Zahvaljujem, profesore Kneževiću.
Na naslov iznad člana i na član 44, amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona, kroz proceduru.
Na član 44, amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 45, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Zoran Nikolić.
Da li neko želi reč?
Reč ima gospođa Vojić-Marković.

Poslanička grupa DSS-a je podnela amandman na član 45. stav 2. Mi smo ga promenili i on treba da glasi:"Kaucija iz stava 1. ovog člana ne može biti manja od 10% ni veća od 30% od cene hemikalije koja je smeštena u ambalažu". Ovako definisan stav 2. je potpuno jasan, odnosi se na sve vrste ambalaže.
Po mišljenju DSS-a, nepotrebno je i suvišno da ministar određuje kauciju za određenu ambalažu, zaista, bez ličnih konotacija na gospodina Olivera Dulića. Mi mislimo da to što će ministar morati da određuje kauciju za svakog ko mu se obrati može da stvori haos. Zapravo, svi oni koji nisu zadovoljni na bilo koji način, obraćaće se ministru i on će morati da određuje kauciju posebno svakom. Znači, želeli smo da izbegnemo haos u ovom delu i zbog toga smo predložili upravo ovakav amandman. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 45, amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Ljubenović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 46, amandman je podnela narodni poslanik Vesna Marić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 51, amandman je podneo narodni poslanik Janko Veselinović.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona, kroz proceduru.
Na član 51, amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 54, amandman je podneo narodni poslanik Predrag Mijatović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 55, amandman je podneo narodni poslanik Stefan Zankov.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 55. Predloga zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, u stavu 1. tačka 2, propisuje da proizvođač, uvoznik, parker-punilac i isporučilac treba da obezbede upravljanje ambalažnim otpadom u roku od 18 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Mi ovim amandmanom predlažemo da taj rok bude 12 meseci, jer je 18 meseci suviše dug period, koji bi samo povećao kašnjenje Srbije za zemljama u regionu, a i EU daje rok od 12 meseci industriji da se prilagodi ovim propisima. Analiza iskustava drugih zemalja pokazuje da je neophodno da se ide s kraćim rokom od predloženog, da bi ciljevi koje zakonodavac ima bili ostvareni. Uglavnom se radi o kompanijama, mislim na investitore i na kupce naših preduzeća, dakle, onima koji učestvuju u procesu privatizacije naših preduzeća, koji dolaze iz zemalja EU i koji treba da znaju koji ih propisi očekuju, jer mi naše zakonodavstvo, kao što kažete, usklađujemo sa zakonodavstvom EU.
Želim u to iskreno da verujem. Ne bi trebalo da bude većih problema i da imaju primedbe na ovakvo rešenje.
U svakom slučaju, prihvatili ili ne ovaj amandman, najvažnije je da se po usvajanju ovog zakona uredi ova oblast u praksi, uslovi koje ambalaža mora da ispunjava i upravljanje ambalažnim otpadom, u cilju zaštite životne sredine u kojoj svi živimo i sutra treba da žive naša deca, a da ne budu zatrpana otpadom zbog nečijeg neodgovornog ponašanja. Zbog tog smatram da je 12 meseci dovoljno za sva prilagođavanja uslovima ovako važnog zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Zankov.
Na član 55, amandman je podnela narodni poslanik Jelena Budimirović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 55, amandman je podneo narodni poslanik Saša Maksimović.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima Saša Maksimović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednik, gospodine ministre, amandman na član 55. stav 1. tačka 5. je sličan amandmanu kolege Zankova. Odnosi se direktno na vremenske rokove, postavljanje obaveštenja na ambalaži, koje je proizvođač, odnosno uvoznik ili paker-punilac dužan da postavi. U Predlogu zakona stoji da je vremenski rok 18 meseci, a amandman koji sam podneo zamenjuje tih 18 meseci rokom od 12 meseci.
U svakom slučaju, jasno je da je potreban određen vremenski rok za ispunjavanje svih uslova neophodnih za sprovođenje ovog postupka, međutim, zbog velikog kašnjenja u donošenju ovog zakona, Srbija zaostaje za zemljama u regionu. Mislim da je, od svih zakona neophodnih za pristupanje EU, dobar deo iz oblasti zaštite životne sredine, čak, jedna trećina. Mogao bi ministar da me ispravi ako grešim.
Kao što rekoh, mislim da je jedna trećina zakona bitnih za pristupanje EU iz oblasti zaštite životne sredine, ali nije dovoljno samo doneti zakonsku regulativu, potrebno je primeniti je i u praksi.
Primera radi, EU je dala svojoj industriji rok od 12 meseci da se prilagodi ovom zakonu, dok je Hrvatska dala rok od samo četiri meseca i već postigla određene rezultate u ovoj oblasti.
Mišljenja sam da sve ono što Hrvatska može za četiri meseca, Srbija može za tri, ali rok od 12 meseci je više nego dovoljan, kako bismo mi u Vojvodini rekli, da polako i natenane sprovedemo ovaj postupak. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 56, amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, hteli smo da popravimo ovaj zakon, tako što bismo u članu 56. stav 2. brisali.
Kada se pogleda kako član 56. izgleda, sasvim je logično da oba stava iz tog člana treba da budu koherentna.
Prilično je jasno šta se želi reći u stavu 1, ali u stavu 2. piše, doslovce, da ambalaža koja je proizvedena pre stupanja na snagu ovog zakona, a to je zakon kratkog regularnog roka stupanja na snagu, posle objavljivanja u «Službenom glasniku», uskoro, dakle, a nije usaglašen s osnovnim zahtevima koje ambalaža mora da ispuni za stavljanje u promet, može da bude u opticaju dve godine.
Mi smo amandmanom hteli da promenimo tu mogućnost i da skratimo vreme na 12 meseci.
Delujući na zakone, pokušavamo da promenimo ono za šta vlast nema naročito osetljivosti, a to su problemi građana, problemi privatnika, problemi preduzetnika, bilo u kom tipu svojine da se nalaze, državnom, društvenom ili privatnom, dakle, da pomognemo da ih zakonska regulativa ne dovede u neku goru situaciju od one u kojoj se nalaze.
Sasvim je logično očekivati, bar kada je reč o jednokratnoj ambalaži, da neće biti takvih koji će imati zalihe, pošto se, pretežno, ona uvozi, čak, najveći punioci, poput «Knjaza Miloša», uvoze ambalažu iz susednih zemalja. Sasvim je neracionalno očekivati da će neko uvesti ambalažu za dve godine i tako uticati na efekte ovog zakona. No, ako se ovakva okolnost pravi zakonom, onda to može delovati podsticajno na nekoga da to uradi, jer se, u skladu s preporukama iz člana 15. o ovlašćenjima koje ministar ima i koje zakon daje, mogu dodatno etiketama ili dodatnim intervencijama prilepiti postojeće oznake i obeležja na ambalaži.
To bi značilo dve stvari, da ako neko uveze ambalažu i ima je duže nego što treba, moraće da plati Ministarstvu, da je prilagodi, nalepnicom prilepi i dovede u stanje kako je definisano, recimo, članom 15, ili će morati da se šalje poruka proizvođaču ambalaže da unapred to utisne i učini robu skupljom. Tada niko neće biti motivisan da za dve godine unapred kupuje ambalažu da bi je imao na lageru, ukoliko mu daju Predlogom zakona ovakva rešenja.
Mi mislimo da bi, iako će to biti donekle skuplje, trebalo postaviti zakon tako da se ne forsira ubrzani naknadni uvoz materijala, njima je to repromaterijal, ili potrošna roba, deo onoga što će proizvesti, nego da se krene u proceduru sprovođenja zakona dovoljno brzo i dovoljno efikasno, za šta je sasvim dovoljna i razumna mera godinu dana.
Naravno, ovo se mnogo manje odnosi na povratnu ambalažu, koja je najčešće rađena od drugih materijala koji se mogu ponovo upotrebiti, pa je problem da dve godine traje povratna ambalaža malo verovatan, ali se može, dodatnim etiketama, promeniti njen sadržaj, dati određena uputstva, ono što ministar propisuje u stavu 5. člana 15, ako bude želeo da reguliše ponašanje na tržištu ambalaže i ambalažnog otpada po zakonu kako je ovde sam sebi predvideo. Naravno, možemo uvek sumnjati u to. Tamo gde postoji uvoznik i gde postoji punilac, tako da nije reč o jednoj istoj osobi, o jednom istom privatniku, već su to dve potpuno odvojene firme, dva različita fizička ili pravna lica, uvek može postojati mogućnost pravljenja dilova da bi se ukalkulisalo i uklopilo u ovako veliki zadati rok.
Zato mislimo da bi trebalo ovaj amandman prihvatiti, jer ništa suštinski ne menja u stavu 1. ovog člana, a znatno bi doprineo poboljšanju i efikasnosti kontrole onoga što zakon namerava da kontroliše. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Poskurica.
Poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite da vas obavestim da se na galeriji nalaze odbornici SO Loznica, pa da ih pozdravim u vaše i u svoje ime. Imali su želju da prisustvuju delu sednice. Ovde ima i bivših poslanika, tako da pozdravljamo sve.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, pitam da li još neko ko nije iskoristio svoje pravo u skladu s Poslovnikom želi da govori?
Reč ima gospođa Marina Raguš.

Ono što je vrlo značajno, a tiče se i prethodne tačke, za koju sam mislila da ću se odmah po završetku rasprave u pojedinostima javiti, jeste da upotpunimo informaciju, pa očekujemo od gospodina ministra da na kraju rasprave u pojedinostima o ovom setu zakona da preciznu informaciju.
Dakle, ono što je nas zateklo danas, jeste informacija da se 1.000 tona opasnog otpada nalazi u fabrikama koje ne rade, da ne postoje finansijska sredstva za odlaganje ili uništavanje ovog otpada. Takođe, od oko 500 srpskih preduzeća koja koriste opasne materije, 150 se nalazi u Beogradu, a mnoga se nalaze u naseljenim delovima prestonice. Priznaćete da ovo, u perspektivi, može da bude ozbiljan ekološki problem. Oko 25 postrojenja operiše u opasnim materijama, dakle, u velikim količinama, koje zahtevaju poseban elaborat procene rizika i plan delovanja u slučaju hemijskog udesa. Mislimo da tako nešto nije urađeno, ali ministar će da nas ispravi, pretpostavljam, na kraju rasprave.
Takođe, nijedno postojeće postrojenje u kojem se upotrebljavaju opasne materije još nije ispunilo uslove za integrisanu dozvolu za rad koja potvrđuje da su ekološki potpuno bezbedna. Rok da pribave dozvolu je 2015. godina. Šta do tada? Fabrike koje se tek grade neće, bojimo se, imati prepreke da se smeste u naseljenim sredinama i ovo je zaista problem koji se, možda, na prvom mestu tiče lokalnih sredina.
Uglavnom, urbanistički planovi predviđaju gde fabrike mogu da se grade, delom, ovo nema veze s vašim resorom, ali u perspektivi može da ima. Međutim, znamo kakva je situacija na terenu i da se, uglavnom, urbanistički propisi ne poštuju, da se grade porodična domaćinstva tamo gde to nije predviđeno, pa možete da imate ekološki problem, zato što, u perspektivi, to može da bude fabrika koja će, recimo, prestati da radi, a ima otpad s kojim ne zna šta će. Dakle, nemaju ni ljude, niti sredstva da to reše.
Mislim da je to ozbiljan problem kojim bi resorno ministarstvo trebalo da se pozabavi, pa da, eventualno, s Ministarstvom za lokalnu samoupravu ili nekim drugim resornim ministarstvom, predupredi ovako nešto.
Ono što je prepoznatljivo za grad Šabac, a tiče se Fabrike "Zorka", jeste da, faktički, godinama ne radi, ali potencijalnu opasnost predstavljaju hemikalije koje su skladištene u potpuno ruiniranim pogonima, cisternama i cevovodima. Pojedini objekti se nalaze uz samu obalu reke Save. Ono o čemu nismo pričali, a mislim da je, takođe, značajan problem, jeste da su ovi kapaciteti često na meti lopova i ono što te ljude u Šapcu brine jeste da mogu da budu žrtve akcidenata, recimo, poput lozničkog akcidenta, ili onog iz 1986. godine kada je u gradu bilo proglašeno vanredno stanje zbog nekontrolisanog izlivanja amonijaka. Desilo se jednom, može da se desi opet.
U šabačkoj "Zorki", u ovom trenutku se nalazi negde oko pet i po hiljada tona koncentrovane sumporne kiseline, koja je uskladištena u nadzemnim rezervoarima. Ona se koristi za proizvodnju mineralnih đubriva. Pošto je jedan broj zaposlenih angažovan u Fabrici, situacija je koliko-toliko pod kontrolom. Međutim, latentna opasnost ipak postoji.
Fabrike koje su privatizovane, kao što su "Zorka kolor", "Zorka keramika", "Zorka farma", imaju urađene elaborate o proceni uticaja na životnu sredinu i rizika od hemijskih udesa i, političke korektnosti radi, valja napomenuti da je upravo ovaj deo nalaza radio republički ekološki inspektor. Međutim, ono što jesu iskustva, tiču se deponije livničkog otpada koji se nalazi usred Beograda. Saznanje o kojem bi trebalo da se vodi računa, jeste da su toksikološke ekipe intervenisale do 100 puta godišnje, da se svakog dana zatvaraju preduzeća opasna po okolinu.
Da podsetim još jednom da se više od 100 industrijskih postrojenja nalazi u Beogradu koji je višemilionski grad. Ta industrijska postrojenja koriste, ili skladište opasne materije. Na celoj teritoriji Srbije, da opet ponovim, ima ih oko 440.
Šta je problem nepropisnog skladištenja u srpskim pogonima? Neadekvatan transport, nestručno rukovanje zapaljivim i toksičnim supstancama, koje su prethodnih nekoliko godina dovele do niza akcidenata. Rezultat toga, a skrećem pažnju baš ovim primerima, jer je ovo vrlo ozbiljan problem, jeste da su neki ljudi zbog toga izgubili živote. Voleli bismo da čujemo šta se ima kao ideja za sprečavanje ovakvih situacija.
U fabričkim halama se skladište, na primer, ugljen-disulfid, piralen, vinil-hlorid, koji se čuvaju u neadekvatnim uslovima, gde najmanja greška može da izazove katastrofu. Samo da vas podsetim, u eksploziji u Fabrici "Prva iskra" u Bariču, 2006. godine, troje ljudi je poginulo zato što je bilo neadekvatnog rukovanja. U požaru koji je izbio u lozničkoj fabrici "Viskoza", poginuo je jedan radnik.
Eksplozija u ''Fitofarmaciji'' u Zemunu i prevrtanje vagona sa 45 tona propan-butana u beogradskom naselju Padinska skela u februaru 2008. godine su najzapaženiji ekološki akcidenti, nažalost, sa tragičnim posledicama.
Ono što ne znamo, o čemu nemamo povratnu informaciju, jeste ko je snosio odgovornost za ovo i kako se reagovalo na ove akcidente. Ono što je gospodin Milan Milutinović, načelnik Ekotoksikološke službe Beograda tvrdio, ovo je zanimljivo da čujete kao predstavnici Ministarstva, kao i gospodin ministar, jeste da svaki izveštaj sa terena stručnjaci Zavoda šalju MUP-u, Ministarstvu životne sredine i Ministarstvu zdravlja, ali nikada nisu dobili povratnu informaciju o rezultatima istrage, osim poziva suda da svedoče u nekim slučajevima.
(Predsednik: Prošlo je sedam minuta.)
Hvala. Vidim. Samo da završim rečenicu. To je sve ono što smo želeli da čujemo i da dobijemo kvalifikovanu informaciju, odnosno povratnu informaciju od gospodina ministra tokom današnjeg dana. Hvala.