Gospodine Ljajiću, tačno je, to je jedan primer i mislim da nije usamljen. Svi koji su bili u prilici da govore o tim problemima, ukazivali su na veliki značaj nastavka evropskih integracija i kritikovali tu politiku uslovljavanja Srbije, s obzirom da, uprkos svim problemima, naše društvo sve vreme pokazuje ne samo veliku želju, nego i konkretan napredak u usvajanju tih vrednosti koje nas približavaju samoj Evropi.
Ali ja vam postavljam vrlo jasno pitanje. Vlada treba da definiše jednu strategiju.
Mi smo u nedelji u kojoj se obeležava deset godina od bombardovanja Srbije. Način na koji je to urađeno je vratio Srbiju u 1999. godinu. Nije sporno da je bombardovanje Srbije bilo zločin, ali moramo razumeti potrebu shvatanja te 1999. godine kao poslednje faze u kojoj je Srbija platila cenu za jednu neodgovornu politiku koja je prethodnih godina svoj račun ispostavila nekim drugima.
Pre Beograda su bombardovani drugi gradovi. Mi smo bili u tako velikom nesporazumu sa svetom, da je postalo legitimno bombardovati Srbiju, ubijati građane na ulicama, kršiti međunarodno pravo i ne možemo ignorisati činjenicu da smo za tako nešto makar jednako odgovorni kao i oni koji su odlučili da se prema nama ponašaju onako kako smo se mi ponašali prema svima drugima.
Zaustavljati život u Srbiji u 12.00 sati sirenama, organizovati komemoracije i akademije na kojima se, praktično, abolira ta neodgovorna politika i beži od odgovornosti i suočavanja sa prošlošću je stvaranje atmosfere u kojoj ste vi usamljeni u svojoj nameri.
Nije Ratko Mladić vaš lični problem, niti je lični problem direktora BIA. Da li mi znamo da je preduslov transformacije našeg društva ne samo hvatanje Mladića, nego i shvatanje šta je to bilo pogrešno u devedesetim godinama? Mladić je posledica jednog tragičnog sistema vrednosti, i Mladić i Karadžić, i suočićemo se sa činjenicom da će jednog dana i oni biti prošlost, a da ćemo mi biti taoci te politike koja se prenosi s generacije na generaciju.
Bili smo dužni da organizujemo u ovoj godini susrete sa onima sa kojima smo bili u tako tragičnom nesporazumu devedesetih godina, pa da pozovemo ovde u Beograd predstavnike zemalja sa kojima smo bili u ratu, pa da kažemo: ljudi, posle deset godina, evo je nova stvarnost. Sa njima smo razvili nove odnose, pa na tim novim osnovama mi gradimo uverenje da će budućnost biti bolja nego prošlost.
Mnogo toga smo izgubili pre Kosova, ali Kosovo je posledica. Od toga možemo da bežimo, ali nećemo pobeći. Kosovo je posledica naših unutrašnjih nesposobnosti, grešaka koje smo napravili, i to je danas valjda svakome jasno. Možemo da ćutimo o tome, ali nema puno smisla u politici koja jedne nedelje daje antidiskriminacioni zakon, a druge nedelje misli da je previše dala, pa bi da se vrati da uspostavi ravnotežu.
Mislim da je to ono o čemu danas treba da razgovaramo. Ta strategija nam je potrebna. Stiče se utisak da mi treba da aboliramo Holanđane od neke odgovornosti.
Srbija je osuđena pred Međunarodnim sudom pravde kao zemlja koja nije sankcionisala one koji su izvršili genocid i koja nije sprečila genocid. Mi nismo odgovorni za sam genocid, ali šta smo učinili po ta dva stava Međunarodnog suda pravde? Ništa. U međuvremenu su predstavnici Vojske, policije i države osuđeni u Hagu za zločinački poduhvat. Mi to ignorišemo.
To samo po sebi ne može ostati za nama činjenicom da je neko izrekao presudu i da je samim tim stavljena tačka na devedesete. To nosimo u sebi.
Zato je ta strategija nama potrebna, da izađemo i kažemo šta je ono što možemo da uradimo kako bi Srbija bila drugačija (Predsedavajuća: Tri minuta.), kako bi se Mladić osećao neprirodno. On je danas mnogo bliži karakteru Srbije nego bilo ko iz Vlade koja treba da ga uhapsi ili vi lično. Vi se osećate ovde na stranom terenu, a ne on.
