U elektronskom sistemu je registrovana prijava narodnog poslanika Tomislava Nikolić, predsednika Poslaničke grupe Napred, Srbijo. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, voleo bih da je ministar pripremio sve zakone koji se tiču organizacije političke stranke, finansiranja. Vidim da želi da menja i izborne principe, sisteme po kojima se biraju odbornici, možda i poslanici. Nije ovo nekakav zakon iz koga proističu ostali. Mogli smo da raspravljamo o svim zakonima odjednom.
Istina je da je organizacija političkih stranaka u vreme kada smo ušli u višestranački sistem bila u Srbiji jednim zakonom, u SRJ potom drugim, tako da je bilo stranaka koje su bile registrovane samo na saveznom nivou. Neke i na saveznom i na republičkom, neke samo na republičkom.
Nije ni toliko anahron taj zakon po kome smo do sada bili registrovani. Postojali su nekakvi problemi koje delimično ovaj zakon otklanja, ali je naravno uvođenjem nove tehnologije, novih shvatanja počeo da stvara i nove dileme.
Naime, stranka nacionalne manjine je, idem po nekakvom redu, po članovima, nije bitno, politička stranka čije je osnovno političko delovanje usmereno na ostvarivanje prava jedne nacionalne manjine. Šta to znači "osnovno političko delovanje" i ako postoji osnovno, kakva je nadgradnja na političkom delovanju?
Zar nije osnov političkog delovanja da se čovek izbori za nekakva odbornička, poslanička mesta, da učestvuje u vlasti, da kreira, da pomaže, da odmaže, da se bori. Meni malo smeta, imaćemo stranku čije će osnovno delovanje biti da narod iz koga je proistekla ta stranka živi bolje, a mislim da je svrha svih nas da svi u Srbiji žive bolje, pa i ako postoji stranka srpskog naroda da se bori da svi građani Srbije žive bolje, ako postoji stranka mađarskog naroda da se bori da svi građani u Srbiji žive bolje.
Mislim da je tu pozitivnu diskriminaciju, koja se tiče toga da im treba manje potpisa, manje glasova, trebalo sprovesti na neki drugi način, a ne tako, opredeliti ih da moraju da se bore da isključivo njihov narod živi bolje. Znači, da bi se kod vas pojavili kao stranka nacionalne manjine moraju da dokažu da žele da njihov narod živi bolje. To stvarno nema smisla!
Uveli ste zastupnika političke stranke. Slučajno sam jedan od petsto i nešto predsednika stranaka, šeststo. Nemojte da me nazivate zastupnikom političke stranke, nema smisla!
Jer, to zastupanje, ako ste ga preneli iz pravničke terminologije, može da bude povereno bilo kome, a da biste predstavljali političku stranku, da biste u njeno ime odlučivali, donosili odluke, potpisivali, morate da budete izabrani.
Vi ovde kažete – imenovani. Ja još nisam čuo da postoji politička stranka koja imenuje svog predsednika. Možda vaša na predlog međunarodne zajednice, to bi bilo prihvatljivo – imenuje se Boris Tadić za predsednika DS, na predlog međunarodne zajednice, kojoj svi toliko težimo.
Potom, ovde ste predvideli lice koje kontaktira državne organe, mislim povodom tog finansijskog poslovanja – ''lice ovlašćeno da kontaktira sa nadležnim organom.'' Ne možemo mi to statutom, gospodine ministre, zato što je to prolazni pojam "lice ovlašćeno da kontaktira" ili "predsednik opštinskog odbora" ili neko ko vodi knjigovodstvo. Šta ako to lice napusti stranku, a mi ga statutom odredili da kontaktira sa nadležnim organom? Sada ćemo da menjamo statut zbog toga što ste tražili da imenujemo lice koje će da kontaktira? Hajde funkciju!
I, onda dolazimo do ovih šeststo i nešto registrovanih stranaka. Mislim da je trebalo da malo slobodnije predvideti rigorozne uslove za osnivanje političke stranke. Mi smo tu reagovali, vidim da su i druge poslaničke grupe uputile na 10 hiljada overenih potpisa. I to je malo, ali da ne ispadne ovi veliki koji su trenutno veliki, žele da unište one male koji su trenutno mali. Neka tih 10 hiljada potpisa bude neka osnova. Ako se utvrdi da je i to previše, da ćemo tu imati kakofoniju, ili kako da je nazovem, možemo i da menjamo taj zakon, ali bih predložio da se i stranke nacionalnih manjina sa 1.000 potpisa registruju, a ne sa petsto, zato što je zaista malo petsto potpisa. To možete da sakupite u jednom velikom vojvođanskom selu.
Pričate o finansiranju političkih stranaka. Podsećam vas da postoji izvesna kolizija u članu 4. Zakona o finansiranju političkih stranaka, u kome se u stavu 1, kada se govori o raspodeli sredstava, govori o političkim strankama koje su osvojile poslaničke ili odborničke mandate, a u stavu 3. govori se o raspodeli sredstava političkim strankama koje imaju poslaničke ili odborničke mandate, pa ako već nagoveštavate i Zakon o finansiranju političkih stranaka, da vam već sada unapred pomognem, da rešite već jednom tu dilemu, Ustav je rešio, mora da bude rešeno i kroz prateće zakone. Dakle, ovde govorimo o poslanicima, o odbornicima i o strankama u kojima se oni nalaze.
– Parlamentarna je ona stranka koja ima poslanike, a ne ona koja je osvojila poslaničke mandate. Ispalo bi besmisleno da Ustavni sud zabrani političku stranku a država je finansira pošto je osvojila poslaničke mandate.
Registracija političkih stranaka.
Verovatno ste imali dobru nameru kada ste govorili o prelaznom periodu od šest meseci u kome postojeće političke stranke mogu da se preregistruju ili nove da se registruju, ali niste predvideli da tu može neko da ukrade ime.
Naime, ako bi DS zakasnila, počne rok za preregistraciju i neko ko je potpuno spreman, efikasan, za pet dana preda zahtev da se registruje kao DS – gde ste ga sprečili da dobije to ime? Koji član ovog zakona? Mi smo vam tu malo pomogli i napisali smo da postojeće registrovane političke stranke koje imaju svoju registraciju, u jednom od ta dva registra koja do sada postoje, imaju vremena šest meseci da se registruju i da za to vreme njihovo ime ne može niko da upotrebi pri registraciji. To je potpuno ispravno.
Ostalo je još da razgovaramo o tome da li u toku posle isteka od osam godina politička stranka koja ima poslaničke mandate ili koja je osvojila poslaničke mandate treba ili ne treba da se ponovo registruje? Po našem mišljenju treba mnogo više da poštujete Ustav nego što ste to pokazali ovim predlogom zakona. Treba da pokažete razumevanje za ono što smo hteli ovim novim Ustavom, razumevanje da poslanik i odbornik raspolažu svojim mandatom potpuno, da mogu da ga povere u skladu sa zakonom, koji još niste doneli, a da mogu i da ga ne povere, da mogu sa tim mandatom, nakon verifikacije da krenu u koju god hoće političku stranku. Tako smo prihvatili evropske vrednosti.
To onda znači da stranka u kojoj se oni nađu posle osam godina ne mora da se preregistruje, ne stranka koja je pet meseci pre toga osvojila mandate, godinu dana, tri godine, nego stranka u kojoj se trenutno nalaze poslanici. Tako da život cenimo, a ne da cenimo papire ili ono što se nekad desi.
U osnovu, zakon reguliše ovaj posao kojim se bavimo, ali se ne usuđujem da kažem da nije bio regulisan, bio je regulisan i do sada. Uostalom, svi mi valjda cenimo svu svoju političku borbu, sve ono što smo u politici uradili. Valjalo bi da ste išli još šire, ali očekujem i druge zakone, da vidimo kako se medijski predstavljaju stranke koje imaju mandate i koje nemaju, treba li otvoriti prostor za sve ili je osvajanje mandata ipak neka viša platforma sa koje je dostupno političkim strankama mnogo više i pojavljivanje u medijima. Kad je već novac dostupan samo političkim strankama koje se dokažu na izborima, hajde da to bude i medijsko predstavljanje, hajde da to u stvari budu cenjene političke stranke.
Hajde da pokažemo onima koji se uzaludno bave ovim poslom da traže drugi, ako jednom, drugi, treći put na izborima ne uspevaju, da ih zakonom uputimo na to da postoje i drugi, možda, za njih prihvatljiviji i ozbiljniji poslovi od onih kojima se mi ovde bavimo.
Pa, ako se i nama desi da ne možemo da osvojimo mandate, i nas treba uputiti na neke druge poslove, baš kao i ministra, baš kao i predsednika Vlade.
U principu, smatram da ćete razmotriti ove naše primedbe, dobronamerne su svakako. Ne želim da se isključimo iz toga da odlučujemo o političkom životu, o uređivanju političkog života samo zato što smo opozicija. Dakle, imaćemo jasan stav i glasaćemo ili za ovaj zakon ili protiv njega, u zavisnosti od toga kako ste protumačili naše primedbe, a tumačenje naših primedaba je ili prihvatanje ili odbacivanje naših amandmana. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima ministar Milan Marković. Izvolite.

Zamolio sam za reč, jer smo imali predstavnike dve poslaničke grupe, pa je red da ponudim odgovore na ono što smo čuli.
Amandman Srpske napredne stranke, koji je uložio gospodin Arsić, čini mi se, jeste dobar amandman. Nije baš tačno da je bilo nejasno da ne može da se upiše stranke sa istim imenom, jer se svojstvo pravnog lica gubi tek posle šest meseci, tako da ne može neko sada da dođe i da upiše Demokratsku stranku u tom roku od šest meseci. Taj rok od šest meseci je garantovan svima. Ali, taj amandman je dobar, pre svega, zbog toga što pojašnjava situaciju da nakon tih šest meseci su ta imena slobodna i zato je taj amandman dobar. Mogu da samo da zahvalim na tom amandmanu i da vam kažem da će biti prihvaćen. To je suštinski i ključni amandman Srpske napredne stranke, tako da očekujem da će, posle ovih par usmenih obrazloženja amandman, zakon imati vašu podršku, s obzirom na to da je taj ključni amandman prihvaćen i zahvaljujem što ste ga podneli.
Raspolaganje mandatima, u pravu ste, jeste velika politička tema, ali to je tema za izborne zakone i o tome ćemo pričati, nadam se, vrlo brzo. Morate da razumete da mi kao Ministarstvo nismo nadležni za zakon o finansiranju političkih stanaka, ali je činjenica da će ovaj zakon biti osnova da se radi dalje na ostalim zakonima. I, ono što mogu da obećam i pozovem vas, sve ovde, da se uključite u javnu raspravu povodom prvog izbornog zakona, koji suštinski menja naš izborni sistem, to je zakon o izboru odbornika. Menja sistem u pravcu u kome je govorio i gospodin Nikolić. Zakon se nalazi na sajtu. Javna rasprava je počela. Okrugli sto će biti 29. aprila i pozivam sve da se uključite.
To je veoma važan zakon. Suštinski će promeniti naš dosadašnji doživljaj politike u lokalnim samoupravama. Građani će birati, neće samo glasati, nego će birati direktno ko će biti njihovi predstavnici u lokalnim parlamentima. Mislim da je to jedan dobar model o kome bi trebalo kasnije da razgovaramo, kada je u pitanju izbor narodnih poslanika.
Što se tiče određivanja definicije – stranke nacionalne manjine, ova definicija je preuzeta iz dosadašnjeg Zakona o izboru narodnih poslanika. Naravno, njoj nije ni bilo mesto u Zakonu o izboru narodnih poslanika, ali to je definicija sa kojom mi kao država apsolutno nismo imali nikakvih problema. Prednost je velika u tome što će sada moći samo Ministarstvo da izda takvu vrstu uverenja, a do sada je to radila Republička izborna komisija.
Ali, ono što je mnogo važnije, čini mi se da gospodin Nikolić, ne kažem da nije pročitao zakon, nego konkretno nije dobro parafrazirao, pa ne bih voleo da dođe do neke zabune: ''Politička stranka nacionalne manjine u smislu ovog zakona je politička stranka čije je osnovno delovanje usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i unapređenje prava pripadnika te nacionalne manjine u skladu sa međunarodnim standardima, uređeno osnivačkim aktom, programom i statuta stranke.'' S tim u vezi koleginica Zlata Đerić podnela je jedan dobar amandman, i mi smo ga prihvatili, koji tu dodaje ''naš Ustav'', koji našom greškom nije pomenut.
Što se tiče ''lica'', ne radi se o imenu i prezimenu ''lica koje kontaktira'', nego predsednik izvršnog odbora, sekretar stranke i tome slično, u vidu funkcije ko je taj s kim komunicira državni organ. Zato je to našlo svoje mesto u statutu. Ne radi se o Petru Petroviću ili tome slično, ali dobro je da pomenem.
Zastupnik političke stranke, uvek postoje lica ovlašćena za predstavljanje i zastupanje političke stranke. To lice je zastupnik političke stranke, u smislu svih naših pozitivnih propisa koji regulišu odnos stranke i države, pre svega Zakon o upravnom postupku i mi smo napisali smo – izabrano, odnosno imenovano, jer ne znamo kako će se u kojoj stanci to lice određivati. Negde će biti imenovano, negde izabrano, tako da smo stavili i jedno i drugo. Nije dobra interpretacija gospodina Nikolića.
Što se tiče primedbi gospodina Ranđelovića, ne slažem se sa vama, zaista. Sloboda udruživanja je jedno, sloboda političkog organizovanja je nešto sasvim drugo. Pripremili smo zakona, kao što znate, o udruživanju koji je postavio udruživanje građana na najliberalnije moguće osnove, posmatrajući uporedno pravo i uporednu praksu. Dakle, tri fizička ili pravna lica mogu da osnuju udruženje građana i u tom smislu Srbija će nakon usvajanja tog zakona biti apsolutno u najvišem evropskom standardu ostvarivanja slobode udruživanja građana. Jedno je udruživanje građana. To je neka vrsta privatnopravnog odnosa. To je kao da se udružimo nas troje da ostvarimo neke ciljeve za koje mislimo da su bitni.
Ali, jedno je političko organizovanje. Nije politička stranka ono što i udruženje ljubitelja leptira.
Politička stranka pledira da vodi državu. Politička stranka pledira da odlučuje o sudbinama ljudi. Političari su ti koji ulaze u naše domove. Mi smo ti koji ulazimo u domove naših sunarodnika preko TV, svojim odlukama, svojim izjavama, kreiramo život. Ne može političko organizovanje da bude tako stihijsko. Mora da podleže oštrim kriterijumima da bi moglo da se uspostavi, da biste stekli taj legitimitet da sutra odlučujete o pravima građana ili uopšte da pledirate, da vodite jednu državu, društvo, narod itd. Zbog toga su strogi uslovi za osnivanje političke stranke. Zbog toga se ne slažem sa vama.
Dakle, za udruživanje – potpuna sloboda. Mogu i da se ne registruju udruženja. Kako god žele. Možete da napravite udruženje građana i da se uopšte ne prijavite nadležnom državnom organu. To je novi Nacrt zakona o udruživanju. Znači, sloboda – nema veće.
Ali, kada je politička stranka u pitanju ne mogu da se skupe tri čoveka, posebno ne ukoliko želimo da unapredimo naš izborni proces, pa da sutra kažemo – sve registrovane političke stranke imaju direktnu prohodnost na izborima. Zašto da skupljaju deset hiljada potpisa? Zašto da maltretiraju građane, svoju infrastrukturu, zašto da se overavaju ti potpisi, zašto da se blokiraju sudovi, kada je izborni proces Palate pravde ne može da radi? Dok svi mi dovedemo overivače ili sad po novom dok odemo da se overava, to je cirkus! Ako damo takvu vrstu slobode, izvinite, imaćemo sutra na stotine predsedničkih kandidatura. Imaćemo izbore sa 150 predsedničkih kandidata ili ćemo zadržati cenzus visok za kandidovanje, što mislim da je mnogo lošija varijanta.
Imamo različit stav. Vi mislite da treba ostvariti potpunu slobodu, a ja mislim da kada je političko organizovanje u pitanju treba staviti vrlo oštre kriterijume. Sledstveno tome, nema da se krijete ukoliko ste osnivač političke stranke, niko ne može da se krije! Ta ambicija da upravljamo tuđim života mora da nas košta.
– Ako imam ambiciju da upravljam državom i na taj način de fakto ljudima koji u toj državi žive onda neka moje ime kao osnivača stranke bude na internetu, da svaki građanin to može da vidi! (Aplauz.)
To je po meni bitna razlika između slobode udruživanja i političkog organizovanja.
Što se tiče visine, da li je pet hiljada ili deset hiljada, želim da kažem da onako kako, praktično, većina poslaničkih grupa odluči tako treba i da bude. Recimo, deset hiljada je u Rumuniji. Nije to ništa sporno. U Sloveniji je 300, ali nažalost, ne možemo da se poredimo sa Slovenijom, mi smo jedinstven primer, samo kod nas ima 576 aktivnih.
Što se tiče preregistracije nakon osam godina, ne može jednom da se stekne status političke stranke i da se nakon toga koriste beneficije koje će izaći iz nekih drugih zakona i da to bude jednom zauvek.
Mora na svakih osam godina da se ponovo dokaže da zaslužujemo tu privilegiju koja se daje političkim strankama. Mora na osam godina da se vidi da li realno vi postojite, da li stoje građani iza vas, tako što ćete ući u Parlament samostalno ili u koaliciji. Morate vaš potencijal da pokažete u izbornom procesu, a ne prelaskom poslanika iz jedne poslaničke grupe u drugu.
U izbornom procesu pokažite da iza vas stoje građani da biste bili oslobođeni nekih drugih obaveza, koje će nastupiti kada ste registrovani kao politička stranka.
Ceo sistem je, po mom dubokom uverenju, osmišljen da traje. Uspostavljanjem ovog sistema smo jednom za dugačak period stavili ad akta statusna pitanja političkih stranaka i nakon toga možemo na miru da regulišemo neka druga pitanja.
Moram da vam kažem da meni neke stvari nisu normalne, kada smo već kod toga. Nije normalno da pojedinac uđe u Parlament na ime jedne političke stranke, na njenoj listi, ne kao koalicija, i da onda svake godine, svakog meseca od poreskih obveznika kao politička stranka, a svi znamo da nije politička stranka, dobije 973.000 dinara, plus poslaničku platu, ako je uzima, ako je ne uzima nema veze. Za fantomske stranke 973.000 dinara! Mislim da to nije korektno.
Političke stranke finansiraju poreski obveznici i to je u redu. Ali, oni koji nisu političke stranke neka se bave biznisom, neka predaju na fakultetima, neka već rade šta žele drugo i neka rizikuju sopstven i novac, ali malo je neozbiljno da se de fakto od novca poreskih obveznika neko proglašava političkom strankom, kada on to realno nije. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija, a posle nje narodni poslanik Branko Ružić, Poslanička grupa SPS-JS.

Molim vas za prijavu još jedanput. Zahvaljujem. Izvolite.

Danas smo čuli, a i ranije smo čuli, od ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, da će usvajanje ovog zakona o političkim strankama stabilizovati političku scenu Srbije i uozbiljiti delovanje političkih stranaka, kojih je više od šeststo u registru. Ministar je objasnio da će za registraciju političke stranke, kako piše u ovom predlogu zakona, biti potrebno priložiti pet hiljada overenih potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije koji će biti osnivači i čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama.
Mi smo iz Nove Srbije, kao i predstavnici drugih opozicionih stranaka, podneli amandman da se taj broj potpisa poveća na 10 hiljada, a za stranke nacionalnih manjina na hiljadu.
Međutim, ono što je ovde zanimljivo jeste šta to zapravo znači – Osnivači čija će imena biti javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama, zvuči kao svojevrsna pretnja, a osim toga, šta zapravo znači ako, recimo, od ovih šeststo stranaka, koliko je u registru, ostane samo trista i da bude prihvaćen vaš predlog, da je potrebno pet hiljada potpisa, to dođe otprilike milion i po građana na nekakvim listama, građana koji su obeleženi kao osnivači određene političke stranke. Malo staljinistički zvuči, mora da se prizna, jer još uvek imamo pitanje – koliko ima nevladinih organizacija i da li su njihovi osnivači na zvaničnim sajtovima i internet prezentacijama?
Ono što je činjenica, jeste da je gospodin Marković kao dobru nameru izneo to da kada dođemo do optimalnog broja političkih stranaka, mi ćemo praktično lišiti i građane i državu nepotrebnih troškova tokom izbornih procesa. No, za nas je pitanje šta je to optimalan broj. Da li je optimalan broj načinjen po američkom modelu, pa mi sada imamo neku vrstu fensi pozicije i fensi opozicije ili je to neki drugi broj?
Vi ste, isto tako, precizirali da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti. Opet, lagano zvuči kao pretnja.
Šta bi moglo po Novoj Srbiji, da budu dobre strane ovog novog predloga zakona? Pre svega, očigledno je reč o dobroj nameri, da se ukrupni politička scena, da se izvrši lakša kontrola finansijskog poslovanja stranaka, da se eliminišu one stranke koje su ipak samo mrtvo slovo na papiru i da se građani liše nepotrebnih troškova, i građani i država, tokom izbornog procesa.
Šta su po nama loše strane? Za stabilizovanje političke scene, koja je u nameri ovog zakona, ipak je neophodna promena izbornog sistema koja je u najavi, ali drukčija globalna atmosfera. Glavna odrednica politike u Srbiji, kao izuzetno važne društvene delatnosti, jeste njena unutrašnja dinamika, uzrokovana stalnim promenama okolnosti i preoblikovanjem najuticajnijih političkih aktera. Nakon parlamentarnih izbora naša politička scena se u velikoj meri izmenila, nastale su koalicije koje su do juče bile nezamislive. Jasno je da Srbija još uvek nije uspela da konsoliduje svoj demokratski sistem. Nova prekompozicija političkih stranaka otvorila je prostor da se politički život najzad uvede u institucionalne okvire. Međutim, ta burna promena uslovila je odsustvo poštovanja i zastupanje elementarnih demokratskih načela u našem društvenom životu.
U političkoj istoriji često se dešava da određene političke ličnosti, pokreti i stranke ostanu zarobljeni u retorici, načinu mišljenja, ideološkim postulatima jednog vremena. Sada te gromoglasne ideje često zvuče isprazno, ne pokreću i ne inspirišu ljude.
Vreme ih je pregazilo, a da politički akteri nisu u svojoj ideološkoj zaslepljenosti uspeli da to čak i primete. Oni i dalje uporno insistiraju na nekakvim svojim ideološkim mantrama, jer nisu spremni da oseti ni duh svog naroda ni vremena. Tako se praktično javljaju primeri političke farse kao izraz nemoći da se prepozna duh novog vremena, koje traži i drukčije odgovore.
Ovde se svakako ne može govoriti samo o potrebi političkog pragmatizma, već o nužnosti da se bez napuštanja osnovnih političkih načela demokratije menja politički život. U pitanju je potreba da se stabilizuju političke prilike i profilišu glavni akteri naše političke scene. Međutim, činjenica je da postoji nekakva vrsta slepe političke mrlje, u koju, kao u crnu rupu, upadaju političke stranke i organizacije, nesvesne da su se vremena promenila i da je neophodno menjati i sam način političkog odgovora, ali i suštinu delovanja.
Zaista imam utisak, ne samo ja, nego i većina građana koja nam se obraća, da se Srbija danas nalazi u težoj situaciji nego pod turskom okupacijom ili ''ukopacijom'', što bi rekao David Štrbac.
Srbija je pod Turcima bila porobljena, ali je narod bio vrlo jedinstven u otporu, a vođe su i u Prvom i u Drugom ustanku imale isti cilj kao i narod, oslobođenje od ropstva. Trenutno, kod nas su političke stranke, naročito one na vlasti, interesne grupe koje se ponašaju po osnovnom načelu demokratije – demokratija je kada nekompetentna većina izabere korumpiranu manjinu.
Zbog suspektnog govora mržnje nema više ni satire, kao književnog roda, nema ni srpskih medija, sve je prodato Sorošu i sličnima, nema ni talasića ni mehurića na ustajaloj površini žabokrečine. Mi ne proizvodimo skoro ništa, uvozimo sve, samo je nevolja što više nemamo šta da prodamo, pa nemamo čime da zatvorimo budžetski deficit.
Druga bitna mana ovog predloga, sa dobrim namerama, jeste teza o tome da će oni koji su potpisali za registraciju političke stranke biti osnivači, a njihova imena javno dostupna na stranačkim internet prezentacijama i u BIA, ne sumnjam. Sam ministar je precizirao da će osnivači i sva stranačka dokumenta biti javni i da će svi koji žele da se bave politikom morati da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti.
Zašto sam rekla da zvuči kao pretnja i stavljanje na listu podobnih i nepodobnih? Jer ova vlast zapravo kontroliše apsolutno sve, i zaposlenje, i napredovanje, i stipendije, i penzije i komunalije. Da li to, zapravo, znači da će pristalice i osnivači aktuelnih opozicionih stranaka pretrpeti konsekvence jer ne veruju u tezu da se politička scena ukrupnjava tako što je optimalan broj stranaka dva?
To je uostalom bio proces i scenario, da se naprave te čuvene dve stranke za ukrupnjavanje političke scene u postkomunističkim zemljama, pa velimo, što da Srbija bude izuzetak, pogotovo što je njena vlast već prećutno dozvolila opstanak, pre svega formiranje, zatim i opstanak NATO države na jednom delu svoje teritorije, kao da ne postoje drugi načini za restrukturaciju političke scene.
Na sve to, posebno pitanje za ministra, ali i za stranku kojoj pripada, jeste – ko će zaštititi političke stranke od diskriminacije od strane tzv. nevladinog sektora koji otvoreno napada ne samo političke lidere, već i istaknute intelektualce i profesore, iako je Ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja, a Zakonom o zabrani diskriminacije, nedozvoljenim proglašava diskriminaciju na osnovu političkog opredeljenja, kao i govor mržnje.
Kako to da nema imena osnivača na zvaničnoj internet prezentacijama tzv. nevladinih organizacija koje vode Biserko, Kandić, Vučo, Pavićević?! Možda zato što njihovi osnivači i ideolozi nisu državljani Srbije, već pripadnici vladajućeg establišmenta nekih drugih zemalja. Kako da se zaštite simpatizeri političkih stranaka ako se diskvalifikuje srpska intelektualna elita samo zato što drugačije misli? Da li je ovo govor mržnje? Sada ću vam pročitati jedan citat iz izveštaja Helsinškog odbora – Samoizolacija, realnost ili cilj:
''Na osnovu izloženih stavova savremene intelektualne elite u Srbiji može se zaključiti da je dominantan nacionalizam koji ima šovinistički karakter. On se ogleda u satanizaciji kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih neprijatelja. Opasnost je veća za poslednje, jer se šovinizam odlikuje većom agresijom ka unutrašnjem neprijatelju. Taj nacionalizam ima rasističke elemente, usmerene ka Albancima, a što je samo neizrečena praksa institucija i većinskih partija u državi koje odlikuje ksenofobija ka svim etničkim manjinama. Veza akademske elite sa režimom vidljiva je i na osnovu negiranja genocida u Srebrenici, smatrajući presudu Međunarodnog suda pravde pozitivnom, a tužbu BiH, kao one koja nema mnogo veze sa pameću.
Izrazi "antizapadni kurs" i propagiranje jednog romantizovanog odnosa prema naciji, ujedno je indikator i jedan od uzroka blokiranog stanja u Srbiji, koja tokom 2007. godine, za koju je pravljen taj izveštaj, nije pokazalo ni najmanji pomak ka evropskoj budućnosti. Jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju.''
E, sad stvarno, da nije strašno, bilo bi smešno, jer nacionalno osvešćena elita uopšte nema nikakav dostup medijima. S tim u vezi i pojašnjenje da svi koji žele da se bave politikom moraju da podnesu značajan teret i da budu svesni da su stalno pred očima javnosti, zaista deluje preteće.
Nova Srbija, i njen predsednik Velimir Ilić, zaista, ima bogato iskustvo nošenja ovakvog tereta, jer je bila podjednako proganjana i dok je vršila vlast i kada je u opoziciji. Kao da je bila organizovana neka vrsta takmičenja u tome koji će mediji dalje dobaciti u pljuvanju čoveka koji je omogućio mnogima da danas sede ovde i predstavljaju narod, mnogima da sede u Nemanjinoj, pa čak i na Andrićevom vencu, kao i da slobodno izveštavaju u raznoraznim medijima. Verovatno, s obzirom na ovakvo iskustvo, a i nedavne napade na porodicu lidera LDP, ne možemo a da ne doživimo ovakvo objašnjenje kao svojevrsnu pretnju.
Ni mi, ni građani Srbije, među kojima ima mnogo sposobnih, poštenih, duhovno i nacionalno osvešćenih ljudi, spremnih da se aktiviraju politički, a ne u stilu Džemsa Bonda "Danger is my buisness". Da li je ovo, zapravo, svojevrsno upozorenje mladim, pametnim i sposobnim ljudima da se klone političkog angažovanja, jer im samo može doneti probleme, pogotovo ako nisu iz serije "Podvučeno žutim"?
Kao da nije dovoljno što se naša vlast protiv nasrtaja na našu prošlost, a preko nje i na našu budućnost, bori mutavo i mlitavo. Obično se kaže da je nastava istorije u funkciji totalitarnih režima, dok su demokratski sistemi imuni na njenu zloupotrebu. Međutim, nije baš tako. Linija koja razdvaja upotrebu istorije od zloupotrebe, prilično je tanka i uvek porozna.
Vlasti ozbiljnih zemalja su u punoj meri svesne onoga što je jasno rekao Henri Kisindžer "istorija, to je pamćenje države". Otuda je i nastava istorije uvek podređena nacionalnim vrednostima i interesima. Naravno, kada se radi o unutrašnjoj upotrebi istorije, vlade demokratskih zemalja imaju ograničenja. Podsećanje na prošlost nalazi se u službi vladajućih vrednosti aktuelne politike, ali se ipak sistematski ne pribegava istorijskom inženjeringu.
No, kada se radi o borbi za nacionalne interese u inostranstvu, moćne demokratske zemlje postupaju jednako kao totalitarno na unutrašnjem planu.
Na jednom naučnom skupu održanom 1996. godine u Bostonu, naš istoričar i diplomata Dušan Bataković primetio je da su mnogi američki istoričari drastično na negativan način promenili odnos prema srpskoj istoriji. Kada ih je upitao na kojim to novim saznanjima zasnivaju radikalnu drugačije tumačenje naše istorije od one koju su donedavno zastupali, dobio je odgovor da su oni, pre svega, državni službenici. Kako je Bataković napisao, oni su priznavali da svoj posao istoričara prevashodno vide kao logističku podršku pravdanju državne politike svoje zemlje prema Balkanu.
Naša Vlada nije ni približno uspešna kao američka na polju mobilizacije naučnih i drugih potencijala zemlje, za pružanje podrške nacionalnim ciljevima.
Možda je to i dobro. Nastojimo da izgradimo demokratsko društvo, a SAD, bez obzira na demokratsku tradiciju, u tom pogledu nisu više dobar uzor.
Međutim, jedna stvar je svođenje naučnika na nivo državnih propagandnih bojovnika a druga je elementarno vođenje naučne i prosvetne politike u skladu sa interesima zemlje.
Fihte je s mnogo razloga rekao: "Mi smo ono što pamtimo". Ako dozvolimo da mladi Srbi i Srpkinje zapamte ono što žele Medlin Olbrajt, Hilari Klinton, Džordž Soroš, onda ćemo i bez direktnog potkupljivanja ubrzo imati mnogo više sunarodnika ravnodušnih prema nacionalnim interesima, pa čak i ubeđenih da su oni u postmoderno doba i relevantni. Pošto će biti uvereni da smo narod opterećeni mitomanijom i bremenom kolektivne krivice, neće im biti sumnjivo to što ona zemlja koja najviše govori o univerzalnim vrednostima i humanizmu u međunarodnim odnosima, sebično štiti svoje parcijalne interese, ni to što tako postupaju i narodi iz našeg okruženja, sa kojima smo bili u sukobu, a kojima mi treba da se izvinjavamo, dok oni uglavnom previđaju svoju krivicu iz vremena ratova za jugoslovensko nasleđe, a istrajavaju u ružičastom viđenju svoje uloge u njima.
Dakle, ministar Marković je naveo i da će novi zakon o političkim strankama dovesti do toga da političari budu odgovorniji u svom poslu i da se uspostavi direktan odnos građana i političara. Takav direktan odnos mi iz NS nismo ni prekidali, jer smo narodna stranka, stranka tzv. običnih ljudi.
I ovog trenutka se naš predsednik Velimir Ilić i zamenik šefa Poslaničke grupe NS nalaze na proslavi Osnovne škole "Brana Petrović" iz Slatine. Posle skoro dva meseca odsustvovanja, koja nikako nisu značila prekid komunikacije sa građanima, Velimir Ilić je do maločas bio u ovoj skupštini, a sada je opet u narodu. Nama ne treba novi zakon da bismo napravili novu Srbiju koja dolazi iz naroda i u narod se stalno vraća.
Umesto zaključka, reći ću samo ovo: sa stanovišta moje stranke, princip "što gore – to bolje" ne važi. Mi smo sigurni da najbolje možemo da vodimo svoju politiku u stabilnoj Srbiji. Našu politiku razumeju ljudi koji imaju vremena da malo zastanu, malo razmisle, a to teško mogu biti ljudi koji su uplašeni, nemaju struju, nemaju grejanje. Naša solidarnost sa vlašću postoji utoliko što i mi, kao stranka, sa zebnjom razmišljamo o mogućoj propasti dinara, jer to pogađa i nas.
– ''Kad nastupi galama, vika, dernjava, tu mi kao stranka nemamo šansu. Onda prolaze uvežbani demagozi, putujući cirkusi koji prolaze Srbijom kao ciganske čerge, od mesta do mesta.''
Nažalost, ove reči nisu moje, ovo je citat nekoga ko vam je dobro znan. Sada nagradno pitanje za mnoge koji sede ovde i nalaze se u stranci na vlasti: ko je ovo rekao? Da li neko zna? Ovo je rekao Zoran Đinđić 19. oktobra 1994. godine i ovo je deo koji bi, kao ovlašćeni predstavnik NS, potpisala.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, trajanje važećeg Zakona o političkim strankama dokazuje da se pre dve decenije, kada je donet, našla prava mera za obnavljanje višestranačkog sistema i političkog pluralizma, gde je dragocen doprinos upravo dala SPS. On je konstituisan na veoma liberalnim kriterijumima koji su omogućili jednostavno korišćenje prava na političko organizovanje, a  još je važnije da on nijednim rešenjem nije bio prepreka za formiranje ili formatizovanje stranačkog sistema i funkcionisanja stranaka.
Današnje prilike su bitno drugačije od onih od pre dve decenije. U Srbiji je u registru političkih stranaka bilo upisano više od 650 stranaka, 440 u registru Srbije i 150 iz preuzetih registara bivše federalne države. Za mnoge od tih stranaka građani nikada nisu čuli, a ni njihovi osnivači više im se ne sećaju imena.
Proizvodnja novih stranaka je svake godine donosila po tridesetak novih, a sve ovo vreme iz registra je izbrisano jedva manje od 60 i to: 38 iz Republičkog registra i 21 iz Saveznog. Pored toga stranački sistem se konsolidovao. Stranke su prošle niz izbornih testova, a stranačka scena se u suštini polarizovala.
Na jednoj strani su stranke koje su učestvovale na izborima i prošle status stranaka na vlasti ili stranaka u opoziciji, a na drugoj strani je veliki korpus stanaka koji je u suštini postojao samo na papiru, odnosno u registru.
Njihov učinak u političkom životu nije se osećao, nisu predstavljale građane, nisu promovisale svoje programe. One su više smetale i zbunjivale biračke nego što su doprinosile kvalitetu stranačke scene.
Stranke su u protekle dve decenije postale nezaobilazni činilac u stabilizaciji demokratije, bez obzira da li se o njima misli pozitivno ili ne. Njihovo pozicioniranje u normativnom smislu treba dograditi tako da se naglasi odgovornost i važnost stranaka za funkcionisanje političkih institucija.
Smatramo da je Predlog zakona dobar i da sadrži niz poboljšanja i preciziranja koja će uneti više ozbiljnosti na partijskoj sceni, omogućiti veći uvid javnosti u rad stranaka.
Intencija zakona je da se ne zadire u autonomiju stranaka ali da se čvršće formira okvir za osnivanje, registraciju, organizovanje i funkcionisanje stranaka na način koji će podići kvalitet političkog organizovanja na jedan viši nivo i same stranke obavezati na minimum organizacionog i programskog uređivanja, što po pretpostavci onima koje tako nisu urađene može pomoći da unaprede svoju unutrašnju organizaciju i rad.
Upravo je to kvalitet ovog zakona, kompleksnije uređena pitanja stranačkog organizovanja i primerena potrebama institucionalnih reformi našeg sistema. To bi trebalo da bude bar normativna garancija za veću odgovornost stranaka pred građanima, za ulogu koju imaju u sistemu. Pored ove opšte karakteristike nekoliko novina zaslužuju posebnu pažnju. Prva je broj osnivača. Predlog zakona je 50 puta podigao važeći limit sa 100 na pet hiljada potpisnika i to je veliko povećanje.
Međutim, taj broj predstavlja manje od jednog promila biračkog tela u Srbiji. Ima li ozbiljne političke ideje u Srbiji koja ne može okupiti promil građana u stranku i kakav je to ekskluzivni program koji ne može da prikupi potpise manje od promila birača. Kakva je svrha takve stranke ako se ne radi o nekoj vrsti političkog egzibicionizma i nekoj vrsti privredne delatnosti da se približi budžetskim fondovima za finansiranje izbora, jer izvesno, oni koji se koriste na osnovu parlamentarnog statusa, za takve stranke je neostvariv. Ovaj broj nije prepreka za relevantne stranke, ni za stranke manjina. On može biti isključivo problem samo za regionalno orijentisane stranke i to sam one koje su okrenuti biračima u području na primer jedne opštine.
Treba razmotriti mogućnost podizanja tog broja na 10 hiljada potpisa, jer je taj broj potreban na primer za predaju izborne liste na republičkim izborima. Bilo bi dobro, takođe, da se precizira zakonom da li su pet hiljada potpisnika ujedno i članovi stranke. Mislim da to nije potrebno. Zakon u članovima na početku i to 8, 9. i 12. govori o osnivačima i utvrđuje taj broj na pet hiljada, a kasnije u članu 30, koji reguliše ponovnu registraciju, traži se pet hiljada članova. Ovu nedoumicu treba otkloniti iz dva razloga. Prvo, teško je da neko za kratko vreme učlani nekoliko hiljada građana. Drugo, tendencija u razvijenim demokratijama pokazuje da se broj članova stranke smanjuje i sve manje je relevantan za poziciju stanke na izborima. Ovo preciziranje je nužno, ne samo zbog stranaka, nego da bi se izbegle nedoumice kod registracije, odnosno kod naknadne registracije.
Druga stvar koja proizilazi iz ovako strožije određenog kriterijuma, koga u zakonu nema, jeste da li će dostizanje tog limita važiti za druge postupke i legitimisanje stranaka u političkom životu.
Mislim da bi bilo potpuno primereno u logici ovog rešenja da se stranke registrovane po novim pravilima oslobode prikupljanja potpisa za izbore poslanika i odbornika, ili da imaju manje limite od onih koji na izborima učestvuju, a nisu registrovane kao stranka. Ako to ne može biti materija ovog zakona onda je to ideja koju svakako treba imati u vidu u reformama izbornih zakona.
Drugi aspekt na koji skrećem pažnju je propisivanje obaveze stranke da njen rad bude javan. To nije sporno, jer stranke i žele što više da budu u javnosti. Međutim, član 16. nije dovoljno precizan. Traži se da se objave podaci o osnivačima, konkretno imena. Ovde možda treba precizirati da se ne mogu objavljivati drugi podaci kao jedinstveni matični broj građana i adresa stanovanja, jer se zadire u lične podatke i ti se ljudi mogu dovesti pod udar raznih neprijatnosti. Opet, ako objavite samo ime, sam taj spisak, neće govoriti mnogo.
Ove odredbe treba precizirati, ili navođenjem saglasnosti članova da se to uradi ili eventualno izostavljanjem te obaveze. Isto važi i za objavljivanje drugih opštih akata ako ih stranka donese. To je širok pojam kojim se može lako zaobići namera zakonodavca da rad stranaka učini transparentnijim. Bolje je na primer pobrojati program, statut, pravilnik, uputstva ili se samo ograničiti na program i statut.
Ovakav predlog zakona o političkim strankama je vidan pomak u normativnom regulisanju ove problematike i Poslanička grupa SPS - JS će podržati ovaj zakon, kao i konstruktivne amandmane koji bi usavršili ovaj zakon. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, Poslanička grupa DSS. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, odmah da kažem da DSS apsolutno misli da treba doneti novi zakon o političkim partijama. Postojeći Zakon donesen u vreme kada je uvaženi kolega Ružić imao 15 godina, donesen je, bojim se ne sa preterano poštenim namerama; prva verzija je donesena još dok je postojala jednopartijska država, a kasnije su doduše, dolazile izmene, u višepartijskom sistemu, ali opet sa jednom apsolutnom vlašću SPS.
Moj je tadašnji utisak bio, i ne samo moj nego i mnogih uglednih intelektualaca, da je donesen jedan zakon koji je trebalo do maksimuma da iskompromituje ideju višestranačkog sistema. Mnoge od tih 576 postojećih partija, izvinjavam se, napravila je policija. Birali su im divna imena, na primer, ''Partija poštenih pijanaca'', pa ''Jogi-letači'', pa da ne nabrajam, oni koji imaju dugo pamćenje setiće se još takvih sličnih naziva. Svakako je neophodno stvari svesti na pravu meru i celu priču uozbiljiti. Dakle, potreba donošenja novog zakona nije sporna.
No, ako nije sporno da valja igrati utakmicu, mi nismo previše zadovoljni igrom same utakmice, odnosno nismo presrećni sa Predlogom koji smo dobili, ne sumnjajući u dobre namere predlagača, mislimo i imamo dosta primedbi. Dve primedbe su globalne. Jedna je otklonjiva, a druga nije. Naime, mislimo da zakon o političkim partijama ne treba samo da ima onu jednu stranu obaveza političkih partija, odnosno onih koji prave političku partiju, nego mora da sadrži i onu drugu stranu, a to su prava koja se stiču organizovanjem političke partije. U tom smislu je bilo mudro da zajedno sa ovim tekstom dobijemo jedan tekst koji je zapravo predmet jednog drugog zakona, a to je zakon o finansiranju političkih partija. Mislimo da bi bilo pametnije da se to sve nalazi u jednom zakonu, a ne u dva zakona. Taj deo je, nažalost, u ovom trenutku neotklonjiv, jer naravno, radi se o jednoj materiji koja zahteva jedno bitno proširenje predloženog teksta.
Drugi deo je otklonjiv i u tom smislu DSS je napisala jedan amandman. Naime, cilj formiranja političke stranke je učestvovanje na izborima, parafraziram, to ste napisali u jednom članu i to je ispravno, smatramo da samim činom formiranja političke stranke pod uslovima koji su navedeni, a koje mi čak mislimo da pooštrimo, treba jasno naglasiti da samim tim politička stranka može da učestvuje na svim vrstama izbora, kako na predsedničkim, tako na i parlamentarnim i na pokrajinskim i na lokalnim, bez dodatnog skupljanja potpisa. Dakle, ako sam ja kandidat neke stranke, recimo, na predsedničkim izborima, onda ne treba da skupljam posebno potpise, a ako hoću pod imenom i prezimenom da budem kandidat kao nezavisni kandidat ili imam neku grupu građana na nekim lokalnim izborima, onda naravno treba da skupljam potpise.
Znam da ćete kazati da je to materija izbornog zakona i da to treba da se reguliše u izbornom zakonu. Tačno je. To jeste materija izbornog zakona i treba da bude regulisano u izbornom zakonu, ali treba kao pravo da stoji i u ovom zakonu. Sutra će biti neko drugi na vlasti, neka druga koalicija, ili prekosutra ili za 10 godina, svejedno, treba da stoji u zakonu o političkim strankama pravo političkih stranaka da sudeluju na izborima, a da pri tom ne prikupljaju dodatne potpise. Jer, da se razumemo, 10 hiljada potpisa, ako ništa drugo, košta pola miliona dinara, ako je 50 dinara po potpisu, verifikacija potpisa, a možda i više, ne znam koje su sada cene, i naravno, predstavlja jedno beskrajno gubljenje vremena i svega ostalog.
A, ako smo registrovana politička stranka, onda je prirodno da idemo ona izbore, prirodno je da imamo predsedničkog kandidata, prirodno je da idemo na lokalne izbore, pokrajinske izbore, parlamentarne izbore i to je nešto što smo mi predložili, tako da, mislimo da pored toga što to treba uneti u odgovarajuće izborne zakone, treba kao pravo političkih stranka da stoji i u ovom zakonu.
DSS je imala, u vezi sa svojim primedba jednu globalnu dilemu – koliko amandmana da podnesemo, ne u smislu da bismo zamajavali ovu skupštinu, nego da li da insistiramo na tim primedbama ili samo na onim najvažnijim? Opredelili smo se za ovo drugo. Imamo dosta različitih primedbi na razne formulacije u raznim članovima, ali smo podneli samo osam amandmana. O njima ćemo detaljno pričati kada bude tekla rasprava u pojedinostima. Ja bih samo apostrofirao, jedan sam već pomenuo, samo još dva amandmana.
Dali smo primedbu, i mislimo da je to ozbiljna primedba, na član 18, gde se govori o nazivu političke stranke, gde je predlagač zakona ispravno, pored ostalih stvari, predvideo da ime ne može da sadrži elemente predviđene članom 4. stava 2. ovog zakona. Dakle, to je ono u vezi širenja verske, rasne i ostale mržnje. Međutim, vi ste prevideli, odnosno predlagač je prevideo jednu mogućnost. Zamislite da ja osnujem stranku po svim našim propisima, po Ustavu, po zakonu, po evropskim normama, kako god hoćete i nazovem tu stranku, nacional–socijalistička partija. Po ovom predloženom tekstu ja to mogu.
Mi smo dali predlog da se ne može dati ni ime, odnosno neka imena iz prošlosti koja direktno asociraju na određenu vrstu politike. Drugu primedbu, vidim da su mnogi ovde to pomenuli, a odnosi se na broj potpisa, saglasno onom našem predlogu da registrovana politička partija može bez skupljanja potpisa da sudeluje na izborima, smatramo da broj potpisa za političke stranke treba da bude 10 hiljada, odnosno sa pet hiljada da se digne na 10 hiljada. Doduše, ne mislimo da treba dizati potpise za stranke nacionalnih manjina i to ću da obrazložim.
Postoji, doduše, jedno matematičko obrazloženje. Stranka da bi ušla u Parlament treba da osvoji oko 200 hiljada glasova. Stranka manjina da bi ušla u Parlament treba da osvoji oko 14 hiljada glasova. Ako to stavite u srazmeru ispada – ako je za registraciju političke stranke potrebno 10 hiljada glasova da je onda za registraciju stranke nacionalnih manjina potrebno 700 glasova. Nacionalne manjine to je širok pojam, ali srećom imamo dosta nacionalnih manjina i ja ne sumnjam da nacionalne manjine koje su brojno veće, kao mađarska nacionalna manjina, albanska, bošnjačka itd, mogu da skupe možda i više, mogu da skupe pet stotina, sigurno hiljadu i dve hiljade, ali mi mislimo da šansu treba dati da se politički organizuju one nacionalne manjine kojih kod nas nema dovoljno i da bi zato bilo dobro da se ostavi predloženih pet stotina potpisa.
Konačno, odmah da kažem, kao i uvek, rekao bih, raširenih ruku pristupamo raspravi o ovom zakonu, pod uslovom da minimalan broj primedbi koje smo dali bude prihvaćen mi bismo u tom slučaju zakon i podržali, ali ako naše primedbe ne budu prihvaćene, naravno, u tom slučaju nećemo moći da glasamo o tom zakonu. Hvala lepo. (Aplauz.)