Zahvaljujem, gospodine Raduloviću. Reč ima gospodin Zoran Krasić.

Ovaj amandman i stav Vlade da se ovaj amandman ne prihvata predstavljaju jasnu poruku nečega što provejava odavno ovde, da jednostavno ne postoji prostor za zdravo rasuđivanje kada je u pitanju ova vlada, jer su oni postigli dogovor, partijski, koalicioni i u pogledu kapaciteta, i sve što se ne uklapa u to što su oni dogovorili jednostavno mora da se odbije, ne sme da se prihvati.
Svrha ovog amandmana gospodina Radulovića je da se za 465 miliona dinara smanje rashodi za kupovinu roba i usluga, a o tome smo malopre i pričali, znači, da se smanje troškovi papira, da se smanje troškovi kompjutera i nečega što služi državnoj upravi, kao rashod, potrošni materijal, i da se za taj iznos smanji i budžetski deficit, tako da više ne bude 49, skoro 50 milijardi, nego 49,5 milijardi.
Reklo bi se na prvi pogled da je ovo stvarno simbolično u odnosu na ovaj sistem velikih brojeva i dobro je što se možda i na ovim malim primerima vidi kakav je stav Vlade Republike Srbije u pogledu budžeta za 2009. godinu.
Oni prosto žele da imaju takav budžetski deficit. Moram da ispravim jednu stvar, pravi budžetski deficit je negde oko 28,5 milijardi, izdaci za nabavku finansijske imovine su 21,5 milijarda, a otplata glavnice duga je još 42, skoro 43 milijarde, tako da finansiranje budžeta će biti u ukupnom iznosu od skoro 93 milijarde. To je iznos preko onoga od 698 milijardi.
Zašto ova vlada ne želi da smanji nepokriveni deo budžeta? Zato što želi da bude aktivna na finansijskom tržištu, da izdaje kratkoročne hartije od vrednosti da bi premošćavala, navodno, neke probleme u finansiranju budžeta, neusklađen priliv sredstava u budžet i uvek se pravi poprilično velika rezerva zbog neizvesnosti koje nosi prihodna strana budžeta. Neizvesnost ne postoji kada je u pitanju rashodna. Tu je sve poznato.
Za proteklih nekoliko godina imali smo situaciju da malo-malo, na mesec ili tri meseca, naročito dok je ministar finansija bio Mlađan Dinkić, emituju se hartije od vrednosti, da njih kupuju banke, a to su vrlo povoljne hartije od vrednosti, jer se garantuje mnogo veća zarada na tim hartijama od vrednosti nego kada su u pitanju neke druge hartije od vrednosti, i onda, gle čuda, da bismo nadomestili 28,5 milijardi, mi moramo kao trošak obezbeđenja tih sredstava da imamo 21 milijardu. Oni ne žele to da promene. Ovde se ne želi čist račun.
Podsetiću vas, 2001. godine, kada je donet Zakon o budžetskom sistemu ili prvi pokušaj donošenja jednog temeljnog propisa o budžetskom sistemu, da je tada, u to vreme, ministar finansija, Mlađan Dinkić, rekao da mora da se zna gde ide svaki dinar, kako ide, da sve bude pregledno, da će jednostavno ta sistematika da natera državu da se racionalno ponaša i da nema nepotrebne troškove.
Naravno, situacija je ista kao i sa drugim oblastima u kojima je Đelić nešto obećavao, međutim, on je ostvario nešto što nije obećao. Sve što je obećao nije ostvareno, ono što nije obećao to je završio, 11,5 miliona evra ima u akcijama neke banke.
Ali, sad se ovde, pošto ne možemo da utičemo na Vladu jer oni imaju 126 plus neki glas, u svim varijantama, da li sa ubačenim karticama za glasanje, da li sa odsustvom iz sale, nije bitno, u krajnjem slučaju svodi se na isto.
Ovde se sada otvara drugo pitanje zbog koga sam se javio, a to je pitanje, ako već mora da prođe ovakav budžet i postoji ta vrsta parlamentarnog nasilja da jednostavno razum nema mesta u ovoj diskusiji, već sila od 126-127 glasova, onda ja pozivam građane - vi ste najbolja brana države.
Evo kako ćete da odbranite državu od ove i ovakve Vlade. U ovoj zemlji postoji na desetine banaka sa stranim nazivima, možda su i stranci vlasnici, možda su i neki naši vlasnici, te banke su se raširile kod nas, za prvih šest meseci ove godine izvukle su 300 miliona evra kao dobit, uspešan rezultat poslovanja u 2008. godini, u uslovima te krize koja vlada i u bankarskom sektoru u Evropi, oni izvlače ta sredstva, vraćaju ih svojim osnivačima i mi s pravom možemo očekivati njihovu slabiju aktivnost na našem području, ali mnogo veću aktivnost na teritoriji Kosova i Metohije, jer tamo ne može da se vrši kontrola tog bankarskog sistema i pranja novca i svega onoga što se dešava.
Građani Republike Srbije moraju da znaju da postoje i posebne firme za pranje novca, gde finansijska i poreska inspekcija ne sme da dođe, jedna od takvih je na Novom Beogradu ovde. Kome oni vode poslovne knjige, taj nije predmet interesovanja poreske policije i bilo koga drugoga.
Kako mi možemo da odbranimo naše vitalne interese? Mi vitalne interese možemo da odbranimo tako što bi svi građani svoje štedne uloge, svoje kartice prebacili u one banke gde je država Srbija osnivač. Sasvim pouzdano znamo da je to Komercijalna banka, ali mislim da ima još nekoliko banaka u kojima Republika Srbija ima svoje vlasničke uloge, nekoliko još, ti ulozi su 25%, različito je.
Mislim da bi građani mogli da povuku ta svoja sredstva i da presele u te banke, a da Vlada Republike Srbije, ako se već i zadužuje, da prioritet prilikom kupovina hartija od vrednosti tim bankama i da tako mi zatvorimo taj krug kod nas ovde.
Ovo ne deluje sa gledišta poštovanja principa tržišnog poslovanja kao afirmativno što pričam, ali će biti vrlo korisno. Mnoge stvari nisu afirmativne, ali su korisne. Nije afirmativno ni pričati o tome da država treba da interveniše, da spasava privatne banke. Vidite, Amerika je to uradila, suprotno onome što nas je učio Mlađan Dinkić.
Hajde malo da pogledamo kako mi da zaštitimo naše nacionalne i ekonomske interese, pa da se kod tih osam-devet banaka vi zadužujete. Apsolutno sam siguran da neće biti uslovi zaduženja i neće biti potrebe da se takva beneficija daje kao u nekim bankama koje su učestvovale i do sada vam pomagale da premostite probleme plaćanja, probleme obezbeđenja sredstava u budžetu Republike Srbije.
Znači, svi građani lepo u tih osam banaka naših povuku svoja sredstva, ovi stranci su se lepo raširili, lepo su oprali pare, otvorili su filijale, imaju bankomate, imaju pune placeve lizing vozila koji više ne mogu ljudi da otplaćuju. Oni su preuzeli taj rizik, ušli su u posao sa građanstvom, isisali iz naše privrede popriličan iznos sredstava, pretvorili u devize, odneli u inostranstvo, pa vreme je da mi zaštitimo naše.
Svako štiti svoje. Zašto mi ne bismo štitili svoje? Ako već morate da platite trošak zaduženja od 29 milijardi iznosom od 21,5 milijarde, pa neka te pare makar ostanu kod naših banaka, a ne kod ovih stranaca u čiji osnivački kapital možemo da sumnjamo, u čije dobro poslovanje mene nikada ne možete da ubedite da je to dobro poslovanje, ne možete me ubediti iz prostog razloga zato što je to začarani dvojac, Mlađa i Radovan Jelašić.
Hajde promenite guvernera Narodne banke Srbije ako možete. Ne možete. Ne možete ni Mlađu da isterate iz Vlade zato što nema kredita od 500 miliona evra iz MMF. Uostalom, i nemate nekog tako velikog eksperta za finansije, imali ste onu Kori Udovički, a onda vam se javljaju neki drugi nazovi biznismeni.
Znači, ako već ovo ne možemo da zaštitimo, onda građani Republike Srbije mogu da preuzmu sudbinu u svoje ruke.
Ako imate ušteđevinu, šaljite u ovih osam banaka sa našim kapitalom, državnim kapitalom. Uostalom, tu je mnogo jača garancija države, jer država učestvuje i u upravljanju poslovanjem tih banaka, učestvuje.
Vi ste, gospođo ministar, čini mi se, preko agencije gde se takođe član dužni da upravljate prema onim zakonima koje smo prošle nedelje usvajali ovde. To je valjda dvostruka, trostruka garancija tih sredstava, da se ne bi desilo nešto najgore.
Ono što stvarno zabrinjava jeste da je kod vas registrovano apsolutno odsustvo želje da se smanji deficit. Čak i kada se ponudi rešenje gde da se uštedi da bi se smanjio deficit, vi to ne prihvatate, gde se ponudi da se uštedi da se da za socijalna pitanja, ni to vas ne interesuje. Jednostavno to je zablindirano zbog koalicionog kapaciteta.
Kao što vidite, dragi građani Republike Srbije, ovo nema veze ni sa ekonomijom, ni sa finansijama, ovo ima veze samo sa politikom, koalicionim dogovorima kako da se otme vlast, kako da se zaštiti ta vlast, kako da se očuva ta vlast.
Da bi se ta vlast promenila, potrebno je zdravo rasuđivanje, potrebno je da se posluša predsednik Republike, da svi uzmu pritke i da čuvaju svoja radna mesta, da čuvaju svoje stanove, da čuvaju svoja stečena prava, da čuvaju svoje dostojanstvo, jer ova Vlada te kategorije ne štiti, niti dostojanstvo, niti imovinu, niti radna mesta. Sve je tu na izvolte. Znate i sami, danas u tuđem stanu, sutra u vašem stanu, osvanuće Boris Tadić.
Dvoumio sam se da li da predložim jedan amandman gde bih ukinuo sve troškove službenih putovanja predsedniku Republike, predsedniku Vlade, potpredsednicima i ministrima. To bi bila strašna ušteda u budžetu Republike Srbije. Ali, mislim da bi tu bila još veća korist. Oni bi bili onemogućeni, u brljotinama koje prave kada izađu izvan zemlje, za nas mnogo veća šteta od te materijalne jeste ta politička brljotina, koju oni prave gde god se pojave.
Gde god su se pojavili napravili su neku štetu. Onda dođu sa novinarima ovde, to predstave kao epohalan uspeh, raduju se ljudi 15 minuta, odmah dolazi neka neprijatna vest. Brljotina do brljotine. To nas je zadesilo otkad je Demokratska stranka uzela uzde u svoje ruke, ali svest građana mora da se probudi, solidarnost međusobna kod građana mora da se pokrene, danas je komšija, sutra ste vi, prekosutra vaše dete. Bolje na vreme to sprečiti nego posle lečiti.

Zamolila bih šefove poslaničkih grupa u 20.10 časova da dođu na konsultativni dogovor.

Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 1. amandman je podneo poslanik Arsen Đurić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima gospodin Arsen Đurić. Izvolite.

Izvolite, gospodine Đuriću.

Poštovani gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, u ime poslaničke grupe DSS podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o budžetu za 2009. godinu, i to odeljak 1 - Izdaci budžeta, tačka 1.2. - Rashodi za kupovinu roba i usluga, iznos od 46.365.991.300 menja se iznosom od 44.365.991.300. To znači da je ovim amandmanom predviđeno smanjenje budžetskog deficita u odnosu na predlog budžeta za dve milijarde dinara.
Smatram da je u vremenu velike ekonomske krize, koja je pogodila i Srbiju, neophodno restriktivnije vršiti izdvajanja iz budžeta kada je reč o državnoj administraciji. Mislim da smo svi saglasni oko potrebe i neophodnosti da se smanji javna potrošnja i u tom smislu je podnet ovaj amandman, odnosno predloženo je da se smanje rashodi za kupovinu roba i usluga u iznosu od dve milijarde dinara.
Tačno je da se planirani budžetski deficit od oko 50 milijardi dinara uklapa u 1,5% bruto društvenog proizvoda, što je i bio jedan od uslova MMF.
Međutim, prema našim saznanjima, a i prema podacima koji se mogu pronaći na sajtu Ministarstva finansija, planirani prihodi se ostvaruju nešto slabije nego što je to planirano rebalansom budžeta za 2008. godinu.
Očekujem da će taj trend i tendencija da se nastavi u 2009. godini, tako da smatram da su prihodi budžeta za 2009. godinu potpuno nerealno planirani i da se neće ostvariti u tom iznosu, tako da očekujem da će budžetski deficit biti znatno veći od onoga koji je prikazan i predložen ovim predlogom budžeta.
Ono što je najčudnije jeste planiranje povećanja prihoda od poreza na dobit preduzeća za 25%. Znači, u vremenu kada imamo stagnaciju ili pad proizvodnje u gotovo svim preduzećima, a negativne posledice ekonomske krize će se osetiti tek početkom 2009. godine, planirati rast dobiti preduzeća, pa samim tim i povećanje prihoda od poreza na dobit preduzeća, najblaže rečeno, neozbiljno je i potpuno nerealno.
Takođe, smatram da je i povećanje PDV-a iz uvoza od 15%, ili oko 30 milijardi, takođe, nerealno i bojim se da se ti prihodi neće ostvariti u tom iznosu.
Mislim da su nerealno planirani i neporeski prihodi, odnosno da je njihovo povećanje u odnosu na ovu godinu, takođe, nerealno. Mislim da neće biti ostvareno punjenje budžeta planirano po Predlogu ovog zakona.
Takođe, ono što će negativno uticati na punjenje budžeta, to je nerazumna i potpuno pogrešna odluka Vlade da otpočne jednostranu primenu trgovinskog sporazuma.
Znači, tom odlukom budžet Republike Srbije će biti uskraćen za prihode u iznosu od oko 300 miliona evra. Vlada je Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama planirala da taj nedostatak, odnosno manjak prihoda od carina nadomesti na taj način što će se povećati akcize na benzin, dizel gorivo, kafu, pivo, i tu dolazimo do jednog potpunog paradoksa.
Znači, smanjujemo carine ili ukidamo potpuno carine na neku luksuznu robu, luksuzne automobile, a povećavamo akcize na benzin i na kafu.
Benzin i kafa su roba široke potrošnje, ne predstavljaju luksuz i povećanjem akciza na te proizvode doći će do povećanja cena tih proizvoda, a to će pogoditi veliki broj stanovnika, naročito onih najsiromašnijih.
Osim toga što ćemo imati manjak prihoda u budžetu od 300 miliona evra zbog jednostrane primene trgovinskog sporazuma, ta primena će imati i veoma negativne posledice po celokupnu srpsku privredu. Tačno je da je otvaranje tržišta i slobodan protok kapitala dobro, ako se radi o jednakim ili približno jednakim privredama.
Međutim, mi kada otvaramo vrata ekonomski neuporedivo jačim privredama nego što je srpska privreda, nije teško doći do zaključka da će srpska privreda veoma teško izdržati tu tržišnu utakmicu i konkurenciju sa privredama razvijenih evropskih zemalja. Tom primenom sporazuma će naročito biti pogođena poljoprivreda, kao najbolja izvozna grana srpske privrede.
Naime, mi i bez primene sporazuma od 2000. godine koristimo privilegije asimetričnih trgovinskih mera i imamo slobodan izvoz za preko 95% poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, tako da u odnosu na EU imamo veći izvoz nego uvoz poljoprivrednih proizvoda.
Jednostranom primenom ovog sporazuma za oko 40% poljoprivrednih proizvoda će se ukinuti ili smanjiti carine, tako da će naše tržište biti preplavljeno poljoprivrednim proizvodima iz zemalja EU, a bojim se da u ovom momentu srpska poljoprivreda nije spremna, nije konkurentna i da ne može da izdrži tu utakmicu, jer su subvencije i nivo organizovanosti poljoprivrede u zemljama EU na znatno većem nivou.
Subvencije u zemljama članicama EU za poljoprivredu se kreću od 300 do 400 evra po hektaru, dok su kod nas ove godine bile oko 120 evra, a planiranim budžetom za 2009. godinu te subvencije će biti verovatno smanjene, odnosno biće smanjena kreditna podrška poljoprivrednim proizvođačima, jer je čitav budžet za poljoprivredu manji u odnosu na budžet za 2008. godinu.
Iz tog razloga, poslanička grupa DSS podnela je niz amandmana kojima se predlaže povećanje sredstava za subvencije i kreditiranje u poljoprivredi, ali i amandmane kojima se predlaže povećanje sredstava za Fond za razvoj, kako za start-ap kredite, tako i za pospešivanje preduzetništva i za pomoć, kreditnu podršku preduzećima koja već posluju. Jer, svi smo svesni da u vreme ove ekonomske krize komercijalne banke pod izuzetno nepovoljnim uslovima mogu da plasiraju sredstva i novac ka privredi, tako da mislim da država mora da interveniše na taj način što će povećati sredstva u fondu za razvoj i tu preko povoljnih kredita pokušati da ublaži posledice ove krize.
O tim amandmanima ću govoriti kasnije kada oni dođu na red. Ima dosta amandmana koje su ministarka i Vlada prihvatili, a koje su podneli poslanici DSS. Iskreno se nadam da će do kraja rasprave prihvatiti još neke amandmane.

 Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, najznačajnije kao problem je što uopšte nema nijednog završnog računa od 2001. godine u parlamentu, pa nije moguće utvrditi da li su i u kojoj meri budžetske procedure dobre, a naročito se ne može bez revizije izvršenog završnog računa budžeta i revizije budžetskih procedura oceniti da li su ove do sada preduzete mere reforme budžetskog sistema sasvim dobre, da li daju rezultate, a već su predložene i nove poslednjim izmenama zakona kada je u pitanju budžetski sistem.
Način utvrđivanja krajnjeg rezultata poslovanja budžeta nije u funkciji građana ni poreskih obveznika. Zašto? Zato što mi nemamo organizovanu i doslednu budžetsku kontrolu, a pogotovo ako se ima u vidu da je već više godina osnovan državni institut tj. državna revizorska kuća i institucija koja treba da kontroliše i da prati potrošnju i korišćenje budžetskih sredstava od strane budžetskih korisnika.
Molim ministra finansija, koji je prisutan ovde, gospođu Dragutinović, da nam saopšti da li je od 2001. godine do današnjeg dana izvršena kontrola budžeta i da li je podnet ijedan završni račun. Ako jeste, evo neka obavesti narodne poslanike da bi narodni poslanici mogli da dođu do tog završnog računa, iz koga bi trebalo da vidimo pre svega i prihode i rashode, a pogotovo da vidimo da li je uspostavljena odgovarajuća disciplina pri korišćenju budžetskih sredstava.
To je ozbiljan problem. Molim vas problem, ali Vlada Srbije ga ne vidi, a namerno ga skriva. Namerno beži ko "mačak oko vruće kaše" da ne bi slučajno došao revizor u određenu kuću i u određenu instituciju. Jeste. A evo dokaza. Zašto ne obezbedite poslovni prostor državnim revizorima, nego koriste samo jednu kancelariju u bivšoj Saveznoj skupštini? Po njihovom poslovniku i u pravilniku o sistematizaciji predviđeno je 99 revizora. Međutim, u ovom budžetu se prikazuje 88.
Ko koristi ovolike silne poslovne prostore gde su boravile i radile federalne institucije bivše SFRJ? Molim vas, koliko je poslovnog prostora samo u Palati bivše federacije i ko tamo sedi? Prošle godine ušao sam u tu zgradu i otišao u moj bivši kabinet i nađem jednog činovnika, a radi se o kabinetu koji su ranije koristili ministri pravde bivše SFRJ i SRJ. Tu ima 80 kvadrata.
Našao sam jednog činovnika. Mislio sam tu će se naći neko, ili da je to organizovano, da je ta kancelarija podeljena da mogu činovnici, odnosno državni službenici da rade. U toj zgradi ima toliko prostora, ali šta možete? Ministarstvo odbrane ima privilegiju da uzme koliko god hoće.
Državni revizor konačno mora da ima poslovni prostor. Ne može državni revizor da traži u zakup poslovne prostorije, a država ih ima i te koliko. Toliko zgrada, toliko objekata, a toliko i vojnih objekata koji zvrje prazni, o kojima ću sada nekoliko reči kazati i želim da se otklone ona jučerašnja i današnja dešavanja kada je u pitanju Vojska Srbije i odbrana države Srbije.
Evo, postavljam jedno pitanje, ako mi dozvolite gospodine potpredsedniče, a postavljam ga Ministarstvu odbrane da mi odgovori - koliko je 2000. godine bilo zaposlenih u Vojnotehničkom institutu? Koliko je bilo u ovom institutu zaposlenih na dan kada je gospodin Dragan Šutanovac, ministar odbrane, preuzeo ovo ministarstvo? Treće - koliko sada na dan, dakle 26, ima zaposlenih u ovom institutu? Četvrto - kakva je bila i kakva je sada njihova kvalifikaciona struktura?
Koliko je Ministarstvo odbrane imalo zaposlenih na dan kada je Ministarstvo odbrane preuzeo gospodin ministar Dragan Šutanovac? Šesto - koliko je oficira pukovnika i generala Šutanovac praktično najurio iz Ministarstva odbrane? Sedmo - kakva je bila njihova kvalifikaciona struktura kada su najureni praktično iz Vojske, neki i penzionisani, a bili su mlađi i imali daleko stručniju kvalifikaciju i školsku spremu daleko veću nego ovi koji su dovedeni? Koliko je pukovnika ministar Šutanovac postavio na generalska mesta? Koje je to kriterijume podobnosti, po partijskoj pripadnosti, koristio gospodin Šutanovac da postavlja i proizvodi u čin generala? Gde je to? Koliko ima zaposlenih iz Ministarstva odbrane pri opštinama?
Ono što se ovih dana govorilo o broju, koliko ima Ministarstvo odbrane zaposlenih? Ima više nego što ima operativne vojske. Prikazuje se, i general Ponoš je rekao da ima 10.000. Ali, molim vas, u 160 opština u Srbiji postoje odeljenja i još toliko ima zaposlenih u Ministarstvu odbrane. Dakle, Ministarstvo odbrane ima veći broj zaposlenih nego što ima operativna armija Republike Srbije, kojom komanduje Generalštab.
Koliko je napušteno kasarni i vojnih objekata u Srbiji, koje zvrje prazne, a koje se pripremaju da budu prodate? Ali, od te prodaje Vojska Srbije neće imati nikakve koristi. Nijedan dinar od te prodaje ne ide Vojsci, ide u budžet Vlade tj. Ministarstva finansija.
Zašto se od izvoza vojne industrije ništa ne daje Vojsci, a radi se o izvozu, kako je rečeno ovih dana u sredstvima javnog informisanja, između 300 i 400 miliona evra? Nijedan dinar iz ovih sredstava, prema mom saznanju, ne dobija Vojska Srbije.
Koliko je za vreme mandata Dragana Šutanovca prodato vojnih objekata i gde su pare utrošene od prodaje tih objekata?
Dame i gospodo, poštovani građani, poštovani podoficira, poštovani oficiri, poštovani generali, dakle, Vojska Srbije je danas pod dve komande: pod jednom komandom komanduje ministar odbrane, po drugoj komandi komanduje načelnik Generalštaba.
Kako je to propisano u Zakonu o oružanim snagama? Kako stvari stoje, običan narednik danas, odnosno vojnik, podoficir, oficir i viši oficir i general u ovom trenutku ne zna po čijem naređenju treba da postupa.
U Vojsci Srbije došlo je do diferencijacije, jer načelnik Generalštaba kaže - došlo je do sukoba između njega i ministra odbrane. Kada god dođe do sudara, on kaže - do sudara dve koncepcije. Prosto rečeno, kada god dođe do sudara, pa i u saobraćajnim nezgodama, uvek se proizvede šteta. Kod ove dve koncepcije upravo je vidljiva ta šteta. Ta šteta će biti nenadoknadiva. Sada ćemo videti ko je pobednik. Dakle, stvari tako stoje.
U Vojsci Srbije je došlo, kao što sam rekao, do podele i diferencijacije. Naša vojska je bačena u političku arenu.
Dame i gospodo, vama je dobro poznato, pogotovo vojnim licima, tj. podoficirima, oficirima i generalima, a i narodnim poslanicima, da nije doneta strategija bezbednosti, da nije doneta strategija o odbrani države tj. o oružanoj odbrani i upotrebi oružanih snaga. Iz te strategije, dame i gospodo, proizilaze svi zakoni i svi propisi koji se odnose na Vojsku Srbije i na odbranu države Srbije od mogućih neprijatelja.
Ako dobijemo, dame i gospodo narodni poslanici, odgovore na ova pitanja koja sam danas postavio, onda ćemo videti o kakvim se to koncepcijama radi i o kakvim sudarima u procesu odbrane Republike Srbije.
Videćemo tada ko je koliko svojih podobnih podoficira, oficira i generala doveo u Ministarstvo odbrane, pa ćemo videti koliko je ministar odbrane postavio pukovnika na funkciju generala, da ih postavlja po njegovom izboru i po njegovoj podobnosti.
U armiji je ogromno nezadovoljstvo. Mnogi okreću glavu. Mnogi se varaju da je tamo sve u redu i ovo je malo došlo do nekog koškanja između general-potpukovnika gospodina Zdravka Ponoša i gospodina Šutanovca, ministra odbrane. Ne, ovo je vrlo ozbiljno pitanje.
Mogu vam reći, imam iskustvo kada je odbrana zemlje u pitanju, kada je u pitanju obaveštajna i kontraobaveštajna služba, kada su u pitanju pripreme i odbrana naše države i naše zemlje. Poznato mi je kako je bila nekada vojska organizovana, koje su formacije bile spremne da brane našu državu, da se naša vojska tradicionalno, srpska vojska i srpski vojnik je bio cenjen na svakom ratištu i u svakoj državi.
Srpska vojska nikada nije bila agresorska vojska. Srpski vojnik se samo uvek branio od daleko jačeg neprijatelja. Srpska vojska je bacala tri carevine na kolena. Šta mi danas imamo? Vojska na prosjačkom štapu. Vojska rasturena, razorena, razjedinjena, podeljena. Šta imamo sada? S kim ćete vi, gospodo, sutra na bunker? S kim na bunker sutra ako zatreba odbrana zemlje? S takvima koji govore da imaju različite koncepcije. Dame i gospodo, nije se lako usuditi ići na bunker.
Kada se kaže da nemamo pare za kupovinu jednog artiljerijskog projektila, to je opasna stvar. To je stavljanje do znanja našim neprijateljima da mi nemamo organizovanu i jaku vojsku, da nemamo oružje. Gde nam je to oružje? Gde nam je municija? Gde su nam toliki borbeni kompleti? Uništeni pre nekoliko godina. Zbog toga je naša vojska dovedena u ovakav položaj kakav jeste. Zbog toga je naša država pod znakom pitanja po pitanju bezbednosti.
Ko komanduje sada vojskom? Ako uzmete u obzir i ovoga gospodina Zdravka Ponoša, on je za poslednjih šest godina išao svetlosnom brzinom od običnog kapetana do general-potpukovnika. Znate koliko se čekalo da bi neko postao general.
Znate da je taj morao da bude, pre svega, pešadinac, pa je morao da bude desetar, pa komandir voda, komandir čete, pa je morao da bude komandir bataljona, pa da bude komandant korpusa, pa brigade, na kraju da stekne iskustvo, da prođe sve službe, da prođe komandnu odgovornost i da stekne komandno iskustvo. Imate čoveka koji je, prema nekim saznanjima, došao na tu funkciju čovek po nekoj preporuci.
(Predsedavajući: Vreme.) Završiću. Izvinjavam se.
Čija je to preporuka, što se to srpskoj vojsci obija o glavu danas, što Srbija ne može da ima vojsku koji je imala. Može. Zato SRS ima takva rešenja. Mi znamo da u našoj vojsci ima podoficira, oficira i generala toliko sposobnih, toliko stručnih, toliko školovanih, koji imaju i po dve akademije, koji u svakom slučaju mogu u svakom momentu da zauzmu mesto komandanta, tj. načelnika Generalštaba, i da postanu generali, iako su im to zadovoljstvo uskratili oni koji su tražili samo političku podobnosti i poslušnost. Hvala.

Hvala, gospodine Jojiću. Da li se još neko javlja po amandmanu? Ne.
Na član 1. amandman je podnela poslanik Donka Banović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Donka Banović, izvolite. A onda po amandmanu narodni poslanik Zoran Krasić.

Poštovani potpredsedniče gospodine Obradoviću, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, u ime DSS podnela sam amandman na član 1. i to odeljak - izdaci budžeta. Tačka je - rashodi za kupovinu roba i usluga i ekonomska klasifikacija 42, gde je u predlogu budžeta predviđeno za tu stavku oko 46 milijardi dinara.
Mnogo je poslanika, bar iz DSS, primetilo da je ovo izuzetno velika cifra i da se odnosi na rashode za kupovinu roba i usluga. Prema tome, svi nekako smatramo da možda tu može da dođe do nekog vida štednje i da se to što se tu može uštedeti prebaci na neku drugu e.k. Predlažem amandmanom da se dve milijarde dinara prebace na tačku - socijalna zaštita iz budžeta, i to e.k. 47 - izbegla i raseljena lica.
Od završetka oružanih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije prošlo je već mnogo godina, a proces iznalaženja trajnih rešenja za mnoge izbeglice i raseljena lica još uvek nije završen. Prema poslednjim podacima iz jula 2007. godine, u Srbiji živi oko 98 hiljada izbeglica iz bivših jugoslovenskih republika, i to uglavnom iz Hrvatske i BiH. Raseljenih lica sa KiM, to svi znamo, ima negde oko 200 hiljada.
Dakle, danas je Srbija jedina zemlja u Evropi koja ima tako veliki broj izbeglica i raseljenih lica. U stvari ona je na prvom mestu kada je Evropa u pitanju, a u svetskim razmerama Srbija je šesta zemlja po broju izbeglih i raseljenih lica.
Podaci sa poslednje registracije izbeglica ukazuju na izvesne promene u strukturi izbeglica po zemlji porekla. Učešće izbeglica iz BiH se smanjilo, recimo, 96. godine je bilo oko 50% izbeglica iz BiH, a danas je sa tim statusom oko 25%. Broj izbeglica iz Hrvatske je i dalje veoma visok i na tu populaciju spada oko 75% ljudi koji su registrovani kao izbeglice.
Navedeni podaci svedoče, pre svega, o tome da se povratak izbeglica iz Srbije u BiH odvijao uspešnije i bez većih problema. Međutim, problem izbeglica iz Hrvatske se i ranije, a i dan-danas, odvija veoma teško. Tačka na izbegličku priču trebalo je da bude stavljena 2005. i 2006. godine, kada je potpisana tzv. Sarajevska deklaracija.
To je sporazum koji su potpisali predstavnici BiH, Srbije, Hrvatske i Crne Gore, ali i predstavnici međunarodne zajednice. Tada su se potpisnici te deklaracije obavezali da će da reše preostale probleme raseljenog stanovništva u regionu do kraja 2006. godine.
Države su se obavezale da će olakšati dobrovoljni povratak ili lokalnu integraciju izbeglica, poštujući pri tom njihovo pravo na izbor trajnog rešenja.
Potpisivanjem deklaracije svaka vlada je praktično preuzela na sebe obavezu da sačini svoju mapu puta, odnosno svoj program i spisak preostalih obaveza u tom procesu rešavanja izbegličkih problema.
Međutim, taj sporazum je i dan-danas mrtvo slovo na papiru, naročito je veliki problem sa povratkom izbeglih iz Hrvatske, jer oni najteže ili nikako ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava. Kako hrvatska država očigledno ne želi da omogući i obezbedi prava izbeglicama koje trenutno žive u Srbiji, Srbija mora da zahteva i da traži, između ostalog i od međunarodnih organizacija, da arbitriraju u rešavanju ovih problema.
Nedavno je u Ženevi održana međunarodna konferencija na temu izbeglištva u Evropi i u svetu. Tada je predstavnik hrvatske države u govoru pred predstavnicima 40 zemalja sveta izjavio da je Hrvatska realizovala Sarajevsku deklaraciju i da je problem izbeglica u njihovoj zemlji rešen, te da samo postoje neki pojedinačni slučajevi.
Takođe je predstavnik Hrvatske rekao da ne treba nikakva međunarodna pomoć Srbiji i Hrvatskoj da reše ovaj problem. Dakle, ova konferencija u Ženevi je i primer kako Hrvatska obmanjuje i svoju i evropsku javnost i da iznosi neistine, jer preko 70.000 ljudi živi u Srbiji, a želi da se vrati kućama u Hrvatskoj. Dakle, 70.000 ljudi čeka na održivi povratak.
Postoji problem 42.000 oduzetih stanarskih prava, 40.000 Srba kojima Hrvatska ne želi da isplaćuje penzije, dakle imamo armiju ljudi koji trenutno živi u Srbiji, a ne mogu da reše svoja osnovna ljudska prava da primaju zarađenu penziju. Verovali ili ne, kada je u pitanju staž ili konvalidacija, kako se to kaže, staža, dakle povezivanja staža, do sada je rešeno svega 35 slučaja.
Hrvatska država ne želi da rešava te probleme, a s druge strane govori kako ne postoje nerešeni problemi. Kada govorimo o Hrvatskoj i o njihovoj želji da što pre postane član EU, onda se tačno zna koje su obaveze država koje su u procesu evropskih integracija. Jedna od osnovnih obaveza je dobra saradnja sa susedima. Dakle, Hrvatska ni taj uslov ne ispunjava.
Drugi gorući problem u našoj zemlji je problem raseljenih lica sa Kosova i Metohije. U poslednjih devet meseci ili u ovoj godini ne postoji čak ni simboličan povratak raseljenih lica sa Kosova i Metohije, i to ne samo što nema reči o povratku, nego možemo da pročitamo u štampi, a znamo i od ljudi koji žive na KiM, da se čitave porodice iseljavaju u skandinavske zemlje.
Pri tom im se lako i brzo obezbeđuju vize, imate mlade porodice sa malom decom koje bez problema napuštaju KiM. Očigledno država Srbija ne pruža garancije i ne pruža uslove za život kakav bi trebalo da imaju.
Zašto sam sve ovo govorila i zašto smatram da treba da bude mnogo više novca i finansijskih sredstava za ovu stavku. Iz svega što sam iznela je potpuno jasno da Srbija mora mnogo aktivnije i ozbiljnije da radi na rešavanju svih ovih problema sa kojima se danas u Srbiji susreću izbeglice i raseljena lica.
Kada već govorim o ugroženoj populaciji ili o nekim ugroženim grupama koje žive u Srbiji, gde nedvosmisleno spadaju izbeglice i raseljena lica, onda prosto moram da spomenem i jednu grupu ljudi koja takođe može da se smatra da je ugrožena, a to je grupa penzionera.
Gospodin predsednik Vlade, gospodin Cvetković, pre neki dan je izjavio ili obećao građanima Srbije da u 2009. godini niko u Srbiji neće živeti lošije nego što je živeo u 2008. godini. Zaista bi bilo dobro zbog svih nas, a i zbog građana Srbije, da bude u mogućnosti da ispuni to obećanje.
Međutim, sada je već to jasno da će negde oko milion i 700.000 penzionera u narednoj godini ipak živeti lošije i da su obećanja PUPS iz predizborne kampanje ipak bila nerealna i očigledno bila usmerena isključivo na obezbeđivanje glasova za izbore.
Zašto će penzioneri živeti lošije i zašto će standard biti lošiji? Zato što neće biti redovnih zakonom predviđenih povećanja u aprilu 2009. godine i u oktobru 2009. godine. Znate, imamo zakon koji predviđa da se svake godine dva puta penzije usklađuju.
Međutim, takođe na dnevnom redu imamo i Predlog zakona o dopunama penzijskog i invalidskog osiguranja i u tim dopunama kao jedina dopuna ili izmena je ta da se penzije neće menjati u 2009. godini, odnosno neće se usklađivati.
Dakle, tim predlogom zakona se praktično penzije zamrzavaju u sledećoj godini.
Kada je predstavnik PUPS pre neki dan ovde govorio u načelu o predlogu budžeta, imala sam utisak da smo nas dvoje čitali različite predloge zakona, zato što je govorio afirmativno o ovom predlogu budžeta i govorio je o tome kako će PUPS da se zalaže za poboljšanje standarda penzionera i kako će se penzije usklađivati.
Kasnije smo takođe saznali da su oni neblagovremeno podneli amandman na ovaj predlog budžeta, pa se postavlja pitanje da li su oni to na jedan elegantan način izbegli da im Vlada Republike Srbije odbije amandman koji bi predviđao izvesna povećanja u 2009. godini.
Gospođa Dragutinović, ministar finansija, pre nekog vremena, ne znam tačno kad, možda pre par meseci, predložila je da se penzije ne povećavaju linearno nego da se prosto napravi izvesna analiza, pa da se najniže penzije više povećaju, a da se one penzije koje su, recimo, oko 70 ili 80 hiljada ne povećavaju. Međutim, to je Vlada Republike Srbije odbila, a poslanici DSS smatraju da je to bio odličan predlog i da je gospodin Jovan Krkobabić to i trebalo da prihvati.
Dakle, bojim se da će naši najstariji sugrađani lošije živeti u sledećoj godini i da gospodin Jovan Krkobabić ipak nije održao ono obećanje, ne samo što nije održao, nego će se penzije zamrznuti u sledećoj godini, a četiri poslanika iz PUPS će ipak očigledno glasati za ovakav predlog budžeta, bez obzira što je on u suprotnosti sa interesima penzionera u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Banović. Reč ima gospodin Zoran Krasić. Izvolite.