Ono što je cilj SRS-a u svim predloženim amandmanima, jeste podsećanje i utvrđivanje člana 97. tačke 9. Ustava Republike Srbije o nadležnostima Republike Srbije. Ne bih da trošim vreme na obrazloženje, koje imate ispred sebe. Zapravo, ono što je okosnica mog današnjeg izlaganja, jeste da je većina naših amandmana odbijena zbog nesaglasnosti, ukoliko sam dobro razumela, s postojećim konvencijama. S tim u vezi, trebalo bi razmisliti u kakvoj saglasnosti je, recimo, bilo korišćenje nedozvoljenih sredstava, u kojoj saglasnosti s bilo kojom konvencijom tokom marta 1999. godine.
Međutim, ono o čemu bih sada želela da govorim, koristiću dalje vreme predviđeno za Poslaničku grupu, to su, opet, interesantni podaci o kojima bi trebalo, makar eksperti iz Ministarstva, da porazmisle, a tiču se posledica NATO agresije.
U periodu od 27. oktobra do 5. novembra, eksperti programa UN-a za zaštitu životne sredine i jugoslovenski eksperti obavili su misiju za procenu ugroženosti životne sredine na lokalitetima na jugu Srbije i delom u Crnoj Gori. U ovoj misiji, korišćena je oprema za uzorkovanje vazduha i ono što je tada bila zapanjujuća činjenica jeste da su i nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice u vazduhu. To znači da se one i dalje prenose na velike daljine, putem vazduha, ugrožavajući pri tom i životnu sredinu i zdravlje stanovništva.
Ono što nas interesuje u ovom delu, a bila je preporuka posle određenih utvrđenih rezultata, povodom izbacivanja jedne i po tone osiromašenog uranijuma na teritoriju Srbije, uglavnom, jeste da se prati zdravstveno stanje svih onih koji su bili izloženi dejstvima zabranjenog oružja na tim lokacijama.
Da li imate takve podatke i da li ste ikada radili, u saradnji, recimo, s Ministarstvom zdravlja, bilo kakvu projekciju i šta činiti po tom pitanju?
Ono na šta bi, takođe, trebalo da se skrene posebna pažnja javnosti, a i svih vas koji ste kvalifikovani i odgovorni da se bavite time, jeste stanje u nekada prestižnom Institutu za nuklearne nauke ''Vinča'', za koje smatramo da je više nego neprihvatljivo, samim tim što je njegova oblast delovanja i te kako važna za život svih nas. Činjenica je da jedino u ovom institutu, vi ćete me ispraviti ukoliko grešim, postoje stručnjaci koji mogu da se bave problemima koji nastaju u slučaju opasnosti vezanih za rad s nuklearnim materijalom.
Upravo zbog toga što je ovaj institut od izuzetnog značaja, srpska javnost bi trebalo da bude upoznata s projektom „Vind“, koji je više nego značajan za sve nas. Nas je o tome obavestio dr Filip Vukajlović, saradnik Instituta u Vinči, dakle, uputio je zvaničan dopis. Mi smo o tome pričali u raspravi u načelu.
Takođe, koristimo priliku da skrenemo pažnju i u raspravi u pojedinostima, jer se Institut u celokupnom setu zakona koji tretiraju i jonizujuće i nejonizujuće zračenje, hemijsko oružje, pojavljuje kao institut kvalifikovan da se bavi ovim problemom.
Ono za šta mislimo da je neprihvatljivo, a čini se da je na insistiranje gospodina Đelića, pogotovo u svetlu finansijske krize s kojom se suočava Srbija, jeste insistiranje da Institut „Vinča“ podigne kredit od 25 miliona dolara za završavanje upravo ovog projekta „Vind“.
O čemu se, zapravo, ovde radi? Ono što se pokušava sakriti od javnosti, a mislimo da je vrlo značajno i s ekonomske, i s finansijske, i zdravstvene tačke gledišta, jeste da je reč o uklanjanju istrošenog reaktorskog goriva i dekomisija, odnosno rasturanje reaktora. To je tema o kojoj se pričalo godinama.
Ne bismo se bavili puno tom temom, ali da javnosti bude jasno, cela procedura, dakle, ono što je Vlada isplanirala u ovom slučaju, jeste da rasturi, odnosno da iseče reaktor, koji predstavlja jedinstvenu mašinu. Njegova vrednost je, prema procenama stručnjaka, negde oko 100 miliona dolara. Tako se dobija dodatni nuklearni otpad, ali o tome malo kasnije.
Samo da podsetim javnost i sve vas, za ovaj reaktor kupljena je sva oprema, a i stručnjaci ističu da on može da se revitalizuje i pusti u pogon, što bi bilo i ekonomski isplativo. Međutim, trenutno nema mogućnosti, zbog ekonomski loše situacije. Samim tim, moram nekoliko puta da ponovim pitanje – na koji način mislite da su ekonomski sprovodivi svi ovi zakoni koje predlažete?
Dakle, rasturanje reaktora, koji pravi dodatni nuklearni otpad, logički stvara još jedan problem, a to je skladištenje nuklearnog otpada.
U raspravi u načelu sam vrlo zabrinula ministra kada sam, samo metafore radi, pokazala mapu, na osnovu izjave gospodina Perića, koji je savetnik u Privrednoj komori Srbije, da postoji nekakvih 13 lokacija na kojima treba da se skladišti nuklearni otpad, a niko ne zna gde, znamo samo da je izuzeta Vojvodina.
Onda smo se pitali o kakvom otpadu je zaista reč, kad je žitnica Srbije izuzeta iz tog skladištenja?
To su, naravno, samo informacije koje mi čujemo na osnovu pisanja medija. Zvanični odgovor ipak nemamo, ali je situacija očigledno, na osnovu, makar, pisanja eksperata koji su saradnici i rade u okviru Instituta „Vinča“, zaprepašćujuća.
Vi bi trebalo da nas ubedite da će ovi zakoni, njihova sprovodivost, ići u korist državljana Srbije, da će biti sprovodivi i ekonomski isplativi i da nema potrebe da brinemo.
Sada pokušavamo, nekoliko dana, vodeći koliko-toliko argumentovanu raspravu, da vidimo da li je to zaista moguće i da li treba da vam verujemo na reč. Primer je Institut „Vinča“.
Dakle, ono što je na, prvom mestu, ekonomski neisplativo, mislimo da nam na dalje staze, u široj budućnosti, ukoliko se zagledamo, ako je to uopšte u Srbiji moguće, zaista preti opasnost da se, na osnovu pokušaja nuklearnog lobija, zatvori rad ovakvog prestižnog instituta.
Tu smo svi, pred očima srpske javnosti, i nadam se da imate spreman odgovor vezan, recimo, za projekat „Vind“, za skladištenje nuklearnog otpada, za izgradnju najvećih hangara na teritoriji Srbije.
Takođe ste ovim zakonskim projektom predvideli i izgradnju prostora za skladištenje nuklearnog otpada za 10 godina. Mi ne znamo gde će to da bude. Vrlo verovatno, nećemo u skorije vreme ni saznati.
S obzirom na to da mi vreme neumitno teče, a pokušavam da što više podataka predstavim srpskoj javnosti, zadržaću se ovaj put, pošto imam još dva amandmana na ovaj predlog zakona, samo na toj činjenicu da se traži da se uništi nešto što je potpuno ekonomski neisplativo i potpuno bespotrebno u ovom momentu, da se za to uništenje reaktora traži kredit od 25 miliona, a da je pri tom već 10 miliona evra potrošeno na projektnu dokumentaciju.
Složićete se da je to ekonomski, da budem pristojna, potpuni promašaj onih koji su vlasni u Vladi Srbije da razmišljaju o Institutu „Vinča“, koji je, verujem da se svi slažemo, jedna od vrlo važnih, ako ne i najznačajnijih institucija kada govorimo o setu ekoloških zakona.
Možda je ovo subjektivno viđenje jednog stručnjaka, ali hajde da vidimo koja su druga viđenja na ovu temu i hajde da vidimo da li zaista postoji realan okvir da se ovi zakoni sprovedu na celoj teritoriji države Srbije i da oni, dalekosežno, znače uvođenje reda, da će onaj ko utiče na rušenje svih normi i standarda vezanih za životnu sredinu platiti odštetu, zato što je prouzrokovao užasne i katastrofalne posledice po zdravlje i život stanovnika. Na prvom mestu, tu mislimo na članice NATO alijanse. Ukoliko nas ubedite da ćete da potegnete pitanje odgovornosti za „Milosrdnog anđela“ i za upotrebu oružja koje je zabranjeno svim konvencijama, onda ćemo svi mi da poverujemo da je ovo u interesu građana države Srbije. Hvala.