Reč ima ministar Vuk Jeremić.

Samo bih htela, gospodine Todoroviću, da kažem da ste pročitali član 113. pogrešno - odredba ovog Poslovnika o redu na sednici, a ne o radu. Termin je "red".

Izvolite, gospodine ministre.

Želim da se zahvalim i gospodinu Samardžiću i gospodinu Todoroviću na ovoj kritici. Mislim da ima dosta toga što bi trebalo raspraviti ovde.
Pre svega, mislim da svaka kritika na ovu temu jeste konstruktivna i da bi je trebalo saslušati. Nijednog trenutka nemam sumnju u najbolju nameru i gospodina Samardžića i gospodina Todorovića da doprinesu kreiranju državne politike, nadam se, na kraju jedinstvene državne politike koju će ova država upotrebiti u odbrani svog suverenitet i teritorijalnog integriteta.
Upravo zbog toga bih hteo da odgovorim na neka od ovih pitanja, jer pre svega mislim da je ovde po sredi nesporazum nego suštinska konfrontacija. Mislim da ovde nemamo suštinsku konfrontaciju. Mi svi ovde želimo isto. Ne verujem da sedi bilo ko u ovoj skupštini ko za svoj cilj ima urušavanje ustavnog poretka naše zemlje.
Možemo imati ovakvo ili onakvo mišljenje po pitanju Kosova, ali ne verujem da ima snažnih podržavalaca nezavisnosti KiM, odnosno urušavanja ustavnog poretka ove zemlje, koji su od naroda izabrani da sede u ovoj skupštini. Možemo se politički svađati i možemo prebacivati loptu jedni drugima, možemo jedni druge kritikovati, ali duboko verujem da je narod ove zemlje izabrao parlament u kome bar po tom jednom pitanju treba da postoji visok stepen jedinstvenosti.
Pitali ste me, gospodine Todoroviću, oko demokratskog odgovora na pokušaj narušavanja ustavnog poretka, pa želim da to pojasnim. Mislili smo na odgovor koji ne podrazumeva upotrebu oružane sile. To je naša politička odluka, gospodine Todoroviću.
Ova Vlada je napravila političku odluku da odbrani ustavnog poretka pristupi metodima koji ne podrazumevaju upotrebu oružane sile. Neka druga vlada, koja bi eventualno bila izabrana na nekoj drugoj političkoj platformi, imala bi ustavno pravo da upotrebi oružanu silu.
Ne verujem da bi to uradila bilo koja vlada, ni neka vlada koju vi predvodite u budućnosti.
Verujem da upotreba oružane sile u ovom trenutku i pod ovakvim okolnostima nije u interesu građana Srbije, odbrana ustavnog poretka pravnim, političkim i diplomatskim sredstvima jeste. Mi verujemo da je to politički prioritet. Nastavićemo sa takvom politikom i za takvu politiku tražimo od vas podršku. Duboko verujem da je Kosovo jedno od onih tema gde je zaista, pokušaću da se ne ponavljam mnogo puta, potrebno državno jedinstvo u okviru ove institucije. Mi imamo većinu. Vlast po definiciji ima većinu, opozicija je u manjini.
Mislim da kada je reč o Kosovu bi trebalo da ukrstimo mišljenja i zato je ova sednica dobra i zato je sve ovo što ste nam rekli jako korisno. Nisam očekivao da ćete imati nerazumevanje na neka od ovih pitanja. Koristim ovu priliku da pojasnim neke od tih nesporazuma.
Verujem da nakon ukrštanja mišljenja, nakon odluke Vlade kakvu bi trebalo politiku voditi po pitanju KiM bi opozicija trebalo da Vladu isprati. Jednoga dana ćemo mi biti opozicija verovatno vama, tada ćemo vas pratiti kada je reč o kosovskoj politici.
DS veruje da je po pitanju Kosova neophodno uspostavljanje državnog jedinstva, a da Vlada treba da bude ta koja kreira politiku. Uzmemo od vas mišljenje, pokušamo da ga integrišemo do najveće moguće mere i posle toga se odlučimo šta je politika Vlade, ali i od vas očekujemo podršku. Od vas očekujemo da budete lojalna opozicija kada je reč o KiM. Ne tražimo razumevanje ni za jedno drugo pitanje, za KiM tražimo. Ne bi bili izabrani velikom većinom građana Srbije da smo neko ko za svoj cilj ima urušavanje ustavnog poretka i odvajanje Kosova od Srbije. Nemamo, borićemo se svim pravnim, legalnim, diplomatskim, političkim sredstvima za odbranu ustavnog poretka i teritorijalne celovitosti zemlje.
Što se tiče Euleksa, što se tiče rekonfiguracije, mi smo se izborili da Rezolucija 1244 bude u potpunosti podvučena, zacrtana i da Euleks mora svoje delovanje u našoj južnoj pokrajini da ima uz puno poštovanje Rezolucije 1244, to je eksplicitno, kažu dokumenti potvrđeni, odnosno podržani od strane Saveta bezbednosti.
Nije tačno da smo iz Njujorka, iz UN premestili u Brisel. Borili smo se do kraja da Euleks mora da podnosi izveštaje Savetu bezbednosti. Nisu hteli. To stoji na papiru, to stoji u odluci Saveta bezbednosti, da oni moraju da podnose te izveštaje. Mnoge stvari stoje u odlukama Saveta bezbednosti koje nisu poštovane u svetu.
Naša zemlja je, na kraju krajeva, bila bombardovana bez odluke Saveta bezbednosti. Prema tome, neko može da odluči da ne poštuje ono što je doneo Savet bezbednosti, ali mi nemamo boljeg, odnosno nemamo veću šansu da se izborimo za naše interese nego da se diplomatskim sredstvima izborima da nešto bude zapisano u dokumentu koji podrži Savet bezbednosti.
Da li će na kraju sve članice Saveta bezbednosti odlučiti da poštuju ove odluke Saveta bezbednosti, to ne znamo. Neke zemlje su nas bombardovale bez odluke Saveta bezbednosti, neke zemlje bombardovale su neke druge zemlje bez odluke Saveta bezbednosti.
Prema tome, da budemo svesni, nije sve što je napisano u odlukama Saveta bezbednosti ono što svi na kraju krajeva poštujemo. Naše je da se izborima da tako nešto piše, a mi smo se izborili da je međunarodno civilno prisustvo u našoj južnoj pokrajini rekonfigurirano odlukom Saveta bezbednosti, ima obavezu da redovno izveštava, kao što je to činio Unmik. Savet bezbednosti UN, i svaki put ćemo biti na Savetu bezbednosti, kao što smo svaki put bili i do sada na Savetu bezbednosti.
Nećemo dozvoliti, kao država članica UN, da se bilo šta učini sa našom implicitnom saglasnošću što će za efekat imati urušavanje ustavnog poretka ove zemlje, urušavanje demokratije zasnovane na, na demokratski način, usvojenom ustavu, ali zato nam treba vaša pomoć. Treba nam pomoć vas, treba nam pomoć gospodina Samardžića, trebate nam u pregovaračkom timu, trebate nam, ne možemo bez vas. Hvala vam na kritici, ali trebate nam u timu, svi nam trebate u timu.

Zahvaljujem, gospodine Jeremiću. Gospodin Samardžić ima reč.

Poštovani narodni poslanici, nemojte se ljutiti, ali ovom izazovu za pomoć stvarno ne mogu da odolim.
Naime, da smo mi vodili raspravu o Kosovu ovakvu jula, kada je opozicija, 108 potpisnika, dala inicijativu da se vodi rasprava povodom rezolucije, mogli bismo da budemo mnogo otvoreniji i benevolentniji prema budućim potezima Vlade. To je bio juli. Inicijativa je bila još u junu. Krajem jula je skupština počela da radi. Mogli smo krajem jula i početkom avgusta mogli da vodimo ovakvu jednu raspravu, vrlo otvorenu, i da ponudimo pomoć, zašto da ne. Vi imate Vladu, mi smo opozicija, izvolite naše mišljenje.
Međutim, posle tri, četiri ili pet meseci, možda i šest, ovo sada deluje nekako post festum, pošto je sve završeno sada ministar traži pomoć. To je jako u vezi sa onim što je on rekao o demokratskim sredstvima vođenja takve politike.
Objašnjenje ministra je jako jednostavno. Kaže - odricanje od oružanih sredstava jeste demokratsko vođenje politike. O oružanim sredstvima niko nije ni govorio, ali neupotreba oružanih sredstava u ovom slučaju nije apsolutno dovoljna da bi se vodila demokratska politika.
Ovo je primer vođenja nedemokratske politike prema Kosovu, jer mi šest meseci nismo imali na Skupštini raspravu o tome.
U tome je problem. Nudili smo nešto što nismo zvali demokratijom, nego smo zvali redovnim skupštinskim postupkom. Predlog rezolucije, izvolite raspravu, uzmite šta hoćete, ostavite šta hoćete, nastavimo raspravu za mesec, dva, tri.
Vlada je po Ustavu dužna da formuliše i vodi i unutrašnju i spoljnju politiku i u tome je samostalan. Posle skupštinske rasprave, usvojila se rezolucija ili ne, ona bi vodila mesec, dva, tri, pa bi ponovo došla na Skupštinu. Sada kada nije ništa dobila u svojim aktivnostima koje su, sa unutrašnje strane gledano, apsolutno nedemokratske, netransparentne, bez rasprave, ne znamo o čemu se radi.
Dan-danas, pošto su odluke donesene, nemamo te odluke SB prevedene i objavljene na našim sajtovima, na našim elektronskim medijima, u našim štampanim medijima. I sada se vodi nedemokratska politika, sa unutrašnje strane gledano, prema KiM.
Mogu samo da kažem da je ovaj poziv ministra spoljnih poslova načelno u redu, da je on možda i plemenit, ali ne možemo suditi po namerama, vrag je odneo šalu. Moramo suditi po delima. Ta dela su katastrofalna po stanje KiM i odnosa Srbije prema KiM. Nikad nisam upotrebio reč - izdaja. KiM je predato na tanjiru nekom drugom. Možda ne toliko ni Albancima, i oni ne znaju šta se događa tamo, nego zapadnim silama koje imaju svoje čvrste interese u tome.
Da vas podsetim, oko tih zapadnih sila, proširenje EU više nije dominantno u okviru politike proširenja. Proširenje EU već dve ili tri godine je u domenu spoljne i bezbednosne politike EU. Ona o tome odlučuje. Razmislite malo o toj činjenici kolike su nam šanse za proširenje, a šta dajemo za to. Prilika je da se tako nešto čuje na ovoj skupštini i zato ona može da posluži, zato je ona i nastala. Ovo je predstavnički organ naroda, na njemu se govori, a da li neko sluša, to ne znamo. Vlada bi trebalo da sluša.
Žao mi je zaista, prošlo je vreme, donete su odluke, mi smo u minusu i ne možemo pomoći u toj stvari. Možemo samo ne da kritikujemo Vladu, nego da je pozovemo na odgovornost za ono što je uradila, bez javnosti Srbije, bez Skupštine Srbije, bez demokratskih sredstava. Stvar je gotova, vaza je polomljena, ne možemo je zalepiti, možda možemo samo da kupimo neku drugu.

Zahvaljujem, gospodine Samardžiću. Gospodin Čedomir Jovanović, replika.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, poštovane ministarke i ministri, čl. 101. i 104. su povređeni. Niti nas predstavnici Vlade, na čelu sa predsednikom Vlade, razumeju, niti u svojim odgovorima koji su posledice nerazumevanja poštuju dostojanstvo Skupštine.
Nismo mi tražili ovde od predstavnika Vlade obrazloženje za ono što se u prošlosti desilo, ali je jasno da obrazloženja, koja su za nas prihvatljiva, Vlada ne može dati. Potpuno je besmisleno u pravdanju tražiti prostor za buduću saradnju.
Tražili smo jednu viziju, i viziju od vas, gospodine Cvetkoviću, i viziju od vas, gospodine Jeremiću, a ne pozive na lojalnost. Hvala lepo, ne trebaju nam ambasadorska mesta, ali nam treba odgovor na pitanje - s kojim pravom ste odlučili da nas konfrontirate sa celom EU pokazujući razumevanje za stepen ljudskih prava u Iranu. S kojim pravom? Da li je o tome ikada razgovarano na nadležnom odboru Skupštine ili je to cena za podršku koju dobijamo u jalovom projektu šminkanja kosovske istine.
Gospodine Cvetkoviću, isto očekujemo od vas, šta će vaša Vlada preduzeti, pre nekoliko sati je Ustavni sud prihvatio našu inicijativu, da li će Vlada nastaviti pregovore na čelu sa šefom kabineta gospodina Jeremića, koji je valjda u istom rangu kao i potpredsednik Vlade zadužen za ekonomiju? Mislim na pregovore sa ruskim partnerima.
Oni koji su na početku naše nove tragedije, koja traje 20 godina, rekli da je Kosovo najskuplja srpska reč, nesvesno danas, kroz poteze Vlade, dobijaju potvrdu za tako nešto, s tim što je u međuvremenu cena postala jako niska, pa umesto zaklinjanja na vernost u politici koja je, s jedne strane oslonjena na mit, a sa druge strane na fikciju, hajde onda da dobijemo odgovore na nekoliko jednostavnih istina.
Vaša Vlada je sama govorila o lopovluku na Kosovu. Kosovo je postalo paravan za sve što je nedopustivo. Ako nema snage da se definiše politika koja će biti drugačija od ovog što smo preživali u prošlosti, onda ste vi sami sebe, kao članovi Vlade, osporili više nego bilo ko iz opozicije.
Nikada nije bilo u poslednjih nekoliko godina jedinstva po pitanju kosovske politike, ne zato što mi to nismo želeli, nego što su i prethodne vlade bile nesposobne, kao i ova trenutna. Nisu mogle da definišu javni interes kao središte tog okupljanja, nego se u središtu tog okupljanja valjda pronalazila ljubav i nada nekog ko se nalazi u Vladi da će Kosovo biti onakvo kako ga on zamišlja.
Od toga ne zavisi sudbina Kosova, nego od sposobnosti Srbije da bude organizovana i ozbiljna država, što u prošlosti nije bila. Euleks je na Kosovo došao, gospodine Jeremiću, da bi radio posao koji više ne može da radi srpska država, a koji još uvek nije u stanju da radi kosovska država, koju je priznala većina članica zemalja EU.
Posle 49 priznanja, vi ste odlučili da proterujete 50. i 51. ambasadora, ambasadora susedne Crne Gore i ambasadora susedne Makedonije, uz poremećene odnose sa Bosnom.
Vašu politiku možemo opisati samo kao niz besmislenih konflikata. Ne možemo vam pružiti podršku za tako nešto.
(Predsednik: Vreme.).
Gospođo predsednice, podsećam vas na rečenicu kojom sam završio svoje izlaganje - povedite računa o dignitetu Skupštine.

Gospodin Vuk Jeremić, ministar.

Hvala, gospodine Jovanoviću, na ovoj kritici. Mislim da je vrlo važno da i ova stvar bude raspravljena. Pomenuli ste nekoliko pitanja, jedno je vezano za ovu temu, direktno kosovsku, što je glavna tema ove današnje Skupštine. Druga je vezana za spoljnu politiku Srbije, kada je reč o regionalnoj politici i kada je reč o našem globalnom nastupu u međunarodnoj areni, odnosno vezano za ljudska prava.
Krenuću od ove kosovske, pošto je ona, ipak, glavna tema za ovu današnju sednicu Skupštine. Nije bilo jedinstva, slažem se u ovom parlamentu, ali nije bilo jedinstva kada je reč o kosovskoj politici od kada ste vi član parlamenta, odnosno do kada je vaša partija u parlamentu. Od tada više nema jedinstva, ali je jedinstvo do tada bilo skoro 100%, od tada više nije.
Međutim, to nije razlog zašto ne bi mogli da se izborimo za to da ipak dođemo do jedinstvene politike u budućnosti, koliko god to nakon ove rasprave, odnosno do sadašnje tačke u raspravi, izgledalo.
Nadam se da ćemo ipak, nakon što razmenimo mišljenja i nakon što ukrstimo mišljenja, želim da verujem, do jedinstvene politike ipak doći.
Što se tiče naše regionalne politike, želim da podsetim da su dobrosusedski odnosi jedan od uslova za integraciju u Evropsku uniju i to ova vlada vrlo ozbiljno shvata.
Mi imamo tri spoljnopolitička prioriteta. Jedan je odbrana ustavnog poretka diplomatskim sredstvima, s obzirom da nam je on, za razliku od velike većine zemalja, ugrožen. Druga stvar je evropske integracije, a treća stvar su dobrosusedski odnosi, odnosno najbolji mogući odnosi u regionu.
Nije bila Srbija ta koja je odlučila da svojim jednostranim aktom uruši ustavni poredak bilo koga od svojih suseda. To su susedi učinili prema Srbiji, odnosno neki od suseda su učinili prema Srbiji.
Priznanje KiM kao nezavisne države za direktnu posledicu ima narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje i ukoliko mi na njega ne reagujemo, ako ništa ono diplomatski, tada smo poslali poruku svetu da smo od odbrane ustavnog poretka odustali. Mislim da smo mi pokušali da nađemo jedan dobar balans kada je reč o tom pitanju da reagujemo na način da se građani ove zemlje ne nađu na gubitku.
Kada je reč o Crnoj Gori i Makedoniji, pitali ste me za 50-og i 51-og ambasadora, odnosno 50-to i 51-vo priznanje, ono nije došlo u bilo kom trenutku, ono nije bilo usmereno na CG i Makedoniju zbog toga što su oni naši najbliži susedi, ono je došlo u jednom vrlo ozbiljnom trenutku, gospodine Jovanoviću, a to je trenutak nakon što je Srbija odnela pobedu na glasanju u Generalnoj skupštini, da pitanje statusa Kosova premesti iz političke u međunarodnopravnu arenu.
To je bio jedan preloman trenutak u kome bi, ukoliko nismo reagovali na takav način, poslali poruku svetu, sada nakon glasanja ko god hoće da prizna Kosovo dobrodošao. Imao sam ozbiljne razgovore sa rukovodstvom i CG i Makedonije u danima pre toga i predstavio sam im opasnost tog njihovog čina. Da su uradili to priznanje dan ranije, što su znali i što smo im eksplicitno predstavili, oni ne bi tada naneli štetu našem globalnom planu za zaustavljanje priznanja KiM-a, nakon što je to prešlo u ruke Međunarodnog suda pravde.
Zvaničnici CG i Makedoniji su to znali i učinili su to priznanje sa namerom da nanesu maksimalnu moguću štetu Republici Srbiji. Republika Srbija je na to reagovala diplomatskim sredstvima, kao rezultat našeg nastupa prema njihovom činu, narušavanja ne samo našeg suvereniteta, već i vitalnog interesa koji predstavlja nastavak diplomatske borbe, nastavak diplomatske i pravne bore za očuvanje ustavnog poretka. Nijedan parametar odnosa naše zemlje sa ta dva naša suseda se nije promenio.
Gospodine Jovanoviću, ukoliko pogledate ekonomske pokazatelje, oni su isti dan pre priznanja i danas. Ukoliko pogledate saradnju u mnogim oblastima, identična je kao i danas. Da, nema gospođe Anke Vojvodić, bivše ambasadorke Crne Gore u Beogradu, meni je lično žao što je nema, jer je ona bila jedna izuzetna pristojna žena, koja je učinila mnogo za odnose Srbije i CG.
Nje nema, sve je ostalo isto kao pre, a rezultat toga što ona više nije tu je da nije došlo do novih priznanja KiM kao nezavisne države. A da je došlo do novog priznavanja, tada bismo bili u situaciji da je cela priča pred Međunarodnim sudom pravde samo jedan nominalni proces. Ne, mi smo našom žustrom, diplomatskom reakcijom učinili da ne dođe do novih priznanja.
Ako razgovarate, a znam da razgovarate vrlo često sa predstavnicima stranih zemalja ovde u Beogradu, sa ambasadorima, razgovarajte sa njima. Ambasadori nesvrstanih su mi rekli, na zvaničnom sastanku koji sam imao sa njima, pratili smo šta ćete da kažete posle priznavanja Crne Gore i Makedonije, i da niste ovako reagovali, vrlo verovatno bi jedan broj nas odlučio da to prizna. Ovako smo odlučili da to ne uradimo.
Nije to bilo besmisleno ili nije to bilo zarad svađanja. Nijedan građanin Srbije i Crne Gore, sa izuzetkom Anke Vojvodić, za koju ponavljam da mi je jako žao što nije ovde, nije osetio i nije podneo štetu od tog našeg državnog čina, reakcije na nešto što predstavlja direktan atak na naš ustavni poredak u najtežem mogućem trenutku. Prema tome, reagovali smo zbog toga.
Što se tiče ljudskih prava, pitanje ljudskih prava je jedno od najvažnijih pitanja i problema sa kojim će se međunarodna zajednica susretati u 21. veku i mi kao konstruktivan član međunarodne zajednice ćemo učiniti sve što je u našoj skromnoj moći da ljudska prava u svetu zaštitimo.
Mi smo jedna mala zemlja koja nema neograničene diplomatske resurse. Te svoje diplomatske resurse treba da koristi ekonomično, imajući u vidu šta predstavlja njene spoljnopolitičke prioritete, a prvi spoljnopolitički prioritet Srbije je odbrana ustavnog poretka diplomatskim sredstvima.
Što se tiče odbrane ljudskih prava i globalne zaštite ljudskih prava, mi taj svoj doprinos dajemo pre svega u granicama Srbije, koliko možemo, pošto postoji jedan deo u okviru granica Srbije gde ljudska prava nikako nisu zaštićena, a to su ljudska prava Srba na KiM. Mi nemamo administrativni kapacitet da ih tamo zaštitimo.
Prema tome, počnimo od nas samih. Počnimo od zaštite ljudskih prava na našoj teritoriji, tamo gde imamo kapacitet štitimo ih i verujem da ih štitimo par ekselans.
Na jednom delu naše teritorije se ne štite ljudska prava na adekvatan način. Želim da skrenem pažnju, pre svega, na ljudska prava Srba i ostalih nealbanskih zajednica na KiM. Mislim da bi ova skupština trebalo da posveti daleko više pažnje zaštiti ljudskih prava na svojoj teritoriji, konkretno na teritoriji KiM.
Što se tiče Irana, ne znam kakva je situacija što se tiče ljudskih prava u Iranu. Voleo bih da znam kakva je, ali ono što znam je da u okviru organizacije Islamske konferencije, gde ima 50 država, blisko sarađujući sa jednim brojem zemalja, kao što su Indonezija, Iran i Egipat. i mnoge druge, ali istaknuću ove tri, Kosovo je za sada priznalo svega četiri muslimanske države.
Mnogi od naših prijatelja koji su priznali KiM i koji su glasali za ovu rezoluciju protiv Irana su učinili sve da izlobiraju Organizaciju islamskih država, koristeći činjenicu da je Kosovo predominantno naseljeno muslimanskim stanovništvom i da zarad muslimanske solidarnosti treba priznati Kosovo. Uz pomoć nekih država članica Organizacije islamske konferencije, mi smo to sprečili. Mislim da ponekada prijatelje treba poštovati. Treba prijatelje kritikovati, ali treba ih ponekada i poštovati.
Što se tiče zaštite ljudskih prava, nemojte imati nikakvu dilemu. Zaštita ljudskih prava će za ovu vladu ostati prioritet, ali mi polazimo do samih sebe, polazimo od teritorije Srbije.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Gospodin Aligrudić, a zatim gospodin Ilić.

Ovde se povređuje član 100. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine. Ne postoje govornici u Narodnoj skupštini koji su prvog i drugog reda. To je pre svega povreda predsedavajućeg koja je učinjena još pre nekih sat vremena, na tome se očigledno i dalje insistira.
Da me ne biste razumeli pogrešno, diskusija koja je vođena između predstavnika predlagača i ovde prisutnih ministara, po meni je dobra da se čuje i dobro je da su išli jedan za drugim i izlagali argumente, jer je to zapravo ono što mi želimo.
Nikome ne pada na pamet, niti je potrebno da predsedavajući brani pre svega grupu predlagača od procedure kojom se taj predlog raspravlja i radi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Niko od nas to neće, zbog nas samih, da povredi. Neki put se izađe iz okvira, ali vidite recimo šta mi sve ovde možemo da čujemo.
Mi čujemo, recimo, od ministara koji dan-danas, a o nepoverenju Vladi je reč ovde, raspravljaju na način koji vređa dostojanstvo Narodne skupštine. Jedan od ministara izađe i kaže šta po njemu jeste samo i isključivo predmet ove rasprave. Naravno da je formalni podsticaj za ovu raspravu ono što ste uradili sa Euleksom, ono što ste vodili pogrešnu državnu politiku i napravili čitav cirkus kada je reč o pokušaju da se odbrani teritorijalni integritet države.
Ali, ono što ste time hteli, to su ljudi prevideli, da izbegnete navođenjem na način u ovom pecanju na diskusiju izbegli ste da se govori o drugom delu priče koji će vas svakako sustići, a to je da zbog trgovine koju pravite, a za koju niste dobili ništa, jer je sve vrlo jasno rečeno ovde, vi od panike ne stižete da obavite ni jedan drugi državni posao.
Ova vlada ništa ne radi šest meseci. Ova vlada nije u stanju da pošalje Narodnoj skupštini onoliko zakona koliko je pretila pre šest meseci da bi obasula Narodnu skupštinu zakonskim predlozima. Ova vlada krije mere od narodnih poslanika koje će preduzeti da zaštiti ovu državu od udara ekonomske krize, a ne krije razne papazjanije i gluposti kao što su frižideri, šporeti, koje ne smemo da kupujemo i slično.
Šta još krijete? Što se videlo iz prethodne diskusije koju je profesor Slobodan Samardžić jako dobro vodio s vama, krijete kapitalnu stvar, pobegli ste u diskusiju gde mislite da možete da se sakrijete. Krijete kapitalnu stvar.
Argumentacija profesora Slobodana Samardžića bi imala pun smisao i ima pun smisao, ali bi bila jasno potkrepljena dokazima koje vi želite da ovde izbegnete.
Dajte nam na sto dokument sa šest uslova, odnosno sa šest tačaka, dajte nam izveštaj Ban Ki Muna preveden, dajte nam Predsedničko saopštenje, iz kojih jasno proističe sve ono o čemu mi govorimo, pa će onda svima biti jasno. S jedne strane imate praznu priču, a sa druge strane imate nešto što je potkrepljeno argumentima. Vi od toga hoćete da pobegnete. Pa, mi smo to na početku ove rasprave tražili od vas i vi ste to prenebregli. (Predsednik: Vreme.) Hvala vam.