Narodni poslanik Saša Milenić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo ministri u Vladi, meni je pomalo i muka, kako je to Momir Vojvodić svojevremeno govorio, obratiti vam se. Zato što je diskusija deplasirana, jer je okončana zapravo pre nego što je i otvorena.
U trenutku kada smo na početku ove sednice imali da utvrdimo kvorum, pokazalo se ne da nema potrebnog kvoruma za održavanje ove sednice, nego da predlagač ne raspolaže ni onim malim, trećinskim kvorumom potrebnim za nastavak započete sednice. Tek na upozorenje predsednice Skupštine da Vlada apeluje na poslanike skupštinske većine da raspravi po ovom predlogu da kvorum, sednica je uopšte i omogućena. Time je, nema sumnje, demonstrirana tolerantnost Vlade i skupštinske većine, ali očigledno da su u vodu pala sva ona očekivanja na kojima je valjda bio zasnovan predlog da o ovome danas raspravljamo. Nadam se, kao i mnogi koji sutra slave, ne baš na taj način da ćemo pravo sa Skupštine kući na liturgiju, ali je vrlo moguće da će baš tako i da se izdešava.
To samo znači da opstruisanje skupštinskih sednica beskrajnim pozivanjem na povredu Poslovnika nije posledica dezorijentisanosti skupštinske većine, već činjenica da se predsedništvo i predsednik Skupštine samoobavezuju poštovanjem principa tolerancije.
To potvrđuje najočiglednije činjenica da se ova rasprava vodi samo zato što Vlada želi da je čuje. Ako je već tako, onda hajde da posvetimo pažnje više nego što je uobičajeno temi i razlozima na osnovu kojih je ona i sazvana.
Reklo bi se na početku, kada se čuje način istupanja predlagača, bez ikakve malicioznosti, sasvim iskreno nakon diskusije predstavnika poslaničke grupe, spontano sa gospodinom Stevanovićem, kada se drugi put javio za reč predlagač, pretpostavio sam da se javlja da predlog povuče.
Ipak, na osnovu diskusija koje su potom usledile, sticao se utisak, da li se to možda računa ne nekakvu nestabilnost Vlade, te da bi se neko želeo Vladi preporučiti i da li su takve, vrlo neprincipijelne optužbe zapravo jedan diskretan oblik preporučivanja i usputnog ukazivanja na mesto onog koje bi se eventualno moglo popuniti zainteresovanim kandidatom. Na mesto čije, o tome ću malo kasnije, jer bukvalno se diskusija u najvećem delu tako intoniraju kao da na dnevnom redu nije pitanje - poverenja Vladi, već problem u načinu rada jednog resornog ministarstva.
Sam predlagač se vrlo dosledno drži sadržaja svoga predloga i sasvim bez ikakve malicioznosti iskreno ću prokomentarisati da mislim da se tu u osnovi radi o jednom tragičnom nesporazumu, tragičnom nesporazumu s realnošću, a tragičnom po onom konceptu da je osobina tragičkih junaka da su, bez obzira na kojoj strani zapleta i ishoda, uvek svi u pravu.
Dakle, nema nikakve sumnje da u argumentima koje iznosi predlagač ima dosta od istine. Imao sam zadovoljstvo ovih dana da čitam knjigu premijera prethodne dve vlade, predsednika stranke predlagača, dr Vojislava Koštunice "Odbrana Kosova" i moram vam priznati da sam je pročitao sa zadovoljstvom. Toj knjizi je teško naći neistinu, nedostatak, slabo mesto. Sasvim suprotno, ona i pleni na određeni način, ali mora se primetiti da njena politička vrednost nije takva. Ona naprosto u tom kontekstu ne pije vodu.
Postavljalo se pitanje, kada se pravila igre krše, onaj ko je pogođen u igri koja se ne odvija po pravilima zaista može se izjasniti da napušta igru i da prelazi na bavljenje nekom drugom disciplinom i da će se posvetiti nekoj drugoj igri, ali kada je igra totalizujuća, postavlja se pitanje - ostajete li u igri ili ispadate iz nje?
Za Srbiju je od suštinskog značaja da ostane u igri, da se zadrži u igri da bi sačuvala perspektivu. Da budem sasvim iskren i otvoren, da napustim jedan epimetejski koncept zagledanosti u prošlo, da svoje već okaje stare, već da se posveti poslednjem trenutku, mogućem izboru budućnosti i opredeljenja za nju.
Ako bismo sasvim otvoreno do kraja ova pitanja pretresali, videli bismo da se mnogi značajni argumenti u raspravi nisu pojavljivali ni u ranijim periodima, jer je jedan od motiva, koliko sam razumeo predlagača, taj da je ovo i način da se za javnost otvori diskusija na temu koja je valjda neopravdano, zlonamerno, tendenciozno od strane skupštinske većine potisnuta iz javne rasprave i sa dnevnog reda Skupštine.
Podsetiću vas, i sam gospodin Samardžić, kao i gospodin Popović znaju za to, kao i pojedini predstavnici aktuelne skupštinske većine, da je svojevremeno zajedno sa nevladinom organizacijom Srpsko-američki centar grad Kragujevac formirao Centar za promišljanje nacionalne strategije, koji deluje kao forum ove organizacije.
On je na mnogo sesija javnih i radnih diskutovao, između ostalog, i ove teme. Gospodin Samardžić je bivao gost u radnu Centra za nacionalnu strategiju. Jedan broj, sada namerno pominjem tu publikaciju da se ne bi nepotrebni animoziteti uplitali, Nove srpske političke misije je čak publikovao diskusiju sa javnog zasedanja Centra, u kojoj imate jedan prilog koji i sada pokušavam da apostrofiram i iznesem, ali to nekako nije moglo da uđe u javnu raspravu.
Postoje pitanja koja nikada nisu otvarana. Koliko je zapravo pozivanje na identitetski pristup temi Kosova, patetično motivisan sa osloncem na narodnu mitologiju i ukupnu tradiciju, zaista u bilo kakvom dosluhu sa realnošću.
Pokušajte da probate stvar da promišljate iz hipotetičkih pretpostavki, recimo, da se u međunarodnom kontekstu postavi obaveza Srbije da u punom integritetu, suverenitetu na celoj teritoriji Srbije, ima obavezu da garantuje ljudska prava svih njenih građana, kao i sva ostala ustavom i zakonima definisana prava. Kako zamišljate tu situaciju?
Država Srbija s naporima vodi obračun sa mafijom u sopstvenim redovima, na svojoj teritoriji. Kako procenjujete njene izglede u obračunu sa jednom od najorganizovanijih mafija u Evropi? S obzirom na demografske populacione tokove, kakve izglede dajete budućnosti i generaciji koja bi bila na uzrastu od 15 godina već sad nacionalna manjina, ako govorimo o generaciji Srba petnaestogodišnjaka. Da ne otvaram tako bolna i teška pitanja o kojima se nedovoljno uopšte diskutuje i strateški promišlja.
Činjenica je da je u ovom trenutku održavanje u realnosti bilo poentirano opredeljenjem za razvojnu perspektivu, trenutku zasnovanom na otvorenoj mogućnosti izbora. Ovde je jednom rečeno da se i raspalo jedinstvo koje je postojalo u Vladi u politici prema Kosovu i Metohiji, i to baš po liniji onih koji su se opredelili za Kosovo i Metohiju i navodno onih koji su se opredelili za Evropu i evropsku Srbiju.
Nisu li se, ako je to ta linija, i građani po toj liniji opredeljivali. Jesmo li tumačili, razumeli i prihvatili poruku koja je tada napravljena?
Poruka je, ponovo akcentujem, u razlici ovog epimetejskog i prometejskog retrospektivnog i perspektivnog pogleda na svet i mogućnosti koje stoje pred nama. Ti razlozi su sadržani u temama koje se zaista, neko kaže mantra, deklarativno najlakše formulišu kao evropsko opredeljenje, ali se one najpreciznije zapravo prepoznaju kao teme koje se tiču životnog standarda, razvoja, privrednih šansi, uvećanja broja investicija, podizanja šansi za ekonomski uspeh i životni standard građana Srbije, pa i njene perspektive.
Nije li otuda razlog što se upravo odmah odnekud kao tema vezana za temu Kosovo ne napada ni manje, ni više nego direktno ministar prepoznatljiv upravo po angažovanosti na tom području i resorno Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj koje on i predvodi?
Čini se da se to dešava upravo po onoj osnovi koju je najpreciznije formulisao pre neko veče na nekoj od, kako kaže gospodin Aligrudić, vampirskih sednica koju smo imali, kako je formulisao gospodin Todorović, šef poslaničke grupe SRS, kada je eksplicitno ovde izjavio, a to možete proveriti u stenogramu, da ne napada on Mlađana Dinkića zašto je njime opsednut, nego kao personifikaciju demokratskih promena u Srbiji. Izgleda da tu počinju da se otvaraju teme koje malo više govore o povodima za ovakvu raspravu i kada nikakve izglede nema, osim možda ako računa sa nekim marketinškim učincima.
Otuda se, izgleda, vezuju ponovo teme sa opet zluradim podmetanjima, kao što je recimo tema energetsko-gasnog sporazuma. Pazite, to je činjenično neprincipijelno interpretiranje koje, kao poslanik poslaničke grupe G17+, moram da demantujem.
Kako možete reći da je ministar Dinkić ili poslanička grupa G17+ protiv energetsko-gasnog sporazuma, kada smo glasali za ratifikaciju tog sporazuma? Razlike u viđenju koje su nastale u odnosu prema jednom segmentu tog sporazuma, i to gle čuda upravo onom koji je naš ustupak za prednosti druge dve koje sporazum nudi i obećava, upravo su zbog toga što se želi istrajati ne na jednom parcijalnom aranžmanu, nego na onome što sporazum potvrđuje. To je, čini mi se, mnogo drugačije od onoga što se ovde može čuti.
Još nejasnije je kako je tema NIS-a mogla biti makar asocijativno povezana sa temom Fijata. S jedne strane imate NIS koji je zapravo jedno od najbogatijih preduzeća i najveći dobitaš u zemlji, a s druge strane Fijat i rešavanje problema Fijata, preduzeća koje predstavlja jedno od najvećih opterećenja domaće privrede i koje je u periodu restruktuiranja samo za subvencije usisalo negde oko pola milijarde evra za njegovo izdržavanje.
Ili možda to što se u slučaju NIS-a, kao potencijalni kupac zainteresovani pojavljuje ruski partner, a ovamo u slučaju Fijata govorimo o partnerstvu države i predstavnika sa područja Evropske unije.
Da li se zapravo kroz celu temu aktualizovanja pitanja Kosova i Metohije pozicija Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ministra Mlađana Dinkića, zatim NIS-a i Fijata, žele redefinisati strateški spoljno-politički kontekst u kome treba razumeti državu Srbiju?
Neki od poslanika, predstavnika predlagača klimaju glavom, dakle, verovatno sugerišu da jeste tako. Mogu samo da vam kažem da su to pitanja koja se ne bi smela baš tako lako otvarati svaki čas, kako se kome ćefne, jer su to pitanja koja predstavljaju, koja u svojim osnovama imaju strateške odluke oko kojih su se građani već jednom definitivno izjasnili.
Upravo zato što je nesumnjivo evropsko opredeljenje ove Vlade i što je nesumnjiv njen odnos prema budućnosti generacija koje dolaze, ona uživa podršku i političke stranke Zajedno za Kragujevac, kojoj pripadam, i poslaničke grupe G17+, u okviru koje ova učestvuje u radu nacionalnog parlamenta.
Naprosto, cela ova rasprava koja se kao sporedna upliće u ovu temu koja je, kažem, okončana pre nego što je i otvorena, kao da potvrđuje ono pravilo da glava koja najviše štrči treba da najviše udaraca i da dobije, i to nije teško podneti ako se razumemo o čemu se zapravo radi. Za definisanje toga ću se poslužiti metaforom koja nije nimalo nežna, ali molim vas da je shvatite krajnje ozbiljno.
Srbija zaista, a za one koji su izgubili dosluh sa realnošću to će zvučati možda i najteže, liči u velikoj meri na kuću u kojoj žive tri generacije: deda, otac i unuk.
Kuća, avaj, ima zazidane prozore i unuk bi jedini u njoj da probije zid i otvori prozore, ali mu ne daju deda i tata. Deda i tata zbog toga da svetlo ne bi ušlo u kuću i da se ne bi videlo da je kuća puna leševa od tatinog zanosa iz jednog šovinističkog pijanstva i dedinog revolucionarnog zanosa.
To dete još uvek raste u mraku, u zadahu leševa skore smrti. "Zajedno za Kragujevac" podržava ovu vladu, zajedno sa poslaničkom grupom G17 plus, upravo zato što misli da, i sve dotle dok vidi da podržava evropsku perspektivu, i stoji na strani ovog najmlađeg sugrađanina pomenute kuće, da bi se skinuli zidovi jednom sa prozora, da bi se otvorili prozori, u ovu kuću ušlo sveto i miris širokog otvorenog sveta.

Narodni poslanik Vladimir Milentijević, poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri Vlade Republike Srbije, današnja rasprava o Predlogu za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije u velikom je pokazala da smo duboko podeljeni. Najviše smo podeljeni kada je u pitanju problem južne srpske pokrajine Kosova i Metohije i Misije Euleks.
S obzirom da živim na Kosovu i Metohiji, uglavnom ću se osvrnuti na ovu problematiku. Da bih vam objasnio do kada je država Srbija imala državni kontinuitet u rešavanju problematike na Kosovu i Metohiji, vratiću se na period od 17. februara. Vi dobro znate da je 17. februara Skupština pokrajine Kosovo proglasila nezavisnu republiku Kosovo.
Nakon toga, poštujući striktno Ustav Republike Srbije i Rezoluciju 1244, ova skupština je proglasila nevažećim sve odluke koje je proglasila Skupština Kosova i Metohije. U međuvremenu, ni specijalni predstavnik UN na Kosovu i Metohiji, ni Savet bezbednosti UN, nisu poništili takvu odluku, nego su upravo podržali nezavisnost Kosova.
To su učinile 22 zemlje EU, to su isto učinile i SAD i već se krenulo sa pritiskom na Srbiju da se prihvati Misija Euleks, koja isključivo ima za cilj implementaciju Marti Ahtisarijevog plana, a to je stvaranje nezavisnog Kosova.
U toj situaciji jasno je postavljen uslov Vladi Republike Srbije: Euleks i nezavisno Kosovo ili EU. Preovladalo je mišljenje većine u tadašnjoj Vladi da je mnogo bitnije u EU nego se jasno odrediti prema Misiji Euleks, jer je svima i dan-danas jasno da je Misija Euleks imala za cilj implementaciju nezavisne države Kosovo.
Tu je došlo do raskoraka i zbog toga je pala Vlada Republike Srbije. Znači, Vlada je pala zbog Misije Euleks. Išlo se na nove izbore, novi izbori su dali ono što su dali. I sada mislim da građani nisu glasali za ovu većinu, ali u redu, ona je stvorena, na kraju krajeva, onako kako je stvorena. Vlada je izabrana onako kako je izabrana i 7. jula je konstituisana Vlada Republike Srbije.
Računao sam da 10. jula, kada je Vlada Republike Srbije svojim zaključkom priznala formiranje Skupštine Zajednice opština na Kosovu i Metohiji, da nova Vlada nastavlja državni kontinuitet kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Moraću da vam citiram razloge zbog kojih je Vlada usvojila zaključak, da ne čitam ovo ispred. "Iz takvog položaja Kosova i Metohije proizilazi da svi državni organi, uključujući i Vladu Republike Srbije, imaju ustavnu obavezu da zastupaju i štite državne interese Republike Srbije na Kosovu i Metohiji; da je Skupština Zajednice opština Kosova i Metohije osnovana 28. juna 2008. godine u Kosovskoj Mitrovici, uz prisustvo poslanika iz 25 opština Kosova i Metohije, na osnovu rezultata lokalnih izbora; da je Skupština Zajednice opština Kosova i Metohije konstituisana na osnovu rezultata izbora jedinica lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji, održanih 11. maja 2008. godine, a koje je raspisala Narodna skupština Republike Srbije; da je, nakon jedinstvenog, nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova, te proglašenja tzv. ustava Kosova, stvorena potreba da se i Srbi na Kosovu i Metohiji institucionalno organizuju" itd.
"Iz tih razloga, Vlada donosi zaključak o podršci osnivanju Skupštine Zajednice opština Kosova i Metohije.'' Stav 1: ''Daje se podrška osnivanju Skupštine Zajednice opština Kosova i Metohije, koja je osnovana 28. juna 2008. godine u Kosovskoj Mitrovici".
To je bio poslednji dokument, znači 7. jula 2008. godine, koji je Vlada usvojila. Za razliku od Vlade, Skupština nije usvojila nijedan dokument. Desetog jula Vlada Republike Srbije podnosi Predlog rezolucije Narodnoj skupštini Republike Srbije o kontinuitetu državne politike u odnosu na Kosovo i Metohiju. To je taj sadržaj. Vi se sećate dobro da taj sadržaj nije imao ključni problem, a to je Misija Euleks.
Predlog je poslat u skupštinsku proceduru 10. jula. Trajale su konsultacije puna tri meseca, saglasnosti, nacionalne i političke, nije bilo za usvajanje ove rezolucije. Ponovo ću naglasiti da skupštinska većina nije imala 126 poslanika za ovakvu predloženu rezoluciju i Vlada Republike Srbije je predlog povukla.
Poslaničke grupe DSS, NS i SRS su predali svoj predlog rezolucije o misiji Euleks. Predlog je podnela i poslanička grupa LDP. Obe su skinute sa dnevnog reda, jer nije bilo političke volje da se uopšte raspravlja na temu Euleksa i KiM.
Imamo još jedan veći apsurd u samoj Skupštini Republike Srbije. Otkako je konstituisana, Odbor za KiM nije imao nijednu sednicu. Sedam meseci od konstituisanja Skupštine Odbor za KiM nije funkcionisao. Da li je to jedan vid opstrukcije da se ne raspravlja o situaciji na KiM? Jeste.
Četvrtog jula je podnet Predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi Republike Srbije. U to vreme i do tada niko ne zna, bar od nas sa ove desne strane, kakvi se pregovori vode oko misije Euleks, ko pregovara o misiji Euleks, o čemu pregovara. Kakav je sporazum postignut ni dan-danas ne znamo. Ne znam po koji put su poslanici danas tražili taj dokument o sporazumu Beograda i Ban Ki Muna. Mislim da je to nešto nedopustivo.
Na kraju krajeva, misija Euleks je raspoređena po celom Kosovu i kada smo prihvatili raspoređivanje, kada je misija završena, danas tek imamo dan gde ćemo da raspravljamo o svim tim temama koje je trebalo da se raspravljaju šest meseci pre.
Ono što posebno brine, to je Predlog zakona budžeta za 2009. godinu kada je AP KiM u pitanju.
Brine nas iz mnogo razloga, jer predlogom novog budžeta u odnosu na 2008. godinu budžet je umanjen za 35%, gde su lični dohoci smanjeni za 20%, a nadoknada za socijalna davanja za 90%. To je ono što nas mnogo zabrinjava.
Pitam koja je namera Vlade Republike Srbije da umanji budžet za KiM za 35% kada imamo najviše onih kojima trebaju lični dohodak i socijalna davanja? Odlukom i zaključkom Vlade, danom proglašenja nezavisnosti Kosova, svi policajci, sudije i svi oni koji su bili u institucijama Kosova, oni su povučeni iz tih institucija. I dan-danas mi nemamo jasnu nameru Vlade Republike Srbije, a to se vidi iz Predloga budžeta za 2009. godinu, da će ti ljudi koji su tada povučeni iz poznatih razloga, primati plate i imati nadoknade te vrste.
Gospodine ministre, ja vama verujem, ali podaci, koje sam izneo, govore drugačije. Ako je budžet smanjen za 35%, ne verujem da će moći da se nadoknadi sve ono što je izgubljeno. Tačno, jasni su razlozi zbog čega ovoj Vladi treba izglasati nepoverenje, a to je prevashodno što prema KiM nema nikakav stav, nikakav odnos i odaljila se od građana KiM. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Milentijeviću.

Reč ima gospođica Smiljana Milisavljević.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministri, poštovani narodni poslanici, naše kolege i prijatelji iz opozicije danas kritikuju vladajuću većinu, traže smenu Vlade zbog navodne izdaje nacionalnog interesa, kršenja Ustava Republike Srbije, odustajanja od borbe za očuvanje KiM unutar celovite Srbije.
Prosto rečeno, zbog prihvatanja Euleksa, koji znači rekonfiguraciju međunarodnog prisustva na KiM i u Savetu bezbednosti UN. Predočiću vam nekoliko interesantnih činjenica vezanih za dešavanja u vezi naše južne pokrajine, kako iz bliske prošlosti, tako i sadašnjosti, podsećanja radi.
Prvo, pre samo devet godina, deo opozicije koji danas traži smenu Vlade, bio je i protiv sporazuma između Miloševića i Černomirdina, koji je bio osnov za donošenje Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244. Kritikovao je Miloševića za gotovo iste stvari zbog kojih danas napadaju Vladu, a u današnje vreme se drže te Rezolucije 1244 kao jedinog garanta teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije nad KiM.
Drugo, deo onih političkih predstavnika kosovskih Srba koji je učestvovao u prikupljanju peticije protiv Euleksa nekada je bio i protiv UN na KiM, tj. protiv Unmika. Danas je navodno misija Unmika jedina legitimna i, kao takva, samo ona prihvatljiva za deo nas.
Jesmo li već zaboravili da je ta misija, nakon martovskog pogroma 2004. godine, oštro napadana i optuživana za krah, propast i da nije ispunila svoj mandat, poveren od Saveta bezbednosti UN.
Zar je bitno kako će se međunarodna misija na KiM zvati, ukoliko je njen mandat zasnovan na osnovu Rezolucije 1244 i ukoliko je ona, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od strane privremenih institucija samouprave, statusno neutralna? Kakva je to razlika između Unmika ili neke druge misije, bez obzira na njeno ime, pa i Euleks, kada odluku o njima donosi Savet bezbednosti UN, tj. ako su ove pod mandatom UN?
Osvrnuću se malo na sadašnjost. Trenutno najljući protivnici rekonfiguracije međunarodnog prisustva na KiM u UN su albanski političari iz Prištine, i iz vlasti i iz opozicije, svi, od Sejdiua i Tačija, predstavnika trenutne vlasti, pa do Haradinaja, Čekua, lidera opozicije. Nije li to malo čudno.
Pitam se šta to dovodi na sličnu talasnu dužinu separatiste i secesioniste, koji pokušavaju da otrgnu deo teritorije Republike Srbije, i deo naše opozicije? Očigledno su postignutim sporazumom nezadovoljni svi oni kojima odgovara haotično stanje na KiM i koji su prethodnih godina to dobro iskoristili da svoj patriotizam dobro naplate novcem, švercom, donacijama, nameštenim tenderima. Njima ne odgovara nikakav sistem ni vladavina prava.
Do sada su sve inicijative Albanaca bile podržavane, a glas Beograda se jedva čuo. Tako je bilo u toku pregovaračkog procesa, tako je bilo nakon martovskog pogroma 2004. godine i tako je bilo sve do usvajanja naše rezolucije na Generalnoj skupštini UN, što je po mišljenju većine briljantni uspeh naše diplomatije.
Takođe, značajan diplomatski uspeh je plan Generalnog sekretara UN koji je rezultat pregovora Vlade Srbije i UN u šest tačaka, koji se odnosi na policiju, carinu, pravosuđe, saobraćaj, granicu, srpsku kulturnu baštinu. Dakle, šest tačaka bitnih za opstanak Srba na KiM i za povratak prognanih.
Baš sada, kada preuzimamo inicijativu i kada je Priština ta koja je nekonstruktivna, ako se ne varam po prvi put, mi u našoj skupštini raspravljamo o opozivu Vlade, koja je zaslužna za diplomatsku pobedu i za preuzimanje inicijative koja i najsnažnije podržavaoce kosovske nezavisnosti stavlja u pat poziciju.
U Srbiji već duže vreme nema važnijeg pitanja od Kosova i Metohije. Politika i naš odnos prema Kosovu i Metohiji treba da bude tačka okupljanja oko koje se slažemo, a ne oko koje se sukobljavamo i rasipamo energiju. Svesni smo da je pitanje Kosova i Metohije jedno od najstarijih i najtežih državnih pitanja.
Ako nam je Kosovo i Metohija iskreno na srcu, nemojmo dozvoliti da ono bude, kao što je nažalost to bilo prethodnih godina, sredstvo političkog prepucavanja, marketinga i kampanje.
Govoreći o proteklom radu Vlade kada je Kosovo i Metohija u pitanju, može se primetiti da Vlada Republike Srbije drži ovo pitanje na vrhu svojih prioriteta. Ova vlada nije kao prethodne, opredeljena da za svoje saradnike i sagovornike na Kosovu i Metohiji ima samo ljude iz svoje stranke.
Dakle, polazeći od rezultata lokalnih izbora, i Vlada Srbije i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju ostvaruju dobru saradnju sa predsednicima opština koji su iz DSS-a i SRS i iz drugih stranaka. Vlada Republike Srbije, polazeći od tih pretpostavki, podržala je stvaranje mreže srpskih lokalnih struktura, Skupštinu Zajednice opština Kosova i Metohije.
Gospodo iz opozicionih stranaka, treba da budete zadovoljni i zbog činjenice da i nakon nekoliko meseci od formiranja ove vlade skoro nijedan vaš kadar nije promenjen na Kosovu i Metohiji. Razloge za nezadovoljstvo više čujemo od članova partija vladajuće koalicije.
Pristupi nam se očigledno razlikuju. Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju tragaju za odmerenim i konstruktivnim pristupom u pronalaženju održivih rešenja, poštujući svoje interese i evropske standarde.
Ovo pitanje nije samo stvar jedne stranke ili koalicije, niti samo jednog ministarstva, niti samo jedne vlade, razlike između vlasti i opozicije na ovom pitanju treba smanjiti na najmanju moguću meru.
Naši sugrađani s pažnjom gledaju na poruke koje im se šalju iz Skupštine. Zato vas molim da budemo konstruktivni i da ne zloupotrebljavamo, po ko zna koji put, patnju ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, već da se u jednoj tolerantnoj atmosferi ujedinimo, uz razlike u našim stavovima.
Na kraju, koristim ovo mesto i ovaj trenutak ne samo da izrazim svoju podršku Vladi, nego da pošaljem jasnu podršku mom narodu na Kosovu i Metohiji, kao i onima koji su prinudno isterani iz svojih domova, da ova vladajuća većina ne samo da čini sve na očuvanju integriteta i suvereniteta Srbije na Kosovu i Metohiji, već se trudi da uradi mnogo toga, da olakša njihove svakodnevne živote i omogući povratak raseljenih.
Naravno da nikada neće uraditi nešto što bi ugrozilo njihove živote, bezbednost, egzistenciju, kao i izraženu volju i želju da žive u okvirima Republike Srbije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem mladoj koleginici, posebno na pozivu za dijalog. Narodni poslanik gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč.

Poštovane kolege poslanici, građani Srbije, prisutni ministri, moram pre svega da primetim da ova rasprava o poverenju Vladi ne nosi neophodnu dozu napetosti ili straha koji bi podrazumevao opasnost da ova vlada bude smenjena.
Za to postoje najmanje dva razloga. Prvi je sadržan u tome da rasprava o poverenju Vladi znači da postoji mogućnost da Vlada promeni svoj sastav ili da promeni ciljeve.
Pošto niko od nas, ni sa leve ni sa desne strane, nije uveren da je Vlada spremna da promeni svoje ciljeve, personalni sastav apsolutno ništa ne znači u ovom pogledu i u tom smislu očekivanje da se Vlada promeni je zaista nerealno.
Ono što mene brine kao pripadnika opozicije, kao člana SNS, jeste da ova rasprava ovde nema dovoljno novih elemenata kritike i nema oštrine, jer kada bi se o potezima Vlade govorilo samo u ovoj prilici kada je to tačka dnevnog reda, kada za to ne bi bilo svakodnevne prilike u nekontrolisanim raspravama na temu bilo kojeg zakonskog predloga, onda bi ova rasprava imala smisla.
Ali, pošto se svakodnevno, nezavisno od toga koja je tema na dnevnom redu, upotrebom po Poslovniku u demokratiji koja je nesporna procedura i koja košta, ta prava nekada koriste, a najčešće i zloupotrebljavaju, procenjujem da danas ovde nema dovoljno energičnosti jer se argumenti protiv poteza Vlade gotovo haotično iznose svakodnevno.
Po principu - kad pričate mnogo, ne čuje vas niko, po principu - kad neki pričaju jedno te isto svaki dan, oni samo govore da se ne razlikuju od Vlade koja medije stavlja u službu vođenja politike umesto same vlade.
Ta vrsta zloupotrebe medija na jednoj strani rađa prezir prema profesiji poslanika, protiv koje protestujem kao neko ko ima iskustva u parlamentarnom životu.
Ne želeći da ni na koji način doprinesem da u raspravi o poverenju Vladi pričam sada o zakonima ili obrnuto, u najkraćem ću pitati građane i svoje kolege na osnovu čega procenjujemo rezultate ove vlade.
Imamo ekspoze od 7. jula, jedan postojeći memorandum o ekonomskoj politici, jedan revidiran za 2008. i najnoviji memorandum o ekonomskoj politici za 2009. godinu. Sve su to spiskovi namera, jedan vrlo značajan trud je uložen da nam se prikažu veliki podaci, brojni, zbirni, o svemu i svačemu, ali su to samo planovi i programi.
Da li možemo da nekog procenjujemo na osnovu namera i onoga što želi da uradi? Ne možemo. Da li možemo ovu vladu da procenjujemo po zakonima koje nam je ovde predlagala? Evo, da uzmem samo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije kao vrlo indikativan, jer je to cilj koji već godinama unazad jeste jedan od prioritetnih.
Način na koji je predložen, argumentacija koja je u njemu data, rok važenja, odložena primena, rešenja u zakonu, govore da čak i kada su zakonski projekti u pitanju, oni ostaju u stvari namera o tome šta će Vlada da radi.
Znači, čak ni zakoni nisu dovoljan argument da ovu vladu procenjujemo.
Postoji jedan zakon koji smo usvajali odnosno o kojem smo pričali u prošloj nedelji, onaj o podržavljenju banaka koje još nismo podržavili, gde se po sistemu prekog suda stavlja šapa na još jedan deo imovine. Možda to govori o nameri ove vlade koja više nema šta da privatizuje i prodaje da bi mogla da vrši vlast. Tek tu dolazimo na suštinu onoga što nam omogućuje da procenjujemo Vladu.
Pored procene koju ću obrazložiti samo sa nekoliko pitanja koje postavljamo godinama unazad, a na koje Vlada ne odgovara, osnovnu zamerku ću Vladi da stavim u tome da nije sposobna da vodi celovitu ekonomsku politiku.
Gospodine predsedniče Vlade, gospodine Cvetkoviću, vaša namere da brinete o zaposlenosti ljudi i o standardu stanovnika su časne i dostojna poštovanja. Jesu to glavni ciljevi memoranduma, ali zašto ne vodite celovitu politiku mera da to rezultira boljim životom građana? Zašto Narodna banka Srbije smatra da treba da bude nezavisna i od interesa građana, kada svojom politikom stavlja klipove u točkove onoga što vi želite, makar proklamovano, da uradite?
Ako vi niste taj koji može da objedini politiku Vlade sa memorandumskim ciljevima, pitam građane Srbije i one koji su iznad vas - da li postoji nešto ako to nije cilj da građani žive bolje i ako to nije profesionalnost i savest guvernera, a ko može i tu kariku da upregne u interes građana Srbije?
Ne govorim zato što me interesuje ko personalno vrši taj posao, govorim o tome zato što je devizni kurs osnovna cena od koje zavise krediti građana, njihove plate, posao izvoznika, uvoznika, rad naših fabrika, državnih preduzeća, uvoz traktora, uvoz opreme, to je osnovna cena od koje zavisi život svih nas. Zato politika deviznog kursa i cena kredita ne može da bude nikakva imaginarna kategorija, nego mora da bude u funkciji ciljeva koji se zovu zaposlenost i bolji život.
Osnovna kritika SNS kao opozicije je da ne možemo samo u predizbornim kampanjama da čujemo u raspravama svađu između guvernera i sada potpredsednika Đelića o tome gde su potrošene pare od privatizacije.
Pitam gde su ukamaćene devizne rezerve i devizna sredstva od privatizacije koje se mere sa sedam milijardi evra samo za dve i po godine?
Po priznanju gospodina Dinkića, 17 milijardi dolara je u ovu zemlju ušlo za zadnjih osam godina. Ko je uveo takvu evidenciju tih sredstava da o njima ne znate više ni vi nego ja kao poslanik, a građani ništa?
Ko na tim sredstvima zarađuje i gde ih ulaže? Preko kojih agencija prolaze? Kome se isplaćuju provizije? Sve bih završila pitanjem - zašto nema završnog računa od 2001. godine, to je poslednji koji je bio? Za 2006. i 2007. godinu je dostavljen Skupštini, ali o njima nikada nije raspravljano.
O najvećim državnim sredstvima koja znače trajno trošenje budućnosti dobijamo informaciju da su iz njih isplaćivane penzije, plate i vraćani dugovi.
Kad nam budete rekli koliko koštaju dugovi koje smo nasledili, koje ćemo vraćati kao ozbiljna i odgovorna vlast, ali kad budete Upravi za javni dug napisali šta je kreditni rizik za svaki od kredita, gde je uložen, šta je ova država i ovi građani šta su od tih kredita dobili, a šta se vratilo onima koji su nam ih dali, vi ćete imati kredibilitet da tako mirno sedite i slušate raspravu o Vladi.
Ono što jeste problem, što je u prevelikom broju reči, u tabloidnosti štampe i izveštajima o radu Vlade, jedino guverner sebi obezbedio podršku, pa da čak i kada izjavi da će sprečiti iznošenje kapitala u inostranstvo, nijedna novina to ne zabeleži niti stavi primedbu na to, ali je zato govor svakog poslanika, svakog političkog predstavnika, pa i vas, izložen pod lupu javnosti u meri u kojoj niste u prilici da to kontrolišete.
Nadam se da ćemo pravu raspravu voditi o budžetu, da ćete vi vaše snage usmeriti na realizaciju ciljeva koji se zovu zaposlenost i standard građana i da ćete biti u prilici da vi ovde obezbeđujete 126 glasova za vašu odbranu, a ne da oni kojima su preči politički poeni nego život građana ovde iznose optužnice koje su izbledele u svakodnevnom ponavljanju.
Srpska napredna stranka će o vama ceniti po učincima, a ne po namerama. Vi ćete se dokazivati i građanima i ovim poslanicima ovde. Mislim da će od toga zavisiti i rok za izbore, i vaš opstanak i vaša mesta u istoriji ove države. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali su o klupe.)

Zahvaljujem. Reč ima Bajram Omeragić.

Kao poslanik bošnjačke liste, želim da naglasim da će bošnjačka lista podržati ovu Vladu, ne samo zbog toga što mi učestvujemo u radu ove Vlade, jer smatramo da Vlada koja radi šest meseci nije imala vremena da pokaže sve što može i sada sprečiti Vladu da nastavi svoj posao, po nama, mi smatramo da bi to bilo krajnje neozbiljno od ovog parlamenta.
Šta je posledica izglasavanja nepoverenja? Znači, novi izbori u 2009. godini, kada se ceo svet trese krize koju svi najavljuju.
Građani Srbije nisu zaslužili da tu godinu dožive ne kao godinu razvoja, ne kao godinu investicija, ne kao godinu evropskih integracija, nego kao godinu gubljenja vremena na izborima, koje smo imali samo pre par meseci, a na tim izborima se ništa ne bi promenilo.
Građani Sandžaka osećaju veoma veliki problem koji postoji u ovom parlamentu da meseci ne možemo da izglasamo zakone koji su potrebni da dođemo na belu šengen listu, da ubrzamo proces evropskih integracija i građani Sandžaka očekuju da ovaj parlament počne da radi efikasno, da se ubrzaju naše evropske integracije, jer je to jedini put za boljitak svakog građanina u ovoj zemlji.
Kažem šta bi bila alternativa evropskom putu? Mnogo smo danas ovde čuli priča o tome kako u Evropskoj unije idealno. Nije idealno. Nisu neke zemlje glasale za Lisabonski sporazum, činjenica je, ali recite mi primer neke zemlje koje je ušla u Evropsku uniju, pa izašla iz Evropske unije. Zašto niko ne izlazi iz Evropske unije ako je tamo loše? Prema tome, građani Sandžaka očekuju da se u narednoj godini ubrza proces evropskih integracija, da proces investiranja u naš najnerazvijeniji region se pojača. Ne bih koristio danas ovu priliku, s obzirom da imamo raspravu o budžetu.
Tu ćemo izneti naš stav vezano za budžet, s obzirom da su stavke u tom budžetu koje su predviđene za nedovoljno razvijena područja vrlo male, a naravno da ćemo i vezano za naš položaj u ovoj koaliciji pozvati naše koalicione partnere da obrate pažnju da ona sredstva koja su predviđena za Kancelariju za nedovoljno razvijena područja, da se ta cifra poveća i da se neki problemi koji su se ovih dana javljali u našoj vladajućoj koaliciji prevaziđu.
Mi kao koalicioni partneri želimo da sarađujemo i dalje sa našim koalicionim partnerima na taj način da više razmenjujemo informacija, da se konsultujemo oko mnogih odluka koje su bitne za rad naše većine u ovom parlamentu i u Vladi.
Želim još jednom da kažem u ime građana Sandžaka da danas ne želim da oduzimam vreme jer jednostavno građani Sandžaka žele da 2009. godina bude godina investiranja, evropskih integracija, a da za četiri godine idemo na izbore i da tada izmerimo učinak ove Vlade. Hvala.