Gospođo Čomić, ministre Ljajiću, rekli ste jednu veliku istinu. Do sada je zapravo svaki pokušaj traganja za nekom vrstom interpretacije koja bi uverila međunarodnu zajednicu, ili pre svega EU, kako mi činimo sve u tom procesu saradnje sa Haškim tribunalom bila doživljavana kao izbegavanje te obaveze i traganje za nekom vrstom izgovora i argumentacije koja treba da prikrije naše unutrašnje nesposobnosti, nemoć itd.
Ali, ono o čemu mi govorimo je zapravo potpuno suprotno tim ad hok inicijativama, recimo Ministarstva spoljnih poslova. U trenutku u kome smo izgubili svaki kontakt sa tom Evropom, pogotovo u svim dodirnim tačkama, Ministarstvo poziva predstavnike Evropske komisije na konferenciju za novinare zato što je tom ministru u tom trenutku to palo na pamet - da oni dođu u Srbiju i uvere se kako mi činimo sve da bismo uhvatili Ratka Mladića.
Kada je uhapšen Karadžić, momentalno smo reagovali tražeći da, kao kontrapotez Evropske unije, bude praktično ratifikacija SSP. Znate li šta su nam rekli? Rekli su - zašto ne uhvatite Mladića? - Ne znamo gde je. – Pa to ste nam rekli i za Karadžića. Činjenica je da smo mi u sukobu sa Evropom. I druge zemlje su imale tu vrstu problema koji ima i Srbija. Hrvatska, pre svega. Praktično identičan. Gotovinu, heroja koga vlasti, pod sumnjom da su mu sklone, ne hapse, a Evropa ipak pronalazi razumevanje za tu Hrvatsku i ne blokira proces evropskih integracija. Zašto? Zato što je Hrvatska imala prijatelje u EU.
Gde su naši prijatelji? Na kojim osnovama možemo da ih stvorimo? Da li možemo da ih stvorimo, recimo, na osnovu činjenice da i oni osećaju veliku odgovornost zbog onoga što smo preživeli 1999. godine, da niko u Evropi nije srećan zbog toga što je bombardovao Srbiju, da su i lideri koji su uveli svoje zemlje u rat sa nama to učinili pre svega zbog toga što više nisu znali šta da rade, a nisu bili spremni da priznaju poraz pred onim pred kojim svakako na tako nešto nisu imali pravo ili na to nisu smeli da pristanu (mislimo na Slobodana Miloševića)?
Evo, deset godina kasnije, da li možemo da kažemo da je Srbija drugačija, pa da u toj Srbiji pronađemo potencijale za onu vrstu saradnje sa svetom koja će nam omogućiti to razumevanje? Nema smisla tražiti od sveta da dođe ovde sa nekom komisijom i pogleda ispod stola da li je u nekom kabinetu Mladić.
Nama je potrebna ona vrsta podrške koju nećemo dobiti ukoliko ne uspostavimo normalnu saradnju i ne vidimo kako možemo da rešavamo, zajedno sa tim svetom, probleme koje smo, pre svega, sami stvorili. Da li su to problemi na Kosovu, problemi u odnosima sa Hrvatskom, problemi u BiH, da li su to problemi koji prate naš proces evropske integracije kroz nespremnost Srbije da prihvata određene vrednosti, ali sve zajedno, mi se i suviše dugo pretvaramo da bismo na kraju mogli da očekujemo od te Evrope da nas ona ovakve kakvi smo prihvati.
Poslednja nedelja je najveća kontrausluga koju je Srbija sama sebi mogla da učini. Od sirena u 12.00 sati, koje je, pre svega, trebalo da Srbiju da vrate u onu psihozu u kojoj se nalazila u prošlosti, a ne da pokažu iskrenost i spremnost države da prizna i poštuje žrtve iz 1999. godine. Nikoga ova Srbija ne poštuje, ni one koji su poginuli 1999, ni milione koji su nestali poslednjih 200 godina.
Zemlja nam je napravljena na milionima izgubljenih ljudskih života, a prema tome nikada nismo pokazali nikakvo poštovanje. (Predsedavajuća: Tri minuta.) Sakrivanje iza herojstva pilota, vojnika, iza tragedija civila, zapravo je dokaz da se ovde još uvek razmišlja na način na koji se razmišljalo 1999. godine, da se još uvek politika pretpostavlja svakom životu i da zbog toga, naravno, na kraju život gubi tu trku.
Ponavljam još jedanput - izađite s predlogom, s inicijativom. Ne sa krivično-pravnim karakterom. Sa političkom kampanjom. Ali ne tužilaštva, tužilaštvo ne može da vodi kampanje (Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da završite izlaganje.), nego neka naša država pokrene razumnu kampanju, u kojoj će se pojaviti ljudi kojima se veruje.