. misije Euleks na Kosovu i Metohiji, katastrofalnog stanja u srpskom pravosuđu i sve one probleme koje imamo danas, kao i svaki građanin Srbije, samo mi tretiramo kroz amandmane i govorimo o tome, i to je činjenica. Ko gleda Drugi program RTS-a... A, gospodin Krasić vas danima poziva da to radite, jer ovo je jedino mesto gde možemo da kažemo koji su problemi u državi Srbiji; nema druge mogućnosti, sve drugo su laži i obmane raznih agencija i manipulanata, kroz štampane i elektronske medije, namešteni intervjui, namešteni dueli, nameštene emisije. Ali, na ovom mestu mi štitimo prava svih.
Ko su danas oni koji su najugroženiji? To je ključni, državni i nacionalni problem i pitanje za tešku zimu, desetu pod okupacijom, naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji. To su radnici, poljoprivrednici, penzioneri, nezaposleni.
Danas, 10. decembra, kakve li simbolike, jutros smo počeli sa tom pričom da je Međunarodni dan ljudskih prava, u Srbiji štrajkuju četiri sindikata: Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije još uvek štrajkuje ispred zgrade Vlade Republike Srbije u Nemanjinoj ulici, Konfederacija slobodnih sindikata, Granski sindikat metalaca Srbije i zaposleni i poverioci "RK Beograd". O njima želim da nastavim da pričam, o problemu poverilaca i zaposlenih u "RK Beograd".
Zar vama nije indikativno sve ovo što se dešava, pitam vas iz vladajuće koalicije? Neki od vas sede u sali, prate ovo što govore srpski radikali po amandmanima na ovaj izuzetno loš zakon o kome je trenutno reč, koji će teško biti primenljiv, a primenjivaće se tek od 1. januara 2010. godine. Zar to nije alarm i signal za uzbunu? Bar da se pojavi premijer Cvetković i kaže šta misli dalje.
Izvinjavam se, gospođo Đukić-Dejanović, malopre sam, potresena zbog činjenice da su gospođe iz "RK Beograd" došle u takvom stanju, napravila jedan lapsus. Rekla sam da je Mirko Cvetković izjavio da u 2009. godini neće da se živi gore, zato što zna da gore od ovoga ne može ili može, da svi ljudi brljaju po kontejnerima i da se tako prehranjuju nezaposleni, kao onaj jadni radnik u Kragujevcu koji je pronađen, 14 dana je bio gladan, gotovo da je umro od gladi. Ali, on je rekao – neće da se živi bolje. Kako neće, kada ste u kampanji pred izbore 11. maja obećali da će da bude ne malo bolje, nego mnogo bolje, i nova radna mesta?
Znate šta je moto ova četiri sindikata zbog koga se oni danas nalaze u Beogradu, ispred Vlade Srbije, a ove žene i njihove kolege će doći ispred zgrade Predsedništva da opet rašire šatore i da štrajkuju glađu? Kažu – zbog masovnog otpuštanja i sve gore ekonomske situacije u Srbiji. Gde vi živite? Je l' vi živite u Srbiji? Je l' dolazite iz nekih gradova? Je l' se vi mičete iz ovog podruma Narodne skupštine, gde je ova sala? Čitate novine, gledate TV? Koliko, gospodine Munjiću, u Čačku? Za sedam dana - sedam stotina ljudi. Šta će da se desi sa "Fijatom" i sa zapošljavanjem? Ništa. Samo 2.400 i pitanje je ko će biti u tih 2.400. Nisu u obavezi da to budu oni radnici koje ste prvo 2001. godine, 15.000 njih, ostavili bez posla, pa onda oni koje ste prevarili, u stvari Mlađan Dinkić, sa famoznim Zavodom za zapošljavanje i obrazovanje.
Ova četiri sindikata – o čemu u Skupštini Srbije govore isključivo srpski radikali i, moram da kažem zbog kolegijalnosti, kolege iz ove druge dve opozicione stranke, DSS i NS – zahtevaju od Vlade Republike Srbije da hitno reaguje ili da Mirko Cvetković podnese ostavku. Šta bi mu to bilo teško? Gde se on toliko pojavljivao, šta je rekao? Ta njegova poruka da neće da se živi bolje ne da nije politički mudra, nego je toliko jasno da samo gore možemo da očekujemo, a dovoljno je da pogledate ekspoze koji je on podneo ovde prilikom izbora, imam ga gore u fioci, i da vidite šta je sve obećao u ime nove Vlade Republike Srbije.
Gde smo mi danas, 10. decembra? Tu, gde je najveći socijalni problem danas u Srbiji ponovo aktuelizovan, tako da su ljudi prinuđeni da po ovoj zimi, po hladnom vremenu dolaze iz cele Srbije autobusima. Je l' vi mislite da je njima lako ili da nemaju šta danas da rade? Zaista i nemaju kada su otpušteni i kada nemaju od čega da žive, ali su prinuđeni, mnogi od njih nadniče. U Vladičinom Hanu jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, koji je više puta kandidovan za razne nagrade i dobijao ih, danas nadniči i kuluči zbog toga što nije dobio nacionalnu penziju. Doneću kompletan materijal da vidite o kakvom je srpskom patrioti reč. Zašto on da dobije nacionalnu penziju od države kada treba da dobiju ovi miljenici iz "žutih", koji nikada ništa nisu uradili da promovišu našu nacionalnu kulturu, tradiciju, istoriju, ništa?
Što se tiče ovog problema koji smo danas aktuelizovali, a to su "Robne kuće Beograd", moram da nastavim dalje, gospođo Malović, a vi da mi u toku dana date odgovore, pošto je i na vas naslovljeno ovo, pre svega na Borisa Tadića, da obavestim javnost i narodne poslanike šta su sve zahtevi tih prevarenih ljudi. Dakle, opet ću da se vratim, da napravim tu malu digresiju, na početak priče. Najmanje 3.700 radnika "Robnih kuća Beograd" je prevareno u procesu isplate ovih otpremnina. Kako? Tako što je na glavnicu različito od slučaja do slučaja obračunata kamata, nije svuda primenjen isti aršin. Imate jedan konkretan primer, odnosno prigovor poverilaca na podnesak stečajnog upravnika. Ako je glavnica duga 70.636,53 dinara, a isplaćeno je 915.079,90 dinara za tu gospođu, za tog radnika...
Inače, da vam kažem, kada govorimo o ljudskim pravima svakog građanina Srbije, to je kršenje – sva imena, sa svim podacima, sa brojem lične karte, sa adresom, svih radnika "Robnih kuća Beograd" nalaze se na zvaničnom sajtu Agencije za privatizaciju. Ljudi su uplašeni. Znate zbog čega? Nije tamo objavljen iznos koliko su oni dobili za otpremninu, pa sada svakojaka budala (oni se brinu za svoju bezbednost) može da pomisli da su te radnice dobile i po tri, četiri, pet miliona dinara. U stvari, 50 miliona dinara je za taj menadžerski posao godine, da Baji Plavom proda "Robne kuće Beograd", dobio ovaj Dinkićev kriminalac Branimir Karan.
Vidite i recite mi da li tu ima neke logike? Da li je to normalno, gospođo Malović, i kako je neko mogao da tako nešto uradi i da primeni takvu selektivnu kamatu i takav obračun?
Sada je ta gospođa koja je imala glavnicu 70.636 dinara dobila, rekla sam ovaj konačni iznos, 12,95 puta više. To se prostom računicom vidi. Neko ko je imao glavnicu duga, a to zavisi od toga gde je radio, na kom radnom mestu, da li je imao toliki radni staž, ko ima glavnicu duga 306.900 dinara (moram opet zbog građana Srbije da kažem da je ovaj dug najviše do 26 - 54 plate, a to datira od 1996. godine) dobio je 2,67 puta više, manje od tri puta. Kako je to moguće?
Da li se stečajni upravnik rukovodio, ovaj koji očigledno ispumpava te pare iz stečajne mase, pošto su nestala tri magacina... To ću sada da vam kažem, Udruženje akcionara (inače, njih hiljadu je danas u Beogradu) podneskom se obratilo nadzornom odboru Ustavnog suda Srbije da se ustanovi gde su ti magacini. Da li je to normalno, gospođo Malović, da se takav kriminal radi? Oni uopšte ne znaju, a ne znamo ni mi, kolika je ukupna stečajna masa. Kako da znamo kada su nestala tri magacina i u bescenje su prodati neki objekti?
Samo da vidite. Znate zbog čega su dovedeni u tu situaciju? Lako je bilo ovom tajkunu Baji Plavom, on je kupio i pitanje je ko sve stoji iza toga. Zvanično, "Verano motors" (je l' tako, gospodine Vukoviću, pošto ste vi ekspert za te tajkune i kriminalce u Srbiji), ali pitanje je ko je sve iza tog konzorcijuma, šta se tu sve dešavalo i kako su baš oni došli u situaciju, dva dana posle štrajka radnika, da kupe "Robne kuće Beograd".
I sve da je to tako i da je ostala ta ukupna stečajna masa, gde su ti objekti, kako su nestali, gospođo Malović? Kako to nisu radili državni organi? U Specijalnom tužilaštvu, današnji, već dve godine, v.d. tužilac Slobodan Radovanović, moram to da pronađem, jer su ove gospođe koje su bile kod mene odgovorno rekle da im je on rekao, pošto je u državi mnogo problema sa velikim kompanijama, a u to vreme je donet Zakon o stečaju i mora da se uđe u stečajni postupak i za "Robne kuće Beograd" i za još neke kompanije, on je rekao – svi stečaji ne vrede više nego vi, što je činjenica, vidite i sami. Ali, ako je to tako, kako će i gde oni da ostvare svoja prava, kada su im izvršna rešenja?
Gospodine Jojiću, opet tvrdim, iako nisam pravnik, ali već toliko godina sam u zakonodavnoj oblasti, da je vaš zakon o izvršnom postupku, onaj savezni, kada ste vi bili ministar i kada ste ga obrazlagali pred Saveznom skupštinom, definitivno bio najbolji, a dosovci su ga odmah promenili posle 2000. godine. Ja sam tada bila ponosna, kao srpski radikal i poslanik u Veću građana, zbog toga što srpski radikal, ministar, izlazi sa takvim predlogom zakona.
Evo danas, iako imaju te izvršne presude, oni ne mogu da urade ništa. U stvari, negde su pisane, daću vam tu dokumentaciju, gospođo Malović, spremam i za vas jedan primerak. U pitanju su rešenja, bez pravne pouke, pa su sada post festum oni angažovali advokate da vide kako će i šta će, a negde samo obaveštenja.
Onda su dolazili u "Komercijalnu banku", koja je bila zadužena da im isplati ovakve nenormalne isplate (selektivno primenjena kamata na glavnicu), da potpisuju i da idu kući. Primili ste pare, do viđenja. A što to nije u skladu sa zakonom, što je neko odlučio da tako namiruje radnike, od slučaja do slučaja, da ostatak sebi stavi u džep... Oni otvoreno kažu da sumnjaju da je to Mlađan Dinkić, preko svog stečajnog upravnika. Sedam stečajnih upravnika se promenilo za toliki broj godina.
Nikada nije izvršena primopredaja, nego kako koji dođe, on samo nastavlja da kupi pare. Da ne govorimo o dugovima zakupaca za objekte. Ja ne znam za sve robne kuće po Srbiji, znam ovde za "Beograđanku", znamo za objekat u Knez Mihailovoj, ali u Kragujevcu nemate bolje mesto, najbolje mesto u gradu. Toliko je njih koji su imali određenu lokaciju u zakup, neću da pričam napamet, jer ne znam da li su svi redovno izmirivali obaveze, ali pojedini nisu, a uzimali su ogromne objekte. Kako je onda bilo moguće da se ti objekti prodaju u bescenje i za sitne pare, pre nego što je izvršena ona generalna privatizacija, gospođo Malović?
Oni su podneli zahtev nadzornom odboru Ustavnog suda, zaveden 22. oktobra 2008. godine, a da li mi uopšte imamo Ustavni sud? Oni su podneli Ustavnom sudu, nadzornom odboru, gospođo, zavedeno je, a ako su oni pogrešili... Oni se ne žale na nešto konkretno, obratili su se nadzornom odboru Ustavnog suda da reaguje tako što će Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala da pošalje da ovo uradi, nisu se pojedinačno žalili Vrhovnom sudu na te njihove presude. Ovo je sasvim drugi podnesak. Znam da ste možda obavešteni da oni imaju žalbe Vrhovnom sudu na presude trgovinskih sudova po Srbiji, ali u ovom konkretnom slučaju to su uradili i primljeno je u Ustavnom sudu Srbije dana 24. 10. Nije važno da li su se obratili na pravu adresu. Ako su se obratili jednoj od najviših sudskih instanci, pa i vama, pa i predsedniku države, onda je bilo valjda normalno da vi primite delegacije tih ljudi i da ih uputite dalje šta treba da rade. Ali, državni organi i dalje ne rade svoj posao. Ne postoje indicije, nego konkretni dokazi da se u stečajnoj masi ostatka vrši pljačka.
Gospođo Pešić, evo završavam, ne znam u čemu je problem. Verovatno je problem u tome što pričamo o ovoj bedi i sirotinji, ali mene to lično pogađa i pogađa me činjenica da državni organi neće da reaguju. Vi niste ovde zaštitnik vremena Narodne skupštine, pogotovo kada dođete jednom u deset dana u Skupštinu.

Dame i gospodo, primili ste ostavku Milovana Markovića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije povodom razmatranja ove ostavke, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predložio da Narodna skupština, u smislu člana 88. st. 2. i 3. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.

Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i st. 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje je izabran, narodnom poslaniku Milovanu Markoviću izabranom sa izborne liste Za evropsku Srbiju.

Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Reč, po amandmanu, ima gospođa Vesna Pešić.

Govoriću po amandmanu, ali bih prethodno zamolila gospođu Natašu Jovanović da se obavesti o mom dolasku u Skupštinu, da li dolazim svakih deset dana u Skupštinu. Mislim da bi se mnogi građani radovali kada biste vi, zaista, malo izostali.
Htela bih da podržim amandman gospodina Miroslava Petkovića zato što sam zaista, donekle prateći ovu raspravu o Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštava, videla brojne i opravdane kritike poslanika i ne znam zašto postoji tolika neosetljivost sa vaše strane da ih uvažite. Kada sa njima lično razgovaram o njihovoj argumentaciji oni apsolutno tvrde da ovo što vi predlažete neće biti realizovano i da je neostvarivo ne samo zbog vremenskog roka, do januara 2010. godine, kako ste vi dali rok, nego da čitava zamisao ne može da se realizuje.
Ako se dogodi saobraćajna nesreća u Novoj Varoši, a vama je taj sud u Užicu, tamo više nema ništa, praktično. Vi kažete da se za građane ništa ne menja. Ne menja se kad treba da se lupi pečat, ali sve druge istražne radnje, ono što radi sud, to se menja. To morate da kažete građanima. Ako će onaj, kada padne sneg, da trči iz Užica u Novu Varoš da istraži kada je pao autobus u neki jendek, kako će to da izgleda? To što je zamišljeno, da li vi imate nekakvu komparaciju da je u nekoj drugoj državi napravljena takva reorganizacija kakvu vi nudite?
Meni je do jednog momenta jasno da možda u Petrovcu na Mlavi sud ima veoma mali broj slučajeva, dok su neki sudovi zatrpani. Da li je rešenje tog problema moralo da bude na ovaj način kako vi predlažete ili je moglo da se nađe neko bolje rešenje?
Naročito me zabrinjava ukidanje tužilaštva i sudova u samom Beogradu. Gde god uđete zatrpano je svuda, i tužilaštvo i sudovi u Beogradu. Vi smanjujete sudove i tužilaštvo u Beogradu. Razumela sam da u nekim mestima u Srbiji, i to je sigurno statistički potpuno tačno, imate sudije sa malim brojem predmeta, što se odnosi i na tužilaštvo, a da imate i neka mesta gde imaju predmeta preko glave i ne mogu taj broj predmeta da savladaju, dok neki drugi ne rade ništa, prevrću ruke jer nemaju dovoljan broj predmeta. Da li je taj problem koji postoji i koji ste vi isprva registrovali trebalo da se reši jednom ovakvom glomaznom reorganizacijom, od koje neće biti ništa?
Drugo, vaša argumentacija za ovaj zakon je bila, što mislim da nije legitiman argument, vi ne možete da koristite argument bez istraživačkih podataka, da nam tvrdite kako su se "utalili" ljudi u opštinama.
Šta znači to "utalili"? To znači da su sudije, tužioci i policija napravili nekakve suviše prijateljske odnose i da oni rade na štetu građana, jer su preko te bliskosti koju su uspostavili postali korumpirani. To nije legitiman argument, da ih nabedimo da u svim opštinama oni deluju kao jedna grupa, da nisu dovoljno samostalni u svom radu, da se dogovaraju.
Vi ste to mogli da rešite na drugi način. Morate to da izložite nekim neutralnim podacima, a ne da bacite ljagu na čitavo pravosuđe i Ministarstvo pravde, da svi rade kao nekakve nedozvoljeno "utaljene" institucije, koje drže neku komunikaciju između sebe koja nije dozvoljena. Morali ste da sprovedete istraživanje, pa da koristite potpuno neutralne podatke o tome. Inače, kada ovako kažete da svi rade tako što su se "utalili", pa na šta liči ta Srbija?
Meni to deluje uvredljivo, to što ste vi naveli kao argumentaciju za ovako ogromnu reformu tih sedišta i područja i čitave te, kako da kažem, arhitekture sudstva u Srbiji. Prvo, vaša argumentacija nije bila ubedljiva. Ona je uvredljiva. Ako je tačna, morali ste da je pokažete nekom drugom činjeničnom, istraživačkom argumentacijom o tome, a ne moralnom argumentacijom, koja zaista deluje vrlo neubedljivo.
Postavljam vam pitanje, zašto se to sada dešava i u Beogradu? Zašto smanjujete broj sudova i tužilaštava u Beogradu kada nema nikakve indikacije da su oni sedeli besposleni? Zašto to? Stvarno se to ne vidi. Postavlja se pitanje da li je ovo možda moglo da se reši tako što bi neki sudovi, gde zaista nije bilo dovoljno posla, mogli biti ukinuti i pripojeni nekom najbližem, umesto cele ove zgrade, od koje neće biti ništa?
Konačno, da vam postavim sledeće pitanje, budući da mi svake godine... Sada imamo i Zakon o krivičnom postupku koji nije stupio; znate ono da tužilaštva preuzimaju istragu, rekli su da nije ostvarivo, pa nam se to nije uvažilo u istoj ovoj skupštini, pa sada moramo ponovo da odlažemo i na kraju se izlazi sa argumentacijom da to i nije ostvarljivo. To što je bilo o krivičnom postupku je neostvarivo, bilo je pogrešno. Mi opet odlažemo. Treba da se vrati na stari Zakon o krivičnom postupku. Mi to stalno radimo, svake godine u decembru.
Da li ćete vi doći, gospođo Malović, iduće godine u decembru da tražite odlaganje? Garantujem vam ovde, hajde da igramo neki ruski rulet i da kažemo da ćemo prste da odsečemo. Šta da radimo, kako da vas ubedimo da ćete vi tražiti, apsolutno, ove sudove? Ništa od ove arhitekture neće biti. Vi morate i sedišta, i ormane i sve to... Pa kada ćete to da uradite? Kada ćete to da pravite, da izmeštate te osnovne sudove? Ovde ćete da ostavite ovo pečatiranje, te osnovne jedinice, pa ovi apelacioni, pa kasacioni, kada ćete vi to da uradite?
Kada će to da počne da bude funkcionalno? Važno je da bude funkcionalno. Cela ideja ovog zakona jeste da se napravi funkcionalno, efikasno sudstvo. Ja vam kažem da ćete vi doći. Ne znam da li ste bili prisutni tada, ne, niste bili, isto smo odlagali i Zakon o državnoj upravi. Taman smo se obradovali jer je stupio na snagu u julu 2005. godine – ništa od toga nije bilo. Ponovo zadržavamo sve one partijske kadrove, a namera je bila dobra, da se zaista uvede efikasna, neutralna administracija. Od toga nije bilo ništa.
Svake godine uradimo to, odlažemo neke zamisli. Pošto sam ja sociolog po struci, nisam pravnik, to strahovito obeshrabruje naše građane. Mi smo stalno u situaciji da pokazujemo visok nivo nedostatka kapaciteta za ovakve reforme, kao što vi predviđate. Meni dođe neki put da kažem – gospodo, hajde da imamo deset zakona u Srbiji, ali da se tih deset zakona primenjuje. Niti se izvršavaju sudske odluke, niti se primenjuju zakoni.
Mi smo ovde fabrika za proizvodnju papira. Mi proizvodimo zakone, proizvodimo papire. Ništa gore za sud, za tužilaštvo, za građane, za poverenje u državne organe, nego da to budu papiri koji se ovde proizvode, a da posle toga nema nikakve realizacije i da se iduće godine u decembru navrat-nanos, u neko doba noći, ponovo vaša reforma odlaže.
Pošto je nećete ostvariti, jer ljudi daju ubedljive argumente da je ovo kako ste zamislili neostvarivo, onda će sledeće godine Skupština ponovo da odlaže ovakve reforme, dok se ne dođe do situacije da je to neostvarivo, kao što je bilo i sa tužilaštvima, da će tužilaštvo da preuzme istragu itd. a ne istražne sudije. Znate kako stoji stvar sa tim. Sad vraćamo to, sad ne znate šta ćete sa tim, a pravite ovo. Znači, gomilamo novo neostvarivo.
Drugo, to stvara jedno osećanje potpune socijalne dezorganizacije u ovom društvu. Znači, mi smo jedno dezorganizovano društvo koje je stalno na ivici nekog raspada. Da bi se to izbeglo, bilo bi bolje da ste išli na neki jednostavniji metod, da ste, recimo, te sudove koji nemaju dovoljno posla pripojili nekom najbližem sudu i da ste išli postepeno, umesto ove zgradurine koju ste napravili, od koje neće biti ništa. Zaista, molim vas, odgovorite - zašto u Beograd? Pa, Beograd je prenatrpan. Tu uvek imate i tužilaštvo i sudove, pa će ovi za Grocku, oni će ovamo, oni će onamo, uopšte se ne zna čemu to služi.
Vidite, Udruženje sudija, slušajte kako gospođa Boljević sinoć priča u onom "Poligrafu"... Sudije se opet ponašaju kao da su oni nekakvo strukovno udruženje obućara, njih interesuju samo njihove plate, penzije, ništa ih ne interesuje o ovim sudovima. Nijednu primedbu na ovo o čemu se danima u Skupštini Srbije raspravlja, o ovom vrlo važnom predlogu zakona o sedištima i o područjima, ni reč o tome gospođa Boljević nema.
Udruženje sudija, šta oni rade? Interesuje ih samo onaj reizbor, one završne odredbe zakona o sudijama i o Visokom savetu sudstva. E, to: da li će biti politizacije ili neće.
Pazite, mi ne možemo ni na koji način sprečiti politizaciju, samo da vam to kažem. Nema načina da se sprečava politizacija, sve do onog momenta dok sami ljudi koji su na vlasti ne kažu – ne, nećemo više da radimo tako. Dok nema te političke volje, ne možete vi ničim da sprečite politizaciju, bilo da ostanu ovakvi predsednici sudova ili onakvi predsednici sudova. Jeste, sad je manji broj, pa kažu da može lakše to da se ostvari, ali da li je namera vlasti da ide dalje u politizaciju ili nije namera vlasti da ide dalje? Znači, kad ova reši da neće, a svaki sistem može da omogući politizaciju.
Prema tome, zato mislim da oni nisu u pravu, zato što je i sada moguća politizacija i sad kritikujemo tu politizaciju. Nema načina da se spreči politizacija ukoliko i država i vlast ne želi više da imamo politizovano sudstvo. Sve dok se želi politizovano sudstvo ono će na bilo koji način to biti i to treba da zna.
A kada je reč o ovome, oni nemaju nijednu primedbu, Udruženje sudija; najveća skalamerija koja se reformom pravi, a oni nemaju ni jednu jedinu primedbu.
Znači, sada postavljam pitanje, ako se vi iduće godine u decembru pojavite ovde sa odlaganjem ove reforme, da li ćete vi da kažete – evo, ja, ministar Malović, podnosim ostavku jer nisam uspela da napravim ovu reformu? Eto, izađite pa nam obećajte to, tako da onda prekidamo ovu raspravu, da imamo kovertiranu vašu ostavku, ukoliko u ovome niste uspeli. Zaista nema smisla da se više odugovlači, jer je zaista nemoguće da danima traje rasprava gde se pokazuje da će ovo biti neuspešna reforma, da će biti neostvariva. Ne znam da li je to pitanje tvrdoglavosti da se nešto istera, da li nešto od te argumentacije možete da prihvatite i da se popravi ova situacija ili da obećate da će... Ali, znate šta, na kraju krajeva, ko još mora da odgovara za ovo? Zašto biste bili samo vi?
Zaista čujem od svih da je ova vaša reforma neostvariva i da vam neće uspeti, a vidim da mnogi ljudi nisu zlonamerni i nisu isključivo partijski orijentisani kada to kažu, znači, nije da samo žele da se promovišu ili da nekako troše vreme. Imam utisak da su neki ljudi iskreni na tu temu, da zaista nemaju poverenja i da smo dane i dane izgubili.
Postavljam pitanje, da li još uvek ima vremena da možda nešto spasete što se spasti može, da od nečega odustanete, da nešto simplifikujete, da nešto pojednostavite i da možda ta reforma ima više izgleda za uspeh? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz. Želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Na osnovu članova, naravno, 225. i 226, želim da postavim pitanje Vladi, konkretno, samo predsedniku Vlade. Apsolutno nemam nameru da postavljam pitanje nadležnom ministru niti ću ikada postaviti, barem u ovom mandatu, dok je, nadam se poslednji put, ministar u Vladi Republike Srbije, a radi se o Mlađanu Dinkiću. Znači, konkretno samo predsedniku Vlade.
Naime, do sada sam bio sa radnicima "Robnih kuća Beograd", oni se trenutno nalaze ispred ove zgrade gde sedi predsednik Republike, traže ponovo od njega da ih primi jer im je dao jedno obećanje pre par meseci kad su bili sa delegacijom kod njega i od tog obećanja nije bilo ništa. Mene ne čudi, ali njih čudi, pošto je u pitanju predsednik Republike, dao je i ona obećanja o 200.000 novih radnih mesta, pa sad kaže da će braniti postojeća.
Naime, prema tim ljudima se ne poštuje ugovor. Mlađan Dinkić kaže – rešen je problem "Robnih kuća Beograd". Nije rešen. Rešen je onaj deo koji je prodat i privatizovan, ali problem ovih ljudi koji se nalaze u ovom delu preduzeća koje je u stečaju uopšte nije rešen. Znači, ne dobijaju po godini staža onoliko koliko im je obećano, koliko im je rečeno u tom procesu, dok se rešavalo pitanje "Robnih kuća Beograd".
Zatim, imovina koja se prodaje preko tog stečajnog postupka ne prodaje se po ceni koja je potrebna, imamo više primera, da bi oni ljudi dobili otpremnine na način na koji treba da ih dobiju. Prodaje se po 10-15 puta manjoj ceni nego što je tržišna vrednost.
Postavljam pitanje predsedniku Vlade Cvetkoviću: kada će Vlada Republike Srbije ispuniti ono što je obećala radnicima "Robnih kuća Beograd" i kada će Vlada Republike Srbije ispuniti ono što im je obećao predsednik Republike Boris Tadić? Oni ljudi su po ovom mrazu, zimi, ispred, nemaju drugu mogućnost. S druge strane, ispred Vlade se nalazi sindikat "Nezavisnost" i izgleda da je već počelo da se dešava ono na šta smo vas upozoravali. Policija je svuda po gradu.
Sada hoću još jednu stvar da zahtevam kao narodni poslanik: nemojte da policija bude postavljena ispred Narodne skupštine, nema potrebe. Mi poslanici Demokratske stranke Srbije se ne plašimo tih ljudi koje dolaze, ne treba nam zaštita od njih, hoćemo sa njima da razgovaramo i ne trebaju nam policijski kordoni. Ako su potrebni Borisu Tadiću, nama nisu.
Godine 2003. i predsedavajuća i ja smo bili na sastanku, kao poslanici, sa određenim sindikatima; bila je velika gužva ispred Narodne skupštine, bilo je mnogo policije i bilo je povređenih radnika ispred zgrade Narodne skupštine, što je bila sramota za Skupštinu.
Sad unapred upozoravam i kažem – nemojte policiju ispred Narodne skupštine. Mi smo narodni poslanici, ti ljudi koji dolaze ovde su narod, naš posao je da razgovaramo sa njima i da trpimo šta god oni žele i kakve god namere da imaju.
(Predsedavajuća: Tri minuta i trideset sekundi.)
Onome kome treba zaštita, taj ne mora da bude u Narodnoj skupštini. Znači, ovo je pitanje za predsednika Vlade. Zahvaljujem i izvinite zbog prekoračenja vremena.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo poslanik Dušan Marić.
Vlada i odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona predviđeno je da na području Podunavskog okruga postoji samo opštinsko javno tužilaštvo u Smederevu.
Podneo sam amandman kojim predlažem da pored ovog opštinskog javnog tužilaštva postoji i opštinsko javno tužilaštvo u Velikoj Plani. Zahvaljujući ljubaznosti opštinskog javnog tužioca u Plani, gospođe Vesne Ivanović, ja sam pripremio brojne podatke o obimu posla i rezultatima rada Opštinskog javnog tužilaštva u Velikoj Plani, iz kojih se mogu izvući zaključci da postoje opravdani razlozi da u Velikoj Plani postoji opštinsko javno tužilaštvo.
Međutim, ja te podatke danas neću ovde iznositi. Neću ih iznositi iz tri razloga. Prvi razlog je taj što je očigledno da se u izradi ovog predloga zakona predlagač nije rukovodio interesima struke, nije se rukovodio činjenicama, rezultatima rada, obimom poslova koji imaju sudske i tužilačke jedinice, nego nekim nepoznatim razlozima, koji su očigledno nejasni poslanicima, bez obzira na to da li su oni iz redova opozicije ili vladajućih stranaka.
Drugi razlog je taj što smatram da sam u odbrani amandmana kojima sam predlagao postojanje osnovnog suda u Velikoj Plani i suda za prekršaje u Velikoj Plani već izneo dovoljno argumenata kojima branim sadašnji amandman.
Treći razlog je taj što je u proteklih pet dana, koliko traje rasprava o ovom predlogu zakona, ovde izneto zaista dovoljno činjenica koje imaju samo jedan jedinstveni zaključak, znači, da ne postoje razlozi za usvajanje ovog predloga zakona, odnosno da ovaj zakon treba povući iz procedure. Pošto je danas Dan ljudskih prava, a na dnevnom redu su teme iz pravosuđa, iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko reči o kršenju ljudskih prava, o ljudskim pravima državljana Srbije koji su poreklom iz Hrvatske. Navešću nekoliko drastičnih primera kršenja njihovih ljudskih prava.
Pre nekoliko dana sam ovde govorio o slučaju Željka Kneževića, stanovnika Velike Plane. Željko Knežević se nalazi na poternici Interpola. On je pre 10 godina od strane Županijskog suda u Zadru osuđen na 20 godina robije. U presudi se kaže da je Željko Knežević kao čuvar Vojnog zatvora u Kninu pretukao jednog hrvatskog zarobljenika toliko brutalno da je ovaj nesrećnik podlegao povredama.
Kao što sam rekao pre nekoliko dana, Željko Knežević nikada nije bio pripadnik vojne policije srpske vojske Krajine, koja je obezbeđivala te zatvore, nikada u životu nije ušao u zatvor u Kninu i sa ovim slučajem nema nikakve veze. Već deset godina preko raznih nevladinih organizacija pokušava da dođe do pravde, da izdejstvuje pravedno suđenje, međutim, sve je bez rezultata, čovek se i dalje nalazi, ni kriv ni dužan, na poternici i, praktično, nalazi se u zatvoru, ne može da putuje nigde izvan granica Srbije. Zaista molim ministra pravde da se Ministarstvo pravde povodom ovog slučaja obrati Ministarstvu pravde Hrvatske i da se nađe rešenje za ovaj slučaj.
Sledeći slučaj o kojem ću govoriti je slučaj Svetozara Karana iz Korenice. Svetozar Karan je osuđen na zatvorsku kaznu od sedam godina zatvora zbog zločina koje su on i njegovi preci počinili pre 500 godina, dobro ste čuli, pre 500 godina, i to u zajedničkom zločinačkom poduhvatu koji su izveli, čitam, "zajedno sa Turcima Osmanlijama".
Svetozar je uhapšen 2000. godine, kada se nakon pet godina izgnanstva (tih pet godina je proveo u Srbiji) vratio u rodni kraj. U zatvoru je saznao da je u međuvremenu državno tužilaštvo protiv njega podiglo optužnicu za ratni zločin i da je osuđen na 13 godina zatvora. U obrazloženju ove drakonske presude se kaže, između ostalog, sledeće: "Očigledno je da se optuženi Karan vratio u Hrvatsku, jer je shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju da će brzo i jednostavno nestati sa pozornice sveta, jer su Hrvati nezadovoljni svojim statusom, te između njih može doći do takve nesloge da će ponovo zbog toga zatražiti nekoga da im ponovo sedne na grbaču, kao što je to bilo pre 900 godina, a u poslednjih 80 godina na grbači su bili optuženik i njegovi preci, koji su uživali na toj grbači", doslovce piše u obrazloženju presude koju je u zapisnik izdiktirao sudija Županijskog suda u Gospiću Branko Milanović.
U presudi dalje piše: "Sada se u Hrvatsku vraćaju svi oni zločinci koji su činili genocid nad Hrvatima ne samo u ovom ratu nego, skupa sa ostalim, činili su to 500 godina, od dolaska Osmanlija, kada su skupa sa Osmanlijama dolazili i uništavali Hrvate, a od kad su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji i praktično ih uništili na određenim područjima, sada žele da zauzmu ono dokle je Osmanlija došao, a skupa sa Osmanlijama dokle su došli optuženik i njegovi preci".
Praktično, u obrazloženju presude nema apsolutno nijednog dokaza o bilo kakvom zločinu koji je počinio Svetozar Karan. Pošto je ovo čuveno obrazloženje postalo predmet rasprave, predmet komentara i, praktično, sprdnja u evropskim pravničkim krugovima, u Vrhovnom sudu Hrvatske ukinuli su ovu sramotnu presudu sudije Milanovića, vratili su postupak na početak. U ponovnom suđenju Svetozar Karan je, umesto na 13, osuđen na sedam godina zatvora. Gledao sam tu presudu, imam je ovde, ali je ne bih čitao. U presudi doslovce ne postoji nijedan konkretan zločin koji se dokazuje, a koji je, navodno, počinio Svetozar Karan.
Drugi slučaj je slučaj starice Ivanke Savić iz Vukovara, koja je osuđena zbog ratnog zločina u trenutku kada je imala 78 godina života. Nju je Županijski sud u Vukovaru u januaru 2004. godine osudio na kaznu zatvora od četiri i po godine. Ivankin ratni zločin se ogleda u tome, kako piše u presudi, što je ona u aprilu 1992. godine neprijateljskim vojnicima, to je verovatno vojnicima Vojske Jugoslavije, pokazivala Hrvate koji su branili grad, zastrašivala hrvatske civile, a sada slušajte ovaj zločin: Hrvatici Mariji Blažinić, sa kojom je jedno vreme živela zajedno pod istim krovom, navodno je ukrala posteljinu, posuđe i još neke, doslovce piše, manje vredne stvari. Znači, manje vredne stvari od posuđa i posteljine. Zato je osuđena na četiri i po godine zatvora.
Ono što je zanimljivo jeste da je nakon 15 dana pošto je, navodno, počinila ovaj zločin, Ivanka Savić napustila Vukovar i otišla u Osijek, da tamo živi. Znači, nije otišla u Beograd, u Novi Sad, nije otišla u Srbiju. Napustila je teritoriju RSK i otišla da živi u Osijek, koji se nalazio pod kontrolom hrvatskih vlasti, pod okupacijom. Prosto je neverovatno da sud prilikom donošenja presude, prilikom razmatranja ovog predmeta, nije našao za shodno da sebi postavi jedno logično pitanje: da li bi neko ko je počinio ratni zločin nad Hrvatima pobegao sa srpske teritorije i otišao da živi na teritoriji koju drži pod okupacijom hrvatska vojska kojom komanduje Branimir Glavaš?
Sada ono što je najzanimljivije. Presuda je doneta na osnovu svedočenja ove nesrećne Marije Blažinić. Sudija pita Mariju Blažinić: "Gospođo Blažinić, u aprilu 1992. godine, kada se taj zločin dogodio, pod čijom kontrolom se nalazio Vukovar?", a ona kaže: "Gospodine sudija, ne znam". Toliko o verodostojnosti njenog svedočenja. Žena svedoči, sudija uzima zdravo za gotovo sve ono što je izjavila o posteljini i stvarima, osuđuje ovu drugu nesretnicu na četiri i po godine zatvora, a Marija, krunski svedok, ne zna da se već sedam-osam meseci pre nego što se ovaj navodni zločin dogodio Vukovar nalazio u rukama JNA.
Treći slučaj je slučaj Milana Brakusa iz Zalužnice kod Otočca. Njega je hrvatska policija uhapsila kada je kao pripadnik UNHCR došao u svoju Liku. Strpali su čoveka u zatvor, posle se ispostavilo da je ni kriv ni dužan optužen.
Međutim, čovek nije mogao da izdrži kada je saznao da je u odsustvu osuđen na deset godina robije i izvršio je samoubistvo vešanjem u zatvoru.
Sledeći slučaj je Dane Milović iz Gračaca kod Skradina. Čovek ima 45 godina, uhapšen je nakon što se iz progonstva u Srbiji vratio u rodni kraj. Kaže: "Saopštenjem Šibensko-kninske policijske uprave od 24. oktobra 2003. godine, javnost je obaveštena da je Milović uhapšen zbog sumnje da je 1991. godine počinio ratni zločin protiv zarobljenika". Detalje ovih zločina Milović i hrvatska javnost saznali su tek na suđenju pred sudskim većem Županijskog suda u Šibeniku. Predsedavao je sudija Dalibor Dukić.
Prva navodna žrtva i svedok Milan Brajković izjavio je da ga je nakon zarobljavanja optuženi Milović udario dva puta nogom u zadnjicu i pri tom ga, pazite kojeg zločina, nazvao ustašom, a Brajković je u tom trenutku kad ga je ovaj udario, dokazano, nosio na sebi crnu ustašku uniformu. Svedok Milan Perak došao je pred sud da bi se požalio da ga je Milović prilikom zarobljavanja udario šakom u leđa.
Treći svedok Ante Matić posvedočio je da ga je jedan rezervista prilikom zarobljavanja uhvatio za kosu i njegovom glavom udario u jedan stub. On tvrdi u svojoj izjavi da Milović sa tim nema nikakve veze, Milović tu nije bio prisutan. Ali, Milović je bio rezervni vodnik u toj jedinici i po komandnoj odgovornosti Županijski sud je ovog nesrećnika osudio na nekoliko godina robije.
Ovo ne izgleda baš normalno, ali kada imate jednu nenormalnu situaciju, bez obzira na to da li je u pitanju pravosuđe u Srbiji, da li su u pitanju pravosudni organi u BiH ili je u pitanju Haški tribunal, imamo situaciju da se srpski vojni i policijski komandanti osuđuju na višegodišnje kazne zatvora po komandnoj odgovornosti zbog toga što je neki Srbin negde tamo kod Jajca ili kod Višegrada maltretirao nekog od hrvatskih ili muslimanskih civila. Kada imate takvu situaciju, onda nije čudo što je ovaj nesrećni rezervni vodnik osuđen po komandnoj odgovornosti zato što jedan njegov komšija glavom drugog komšije udario u stub.
Posle izvođenja navedenih dokaza, bez obzira na svu pristrasnost, sudiji Dukiću nije preostalo ništa drugo već da zaključi da dva udarca nogom i jedan udarac šakom u leđa, bez obzira na to što je u pitanju srpska noga i srpska šaka, a hrvatska zadnjica i hrvatska leđa, ipak nije ratni zločin. On je preinačio tu presudu na, citiram, "surovo postupanje protiv ratnih zarobljenika", što jeste krivično delo po hrvatskom zakonodavstvu. Na sreću ovog srećnika Milovića, ili nesrećnika, došlo je do zastarevanja krivičnog dela, pa je nakon toga pušten na slobodu. Međutim, čovek je ni kriv ni dužan nekoliko meseci proveo u zatvoru.
Ima još slučajeva, ali neću da vas zamaram. Stavite se sada u situaciju ovog nesrećnika Željka Kneževića koji živi u Velikoj Plani. Roditelji mu žive u Kninu, nije video roditelje deset godina. Sestra mu živi u Holandiji i zove ga da dođe u Holandiju i tamo da radi, jer u Velikoj Plani nema posao. Međutim, čovek jednostavno ne sme da napusti teritoriju Srbije. Obraćao se na sve moguće adrese koje su njemu bile na raspolaganju. Nije još uvek dobio apsolutno nikakav odgovor. Čak je dobio obrazloženje presude u kojoj se ne navodi ime čoveka koji je podlegao povredama. Molim vas još jednom da prosledite Ministarstvu pravde Hrvatske ovaj predmet, da zatražite od njih objašnjenje i da rešite ovaj slučaj.
Još jednom apelujem na vladajuću većinu da usvoji ovaj amandman i da osnuje opštinsko javno tužilaštvo u Velikoj Plani, mada imam jedan bolji predlog – da ovaj predlog zakona povuče iz procedure. Hvala.