Zahvaljujem, gospodine Dejane Miroviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS - JS gospodin Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarka, naša država je potpisala četiri konvencije, dva dodatna protokola i jedan sporazum; od tih sedam, šest još 2005. godine, doduše, tada zajednica SCG. Srbija je preuzela sve te obaveze. Od tada su tri vlade bile na vlasti u Srbiji. Raduje me da je ova vlada krenula brže sa ratifikacijom ovih međunarodnih dokumenata, jer kada jedan dokument koji potpiše država dugo stoji u fioci postavlja se pitanje koliko je i sama država ozbiljna.       
Radi se o tri krivična dela, veoma velika, veoma važna, krivična dela koja ne trpe granicu nijedne države. To su: visokotehnički kriminal, zatim terorizam i trgovina ljudima. To je, jedno, drugo i treće, postala pošast poslednjih godina u svim zemljama.
Predlozi zakona o ratifikaciji konvencija koje je naša država potpisala i koje Narodna skupština treba da ratifikuje danas se nalaze na dnevnom redu, a zadržaću se samo na pitanju da li Narodna skupština treba da potvrdi ove konvencije, protokole i sporazume. Poslanička grupa SPS-JS smatra da treba i dobro je da je to konačno došlo na dnevni red. Poslanička grupa SPS-JS će u danu za glasanje glasati za potvrđivanje ovih konvencija, sporazuma i protokola. Pozivamo sve, kada su u pitanju međunarodni ugovori koje preuzima država, da to takođe urade.
U najkraćem, kada su u pitanju Konvencija o visokotehnološkom kriminalu, dodatni protokol, konvencija o sprečavanju terorizma i o pranju novca, finansiranju terorizma, suzbijanju terorizma, Konvencija o borbi protiv trgovine ljudima, karakteristično za sve njih je sledeće: sve one imaju za cilj da se zajedničkim delovanjem država, i unutar države i u okviru saradnje sa drugim državama, spreči, onemogući visokotehnički kriminal, spreči terorizam, trgovina ljudima; pod dva, mere koje treba da se preduzmu za tako nešto i pod tri, balans koji konvencije traže da se uspostavi između, sa jedne strane, neophodnog sprovođenja zakona i, sa druge strane, poštovanja ljudskih prava.
Mislim da na takve konvencije sa takvim ciljem teško da možemo da imamo primedbu. Srbiji odgovara. Srbija ima interesa da uđe, zajedno sa međunarodnom zajednicom, u organizovanu borbu protiv sve tri vrste kriminala i njen interes je da se ove konvencije potvrde.
Naravno, dodatno je to što je Srbija opredeljena za ulazak u EU, što Srbija želi, bez obzira na sve probleme sa kojima se suočava, da učini sve da sopstveno zakonodavstvo uskladi sa standardima EU. To je nešto u čemu niko ne može da je spreči na tom putu za EU. Jedan od uslova je, naravno, i ratifikacija ovih konvencija, protokola i sporazuma.
Konačno, očekujem i verujem da će ova vlada posle potvrđivanja ovih konvencija, sporazuma i protokola izaći sa predlozima da se sve to predvidi u našem zakonodavstvu (jedan predlog smo imali juče na dnevnom redu), a zatim, uz međunarodnu saradnju, da veoma organizovano i žestoko uđe u primenu tih propisa, naravno, štiteći, a imali smo danas mnogo primera, i interese Srbije u toj oblasti.
Zaključujem, Poslanička grupa SPS-JS podržava i predlaže da Narodna skupština potvrdi sve četiri konvencije, oba protokola i sporazum o olakšanom izdavanju viza sa Danskom. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Petronijeviću. Reč ima gospođa Milica Vojić-Marković, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe DSS.

Hvala, gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, pred nama se nalazi set konvencija i dokumenata druge vrste koji se bave, otprilike, sa tri vrlo zanimljiva i vrlo rasprostranjena oblika kriminala, kao što su organizovani kriminal, terorizam i trgovina ljudima.        
Pre nekoliko meseci i godina započeli smo ovaj proces pridruživanja EU na taj način što smo praktično donosili jedan set vrlo ozbiljnih dokumenata, počev od nekoliko nacionalnih strategija i drugih vrsta dokumenata koji se bave ovim problemima, i to smo delimično pretočili u neke zakone, tako da mi nije do kraja jasno ovo što je nekoliko mojih prethodnika naglasilo da mi zavisimo isključivo od ovih konvencija koje potpisujemo kao važeća dokumenta, jer imamo svoju zakonsku regulativu u ovoj oblasti i mislim da bi bilo dobro da konačno počnemo da je primenjujemo.
Kada to komentarišem počinjem, pre svega, od jednog oblika kriminala koji se zove trgovina ljudima i koji je vrlo ozbiljan društveni problem ne samo u zemljama kao što je Srbija, dakle u siromašnim zemljama u tranziciji, nego i u bogatim, ekonomski jako razvijenim zemljama. To je nešto što se u teoriji zove moderno ropstvo 21. veka.
Kada se govori o broju ljudi koji su žrtve trgovine ljudima zaista se barata različitim brojevima. Jedan od podataka je podatak UN da se radi o, otprilike, 700.000 ljudi, uglavnom žena i dece, i nešto muškaraca, žrtava trgovine ljudima godišnje u svetu, a bogami, pojavljuje se podatak i od 900.000 ljudi godišnje koji su žrtve trgovine ljudima.
Dakle, radi se o jednoj od tri najprofitabilnije kriminalne delatnosti, posle trgovine oružjem i trgovine drogom.
Zarada na ovoj kriminalnoj delatnosti je oko 507 milijardi dolara godišnje. Taj novac se dalje preliva u krijumčarenje i trgovinu oružjem, u druge oblike organizovanog kriminala, delimično i u terorizam, ali se delimično koristi i za lobiranje političara. Vidite ove velike afere, koje se tiču Vokera, pa sada Kušnera i pojavljuje se Holbrukovo ime u celoj toj priči.
Dakle, jako mnogo tog novca se preliva upravo u onaj deo koji taj organizovani kriminal dovodi u vezu sa politikom. Neću namerno da govorim o imenima koja se pominju u našoj zemlji, prosto zato što će se ta imena vrlo brzo otkrivati i u medijima.
Moram da prokomentarišem da postoji jedna vrlo opširna definicija šta je to trgovina ljudima. Ta definicija je navedena u članu 3. Protokola za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima, opet naglašavam posebno, decom i ženama. Ona je deo Konvencije UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu.
Dakle, trgovina ljudima podrazumeva vrbovanje, prevoženje, prevođenje, prebacivanje, otkrivanje i primanje lica putem pretnje silom ili upotrebom sile i prisile, otmicu, prevaru, obmanu, zloupotrebu ovlašćenja ili teškog položaja, davanje ili primanje novca ili druge koristi da bi se dobio pristanak lica koja imaju kontrolu nad drugim licem, u cilju eksploatacije.
Dakle, pominje se termin eksploatacija, a to zapravo obuhvata ono što je vrlo često prisutno kao tema koja se provlači kroz medije: prostituciju, prinudni rad. Vidite stotine malih prosjaka na ulicama svakog našeg grada ili starih ljudi koji se bave prosjačenjem. To je ta organizovana mreža koja se bavi prinudnim radom ili službom.
Jedan element te eksploatacije se pominje poslednjih nekoliko meseci u Srbiji. On ima jedan specifičan naziv, zove se servitut; to je zapravo ova trgovina ljudskim organima koja se pojavljuje kao priča da su tokom ratnih dejstava na Kosovu razne grupe, što vojne, paravojne, što obaveštajne, učestvovale u trgovini organima tako što su kidnapovale Srbe i vodile ih na razna mesta (pominju se neke tri lokacije) i pri tom im uzimale organe.
Ono što je jako važno i što ovaj dokument pominje u članu 3b, to je pristanak žrtve, jer se vrlo često govori o tome da u trgovini ljudima to krivično delo ne postoji ako je žrtva pristala. Zapravo, mislim da je vrlo važno razjasniti tu famu, bez obzira na to da li je žrtva obmanuta, oteta na silu ili je iznuđena na bilo koji drugi način, to ne umanjuje odgovornost pred zakonom lica koja učestvuju u trgovini ljudima.
Još jedna vrlo zanimljiva stvar (ružno je reći zanimljiva stvar, ali prosto mislim da treba na to staviti akcenat) jeste da su deca vrlo često žrtve trgovine ljudima i u poslednje vreme ona se pojavljuju kao najčešće žrtve, čak i više nego što su to žene u poslednje vreme.
U tom smislu treba pomenuti član 3d Konvencije, koji govori da su deca lica do 18 godina, mada u poslednje vreme praksa pokazuje da su u opticaju sve niži uzrasti dece, znači, čak i vrlo mala deca, jer su lanci trgovine decom jednostavno pronašli jedan unosan posao u tome da decu otimaju za usvajanje ili na neki drugi način. Taj lanac trgovine podrazumeva tri faze, od faze regrutovanja, to je vrbovanje, pa do tranzita, gde imate i prevoz i rute i sredstva prevoza, do jednog od ovih oblika prostitucije.
Ono što je zanimljivo i na čemu treba insistirati jeste način na koji se vrši vrbovanje. Mislim da je to potrebno, jer najvažnija stvar u prevenciji svega ovoga jesu konvencije, sa jedne strane, ali i edukacija stanovništva. Način na koji se vrbuje su, pre svega, oglasi. Vidite, u zemljama u tranziciji, u siromašnom društvu kakvo je Srbija, imate situaciju da se stalno pojavljuju neki zanimljivi oglasi za posao, a niko ne kontroliše te oglase.
Dokaz da se oni potpuno ne kontrolišu jeste ovaj oglas u "Blicu" koji je pre nekoliko dana izašao, gde se reklamira kosovska agencija za privatizaciju. Posle toga imate izjave svih ljudi, učesnika u ovoj priči o tom oglasu, svi peru ruke, niko nije odgovoran, niti zna šta se dešava u njihovim novinama.
Drugi način jeste otmica. Pogledajte, takođe se pozivam na medije, vrlo često otmice maloletnih lica, nestanak određenih ljudi... Priča o otmicama na Kosovu je već priča koju zaista treba mnogo da pričamo i da polako pribavljamo dokumentaciju o svemu tome, dokaze gde su završavali ljudi koji su oteti na Kosovu.
Jedan od savremenih načina na koji se žrtva vrbuje jeste internet i takođe treba skretati pažnju stanovništva na to.
Ono što jeste činjenica i najstrašnije, čini mi se, u ovom delu jeste da u nekim situacijama ekstremnog siromaštva pojedine porodice prodaju svoje članove kako bi obezbedile fizički opstanak onog drugog dela porodice i njenih članova.
Srbija je u nekim drugim vremenima bila praktično destinacija gde su završavale žrtve trafikinga, kako se moderno naziva ovaj oblik trgovine ljudima. To su bile žene koje su iz istočne Evrope uglavnom završavale na prostoru Srbije. Ali, rat i siromaštvo praktično su doveli do toga da Srbija postane ne samo tranzitna zemlja za ovaj oblik kriminala, nego da postane i zemlja čiji su mnogi stanovnici završili kao žrtve trgovine ljudima i završili u lancima trgovine.
Interesantno je reći da mi trenutno u zemlji imamo samo dva skloništa koja se brinu o žrtvama ovog oblika kriminalne delatnosti i da se radi uglavnom o skloništima koje razne nevladine organizacije organizuju da bi primili i radili sa žrtvama trafikinga.
Ono što jeste važno i zbog čega zapravo celu ovu priču pričam jeste ova konvencija, kao i potpisivanje i ratifikovanje Konvencije UN, koju sam već pomenula, protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Mi zaista kao zemlja imamo način da pristupimo ovim dokumentima, da ih potpišemo i ratifikujemo, ali naš problem jeste u tome što mi i dalje smatramo da smo završili sav posao time što smo potpisali i ratifikovali neki dokument.
Hoću da kažem da je Srbija jako mnogo uradila na ovom putu. Hoću da to kažem javno, baš zbog toga što su to uradile vlade Vojislava Koštunice, naročito prva vlada Vojislava Koštunice. Taksativno ću navesti šta je to Srbija uradila.
Dakle, u maju 2001. godine formiran je na federalnom nivou tim za borbu protiv trgovine ljudima, a već u aprilu 2002. godine formiran je isti takav tim na republičkom nivou. U aprilu 2003. godine je prvi put izmenjen i dopunjen Krivični zakon Republike Srbije, ubačen je novi član 111b, gde je uvedeno novo krivično delo; prvi put se to pojavljuje kao krivično delo trgovine ljudima. No, ta izmena u Krivičnom zakonu nije bila dovoljno precizna i nije pravila razliku između krijumčarenja ljudi, sa jedne strane, i sa druge strane, trgovine ljudima. To je ispravljeno u januaru 2006. godine kada su to novim izmenama i dopunama postala dva krivična dela koja su tretirana u dva različita člana i, isto tako, bile su dve različite sankcije za ta krivična dela.
U martu 2004. godine u okviru nacionalnog mehanizma za borbu protiv trgovine ljudima formirana je Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, i to pod okriljem Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Zadatak ovog tela je bio da koordinira aktivnost svih organizacija i institucija koje su se u zemlji bavile trafikingom i borbom protiv trgovine ljudima.
Godine 2004. tadašnji ministar unutrašnjih poslova gospodin Jočić doneo je instrukcije o uslovima odobrenja boravka stranim državljanima žrtvama trgovine ljudima. Prema tim instrukcijama, MUP je mogao da iz humanitarnih razloga stranim državljanima, uglavnom se radilo o deci i ženama, odobri privremeni boravak u Srbiji na tri, šest i 12 meseci.
Još jedna vrlo važna stvar u ovoj oblasti, dakle, domaća stvar, jeste ono što je Vlada Vojislava Koštunice donela u decembru 2006. godine – to je Strategija borbe protiv trgovine ljudima. Ta strategija se sastoji od niza vrlo preciznih, konkretnih mera i aktivnosti koje je trebalo sprovoditi u cilju suzbijanja trgovine ljudima. Izradom ove strategije uspostavljeni su strateški ciljevi, čija je realizacija planirana kroz razne aktivnosti posebno predstavljene u Nacionalnom planu akcije za borbu protiv trgovine ljudima.
Od tog perioda, kada je ovaj nacionalni plan akcije započeo sa svojim aktivnostima i sa formiranjem, do danas ovaj plan nije završen. Dakle, moje pitanje je: zašto Ministarstvo unutrašnjih poslova nije završilo posao koji je započelo? To je jako važno ne samo radi potpisivanja ovog dokumenta, nego je jako važno za državu Srbiju i njene građane, da ne bi postali žrtve trgovine ljudima.
Navešću još jedan podatak koji je vrlo zanimljiv. To je, recimo, 2007. godina, za koju postoje istraživanje i izveštaj MUP-a koji kažu da je za prvih devet meseci 2007. godine MUP podneo ukupno 26 krivičnih prijava zbog izvršenja krivičnog dela trgovine ljudima; obuhvaćeno je 57 izvršilaca, a broj žrtava je 83. Od tih osamdeset troje ljudi preko 30% su deca ispod 18 godina.
Tako se to radilo u vreme kada je ovo ministarstvo vodio gospodin Jočić i kada je ovo ministarstvo svoje izveštaje donosilo ovde na uvid Narodnoj skupštini, Odboru za odbranu i bezbednost.
Moram da kažem da mi poslanici dalje podatke o tome nemamo, jer od formiranja ove vlade ni jedan jedini izveštaj MUP-a i Ministarstva odbrane nije bio na uvidu poslanicima, tako da građani Srbije treba da znaju da civilne kontrole nad ova dva ministarstva, takozvana "ministarstva sile", zapravo nema.
Da se vratimo ovoj Konvenciji Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. Naravno, samo potpisivanje takvih konvencija nikada nije sporno za jednu državu, ono može samo da doprinese poboljšanju zakonodavnog stanja u ovoj oblasti. Ali, ono što je za svakog normalnog sporno jeste obrazloženje koje se odnosi na ovu konvenciju, koje je podnela Vlada, gde piše ovako: "Predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku, jer će se usvajanjem zakona po hitnom postupku stvoriti svi neophodni uslovi za rad državnih organa u borbi protiv trgovine ljudima, čime bi se ispunili neophodni uslovi u procesu pridruživanja Evropskoj uniji".
Dakle, pored one čuvene dogme da Evropa nema alternativu, imamo sada jednu novu dogmu – da ćemo potpisivanjem ovakvih konvencija završiti sav posao u ovoj oblasti i da nema potrebe da se bavimo ovim što smo mi već uradili u tom delu i što smo tu oblast pokrili na neki način zakonodavstvom, samo da potpišemo konvenciju, sve će biti u redu i sve će biti i dalje nastavljeno u tom pravcu kao što se radilo.
Moje pitanje je sledeće: šta ćemo da radimo sa svim tim silnim potpisivanjem ovih konvencija kada Evropa, koja "nema alternativu", kaže da mi nismo njena alternativa, odnosno, Evropa kaže da Srbija može da čeka malo duže? Onda ćemo i ovakve konvencije i one probleme koje imamo u oblasti ovog krivičnog dela ostaviti po strani dok nas Evropa ne primi, dok ne kaže da možemo da sprovodimo takve konvencije.
Imamo još jedan pristup koji se tiče ovih konvencija Saveta Evrope o sprečavanju terorizma i Protokola o izmenama Evropske konvencije o suzbijanju terorizma. Njihovo obrazloženje je potpuno isto. Ja sam bila vrlo pedantna, pa sam pročitala sva obrazloženja – potpuno su ista. Znači, sve ovo što potpisujemo radimo samo da se približimo Evropi.
Dakle, što se tiče konvencije i protokola o terorizmu, mi imamo jedan konkretan primer u našoj zemlji, a to je Kosovo. Tu imamo vidljivu korelaciju između albanskog organizovanog kriminala, s jedne strane, i terorizma sa druge strane. Pre svega, tu imamo oslobodilačku vojsku Kosova, albansku nacionalnu armiju i još niz takvih organizacija.
Ovde je vrlo vidljivo da je taj šiptarski organizovani kriminal od profita koji je dobio ili prodajom oružja ili prodajom droge, prodajom ukradenih automobila, krijumčarenjem ilegalnih migranata, trgovinom ljudima, prostitucijom... Sav taj kapital je išao, sa jedne strane, u naoružavanje tih terorističkih organizacija, a sa druge strane na otkup privatnih imanja i kuća nealbanskog stanovništva. Jedan deo novca je išao u privatizaciju srpskih preduzeća. Treći deo novca davan je političarima koji su lobirali u korist nezavisnog Kosova, kao što je davano i za korupciju predstavnika međunarodnih organizacija, raznoraznih.
Dakle, sa jedne strane, vlade tih zemalja koje danas priznaju nezavisno Kosovo potpisuju ovakve konvencije kojima se borimo protiv terorizma, a sa druge strane, te iste vlade pomažu razvoj terorizma na Balkanu na taj način što priznaju delo terorističkih organizacija, pri tome još i organizovanog kriminala, koje se zove "nezavisno Kosovo".
Prosto, moja bojazan u vezi sa potpisivanjem svih mogućih konvencija... Ja, naravno, nemam ništa protiv, kao ni moja stranka, međunarodnih dokumenata kojima se pridružujemo na jedan način, ali imamo protiv toga da se, sa jedne strane, dokumenti koji su pravni akti i ono što se zove zakonom sprovodi na način na koji to apsolutno ne stoji. Znači, sa jedne strane donosimo zakone koji su sjajni i divni, a sa druge strane radimo na rušenju država koje su članice UN.
Dakle, ono što imam da kažem predstavnicima koji su ovde, jer očigledno oni koji je trebalo da budu danas ovde... Odnosno, gospođa Malović je uvek ovde, a gospodina Dačića nema. Ono što sam koncipirala bilo je i nekoliko pitanja za gospodina Dačića kao ministra unutrašnjih poslova. Nema razloga da to radim na način na koji sam primorana inače, da radim pisano, tako ću i uraditi danas.
Dakle, danas neću postavljati i otvarati ta pitanja. Prosto nema sagovornika sa kojim bih mogla ta pitanja da otvaram, tako da ću završiti na ovaj način.
Nemamo ništa protiv potpisivanja konvencija, ali imamo protiv toga da nam zvanični predstavnici države ne znaju da imamo dokumenta na osnovu kojih mogu da rade posao u ovoj državi i da smatraju da je potpisivanjem i ratifikovanjem bilo koje konvencije sav posao gotov.

Hvala vama. Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, prijave za reč u pisanom obliku podnele su poslaničke grupe: SRS, SPS-JS, Nova Srbija, DSS i G17 plus.
Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Bortiću iz Poslaničke grupe SPS-JS.

Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, cenjene kolege narodni poslanici, predlog Vlade Republike Srbije da se ovi zakoni usvoje po hitnom postupku obrazlaže se činjenicom da će se njihovim usvajanjem stvoriti svi neophodni uslovi za rad državnih organa u borbi protiv različitih oblika kriminala, posebno u oblasti visokotehnološkog kriminala, trgovine ljudima, suzbijanja terorizma i sprečavanja njegovog finansiranja, kao i različitih oblika ksenofobije i rasizma.
Istovremeno, ovim zakonima naša zemlja potvrđuje niz konvencija Saveta Evrope na koje nas obavezuje punopravno članstvo u ovoj međunarodnoj organizaciji i to joj otvara put ka EU. Posebno treba istaći da na donošenje ovih zakona obavezuje i Ustav Republike Srbije, koji predstavlja imperativ za rešavanje ovih pitanja i predviđa da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kada je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja.
Visokotehnološki kriminal, trgovina belim robljem, terorizam i njegovi različiti pojavni oblici, sve do rasizma i ksenofobije, veoma su razvijeni i može se reći da su ozbiljne bolesti savremenog sveta. Ovi oblici kriminala ne poznaju granice, ni državne, ni nacionalne, ni civilizacijske. Udružuju se i prete da ugroze svaku pojedinačnu članicu međunarodne zajednice, nezavisno od stepena njene razvijenosti i oblika vladavine. Zbog toga je primarni zadatak cele međunarodne zajednice i svake države pojedinačno da se u borbi protiv ovog zajedničkog zla udružuju i da usaglašenim zakonskim rešenjima stvaraju uslove za eliminaciju ovih oblika kriminala.
Republika Srbija se nalazi na trusnom području tzv. zapadnog Balkana, preko koga se veoma snažno prelamaju različiti oblici pomenutih kriminogenih aktivnosti. Uprkos intenzivnom delovanju i aktivnostima koje su naši organi preduzimali u sprečavanju ovih pojava, ne može se jednostavnom ili jednostranom akcijom pojedinačne države sprečiti kriminal čiji učesnici koriste najviša tehnološka dostignuća savremenog sveta.
Zbog toga je neophodno usaglašavanje i povezivanje sa zemljama, pre svega evropskog kontinenta, ali i svim drugim članicama Organizacije UN. Protiv globalnog zla neophodna je i globalna borba.
U tom smislu, navedeni zakoni predstavljaju dobar osnov za regulisanje ove složene oblasti i naš doprinos jačanju međunarodne zajednice u borbi protiv pomenutih oblika kriminala.
Polazeći od iznetog, poslanička grupa SPS-JS smatra da ove zakone treba usvojiti po hitnom postupku i u danu za glasanje ćemo glasati za set ovih zakona. Hvala.

Reč ima gospođa Aleksandra Janković, Poslanička grupa Nova Srbija.

Pomaže Bog, građani Srbije. Svima koji su ušli u tajanstveno putovanje velikog i časnog posta želim da istraju i da, pored uzdržavanja od mrsne hrane i pića, preispitaju i sopstvene negativne pomisli, odnose sa bližnjima, odnose prema poslu, a posebno da kao pozitivan cilj ovog posta postave ponovno osmišljavanje sopstvenog života, koji je dar od samog Boga, a ne neka prolazna i bezvredna tvorevina koju ćemo olako proćerdati.
Isto što želim građanima želim i svojim kolegama poslanicima u ovoj skupštini, a posebno članovima Vlade u zimskom rasejanju po ski stazama, gde se na bordovima i skijama bore protiv svetske ekonomske krize. Ko zna, možda su izabrali dobar način da postanu odgovorniji, jer u strahu da spasu živu glavu na hupserima i žičarama, dođu u stanje svojevrsnog prosvetljenja, pa se sete nas, običnih ljudi, kojima je zima kuluk zbog povećanih cena komunalija, gasa, telefona, lekova.
Čitajući jučerašnji "Kurir" jedan prijatelj mi duhovito reče: "Nije tačno da je sve poskupelo, evo, koka, tj. kokain nikada nije bio jeftiniji na beogradskom tržištu". Mali problem je što većina građana, taman i da hoće, može da se drogira samo udaranjem u glavu kad vidi račune koji im ispadnu iz sandučića ili, eventualno, da šmrče pravu koku, i to sve sa perjem, pošto je živinarstvo u ogromnoj krizi. Evo, optužene za aferu "Agroživ" su pustili, kako bi postojao neko ko će voditi firmu i sprečiti dalji pomor kokica na farmama. Optimisti će reći: "Nije to loše, vreme je posta", ali se pribojavamo šta će se dogoditi kad bude trebalo da se omrsimo, a i firme i farme rashodovane i uništene.
U blokadi je 60.000 malih i srednjih preduzeća, što u prevodu znači da se, ako je u svakom od njih zaposleno samo po dvoje ljudi, može očekivati otpuštanje 120.000 ljudi. U državnoj upravi je višak preko 40.000 ljudi, a do kraja godine se očekuje da kroz privatizaciju još 50.000 ljudi ostane bez posla, pre svega u firmama poput IMT-a, IMR-a, FAP-a, RTB "Bor", Fabrike kablova u Jagodini.
Sada već imamo milion nezaposlenih, što znači da ćemo imati više penzionera i nezaposlenih nego radnika.
Da ne govorim o tome što nas u ovom periodu očekuje dužnička kriza, kada sve više njih neće moći da vraća stambene kredite ili da plaća automobile na lizing. Već sada ljudi masovno odustaju od predviđene kupovine automobila, jer su im se rate umnožile za "tričavih" 100 evrića.
Majstor obmane i srpski "baron Minhauzen", koji sebe reklamira kao najvećeg svetskog finansijskog eksperta, opet iznalazi trikove za one koji se nisu otreznili posle prevare sa akcijama, te im sada nudi staro za novo, i to ko iz one ranije reklame "dođeš, uzmeš, izađeš", naročito sa čarapom na glavi.
Sa kojim pravom on pare poreskih obveznika daje nekome da subvencioniše kupovinu "punta"? To jeste dobro pitanje, ali je nemoguće dobiti odgovore od "mlađanog Križaja".
No, što bismo se mi time bavili u Skupštini, kada su ministri udarili brigu na veselje, pa rade na jačanju sopstvene kondicije i promociji ski opreme.
Kako bi inače premijer imao prilike da na adekvatan način promoviše onaj skojevski dizajnirani kačket? Njemu stvarno nije bilo mesto u Orašcu, ali za "Kop" može da prođe.
Jedino na šta moram da upozorim članove bahate i autistične vlasti (interesantno je da je trenutno nema, uglavnom je nema) jeste da nikakve kondicione pripreme neće biti dovoljne da uskoro pobegnu od nezadovoljnog naroda koji će ih s pravom juriti.
Da ne bih dobila opomenu, jer u ovako obesmišljenoj Skupštini, gde može da se govori čitava dva minuta na stručnoj bazi, vraćam se na dnevni red.
Ipak, ne mogu a da ne primetim kako se baš ovde stalno sprovodi svojevrsna psihološka igra tipa "sad ga vidiš, sad ga ne vidiš", kada je reč o stavljanju zakona na dnevni red.
Taman smo se pripremili za ekološke zakone, koji su i te kako značajni za normalno životno funkcionisanje svih nas koji pijemo istu vodu i udišemo isti vazduh obogaćen hemikalijama, valjda da bi nam se slagao sa osiromašenim uranijumom koji nam je poslao "milosrdni anđeo", kad oni prvo budu odloženi, a pošto poslanici opozicije temeljno pripreme i raspravu i amandmane, sklonjeni.
Odjednom, evo potpuno novog dnevnog reda u kome su objedinjeni tako važni, a tematski razjedinjeni, predlozi zakona da ni osoba čiji um funkcioniše po principu ubrzanih i umnoženih asocijacija nikako ne može da među njima pronađe najmanji zajednički sadržalac.
Ako izuzmemo Predlog zakona o zabrani diskriminacije, jer je povučen, a taman sam imala amandman da se krivično odgovara za viceve o plavušama, koje su diskriminisane na osnovu ličnog svojstva, ostaje galimatijas: međunarodna pravna pomoć u krivičnim stvarima, sprečavanje pranja, ne i sušenja, štekovanje, iznošenje novca i finansiranje terorizma, a sve je to uvedeno u matične knjige, za koje bi bilo najbolje da su odmah uvedene u centralni kompjuter EU, pa da tako na tih način i na mala vrata dospemo na "belu šengen" listu. I, naravno, u okviru tačke 2. nekih sedam konvencija koje predstavljaju foto finiš "belog šengena".
Šteta što je gospodinu Đeliću čak i u okviru njegove stranke, a pogotovo u ime Vlade, zabranjeno da govori, jer zaista nam nedostaje onaj njegov plamen u loženju građana Srbije kako samo što nismo na tom "belom šengenu". Taman i da jesmo ušli na tu listu, s obzirom na to da predizborno obećanje Vlade o 500.000 zaposlenih zapravo treba čitati kao pet miliona nezaposlenih, baš me zanima od čega bi ti ljudi negde putovali. Osim ako namera vlasti nije da se građanima Srbije omogući putovanje, recimo, u republiku Vojvodinu, tako da sa "belim šengenom" idete iz Beograda u, recimo, Pančevo. Ni premijer, ni Vlada ne znaju da nam objasne gde su naše devizne rezerve ...
(Predsedavajući: Izvinjavam se, gospođo Janković, republika Vojvodina ne postoji.)
Takozvana republika Vojvodina.
(Predsedavajući: Molim vas da se pristojno ophodite i u granicama i okvirima dnevnog reda, jer sami ste sebe opomenuli da se vraćate na dnevni red.)
Ophodim se veoma pristojno. Vraćam se na dnevni red.
(Predsedavajući: Vrlo strpljivo čekam već sedam minuta da se vratite na dnevni red.)
Uzmite stenografske beleške. Ako vam nije jasno šta govorim, onda ćete morati naknadno da protumačite da govorim o dnevnom redu.
(Predsedavajući: Molim vas da se vratite na dnevni red i da se pristojno ponašate. Hvala.)
Znači, ni premijer, ni Vlada ne znaju da nam objasne gde su naše devizne rezerve, ko je i kako dozvolio odliv deviza iz Srbije i kako je uništen domaći bankarski sektor, pri čemu strane banke i dalje odavde odnose kapital. Naravno da su strane banke investirale u Srbiju i zato što je kamata na kredite bila četiri puta veća nego u zemljama EU, pa su super zarađivale. Sada kada su ugrožene njihove centrale odlučile su da pare povuku nazad, a ni Ministarstvu finansija ni Narodnoj banci Srbije ni na pamet nije palo da poreskim merama ili nekim drugim instrumentima uslovi banke da profit ostvaren u Srbiji u nju i plasiraju.
Svaka čast svim ovim predlozima zakona i potvrđivanju međunarodnih konvencija, odnosno usklađivanju sa zakonodavstvom EU, neophodno je da vlast bude odgovorna, a tu je, gospodine u ulozi predsedavajućeg, veza sa dnevnim redom i da se zakoni primenjuju ovde, u Srbiji. Uostalom, nisu oni izvršna vlast EU, niti SAD, već Srbije i njenih državljana.
Što se tiče Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju terorizma, takođe svaka čast. Kako da verujemo u ozbiljne namere ove vlasti koja razgovara sa šiptarskim teroristima? Da li su Hašim Tači i Ramuš Haradinaj teroristi? Jesu. Posvedočiće prvi potpredsednik, zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova gospodin Dačić, koji mi je na poslaničko pitanje 21. januara odgovorio da su i dalje na snazi crvene Interpolove poternice raspisane od strane NCB Interpola Beograd, kao i da je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije 18. februara 2008. podnelo krivičnu prijavu protiv Hašima Tačija, Sejdijua i Krasnićija i isto dostavilo Republičkom javnom tužilaštvu u Beogradu.
O kojoj to konvenciji o suzbijanju i sprečavanju terorizma mi govorimo, ako nemamo mogućnosti da tražimo hapšenje ovih terorista? Ili je možda zakon diskriminatoran, pa razlikuje politički podobne i nepodobne teroriste? Stvarno ne verujem da gospodin Dačić ne bi uhapsio ove likove, samo da postoji ikakav pozitivan signal od osobe koja je suštinski premijer, a koja se sa Tačijem sretala na kongresima Socijalističke internacionale. Ili od njega, ili od njegovih mentora, koji bi sada da i Vojvodinu učine nesrpskom tako što evropsko zapravo izjednačavaju sa antisrpskim.
O kojoj to borbi protiv trgovine ljudima govorimo kada nije sankcionisana svetski poznata činjenica da je bilo, a što je najgore i biće, trgovine organima naših sunarodnika iz južne pokrajine. Lepo je da se ažurira upis u matične knjige Srba sa Kosova i Metohije, ali je suštinsko pitanje hoće li oni uopšte moći, zbog toga što njima vladaju teroristi, da ostanu državljani Srbije...
(Predsedavajući: Nažalost, vreme vam je isteklo, završite, gotovo je, nemate više vremena, vaša poslanička grupa ima 10 minuta i 48 sekundi.)
Dobro, kada se izuzme ona pauza koju smo napravili zato što vi niste mogli da shvatite o čemu govorim, onda imam pravo na kojih tridesetak sekundi...

Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica gospođa Jelena Travar iz Poslaničke grupe G17 plus.

Zahvaljujem. Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, gospođo ministre, govoriću o setu zakona.
Smatram da su svi izuzetno bitni za evropske integracije i Poslanička grupa G17 plus će ih podržati. Inače, konvencija na koju ću se osvrnuti jeste Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima.
Trgovina ljudima predstavlja kršenje ljudskih prava i povredu dostojanstva i integriteta čovečanstva, a posebno su pogođene žene i deca. Konvencija Saveta Evrope doneta je 2005. godine u Varšavi, a Republika Srbija nasledila je međunarodnopravne obaveze preuzete potpisivanjem Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i Protokola za suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom.
Inače, Vlada Republike Srbije 2006. godine usvojila je Strategiju za borbu protiv trgovina ljudima u Republici Srbiji. Strateški ciljevi u borbi protiv trgovine ljudima grupisani su u pet oblasti. To su: institucionalni okvir, prevencija i pomoć, zaštita i reintegracija žrtava, međunarodna saradnja i praćenje i evaluacija rezultata.
Prema izveštaju Stejt departmenta o trgovini ljudima za 2008. godinu, Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima prijavila je 60 identifikovanih žrtava trgovine ljudima u 2007. godini, uključujući i 26 maloletnih osoba, a od 60 identifikovanih žrtava 48 su srpskog porekla. Sudeći po podacima nevladinih organizacija u Srbiji, 90% žrtava je navodno učestvovalo u istrazi protiv svojih trgovaca. Prema nevladinim organizacijama, žrtve trgovine ljudima su često direktno ili indirektno primoravane da svedoče protiv trgovaca ljudima. Tokom 2007. godine 37 žrtava trgovine ljudima bilo je smešteno u dva skloništa koja vode nevladine organizacije, 21 u sklonište za privremeni boravak, a 16 u sklonište otvorenog tipa, uključujući i dve bebe. Programi reintegracije su obezbeđeni za 47 žena i četiri muškarca, od kojih 22 dece.
Tokom perioda obuhvaćenog izveštajem 11 opština osnovalo je timove za pružanje socijalne zaštite, koji su sastavljeni od socijalnog radnika, policije i nevladinih organizacija, u cilju pružanja pomoći potencijalnim žrtvama porodičnog nasilja i trgovine ljudima.
U prethodnoj godini u Srbiji je bilo 57 žrtava trgovine ljudima, a u odnosu na ranije podatke taj broj se nije povećao. Prema podacima nevladinih organizacija, taj broj je mnogo veći jer samo 10 - 25 posto žrtava se, u stvari, javi.
Prema podacima UN, 700.000 žena, dece i muškaraca svake godine postanu žrtve trgovine ljudima. Trgovina ljudima je, nažalost, jedna od tri najprofitabilnije kriminalne delatnosti, pored trgovine drogom i oružjem. Zarada ostvarena od trgovine ljudima procenjuje se na 7 - 60 milijardi dolara godišnje, a po nekim podacima i mnogo više.
Inače, trgovina ljudima se definiše, prema Konvenciji UN, kao vrbovanje, prevoženje, prevođenje, prebacivanje, skrivanje i primanje lica putem pretnje silom ili upotrebom sile i drugih oblika prisile, otmice, prevare, obmane, zloupotrebom ovlašćenja ili teškog položaja, davanje ili primanje novca ili druge koristi da bi se dobio pristanak lica koje ima kontrolu na drugim licima u procesu eksploatacije. Eksploatacija obuhvata, kao minimum, eksploataciju prostitucije drugih lica i druge oblike seksualne eksploatacije, prinudni rad ili službu, ropstvo ili odnos sličan ropstvu, servitut ili uklanjanje organa.
Lanac trgovine ljudima podrazumeva tri faze: fazu regrutacije, fazu tranzita i fazu eksploatacije, a oblici trgovine ljudima su sledeći: seksualna, radna eksploatacija, dužničko ropstvo, prinudni brak, lažno usvajanje, prinudno prosjačenje, prinudna vršenja krivičnih dela i trgovina organima.
Pored ovog, napravila bih jedan hronološki osvrt na ono što je urađeno u Republici Srbiji od 2000. godine. Godine 2001. kreirano je prvo multidisciplinarno telo za borbu protiv trgovine ljudima na federalnom nivou.
Godine 2002. osnovan je republički tim za borbu protiv trgovine ljudima. Godine 2003. je urađena izmena i dopuna ZKP Republike Srbije i uvedeno je krivično delo trgovine ljudima.
Međutim, ovim zakonom nije precizirana razlika između trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi, što je urađeno novim zakonom koji je usvojen 2006. godine, gde se posebno uvodi sankcija za trgovinu decom radi usvajanja.
U 2004. godini je formirana Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima.
Kao što sam već spomenula, 2006. godine Srbija je donela Strategiju borbe protiv trgovine ljudima, a iste godine stupio je na snagu Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku kojim se definišu uslovi i postupak za pružanje zaštite i pomoći učesnicima u krivičnom postupku i njima bliskim licima koja su ugrožena zbog učešća u krivičnom postupku. U Srbiji trenutno postoje dva skloništa namenjena isključivo žrtvama trgovine ljudima, koja funkcionišu u okviru nevladinog sektora.
U međunarodnopravnom smislu Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima stupila je na snagu februara 2008. godine, a ima za cilj da spreči i suzbije trgovinu ljudima uz garantovanje ravnopravnosti polova, da zaštiti ljudska prava žrtava trgovine ljudima, da osmisli sveobuhvatni okvir za pružanje zaštite i pomoć žrtvama i svedocima, da obezbedi efikasnije istrage i krivično gonjenje, kao i da unapredi međunarodnu saradnju i suzbijanje.
Konvencija propisuje da svaka strana ugovornica treba da osigura da istrage ili krivično gonjenje za krivična dela iz Konvencije ne zavise od prijave ili optužbe žrtve, barem onda kada je krivično delo u celini ili delimično izvršeno na njenoj teritoriji, kao i da usvoji mere koje su potrebne da bi se osiguralo da se određena lica ili tela specijalizuju za borbu protiv trgovine ljudima i zaštitu žrtava.
Potrebno je obezbediti efikasnu i odgovarajuću zaštitu od moguće odmazde ili zastrašivanja, posebno u toku ili posle istrage i krivičnog gonjenja izvršilaca. Tokom sudskog postupka strane ugovornice treba da obezbede zaštitu privatnosti žrtve i, po potrebi, njenog identiteta, kao i bezbednost žrtve.
U ovoj konvenciji su dati i opšti principi i mere u cilju jačanja međunarodne saradnje, posebno mere koje se odnose na ugrožena ili nestala lica, informisanje i saradnju sa civilnim društvom. Konvencija takođe predviđa formiranje grupe eksperata za suzbijanje trgovine ljudima čiji je zadatak da nadgleda primenu Konvencije od strane ugovornica i postupak njihovog ocenjivanja.
Napomenula bih da je juče u Borskom okrugu izvršeno hapšenje trgovaca ljudima, a trgovina se vršila maloletnim licima, odnosno devojčicama.
Usvajanjem ovog predloga zakona formiraju se dodatni uslovi za unapređenje mehanizama za sprečavanje trgovine ljudima, pored toga, kao što sam rekla, što nas približava Evropi i što nas vodi ka evropskim integracijama. Zahvaljujem vam se na pažnji.