Dvoje poslanika su se javila.
Gordana Pop-Lazić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Gospođo predsedavajuća, osećam obavezu kao zamenik šefa poslaničke grupe SRS da vam samo neke stvari stavim u izgled, vezano za ovu diskriminaciju koju vi sprovodite prema poslanicima SRS.
Da me ne biste isključili, reći ću da je to vezano upravo za član 101.
(Isključen mikrofon.)

Narodna poslanice, član 101. nije predmet kojim možete dobiti reč da govorite o povredi Poslovnika. Bilo koji drugi član koji se odnosi na povredu Poslovnika učinjenu neposredno pre javljanja za reč, može, član 101. je diskreciono pravo predsedavajućeg, kada i u kojim slučajevima daje pravo na repliku.
Uvidom u stenogram možete videti da je tako primenjivan član od početka usvajanja novog Poslovnika. Zahvaljujem.
(Gordana Pop-Lazić: Ja ću onda po članu 27.)
Moraćete se javiti ponovo, ako želite da govorite o nekom drugom članu.
(Gordana Pop-Lazić: Ponovo se javljam.)
Narodni poslanik Aleksandar Martinović prvo ima reč, pošto se javio kada ste završili.
(Gordana Pop-Lazić: On će meni prepustiti reč.)
Molim vas da se vratite na mesto, pošto to, ko će kome ustupiti reč i ko će dobiti reč, odlučuje predsedavajući. Molim vas da se vratite na mesto. Govornici ne može da priđe niko bez dozvole predsedavajućeg, niti može da govori bez dozvole predsedavajućeg.
Narodni poslanik Sulejman Spaho nepristojno i nedolično se obraća predsedavajućoj i izričem vam prvu opomenu za dobacivanje i kršenje člana 104. Upozoravam vas da je nedolično i nepristojno dobacivanje predsedavajućem ili drugim narodnim poslanicima razlog za izricanje opomene. Kada predsedavajući vidi da je do povrede člana 104. došlo, dužna je ili dužan po članu 100. da opomenu izrekne.
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Zahvaljujem i biću vam veoma zahvalna ako me pustite ovih dva minuta da vam nešto kažem.       
Član 27. u alineji 5. predsedniku Narodne skupštine, u ovom slučaju onome ko predsedava, daje ovlašćenje da vrši druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom.
Dakle, svi članovi ovog poslovnika, i sprovođenje i rad ove skupštine u vašoj je nadležnosti u izvesnom smislu, čak mislim u velikom obimu, jer vi diktirate tu atmosferu u parlamentu. Kad neko hoće da vam ukaže na to da ima pravo da nekome nešto replicira, nigde u Poslovniku ne piše da je to vaše diskreciono pravo.
Piše upravo ovako, da tu odluku vi donosite - odluku u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana donosi predsednik Narodne skupštine. Šta smo time hteli da vam damo kao dodatno ovlašćenje? Da vi, eventualno, procenite u kom momentu treba da prekinete taj lanac replika, ali ne možete da zabranite poslanicima koji smatraju da su pogrešno protumačeni da jedni sa drugim vode debatu i da prodiskutuju.
Na taj način zaista sužavate rad parlamentaraca na nešto što vi verovatno zamišljate tako parlament, ali mi ga tako ne doživljavamo i verujem da ga i ova strana ne doživljava, i koristeći to pravo. Sad da uvredim nekog poslanika ili nekog ko izađe sa ove moje leve strane, pogrešno nešto protumači od onoga što sam rekla, sigurno ću opet tražiti reč ili će on tražiti reč, i to je ta debata koju mi želimo. Mi to radimo zbog javnosti, zbog kvaliteta ove rasprave, a nigde, gospođo predsedavajuća, ne stoji diskreciono pravo (Predsedavajuća: Dva minuta, zahvaljujem.) da vi odlučite šta će ko da radi. Možete, ali to ne vodi, verujte, ničemu.

Nema povrede člana 27, stava koji ste citirali o staranju o redu tokom sednice Narodne skupštine. Vrlo pažljivo slušam sve govornike i onog trenutka kada se pojavi osnov za repliku, pravo na repliku i pravo na reč bude dato. Uvidom u stenogram, možete da se uverite da govorim istinu.
Tokom izlaganja narodnih poslanika, od početka prepodnevnog rada, nijedan od govornika nije dao osnov za repliku bilo kome drugom, a odluku o tome donosi predsedavajući. I piše u tom članu, baš zato da o tome odluku ne donose narodni poslanici, nego je to odgovornost predsedavajućeg, da donese odluku kada oceni da je ili nije došlo do osnova za repliku.
Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenica predsednika poslaničke grupe SRS, nije zadovoljna i molim da se u danu za glasanje o povredi člana 27. izjasni Narodna skupština.
Reč ima narodni poslanik Milan Avramović. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 61 minut.
Izvinjavam se, Aleksandar Martinović. Zaista, izvinite još jednom.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je uvek smešno kada se državni funkcioneri iz DS pozivaju na Ustav i kažu – nešto nije moguće zato što ne piše u Ustavu. Gospodine Čipliću, nađite mi član Ustava koji predviđa da u Srbiji, kao državni organ, postoji poverenik za zaštitu od diskriminacije. U kom to članu Ustava piše? Ne piše nigde. To ste vi izmislili. To je izmišljen državni organ koji nije predviđen Ustavom Republike Srbije.
Kao stručnjak za ustavno pravo znate, kao što znam i ja, da se ne mogu formirati državni organi a da prethodno nisu predviđeni Ustavom. Dakle, ovaj organ je neustavan. To je prva stvar.
Druga stvar, vi ni Slobodana Miloševića niste mogli da isporučite po tada važećem Ustavu 2001. godine, pa ste ga isporučili. Mnogo toga vi niste mogli da uradite po Ustavu.
Kada je reč o Ustavu, vi se ponašate po principu političke celishodnosti – kad mi odgovara u jednom trenutku da se Ustav poštuje, onda ćemo da ga poštujemo, a kad mi ne odgovara – Ustav je prevaziđen, ima nekih pravnih praznina, onda možemo da radimo i mimo Ustava. Ovo je samo prvi korak ka legalizaciji nečega što je duboko protivno ljudskoj prirodi i to je moje lično duboko ubeđenje.
Ovo je samo prvi korak. Sada ćete dopustiti da se javno promovišu određeni oblici seksualne patologije, dopustićete ovim zakonom. Sledeći korak je da ćete dopustiti zaključivanje homoseksualnih brakova. Treći korak je da ćete dopustiti homoseksualcima da usvajaju decu.
Sve tri mere su duboko protivne vitalnim interesima i srpskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji. Jednostavno, homoseksualizam, pedofilija, sodomija, nisu biološki opravdani oblici seksualnog ponašanja i ne mogu da dovedu do rađanja novog života, mogu samo da prouzrokuju nevolju, muku, patnju, suze, krv itd.
Država to ne sme da radi. Država odnosno ljudi koji je vode, ako hoće da budu nacionalno odgovorni, onda politiku ne smeju da vode od danas do sutra, nego moraju da vode politiku tako da razmišljaju šta će biti za narednih 100 ili 200 godina.
Uostalom, ugledajte se na vaše prijatelje Amerikance. Oni imaju trust mozgova koji planiraju američku politiku za narednih 300 godina i ništa što se dešava u svetu ne dešava se slučajno. Neko je nešto isplanirao, neko je nešto odredio, neko iz pozadine vuče konce.
Mi se ponašamo kao neko beslovesno stado koje tumara po mraku istorije, danas ćemo da poštujemo Ustav, sutra nećemo, baš nas briga da li će u Srbiji postojati ili neće postojati bela kuga, da li će u Srbiji žive Srbi ili Tajvanci, Tajlanđani, Eskimi itd. Tako se država ne vodi, odnosno vodi se, ali se vodi na kratke staze i vodi se u propast.

Reč ima poslanik Milan Avramović.
Još jedanput se izvinjavam narodnom poslaniku Aleksandru Martinoviću na grešci pri prezimenu.

Moram da koristim pravo naše poslaničke grupe kada je u pitanju vreme da bih objasnio gledaocima, uostalom, građanima Srbije i svim poslanicima razlog podnošenja mog amandmana.
Dakle, u članu 1. stav 1. kaže se – ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije. Opšta diskriminacija ne podrazumeva sve ovo što je navedeno u članu 13. kao teški oblici diskriminacije. Opšta diskriminacija ne može biti nikako genocid ili etničko čišćenje. To je ono što je svrstano pod ovim zakonom i ono za šta će se neko hvatati da odgovara na osnovu ovog zakona za genocid ili za etničko čišćenje.
Dakle, opšta diskriminacija ne može biti genocid i etničko čišćenje. Zato sam tražio da se taj termin ''opšta diskriminacija'' briše. To je ratni zločin, to je krivično delo, to je organizaciono zločinačko udruženje. To je nešto što se ne definiše ovim zakonom, a ovim zakonom pod opštu diskriminaciju podleže i to. Primer Naser Orić, po ovom zakonu bi bio na udaru da bude maltene i nagrađen za ono što je uradio u Srebrenici.
Jedan klasičan primer koji govori da opšta diskriminacija ne sadrži sve ono što nas gazi u samom procesu života i u slučaju u kome se Srbija nalazi. Imamo diskriminaciju na svakom koraku u svakom smislu reči i u svakom pogledu.
Kada idete da se zaposlite prvo vas pitaju – da li ste član neke stranke? U zavisnosti od vašeg odgovora napravili ste sebi položaj u vrsti kandidature hoćete li biti zaposleni ili ne. Pogledajte koliko je uslova potrebno da se zaposlite negde: da li ste član neke stranke, da ste imućni, da ima ko da stane iza vas, da ima neko nešto od vas.
Imamo diskriminaciju da jedna trudnica ne može da se zaposli, imamo diskriminaciju da jedan običan sindikat ne može da funkcioniše onako kako treba zato što iznosi istinu, da se sankcionišu predsednici sindikata, da se sankcionišu oni koji podignu glas, koji kažu da nešto nije po zakonu kako treba. Nemojte selektovati zakon i svrstavati one ljude u opštu diskriminaciju.
Opšta diskriminacija ne postoji kada su u pitanju ova dva termina – genocid i etničko čišćenje. Opšta diskriminacija ne postoji ni kao svest za ljude koji su seksualno opredeljeni kao homoseksualci. To nije opšta pojava. To nisu normalne stvari da se nalaze u ovom zakonu. Zato sam podneo amandman da se termin opšta diskriminacija briše. Izvinjavam se i hvala na vremenu.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Snežana Sedlar-Kenig.
Vreme na raspolaganju poslaničke grupe G17 plus je 28 minuta i 48 sekundi.

Predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, jedan od prethodnih govornika iz SRS po prethodnom amandmanu, gospodin Martinović, rekao je da recimo ranjiva grupa invalida nema pravo na zaštitu koja je regulisana ovim zakonom.
Verovatno nije stigao da pogleda materijal, s obzirom da je prihvaćen amandman gospođe narodnih poslanica Snežane Plavšić-Stojanović i Gordane Rajkov, gde se u članu 26. dodaje stav 2, koji kaže da se i na ranjivu grupu invalida primenjuju članovi zakona od 41. do 46, koji se odnose na pravnu zaštitu grupe ljude sa invaliditetom.
Još nešto, mislim da je ovim zakonom izuzetno dobro rešeno pitanje pravne zaštite, zbog toga što se zaista primenjuju i mnoge novine. Na primer, žrtva diskriminacije nije jedina koja može da traži pravo zaštite, ovog puta u zakonu je predviđeno da to umesto žrtve diskriminacije, koja može da bude i neuka i ne zna sva svoja prava, to može da uradi i poverenik za zaštitu ravnopravnosti, mislim i na sudsku zaštitu, a isto tako i organizacije koje se bavi ljudskim pravima. Takođe, postoji niz novina kao što su uvođenje privremenih mera, hitnost postupka itd.
Još jednu rečenicu, zašto mi kao poslanička grupa G17 plus mislimo, a to nisam stigla da kažem u svom izlaganju pre neki dan, da je neophodno doneti i podržaćemo svesrdno donošenje ovog zakona, a to je pre svega zbog toga što je diskriminacija najgrublji, najflagrantniji i najteži oblik povrede dostojanstva jednog pojedinca, čoveka, ljudskog bića, stavljanja u neravnopravan položaj samo zbog jedne njegove osobine ili samo zbog jednog njegovog ličnog svojstva. Zbog toga je neophodno doneti ovaj zakon, ali i da ga efikasno i dosledno primenjujemo. Zahvaljujem.