Narodni poslaniče, ne možete u vremenu koje vam je na raspolaganju za raspravu u pojedinostima komentarisati odluke predsedavajućeg, koje su načinjene u skladu sa Poslovnikom. Molim da se držite dnevnog reda. Primenjujem član 103, na čega sam obavezna, kao što sam obavezna po članu 100. dužna da izreknem opomenu za narodne poslanike koji to ne čine.
Vaših dva minuta vam je na raspolaganju. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto se radi o zakonu o diskriminaciji, želim ovde javno da izjavim, kao porodičan čovek i kao čovek koji sam dugo radio u prosveti, da se i ovde u ovom parlamentu vrši diskriminacija manjine nad većinom.
Ovaj zakon, o kome se danas govori, jeste u stvari teško zamajavanje građana Srbije, u vremenu kada i ekonomski i politički Srbija tone, u vremenu kada nam preti opstanak Republike Srpske, u vremenu kada su u Crnoj Gori vrši diskriminacija nad većinskim srpskim življem, u vremenu kada se na KiM čini diskriminacija i geto srpskog naroda, u vremenu kada su štrajkovi širom naše zemlje Srbije. Videćete da su ovih dana i oružari, jedina firma „Zastava“ Kragujevac, Namenske proizvodnje, koji su nešto radili, proizvodili, sada su i oni u štrajku. Znači, i njima preti opstanak i primanje ličnih dohodaka.
Mi raspravljamo sada o jednom zakonu koji baš nema nikakve veze sa vremenom u kome živimo. Naime, i Evropski parlament je u više navrata doneo odluku o tome kako se treba boriti protiv raznih kultova, sekti i organizacija.
Evo, iskoristiću priliku da vam pročitam zaključak Evropskog parlamenta iz 1992. godine, gde se doslovce kaže – smatrajući da su mnoge religijske i druge sekte aktivne u EU, legalizovane, te zbog toga zahtevaju da njihove organizacije i aktivnosti budu zaštićene garancijom o individualnoj i verskoj slobodi, što je utemeljeno u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.
Sledeća tačka: smatrajući da nasuprot tome, određene sekte koje kao delovi jedne međunarodne mreže operišu EU, vrše ilegalne i kriminalne aktivnosti i stalno krše ljudska prava i bave se zlostavljanjima... (Predsedavajuća: Dva minuta, zahvaljujem.) seksualnim zloupotrebama, oduzimanjem slobode itd.

Zahvaljujem, dva minuta je. Narodni poslaniče, iskoristili ste vreme na raspolaganju za raspravu o amandmanu.
Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan.
Vlada nije prihvatila amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Ima reč narodni poslanik Paja Momčilov. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 49 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde nam je rečeno da mi poslanici SRS želimo samo da obezvredimo zakon i da ne glasamo o njemu, a upravo iz amandmana koje podnosimo, jedan takav sam podneo, ne znam da li  ću stići da ga obrazložim, ide upravo za tom intencijom da mi želimo da popravimo ukoliko je moguće, zakon, da bi eventualno bio usvojen.
Vidite vi ovde, da izađe nama predstavnik evropejske struje i mondijalista, vođa jedne poslaničke grupe i kaže „invalidi“. Sada, da je dotična dama pročitala bukvar građanskih prava, onda bi videla da ne može da se govori o invalidima i ne može da se govori o hendikepiranim osobama, a može da se govori „o osobama sa invaliditetom“, može da se govori „o osobama sa hendikepom“. Gospodo Evropejci, pazite šta govorite, budite u skladu sa evropskim i civilizacijskim tekovinama i tako govorite.
Sa par reči samo bih, eto rekao, pošto je bila rasprava, pa vidim da je i gospodin ministar uzimao reč i raspravljao, odnosno ukazao bih na par stvari. Vidite, vi donosite ovaj zakon u jedno nevreme, u jednom interregnumu, kada bi daleko bilo logičnije da raspravljamo – kako ćemo ekonomsku krizu savladati, kako ćemo egzistencijalne probleme naroda i građana Srbije rešiti. No, hajde sad, imamo takav zakon.
Vi ovim zakonom donosite i nova tela. Vi i dalje umnožavate administraciju upravo u ovim teškim vremenima, a plus toga to je potpuno nepotrebno. I te kako ima licemerja kada se vi zalažete za ovakav zakon. Gledajte kako je sa zapošljavanjem naših starih osoba. Ko će da zaposli osobu preko 50 godina? Šta je sa pacijentima? Šta je sa listama čekanja koje se mogu preskočiti uplaćivanjem u državnim službama? Šta je sa vanstandardnim uslugama? Da ne govorim o tome.
Šta je sa izbeglicama? Idite u sabirne centre, pa pogledajte. I onda, da ne govorimo o Romima? I šta: zarad Evrope? Ista Evropa vam ne da da idete u Evropu. Koliko je sada prošlo od 2000. godine – nije li to diskriminacija, da ne govorim zašto?
Na kraju krajeva, vi pristajete da sledite ono što vam je zadat zadatak od te Evrope, a ta Evropa bogami učinila je jedno veliko zlo i nedelo, barem ono što je rečeno, ukinula je slobodu jednom narodu koji navodno nije znao da se služi slobodom. To je Kami rekao – da je to jedan od najvećih zločina. Vi ste saradnici upravo ovih.
Vidite, sporni su član 18. i član 21. Dobro, član 18. sigurno je remetio neka prava, koja je Zakonom o verskim zajednicama dobila verska zajednica, a misli se na ove najveće crkve. Naravno, član 21. Velika je rasprava o seksualnoj orijentaciji. Tu je rečeno mnogo stvari koje su tačne, a mnoge stvari su i netačne.
Molim vas, jeste Svetska zdravstvena organizacija kazala da seksualna orijentacija sama po sebi nije poremećaj, ali ista zdravstvene organizacija, ako pogledate šifarnik te zdravstvene organizacije, čitav niz poremećaja, pa i ovaj, dovodi u drugu vezu sa drugim poremećajima. Neću to vama sada čitati, lekari to bolje znaju.
Na kraju krajeva, ako vi uzmete pa pogledate, recimo verujem da većina od vas zna za akademika Vladetu Jerotića, jednog od istaknutih psihijatara, slobodno mogu da kažem velikana srpske psihijatrije i akademika, koji u svom delu ''Psihodinamika i psihoterapija neuroza'', iz 2007. godine je to izdanje, ima tačku homoseksualizam, gde se ta tačka lepo razrađuje. Opet o tome neću da govorim. Tu se govori i o terapiji ovog poremećaja i to je apsolutno poremećaj.
Ako hoćete istine radi, kada govorite o homoseksualizmu, nije loše pročitati ni knjigu Homoseksualnost, odabrani članci, koja je objavljena 2003. godine, objavio je „Ihtus“ ovde kod nas, gde vi imate niz članaka gde se nedvosmisleno dokazuje da se radi o socijalnom poremećaju.
Ne mora da se radi o medicinskom, ali se radi o socijalnom poremećaju. Koga to interesuje, 50 godina istražuje se ovaj problem. Ako hoćete da govorite sa stanovišta nauke, evo, dao sam vam jednu knjigu, jedan izvor, gde ćete o tome moći mnogo toga da pročitate, pa ćete videti da je tu ugroženo zdravlje homoseksualaca, i da je povećan broj kriminalnih dela, i da su slabije međuljudske veze među njima, a da ne govorimo o svemu što utiče na koheziju društvenog života i što narušava koheziju društvenog života. No, to su neosporne činjenice.
Amerikance često volite da ističete kao primer demokratije i kako vi sledite taj put. Evo da vidite šta nam Amerikanci kažu. Čitam vam interno uputstvo američkog Ministarstva odbrane. Kaže ovako – homoseksualnost se navodi među duševnim poremećajima, kao što su šizofrenija ili mentalna zaostalost.
Američkoj vojsci je zabranjeno tražiti podatke o seksualnoj orijentaciji svog ljudstva, ali je dozvoljeno iz službe odstraniti sve one koji se otvoreno deklarišu sami kao homoseksualci. Možete i to potražiti, koga interesuje, daću mu referencu odakle to može da vidi.
Vidite, mi sada raspravljamo u suštini o jednoj stvari i tu se možda ne razumemo – zabrana diskriminacije po osnovu neke lične sklonosti nije isto što i sloboda javnog izražavanja te lične sklonosti. O tome mi pričamo i tu se mi možda sporimo. Mi, srpski radikali, ne sporimo homoseksualcima pravo da budu homoseksualci. Mi nećemo da oni zbog toga budu diskriminisani.
Međutim, mi se borimo protiv toga da oni javno ispoljavaju to svoje opredeljenje, sa ciljem i tendencijom da kažu da je to jednako kao i heteroseksualno. Sad ću pokušati da vam kažem zbog čega smatram da mi imamo pravo da to tražimo.
Ako mi govorimo o nečemu što se zove moral, slažem se, jedan od istaknutih državnika, nažalost nije živ, rekao je, između ostalog, ako treba da gutaš žabe, progutaj najveću, a rekao je i drugu stvar – kome je do morala, treba da ide u crkvu. Ipak, mislim da moralne norme ipak važe i za ovo društvo ovde. Slažem se i da je srpsko savremeno društvo visoko diferencirano, heterogenizovano je, individualizovano je, da je ono i ambivalentno, i da je ono razbijeno na niz kognitivnih entiteta.
Ako gledate teorije moralne, da nabrojimo one glavne, etika, koja se oslanja na teoriju društvenog ugovora od Tomasa Hobsa do Rusoa, ide ona i kaže – poštovanje prava i slobode drugih je bitno, s tim se manje-više svi slažemo; deontološka etika govori o dužnostima i da je neophodno ispunjavati dužnost po svaku cenu.
Kant je tu i te kako važan, njegov kategorički imperativ, da o njemu ne govorim. Kant kaže još jednu stvar – delaj tako da uvek bude cilj, a ne sredstvo ono što je zadovoljavanje nečeg što je moralni imperativ.
Imate, naravno, i konsenkvencijanističku etiku, gde imate i teoriju utilitarizma, gde se kaže – korisno je sve što proizvodi sreću i zadovoljstvo i sprečava bol i patnju. Ali, Mil je otišao dalje, pa je rekao u svom hedonističkom stavu Utilitarizam ovako – postoji hijerarhija zadovoljstava i vrh je agregatna sreća mnogih.
Šta je ta agregatna sreća mnogih? To je sigurno čovek. A kako se do čoveka dolazi? Prokreacijom. Šta je osnov prokreacije? Osnov prokreacije je heteroseksualni odnosi i brak.
Sad ću vam pročitati dva citata i time ću završiti ovo svoje izlaganje. Jedan je šta je rekao Filaret Mitropolit Moskovski – brak je tajanstvo u kome se, uz slobodno dato obećanje mladoženje i neveste na uzajamnu supružničku vernost pred sveštenikom i crkvom, blagosilja njihova supružnička zajednica po uzoru na duhovnu zajednicu Hrista i crkve. Za njih kaže, mogli bi biti blagodat čistog jednodušja radi blagoslovenog rađanja i hrišćanskog odgajanja dece.
Još jednu stvar da vam kažem. Nebriga o deci, potomstvu, najveći je od svih grehova i on dovodi do krajnjeg bezbožništva. To je rekao Jovan Zlatousti.
Prema tome, srpski radikali se pridržavaju moralnih normi i najveća nam je vrednost čovek, a do čoveka se dolazi heteroseksualnim odnosom i brakom. Vi ako mislite drugačije, izvolite. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela poslanica Lidija Vukićević.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.
Vreme na raspolaganju poslaničke grupe je 39 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, broj amandmana koje je podnela SRS i, rekao bih, njihova suština ne govori o odnosu SRS prema diskriminaciji, kako se sa ove govornice od strane skupštinske većine pokušava nametnuti, to govori o našem odnosu prema ovom zakonu.
Vi ste malopre rekli kada ste počeli da govorite da u ovom zakonu nema ničega što Ustavom nije nepredviđeno. Onda se postavlja pitanje zašto usvajamo ovakav zakon? Danas, juče, prekjuče, odnosno svih dana u kojima se vodila rasprava o ovom zakonu, predstavnici skupštinske većine koji su pokušali da brane stav Vlade da se usvoji ovakav zakon pozivali su se na štošta, čak su rekli da istorija predstavlja osvajanje slobode.
To bi trebalo da se razume kao da danas u ovom istorijskom trenutku, usvajajući ovaj zakon o zabrani diskriminacije, Srbija u principu osvaja određene slobode.
Vidite, svaka sloboda, to sam već jednom rekao, koja u određenom trenutku ili na određenom nivou nema limit, pretvara se u svoju suprotnost, pretvara se u anarhiju.
Vi se, gospodine ministre, delujući u Vladi kojoj pripadate, zalažete za jedno, ne bih rekao liberalno, nego neoliberalno društvo. Po mišljenju SRS, to svakako nije dobro i to je nešto protiv čega ćemo se boriti i politički delovati.
Pojavom liberalizma kroz istoriju mnogi su se ljudi bavili, ljudi od vere, nauke i znanja, i među njima je, gospodine ministre, jedan američki pravoslavni teolog, jeromonah Sarafim Rouz. On je, pričajući i analizirajući liberalizam, uvek i u svakoj rečenici dovodio u vezu liberalizam sa Nihilizmom i sa Fridrihom Ničeom.
Postoje dve rečenice koje su jako interesantne i u kojima ceo zakon koji je danas pred nama možete da prepoznate, a upravo su rečenice Fridriha Ničea. ''Od svega što je nekada smatrano istinom, nijednoj reči ne treba verovati. Sve što je nekada prezreno kao bezbožno, zabranjeno, gnusno i kobno, sve to sada cveta na putevima istine­''.
U principu cele društvene i prilike i okolnosti u kojima se Srbija danas nalazi mogu da se sažmu u ove dve rečenice. Ako to i nije tako, posle stupanja na snagu jednog ovakvog zakona i ukoliko dođe do njegove primene, Srbija će svakako ličiti na sve ono što je sadržano u ove dve rečenice. Danas govorimo o diskriminaciji u trenutku kada su u Srbiji predstavnici organizacija ili političkih struktura koje imaju podršku dva do pet posto građana ove države u javnosti, pa i za ovom govornicom, razapinjali one iza kojih stoji 95% naroda ove države. Pravoslavni pravoslavnu crkvu, katolici katoličku crkvu, Jevreji jevrejsku, Muslimani islamsku itd. To je prvi i najveći dokaz koliko je u suštini u stvari diskriminacija danas u Srbiji prisutna.
U Srbiji se danas koncept ovog zakona usvaja po modelu na najliberalnija društva u Evropi. Vi ste kao vlast sve probleme koje Srbija ima rešili, još samo da usvojimo standarde EU koji su, recimo, prisutni u Holandiji i da se diskriminacijom u Srbiji bavimo na način na koji se to radi u Holandiji. Ponavljam, sve ste rešili, još samo da rešite status i prava homoseksualaca.
Gospodine ministre, objektivno u Srbiji postoji diskriminacija. Postoji diskriminacija koja je mogla da se rešava i kojoj ste kao vlada i vlast mogli da se suprotstavljate, jer ste imali izgrađene mehanizme za to, a vi to ne radite.
Postaviću vam, izneti i pred vas i pred javnost Srbije samo dva primera. Znate, gospodine ministre, danas kada odete na intervju ili na razgovor za radno mesto u nekoj stranoj kompaniji ili nekoj firmi domaćeg tajkuna, u intervju koji obavljaju s vama ne pitaju vas da li ste homoseksualac, pitaju vas, čak u pisanim formularima to stoji, da li ćete da se udate i nameravate li da rađate decu?
Postoje mehanizmi kojima je Srbija protiv ovakvih vidova diskriminacije mogla da se bori, ali nije bilo političke volje u Vladi koju vi predstavljate. Danas, gospodine ministre, nije retka pojava da u Srbiji, pre nego što potpišete ugovor o stupanju u radni odnos, morate da potpišete blanko sporazum raskida radnog odnosa. Vi nemate hrabrosti i političke volje da se s takvim stvarima suočite. Nemojte da pričate da je ovo zakon koji je u funkciji sprečavanja diskriminacije.
Nemamo nameru svojim pričama da probudimo savest vas u Vladi da je ovaj zakon loš, da zakon povučete. Niti ste ga pisali, tačno je da je politički i po političkom diktatu ga i usvajate danas u ovom parlamentu, ali namera nam je da eventualno, ako ima još neko na toj strani, ukoliko ima savesti kod istih, da definitivno ovo ne prihvate i ne podrže protivno svojoj savesti, protivno svim onim načelima - moralnim, duhovnim, istorijskim i kulturnim, koji nas čine onakvima kakvim mi to danas jesmo, onakvima kakvi nas svi u svetu prepoznaju i onakvima kakvi bi doveka trebali da budemo i da ostanemo. Zahvaljujem.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo poslanik Branimir Đokić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč. Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.
Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS 32 minuta i 30 sekundi.

Dame i gospodo, Branimir Đokić je podneo amandman na član 1. stav 1. ovog zakona koji glasi: ''Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije''.
Narodni poslanik Branimir Đokić predlaže, zbog jednostavnosti, da se nakon riječi ''zabrana'', brišu riječi ''diskriminacija'' i ''slučajevi''. Riječ diskriminacija se u ovome stavu ponavlja tri puta, što je potpuno bespotrebno.
U ovom predlogu zakona najveća mana je ta što su izjednačeni opšti, suštinski, nažalost masovni, vrlo česti slučajevi diskriminacije, sa zanemarljivim, društveno nebitnim i često nepostojećim, ali medijski izvikanim slučajevima diskriminacije.
Primer za to je ova skupštinska rasprava i sve ono što prati upućivanje ovog zakona u skupštinsku proceduru.
Već dve nedelje političari, mediji, verske zajednice u Srbiji, narodni poslanici uglavnom se bave jednom temom – da li će pederi imati pravo da sklapaju međusobne brakove i svojom dekadencijom praktično ismevaju tradicije srpskog naroda, ismevaju moral i ismevaju prirodu. Dok se bavimo raspravom o lažnim primerima diskriminacije, u Srbiji imamo milione slučajeva stvarne diskriminacije o kojima niko ne govori. Ukazaću na neke od tih primera.
U Srbiji živi najmanje 600.000 Srba prognanih sa KiM, iz Hrvatske i BiH, kojima je uskraćeno osnovno ljudsko pravo da se vrate na svoja imanja i da žive od svoje imovine.
Drugi primer – najmanje 100.000 Srba, koji su ostali da žive na KiM, žive pod terorom okupacione vlasti NATO pakta i Oslobodilačke vojske Kosova, a pod zastavom UN.
Na početku 21. vijeka, u srcu Evrope, u srpskoj državi više od 100.000 Srba živi kao u rezervatu. Nemaju pravo na slobodu kretanja, nemaju pravo da obrađuju svoju zemlju, nemaju pravo da slobodno posećuju verske objekte i groblja svojih predaka, decu u školu često prate u pratnji vojske i policije.
Treći slučaj diskriminacije je diskriminacija nezaposlenih. U ovoj zemlji ima, prema zvaničnim podacima, 700.000 ljudi koji uzaludno traži posao. Njih 70.000 posao traže duže od 10 godina.
Istovremeno imamo slučajeve, na hiljade slučajeva ministara, direktora raznih partijskih kadrova, opštinskih funkcionera koji primaju dve plate: jednu platu koju primaju na stalnom radnom mestu, koja otprilike iznosi 2-3 prosečne plate u Srbiji i istovremeno primaju dodatnu platu kao članovi raznih komisija, upravnih odbora, o tome je ovde bilo riječi. Kao što znate, neke od tih plata su po 20-30 puta veće od prosečnih plata.
Četvrti slučaj diskriminacije, prema zvaničnim podacima, u Srbiji svakog meseca 10.000 ljudi sa svojih radnih mjesta biva isterano na ulicu. Šta to znači? To znači, dok mi danas razgovaramo, da će 330 radnika ostati bez hleba, kojim prehranjuje članove svoje porodice, jer vlasnici preduzeća u kojima su radili koriste ovu svetsku ekonomsku krizu kao izgovor da se otarase viška radnika, da praktično sa istim brojem radnika obavljaju isti obim posla, one poslove koje im je do sada obavljalo 20 radnika, ubuduće će obavljati 10, naravno, za iste pare.
U ovom zemlji postoji, prema zvaničnim podacima, 500.000 ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Nemaju šta da jedu. Međutim, o njihovom pravu da ne budu gladni ova skupština još uvijek nije raspravljala.
Istovremeno, u ovoj zemlji imamo ljude, poput Miškovića, Beka, Peconija, Hamovića, Lazarevića, Karića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, koji imaju stotine miliona i milijarde evra, i niko ih ne pita kako su to zaradili. Na jednoj strani imamo pola miliona gladnih, koji nemaju šta da jedu, na drugoj strani imamo ljude koji imaju milijarde evra imovine.
Jedan od drastičnih oblika diskriminacije je diskriminacija u obrazovanju. Deca bogatih u ovoj zemlji mogu da se školuju na najprestižnijim školama i univerzitetima u inostranstvu, u najskupljim svetskim metropolama. Na drugoj strani, deca siromašnih nemaju dovoljno novca da kupe knjige i da plate autobusku kartu do škole.
Još teži oblik diskriminacije je diskriminacija u zdravstvu. Bogati imaju pravo da biraju bolnice u kojima će biti lečeni i lekare koji će da ih leče. Bogati imaju pravo na specijalne apartmane u bolnicama.
U zdravstvu imamo diskriminaciju nerođene dece. Djeca siromašnih, nerođena djeca siromašnih u Srbiji imaju mnogo manju šansu da se rode nego djeca bogatih.
Diskriminacija nije zaobišla čak ni oblast sporta. U našim najboljim klubovima, u reprezentacijama, ne igraju najbolji, nego igraju tatini i mamini sinovi, kojima su očevi novcem obezbijedili mjesto u klubovima i reprezentacijama.
Da ne bih koristio vreme poslaničke grupe, ostalo što sam imao ću reći u okviru amandmana koje sam podneo.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo poslanik Dragan Aćimović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dragan Aćimović.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o zabrani diskriminacije ispred poslaničke grupe SRS.
U članu 1. stav 1. reč ''opšta'' briše se.
Amandmanom se predlaže izmena navedenog člana Predloga zakona kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 21. Ustava Republike Srbije o zabrani diskriminacije, koja glasi: ''Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije''.
Zakon o zabrani diskriminacije je tvorevina vladajuće koalicije, sačinjena sa ciljem da ovim zakonom diskriminiše 95% građana Srbije koji ne misle kao vi.
Recimo, 95% građana Srbije se izjasnilo da pripadaju jednoj od tradicionalnih verskih zajednica, od čega 85% pravoslavnoj crkvi.
Ovim zakonskim projektima želite legalizovati mnoge organizacije koje ugrožavaju budućnost naše dece, a to su udruženja homoseksualaca i raznih verskih sekti. Prihvatanjem ovog amandmana, kao i drugih amandmana SRS, poboljšaćete ovaj zakonski projekat, koji u stvari nije ni trebalo da postoji, jer se ovim zakonom duplira već nešto što postoji u Ustavu Republike Srbije, u članu 21. Hvala.