Zahvaljujem. Reč ima gospodin Dušan Marić.

Dame i gospodo, pošto ova Vlada ima 27 članova, večeras ću iznijeti 27 razloga zbog kojih joj treba izglasati nepovjerenje.
Do sada su životni troškovi u Srbiji bili visoki, ali sada su postali nepodnošljivi, čak i za bolje stojeće građane Srbije. Obećana inflacija do, citiram, najviše 8%, već je dostigla 10%.
Broj korisnika narodne kuhinje povećan je za 3.600, gas je poskupio za 60%, usluge telefoniranja povećane su, u proseku, za više od 100%. Obećano je da će penzije iznositi 70% prosečne plate u Srbiji. Od toga nema ništa. Istina, penzije su povećane za 10%, međutim, njihova realna vrijednost je manja nego što je bila prije formiranja ove Vlade.
Boris Tadić i njegovi koalicioni partneri obećali su otvaranje novih 200 hiljada radnih mjesta, od čega 10 hiljada na izgradnji mreže autoputeva. Od mreže autoputeva ostao je samo jedan propali ugovor oko izgradnje autoputa Požega-Horgoš, a što se zapošljavanja tiče, umjesto masovnog zapošljavanja, imamo masovno otpuštanje radnika.
Samo za nedelju dana u oktobru sa svojih radnih mjesta na ulicu je istjerano preko pet hiljada radnika. U predlogu budžeta za 2009. godinu nije predviđeno dalje zapošljavanje. Do kraja ove godine, u sledećih 12 dana, biće likvidirano 280 preduzeća, 45 hiljada radnika koji u njima rade biće isterani na ulicu.
Skupština Vojvodine, u kojoj DS i njeni koalicioni partneri imaju 3/4 poslanika, usvojila je separatistički Statut koji otvara vrata kosovizaciji naše sjeverne pokrajine. Radi zadovoljavanja nezajažljivih apetita koalicionih partnera, povećan je broj ministarstava, broj ministara i državnih službenika, što je izazvalo dodatno povećanje javne potrošnje i povećani budžetski deficit.
Uhapšen je i Haškom tribunalu izručen osnivač i prvi predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić. Na mirnim demonstracijama u centru Beograda, policija je, bez ikakvog razloga, ubila demonstranta Ranka Panića i brutalno pretukla nekoliko narodnih poslanika.
U Skupštini Srbije, najvišem zakonodavnom telu u zemlji, simbolu državnosti, ustavnosti i demokratije, pogažena je izborna volja građana. Najjačoj opozicionoj stranci, SRS, oteta su 22 poslanička mandata. Sada u Skupštini Srbije imamo situaciju da ovde imamo predstavnike stranke koja ne samo da nije učestvovala na izborima, nego u vreme kada su oni održavani nije ni postojala.
Obećano je da će svi punoletni građani Srbije, do kraja 2009. godine, od prodaje najvećih privrednih sistema dobiti akcije u vrijednosti najmanje 1.000 evra. Od toga nema ništa. Poljoprivrednim proizvođačima je obećano u vreme predizborne kampanje da će po svakom hektaru zemljišta dobiti premiju od 10 hiljada dinara. Te premije još uvek nisu u potpunosti isplaćene. U ovoj sali postoje ljudi koji su poljoprivredni proizvođači, registrovali svoja domaćinstva i nisu im sve premije do kraja isplaćene. Jeste jedan dio, ali jedan dio nije.
Obećano je da će "Fijat" u fabriku "Zastava" u Kragujevcu uložiti 700 miliona evra i otvoriti nekoliko hiljada radnih mjesta.
Prvo smo saznali da će od tih 700 miliona evra, država Srbija i grad Kragujevac uložiti 350 miliona, a po onome što se događa u poslednjih nekoliko dana, po svoj prilici, od ove investicije neće biti ništa, biće to još jedna predizborna šarena laža u režiji DS i G17.
Od gasnog sporazuma sa Rusijom napravili ste jednu mješavinu španske serije i srpskog trilera. Obećano je da će Srbija do kraja ove godine biti na beloj šengenskoj listi, da će građani Srbije od 1. januara bez vize putovati u zemlje članice EU. Od toga nema ništa.
Investicioni rejting Srbije nikada nije bio na nižem nivou nego što je ovih dana, zbog toga što strani investitori nemaju poverenja u stabilnost i kredibilitet ove Vlade. Obećana je ratifikacija i sprovođenje SSP sa EU. Mi smo taj sporazum u ovoj skupštini ratifikovali, međutim, zemlje EU su odbile da to učine.
Obećano je da će indeksi na Beogradskoj berzi rasti, međutim, oni su u poslednjih mesec dana najniži od osnivanja ove berze. Prema poslednjim istraživanjima međunarodne organizacije "Transparency Inernational", indeks korupcije u Srbiji stalno raste.
Obećano je domaćinsko upravljanje državom i javnim preduzećima. Već mjesec dana slušamo i čitamo o tome kako direktori i članovi upravnih odbora javnih preduzeća primaju bezobrazno visoke plate, koje se u pojedinim slučajevima kreću i do 12 hiljada evra mjesečno.
Obećana je stabilnost dinara. Pored toga što je NBS u odbranu kursa dinara uložila preko 500 miliona evra, realna vrednost kursa u odnosu na vreme kada je formirana ova Vlada sada je manja za više od 10%.
Obećano je povećanje privrednog rasta, a on je sa 6,5% pao na 3%. Prema susednim zemljama i dalje se vodi jedna ulizička politika. Imamo sledeći rezultat - Crna Gora i Makedonija su priznale nezavisnost KiM, a pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu vodi se sudski postupak protiv Srbije po tužbi Hrvatske za zločin genocida i agresiju, što predstavlja sumrak i međunarodnog prava, a pomalo i diplomatije Srbije.
Na kraju, 27. razlog, Vlada Srbije dala je presudan doprinos instaliranju na KiM misije Euleks, čija će potpuna legalizacija skoro do kraja obesmisliti Rezoluciju 1244 SB UN, koja je poslednja pravna prepreka za potpunu nezavisnost KiM. Da je to tako, može se videti iz izjava najviših zvaničnika pojedinih zemalja EU. Citiraću nekoliko tih izjava.
Ministar spoljnih poslova Francuske, 8.12, Bernar Kušner izjavljuje sledeće - pošto je više od 50 zemalja do sada priznalo Kosovo kao nezavisnu državu, misija Euleks svakako će primenjivati zakone Kosova.
Poruka je jasna, misija UN će u južnoj srpskoj pokrajini primenjivati zakone šiptarske države, uz saglasnost Vlade u Beogradu. Malo kasnije, 12.12, visoki zvaničnik ministarstva odbrane Nemačke, Kristijan Šmit saopštava sledeće - uspostavljanjem Euleksa počinje da se sprovodi plan Martija Ahtisarija. O čemu se ovde radi? Očigledno je da je vlast u Srbiji pristala da se na KiM sprovodi plan Martija Ahtisarija, ali je insistirala da se taj plan zaodene u neku drugu, manje prepoznatljivu uniformu, da građani Srbije ne bi prepoznali o čemu se radi.
Treća izjava koju ću citirati, izjava ministra spoljnih poslova Velike Britanije, Dejvida Milibanda, data 11. decembra - razmeštanje Euleksa omogućuje Kosovu da krene napred na svom putu ka članstvu u UN. Kao što znate, pravo na članstvo u UN imaju samo nezavisne države, međunarodno priznate države, članice UN.
Smatram da se pristajanjem Srbije na misiju Euleks, na Ahtisarijev plan, ne samo legalizuje okupacija i postepena nezavisnost KiM, nego na poseban način vrši amnestiranje svih zločina koji su, radi proglašenja te nezavisnosti, počinjeni nad Srbijom i srpskim narodom na KiM.
Preostalih nekoliko minuta ću, radi poštovanja prema tim žrtvama, podsetiti na njih.
Ubijeno je više od tri hiljade Srba. Od njih tri hiljade još uvek se ne zna sudbina 560. Proterano je više od 250 hiljada pripadnika srpskog naroda sa KiM. Srušeno je više od 150 crkava i manastira. Srušeno je i oskrnavljeno 650 pravoslavnih grobalja. Opljačkano je i srušeno, zapaljeno više od 40 hiljada srpskih kuća i drugih objekata.
Srbima je oteta privatna imovina koja se procenjuje najmanje na 15 milijardi evra. Amnestiraju se i zločini koje su nad srpskim narodom i Srbijom počinile zemlje članice NATO pakta, na čelu sa SAD. NATO i SAD su agresijom na Saveznu Republiku Jugoslaviju, ispada po ovome što danas slušamo, nekažnjeno počinile zločin protiv mira. To je najteži zločin po međunarodnom pravu, teži je i od zločina genocida. Ubijeno je više od hiljadu srpskih vojnika i policajaca.
Razaranjem srpskih gradova i sela načinjena je materijalna šteta koja se procjenjuje na najmanje 30 milijardi evra. U besomučnom bombardovanju srpskih naroda ubijeno je više od dve hiljade i ranjeno više od 10 hiljada srpskih civila. Poruka svih ovih činjenica je po meni više nego jasna. Ova Vlada nije položila ispit i zbog toga danas treba glasati za njeno razrešenje. Hvala vam.

Zahvaljujem. Gospođa Vesna Pešić, LDP.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, predsednice Skupštine, ovde na prvi pogled imamo utisak kao da se radi o nekakvoj ozbiljnoj raspravi, o nekim ozbiljnim ljudima koji treba da izglasaju nepoverenje i drugima koji treba da brane politiku Vlade.
Nažalost, mi nismo uspeli da čujemo nikakvu relevantnu raspravu, niti zaista ozbiljnu argumentaciju ni za jedno, ni za drugo, tako da je moj utisak da je ova čitava rasprava se rasplinula u jedan bućkuriš, tako da ne vidimo šta je jedna strana, a šta je druga strana. Htela bih da kažem da to dolazi otuda što i jedna i druga strana se ne trude da se razumeju, niti da uspostavimo bilo kakve kriterijume o čemu se ovde danas govori.
Razlog koji LDP nije prihvatila da se izglasa nepoverenje Vladi jeste argumentacija za to nepoverenje. Smatramo da i ta argumentacija se ne zasniva na istinitoj pretpostavci. Naša stranka je otpočetka govorila da nema nikakvog normalnog čoveka, da ne kažem pripadnika bilo koje države koja hoće na tanjiru da uzme i da poklanja nekakve svoje teritorije, a naravno bilo je takvih rasprava ovde, da se podmetalo pojedinim ljudima da žele da daju nekakve teritorije nekome, eto tako iz neke obesti ili iz onoga što se govori, nekakvog čistog izdajništva, što je ovde bilo najpopularnije.
Gospodo, ovde što se pokušava zameriti jeste to da je navodno ova Vlada izdala Kosovo i da je na poslužavniku, kako je rečeno ovde, isporučena nezavisnost, da je ona indirektno prihvaćena, preko toga što je došao Euleks na Kosovo.
Mislim da je problem otpočetka bio u tome što mi nismo imali suverenitet na Kosovu i kada ministar Jeremić, moram da kažem, glumata sve vreme ovde ovu svoju priču koju treba da izgovori i od toga pravi jedan najobičniji bućkuriš, jeste zato što ni on neće da prizna da Srbija od 1999. godine, ulaskom stranih trupa, a tako se kao što znam gubi suverenost, na Kosovu nema suverenitet.
On neprekidno govori o odbrani suvereniteta, a od nas svih 250 i od ovog naroda, ako nas uopšte neko sluša, neće da se prihvati elementarna činjenica da mi suvereniteta nemamo na Kosovu. Nema vlasti ove države Srbije na KiM.
Ozbiljni ljudi bi pošli, i jedna i druga strana, od te činjenice, da vidimo šta, kada te činjenice nema, može da se uradi za Kosovo i Metohiju? Šta može da se uradi za građane i Srbe i Albance, i kako da se sa tom činjenicom živi dalje i šta možemo s time ozbiljno da uradimo?
Ovako, na toj najobičnijoj laži koja je zapisana u Ustavu i to je uradila Vlada Vojislava Koštunice, da mi imamo suverenitet na Kosovu i da je to zapisano u Ustavu, to je ta laž oko koje se mi danas besmisleno raspravljamo. Suvereniteta na Kosovu nema. On je izgubljen.
Vuk Jeremić se malopre hvalio, kako je doneta odluka, kako ćemo mi delovati diplomatskim sredstvima, navodno nećemo upotrebljavati silu.
Molim vas, gospodo, nismo mi nikakvu odluku doneli da ne upotrebljavamo silu, nego ćemo diplomatskim sredstvima i spoljnom politikom da vraćamo suverenitet, što niko nikad živi nije uspeo. To i nije spoljnopolitičko pitanje prevashodno, nego je unutrašnje pitanje, jer je pitanje suvereniteta unutrašnje pitanje, a ne spoljašnje pitanje, jer se odnosi na to da li zaista ti građani jesu građani ove države ili nisu građani ove države.
Ne možemo i da hoćemo da primenimo silu, jer se prikriva da je dole jedna sila. Ako je dole jedna sila, ako je dole KFOR, ako je dole NATO-va vojska, znači da ova država nema suverenitet nad tom teritorijom i zato upravo ta komedija čini ovu diskusiju potpuno besmislenom.
S druge strane, smatram da ako već ne možemo zajednički da uvažimo tu činjenicu i da prestanemo sa tim laganjem ovih građana da Srbija kao država ima suverenitet na Kosovu, da je mogla bar toliko da se uvaži neka argumentacija koja je ovde bila, pa da jedna proevropska vlada prizna nešto i kritici koja je ovde izrečena.
To jeste tačno, da jedna proevropska vlada jeste prihvatila dolazak Euleksa na KiM, ali to ne znači ništa drugo jer je to bilo javno rečeno svuda, da taj Euleks treba i primenjivaće zaista onaj odbačeni Ahtisarijev plan. Tačno je to da će ona da gradi institucije nezavisnog Kosova, odnosno kontrolisane nezavisnosti, nadzirane nezavisnosti Kosova. Jeste, zato je Euleks na Kosovu.
Prema tome, mi ne možemo da pobegnemo od te činjenice, da to Euleks znači, ali ne vidim zašto jedna proevropska vlada treba toliko da se brani od toga i da kaže, jeste, to tako. Treba i jedni i drugi da priznaju da je početna pretpostavka pogrešna, a to je da mi tamo neki suverenitet imamo.
Ako to nismo ni ovog puta, ni po šesti put, a toliko puta smo imali prilike da se na ovu temu bolje sporazumemo kada je na Kosovu reč i da možda nešto učinimo više za građane koji žive tamo, i da nekako bolje obezbedimo naš međunarodni ugled, ako već to nismo mogli po ne znam koji put, mislim da je i današnja rasprava, kada je reč o Kosovu, propala.
Sadašnja Vlada nije trebalo ni da insistira na tome da vodi politiku kontinuiteta sa Vladom Vojislava Koštunice kada je reč o Kosovu. Trebalo je namerno i svesno da izađe sa svojom politikom na tu temu, ima većinu u Skupštini i trebalo je da tu politiku promeni, kao što je praktično i promenila. Ima većinu, pa kada ima većinu, neka vodi svoju politiku.
Upravo je tu nekakva moja najveća zamerka sadašnjoj Vladi, nezavisno od ovoga što sam rekla, da i jedna i druga strana pokušavaju da istinu prikriju i da i dalje laže i zavarava građane.
Ova većina ne radi svoj posao. Kada neko dobije većinu onda treba njena politika, njeni ciljevi, njene vrednosti, normativni sistem, zakonodavstvo, da jasno iznese i da se vidi šta je identitet ove Vlade. Imam utisak da je ovo jedna slaba Vlada, da gospodin Cvetković, koga uvažavam kao stručnjaka i kao ekonomistu, na kraju krajeva da kažem i kao jednog relativno simpatičnog čoveka, ali imam utisak da neko vlada iz senke.
Boris Tadić pre neki dan veoma neprijatno kaže - slušajte me pažljivo šta su ciljevi. Ne može neko kao predsednik stranke da drži banku i da se ne zna ko je predsednik, na koji način i šta su njegova ovlašćenja. Gledamo kako to smešno izgleda na televiziji, kada on kaže ne, on će kontrolisati ministre, a po Ustavu nema pravo da kontroliše ministre.
To je vladanje iz prikrajka. Da li je ta vlast neka psihološka potreba. Mi u sociologiji vlast uzimamo kao nešto pozitivno. Vlast treba da rešava probleme. Ova većina ne udubljuje se u probleme, ona ih ne rešava i plaća time što je izuzetno neefikasna.
Kada pročitam u novinama da je Crna Gora pre samo dve godine, ne znam je li pune dve godine, valjda jeste, ima tu svoju nezavisnost, da je ona donela već 240 evropskih zakona, a Srbija jedva 15. Znači, to je jedna Vlada koja nema identitet, iz koje se vlada iz nekakvog prikrajka, iz nekakve senke, gde se ne zna ko šta radi, pa čak i onda kada izađe u javnost.
Recimo, šta se radi u javnim preduzećima, onda izgleda da to nije došlo na dnevni red zato da bi se nešto sredilo, da bi kazali da ta javna preduzeća treba počnu da rade prema nekim ekonomskim principima, da se uvede nekakav red, nego izgleda je to šutiranje ispod stola, da se da na znanje, ne znam, Dinkiću, da ne radi ovo ili ono ili da se disciplinuje nekakav partner.
Ako su izneti takvi podaci, valjda je to bila jedna dobra prilika da i kratkoročno i dugoročno stavimo pod kontrolu nešto što se zove partijski plen i da tako zadamo udarac onome što je najgore u Srbiji, a to je ogoljeni, razobručeni interes koji se zove partijska država.
Kada je reč o partijskoj državi, reći ću još jedan termin, to znači bezakonje. Verujte mi, u ovoj krizi koja se sprema i recesiji koja dolazi, i gde se teško živi, i gde će se izgleda živeti još teže, ako postoji vladavina zakona, ako taj zakon zaista važi za sve, onda ljudi mogu i da se pritegnu i da se pretrpe, ali ako vide ovu interesnu razobručenost, da tu postoje nekakve privilegije i da zaista zakon treba da važi samo za nekog tamo, a za drugo da ne važi, onda se zaista oseća da tu Vlada ne uspostavlja ono elementarno osećanje pravednosti u jednom društvu.
Znači, razobručenost partijske države, nepostojanje bilo kakvih mehanizama kontrole, svaki mehanizam kontrole vlasti koji smo mi pokušali da ustanovimo u ovom parlamentu je propao, od revizorske državne institucije koju smo izabrali ovde, pa sve do Ustavnog suda.
On nam danas vraća pitanje koje smo postavili u vezi sa gasnim sporazumom, vraća skupštinskom odboru da odlučuje da li je to uopšte važan međunarodni sporazum, pa to je apsurd. Što smo mi birali taj Ustavni sud da on prebacuje skupštinskom odboru, a mi znamo veoma dobro šta taj skupštinski odbor može da uradi.
Znači, nijedna institucija nije počela da radi, i zakoni ovi koje smo doneli, oni se ne primenjuju, a sud koji donosi presude, one se ne izvršavaju. Ono što bi mene zabrinulo jeste to što u našem društvu raste haos, a kada raste haos vi ste manje pripremljeni da se borite sa okruženjem, recesijom i ekonomskim nezgodama koje se pripremaju. Samo visoka uređenost, visoka koncentracija, samo obavljanje svojih dužnosti, samo brza, efikasna i odgovorna vlada može sada Srbiji da pomogne u ovoj teškoj krizi i da probamo da se izvučemo sa što manje troškova. Nažalost, to nije slučaj. Srbija i dalje taljiga, kao što reče neko pre neki dan u novinama, spasa nam nema, valjda propasti nećemo. Hvala.

Reč ima gospodin Samardžić.

Narodni poslanik Vesna Pešić je ovde iznela jednu real-političku ideju suvereniteta. Možemo i sa te strane da priđemo ovom problemu, nemam tu nikakvu ogradu.
Naime, ovo što garantuje Rezolucije 1244, što je ipak akt UN, jeste garant suvereniteta u nekom formalnom međunarodnopravnom smislu. Možemo reći-to nije ništa, to je samo jedan formalni garant suvereniteta i da kažemo ovo što je rekla koleginica Vesna Pešić - suverenost na Kosovu ima onaj ko drži faktičku vlast. Hajde da sa te strane posmatramo taj problem KiM.
Srbija drži deo faktičke vlasti na KiM ili bolje rečeno do pre nekoliko meseci je ipak držala deo faktičke vlasti. Podsetiću vas, od 1999. godine, a naročito od 2000. godine, od 2001. konkretno, nije bilo deteta na KiM srpskog porekla koje nije pohađalo srpsku školu, dakle školu u sistemu školstva Republike Srbije. Nije bilo čoveka koji se nije lečio u zdravstvenim ustanovama koje su pripadale sistemu zdravstvenih ustanova Republike Srbije. Socijalna politika je bila u rukama Srbije. Dakle, kada je reč o ljudima koji priznaju Srbiju kao svoju državu.
Postojale su opštine, praktično od 2002. godine, otkad su obavljeni prvi izbori na KiM za opštinske lokalne organe vlasti, opštine koje su bile pod, tako da kažem, faktičkom kontrolom Republike Srbije, koje su sarađivale samo sa Srbijom. Ove godine 11. maja Srbi su izašli na izbore koje je sazvala Republika Srbija, tj. Republička izborna komisija koja je kontrolisala te izbore.
Oni su izabrali svoje organe vlasti, lokalne organe vlasti, 54% biračkog tela Srba i nealbanaca je izašlo na te izbore. Srbija je ulagala na KiM koliko-toliko, kako-tako, ali govorimo u relacijama koje je odredila koleginica Vesna Pešić, faktičke vlasti.
Znači, Srbija je imala na Kosovu jedan deo faktičke vlasti, drugi deo su držale privremene institucije, treći deo Unmik. Od 17. februara došlo je do određenog poremećaja. Nije problem u tome što su Albanci proglasili nezavisnost u pogledu držanja faktičke vlasti, oni su i dalje držali vlast tamo gde su je držali, ne na celom Kosovu.
Problem je bio u tome što je Unmik počeo da se povlači jednostrano, na osnovu plana Marti Ahtisarija. Tu je, dakle, problem. Ništa Srbiju nije sprečavalo da zadrži svoju vlast koju je imala na KiM, da zadrži, u terminologiji Vesne Pešić, deo suvereniteta.
Jednom sam dao izjavu, dok sam bio ministar, da se mi zalažemo za legalizaciju ovakvog jednog stanja, da se zalažem za određenu funkcionalnu podelu vlasti na KiM, gde zapravo nećemo oružjem i silom rešavati taj problem, nego onako kako faktička situacija nalaže, kako podela vlasti na samom terenu to nalaže.
Mislim da je to bio dobar program, da nije bio utopijski, zato što je Srbija već držala vlast na KiM u oblastima koje sam vam pomenuo. Slobodno izabrani predstavnici lokalnih vlasti obrazovali su svoju skupštinu na delegatskom principu, kao delegate tih opština koji su učestvovali na izborima i postali odbornici tih srpskih, tako da ih nazovem, opština. Tu su participirali i stanovnici Gore, dakle Goranci, koji su svoju opštinu priključili takvom jednom procesu i takvoj jednoj organizaciji vlasti Srbije na KiM.
Ono što jeste naš problem sa Vladom, i sad tu prelazim na ovu glavnu temu izglasavanja nepoverenja, dakle, vezujem je za to, jeste zašto se to tako jednostavno pustilo. Zašto nije to faktičko stanje održano na svaki način? Mogu reći da se Unmik nije mnogo opirao tome da mi održimo izbore na KiM 11. maja.
Bilo je onih verbalnih pretnji Joakima Rikera, dakle, specijalnog predstavnika generalnog sekretara. On je svašta pretio i pričao, ali mi smo znali da se i pored toga to može održati. Albanci se uopšte nisu bunili protiv toga, nisu pravili nikakve smetnje, nisu pretili, nisu ni učinili nikakav akt nasilja protiv tih izbora.
Zar nije to jedna faktička situacija od koje se moglo krenuti da se brane interesi Srbije na KiM? Ova krajnja pitanja, ako hoćete, ova metafizička pitanja suverenosti, ne računajući jasan međunarodnopravni kriterijum, suverenost pripada Srbiji, to piše u aktima UN, ali, u faktičkom smislu, ta pitanja ko ima krajnju vlast na KiM, ko ima apsolutnu i kompletnu vlast na KiM, mogli smo da ostavimo za neka druga vremena, za 10, 15, 20 godina, da ih rešimo u nekoj drugoj atmosferi.
Dakle, Vlada je imala jedan manevarski prostor koji je bio obezbeđen delovanjem prethodne vlade. Mi smo konačno tu imali i konsenzus, kao zajednička vlada, da tako radimo. Ta se stvar pustila. Ako pogledate program šest tačaka, to je zapravo dizanje ruku od ovoga što Srbija raspolaže svojom vlašću na KiM. Program šest tačaka je zapravo program zaštite Srba kao manjine, ako se i sa time Priština složi.
Prema tome, biće tu velikih problema, Srbi se sa time neće složiti. Oni imaju pravo na to, to su njihova ljudska prava, da biraju državu u kojoj će živeti, zato što niko ne može da ih premesti iz jedne države u drugu, sem, naravno, nasiljem.
Oni su to manifestovali svojim potpisima, 70 i nešto hiljada potpisa je dato protiv Euleksa na Kosovu, zato što su Srbi na Kosovu znali i znaju vrlo dobro šta znači Euleks na Kosovu. Ne znači odbranu njihovih interesa kao građana Srbije nego, u najboljem slučaju, znači odbranu njihovih manjinskih interesa na Kosovu i Metohiji. Oni na to nisu pristali i na to imaju pravo.
Mi ne možemo da naš pogled sklonimo sa takve realne situacije. Kako god okrenemo, stvar sa Kosovom i Metohijom nije završena, sem ukoliko ne dignemo ruke i ne kažemo da suverenost pripada nekom drugom, a faktički ne pripada nekom drugom, bar jedan deo u ovom ogoljenom smislu faktičke vlasti pripadao je Srbiji, i još uvek pripada Srbiji i još uvek ima šanse da se to zadrži. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem. Gospodin Goran Bogdanović, ministar za Kosovo i Metohiju.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, slušajući profesora Samardžića stiče se utisak da je Vlada Republike Srbije digla ruke od Kosova i Metohije, što apsolutno nije tačno. Pre možda dva ili tri sata sam istu stvar ponovio.
Ništa se nije promenilo, profesore Samardžiću, od vašeg ministrovanja do mog ministrovanja. Znači, i dalje dole postoje lokalne samouprave, i dalje postoji Zajednica opština, i dalje Srbija ulaže na prostore Kosova i Metohije. Tu nema nikakve promene.
Mislim da je pogrešno na ovakav način slati poruke i dezavuisati Srbe na Kosovu i Metohiji, da je Srbija digla ruke od Kosova, da Srbija neće ulagati na prostore Kosova i Metohije, da Srbija neće finansirati lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji. Mi činimo ogromne napore, to Srbi na Kosovu znaju odlično, prepoznaju našu politiku, bez obzira što na Kosovu i Metohiji trenutno vlast drže u lokalnim samoupravama stranke koje nisu u Vladi.
Mi imamo odličnu saradnju, mi činimo sve da ojačamo te lokalne samouprave, činimo sve da nastavimo i poboljšamo proces infrastrukture, činimo sve da obnovimo škole, činimo sve da nastavimo one programe koji su započeti od 2006, 2007. i 2008. godine.
Prema tome, Vlada Republike Srbije neće ništa učiniti i nijedan potez protiv kosovskih Srba i drugih nealbanaca, budite sigurni. Ovim želim da pošaljem vrlo jasnu poruku Srbima na prostoru Kosova i Metohije da ova Vlada neće dići ruke od Kosova i Metohije.
Ovih šest tačaka o kojima ste vi govorili, one apsolutno odgovaraju Srbima na Kosovu. Znate i sami, radili smo zajedno na tih šest tačaka i u pregovaračkom procesu i ranije, 2001. i 2002. godine, dok je postojao bivši Koordinacioni centar. Nažalost, tada nije postojalo razumevanje od strane Unmika, ali sada smo uspeli da ispregovaramo sa UN. Po prvi put se Srbija pita koje sudije će raditi u međunarodnim sudovima, koji policajci će raditi sa međunarodnim policajcima, po prvi put će Srbi moći da ubiraju prihod na graničnim prelazima 1 i 31.
Prema tome, hoću nešto da vam kažem, ne govorim ovo kao ministar, govorim, pre svega, kao čovek koji živi na prostoru Kosova i Metohije. Svi bi mi bili srećni da je dole naša vojska, naša policija, naše sudstvo, ali moramo pogledati činjenici u oči, moramo videti da je dole nešto sasvim drugo.
Očigledno da nas je zadesila jedna nesreća. Hajmo da vidimo kako svi zajedno iz te nesreće da izvučemo korist za taj narod koji je ostao dole i kakvu poruku treba da mu šaljemo, šta država Srbija, šta ova Vlada treba da uradi da se poboljša, pre svega, život Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Inače, demagogijom, populizmom, ubiranjem nekih jeftinih političkih poena, nigde nećemo otići. Verujte, Srbi neće imati korist bilo šta da kažemo bilo ko od nas. Srbi hoće konkretno stvari dole da se vide, da svaki Srbin oseti da država Srbija vodi računa o njemu. Mi idemo u tom pravcu i ova vlada to čini, ulaže ogromne napore i mi ćemo ići u to, budite sigurni. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Gospodin Samardžić ima reč.

Hvala, ipak je potrebno razjasniti ovo što je ministar Bogdanović rekao. Naime, postoji velika opasnost i mi na to skrećemo pažnju Vladi koja vodi poslove, da ovo što je Vlada Srbije i što su državni organi Srbije imali svoju direktnu akciju, svoju institucionalnu vezu, svoj sistem odlučivanja na Kosovu, da se to sve lako može izgubiti preko ovih šest tačaka koje se nalaze u izveštaju generalnog sekretara.
Ponovo vas upozoravam da izveštaj generalnog sekretara nije obavezujući dokument ni za koga. To je samo izveštaj i to je jedini dokument gde se nalazi šest tačaka. Tih šest oblasti je raspoređeno na nekih 15 tačaka. Nisu važne tačke, ali gde se pominju tih šest oblasti gde će se Srbima nešto pomoći, to se nalazi u jednom neobavezujućem dokumentu. To je izveštaj.
Drugo, sadržaj tog dokumenta ili tog dela jasno govori o sledećem: jeste, u oblasti policije, carina i pravosuđa, međunarodni učesnici će biti kapa tih procesa, dakle, KPS-a, gde će Srbi učestvovati, biće srpski carinici pod međunarodnom kontrolom i pravosuđa, gde će biti srpske sudije u jednom sudu u Mitrovici. To je u redu, ali vi nemate nikakve garancije da će to tako ostati.
Pomenuo sam da će carinski režim trajati 60 dana. Izvinjavam se, tu sam pogrešio, pogledao sam dokument ponovo, to se odnosi na pravosuđe. Dakle, vi znate da je pre nekih dve ili tri nedelje u sud u Mitrovici došlo nekoliko međunarodnih sudija i nekoliko tužilaca i njihov mandat da budu međunarodni predstavnici traje 60 dana, prema izričitom tekstu od šest tačaka ili od šest oblasti. Isto se to odnosi i na policiju, isto se to odnosi i na carine.
Znači, ono sa čime se mi suočavamo i na šta skrećemo pažnju Vladi, pre svega, jeste da to nisu nikakve garancije, da će to otići kao lanjski sneg za nekoliko meseci. Inače se sve te stvari odvijaju pod zakonskom kapom nezavisnog Kosova. U policiji će se primenjivati zakoni Kosova. Razume se, kada odu međunarodni policajci, a mi ne znamo koliko će oni ostati, tu i jeste problem tih garancija, biće lanac komande, kao što i piše ovde, postojeći, a to znači da će Albanci komandovati tom policijom. Naravno, Srbi će se tome suprotstaviti, zato što oni misle da postoje neke garancije, bar neki Srbi. Ali, verujte, 70 hiljada onih koji su potpisali ovu peticiju protiv Euleksa, koja je došla i u Skupštinu i kod predsednika Republike itd, oni ne veruju u to, inače ne bi to potpisali.
Mislim da možemo biti dobronamerni bar prema tim potpisima, da kažemo da ljudi imaju realan strah od toga šta će biti za nekoliko meseci, pa su zato potpisali peticiju protiv dolaska Euleksa na Kosovo. Dakle, tu je problem. Mi koristimo ovu govornicu da bar upozorimo Vladu, ako ne možemo da utičemo, ako ona ostane posle ovog glasanja, moguće da će ostati, da vodi računa šta radi, da ono što ima u rukama, a to je faktička situacija o kojoj sam maločas govorio, da će morati toga da se odrekne baš zato što je prihvatila program šest tačaka, a tu nema garancija da će stvar tako trajati.
Prosto, to je jedan prelazni period ka uspostavljanju i stabilizovanju institucija nezavisnog Kosova, gde će Euleks, tih hiljadu i po do hiljadu i devetsto službenika ostati neodređeno dugo vreme. Njihov cilj je da nadziru rad institucija na Kosovu i Metohiji. Oni nemaju nadležnosti kakve je imao Unmik po Rezoluciji 1244.
Ne postoje rezervisana ovlašćenja za njih, ne postoje nikakva ovlašćenja konačnog odlučivanja. To je sve u institucijama Kosova, po ustavu Kosova. Mislim da to Vlada zna, kao što i ja znam, i mislim da se ne možemo kockati sa tim stvarima, jer u pitanju je još uvek 120 ili 130 hiljada ljudi koji ne priznaju nezavisnu državu Kosovo.
Dakle, u pitanju je ogromno kulturno nasleđen koje je ugroženo na ovaj ili onaj način, u pitanju je imovina, da govorimo o krajnje realnim, praktičnim, pragmatskim relacijama. Na stranu što je u pitanju suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji. U pitanju su ove realne stvari, koje će vrlo brzo ispasti ispod kontrole države Srbije, kakvu ona ima, praktično, od 2000. ili 2001. godine, kada je prvi put došlo do neke konsolidacije politike prema Kosovu i Metohiji, preko Koordinacionog centra, a kasnije preko Ministarstva, jednog, drugog itd.
Dakle, namera nije da se prazno priča, nego je namera da se upozori sa ovog mesta na veliku opasnost koja se nadvila nad stanovništvom Kosova i Metohije, nad građanima Srbije, koji priznaju jedino Srbiju kao svoju nacionalnu državu.