Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, amandman na član 65. podneo je Odbor za zaštitu životne sredine.
Ovaj amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Predlagač nije prisutan, te zaključujem pretres Predloga zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 14. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE (pojedinosti)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Zlata Đerić, Saša Maksimović, Milan Radulović, Željko Tomić, Aleksandar Pejčić, Donka Banović, Nikola Lazić, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević, Arsen Đurić, Vladimir Milentijević, Miloš Radović, Zoran Nikolić, Milan Lapčević, Milan Dimitrijević, Miroslav Petković, Milica Radović, Zoran Šami, Živojin Stanković, Vuk Dinčić, Srđan Miković, Lodi Gabor, Milan Stanimirović, Svetlana Stojković-Milovanović, Ljiljana Zdravković, Munir Poturak, Miroslav Marinković, Nebojša Ćeran, Čedomir Jovanović, Judita Popović, Kenan Hajdarević, Vlatko Ratković, Dragan Aćimović, Elena Božić-Talijan, Milorad Buha, Milan Veselinović, Lidija Vukićević, Jadranko Vuković, Momčilo Duvnjak, Branimir Đokić, Dragan Živkov, Nikola Žutić, Nataša Jovanović, Jovan Damjanović, Lidija Dimitrijević, Boris Aleksić, Radiša Ilić, Vladan Jeremić, Gorica Mojović i Gordana Čomić, kao i amandman Odbora za zaštitu životne sredine.
Narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Miroslav Petković i Milan Dimitrijević povukli su amandman koji su podneli na član 5. Predloga zakona.
Primili ste izveštaje Odbora za zaštitu životne sredine i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Milan Dimitrijević, Željko Tomić i Aleksandar Pejčić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od ciljeva i razloga donošenja ovih izmena Zakona jeste usklađivanje propisa sa standardima EU. Pošto je to tako, definicija u članu 1, odnosno tačka 18, po tim standardima EU glasi: "Emisija jeste neposredno ili posredno ispuštanje materija, vibracija, toplote ili buke iz izvora u postrojenju, u vazduh, vodu ili zemljište."
Dakle, to je definicija i po IPPC-u. Ako ćemo da prerađujemo zakon po zakonima EU, hajde onda da primenjujemo ono što piše u tim zakonima. To je jedini razlog podnošenja ovog amandmana. Ako se već držimo nekih pravila, onda pravila treba da poštujemo. Zahvaljujem.

Na član 1, amandman je podnela narodni poslanik Gorica Mojović.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 1, amandman je podneo narodni poslanik Živojin Stanković.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 2, amandman je podneo narodni poslanik Dragan Aćimović.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Marina Raguš.

Nisam sigurna da li je kolega iz SRS-a, ali svejedno, član 2. jeste. Svakako, ne mogu da govorim o konkretnom amandmanu, ali klimanje glavom znači da jeste.
Zbog javnosti, želela bih da pročitam član 2. Predloga zakona o proceni uticaja na životnu sredinu. U članu 3. stav 1, posle reči: "uklanjanje projekata", stavlja se zapeta i dodaju se reči: "odnosno postrojenja i opreme". U stavu 2, reči: "ili upotrebu", zamenjuju se rečima: "ili se koriste bez upotrebne dozvole". U stavu 3, posle reči: "vodoprivrede", dodaju se reči: "infrastrukture, metalurgije", a reči: "kao i za sve projekte koji se planiraju na zaštićenom prirodnom dobru i u zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra", zamenjuju se rečima: "u skladu sa posebnim propisom kojim se utvrđuje lista projekata za koje se vrši procena uticaja".
Nadam se da će ovo javnosti biti jasno. Preskočila bih sledeći stav. Ono gde smo mi intervenisali našim amandmanom, odnosno kolega Aleksić, jeste da projekti iz st. 1. i 2. ovog člana mogu biti predmet procene uticaja ako je njihovo izvođenje, odnosno upotreba, u skladu sa propisima kojima se uređuje planiranje i izgradnja. S obzirom na to da pretpostavljamo da je…
Ne znam šta se dešava za stolom, ali mogu da nastavim.
Uglavnom, to je još jedan primer da bi ovaj rad trebalo da bude malo sporiji. Mi bismo bili uhodaniji i mislim da bi srpska javnost imala zaokruženu sliku o tome šta se predviđa ovim zakonima i na koji način mi amandiramo.
Dakle, u kontekstu člana 74. Ustava Republike Srbije, u kojem se, između ostalog, kaže – svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, s obzirom na to da zakon mora da bude vrlo precizan, da ne ostavlja prostor za slobodno sudijsko tumačenje, ono što smo mi hteli jeste da, umesto: "mogu biti predmet procene uticaja ako je njihovo izvođenje, odnosno upotreba u skladu sa propisima", reč: "mogu" zamenimo rečju: "moraju"; time bi bilo zaista jasno da tu nema prostora za ''može, a i ne mora''. Dakle, preciznosti radi, mi smo intervenisali da ovo u članu 2. bude obaveza. Hvala.

Konsultacije koje sam imala bile su zbog mog opažanja da vi govorite o amandmanu na zakon o proceni uticaja na životnu sredinu.
To je zakon koji smo prošli u pretresu u pojedinostima, a trenutno radimo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, ali vi imate svoje vreme, pa ga koristite onako kako smatrate.
Pošto pratim i tekst amandmana i osnovni tekst zakona, uvek proverim da li sam pogrešila. Vi ste govorili o zakonu o proceni uticaja, a ovo je zakon o zaštiti životne sredine.
Na član 2, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Donka Banović, Nikola Lazić i Aleksandar Pejčić.
Da li neko želi reč? (Da)
Ima reč Donka Banović.

Hvala, gospođo Čomić.
Grupa poslanika iz DSS-a je podnela amandman na član 2. koji, u stvari, menja postojeći zakon, jer su ovo izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine.
U suštini, amandman se odnosi na to, već sam o tome govorila, da bi izveštaji koji se rade o stanju i zaštiti životne sredine trebalo da dolaze u Narodnu skupštinu na razmatranje i na usvajanje. Ovo nije samo zakonodavno telo, Narodna skupština mora da ima i kontrolnu funkciju, ali tu funkciju retko koristimo.
Amandman se sastoji u tome da smatramo da izveštaji treba da budu dostavljeni Narodnoj skupštini, bilo da se razmatraju u plenumu, ili da se razmatraju u odgovarajućem odboru, odnosno Odboru za ekologiju.
Pročitaću kako predlažemo da treba da glasi stav 5: ''Na osnovu podataka i evidencije o izvršenju planova, programa i osnova, ministarstvo nadležno za poslove životne sredine, u saradnji sa drugim nadležnim ministarstvima, jedanput u dve godine priprema izveštaj o realizaciji Nacionalne strategije i podnosi ga Narodnoj skupštini Republike Srbije''. Hvala.

Na član 2, amandman je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Aleksandar Pejčić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Gospođo predsedavajuća, ako se složite, govorila bih najpre o amandmanu koji smo podneli u ime Poslaničke grupe DSS-a, a zatim bih koristila vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik, a koje nisam koristila.
Ovaj amandman je na član 4. To je u starom zakonu član 16. stav 1. Smatrali smo da treba da se promeni i da glasi: "Pravno ili fizičko lice koje obavlja aktivnosti, to jest intervencije u životnoj sredini u toku kojih može doći do degradacije životne sredine dužno je da izvrši remedijaciju ili na drugi način sanira degradiranu životnu sredinu, u skladu sa projektima sanacije i remedijacije."
Zašto smo podneli ovaj amandman? Smatramo da je definicija koju smo dali delimično bolja, jer akcenat stavljamo na aktivnosti i na radnje koje mogu ugroziti životnu sredinu. Osim toga, ova definicija, kako smo je postavili, potpuno je u skladu sa definicijom degradacije koju ste dali u ovom zakonu.
Citiraću: ''Degradacija životne sredine jeste proces narušavanja kvaliteta životne sredine koji nastaje prirodnom ili ljudskom aktivnošću, ili je posledica nepreduzimanja mera radi otklanjanja uzroka, narušavanja kvaliteta ili štete po životnu sredinu, prirodne ili radom stvorene vrednosti''. To u slučaju Predloga o izmenama i dopunama Zakona, u članu 4, nije slučaj.
Sada bih govorila, u vremenu koje imam kao ovlašćeni predstavnik DSS-a, o ovom drugom setu zakona. Namerno sam prekinula ovakav način rada, zato što smatram da je degradacija i ovog parlamenta i zakona koji su pred nama.
Više puta sam istakla da DSS smatra da je ovaj set zakona i te kako važan i da mu treba dati značaj i time što nećemo raditi kao da teče neka rasprodaja, ili da je neka aukcija na delu. Prosto, nekoliko ljudi nas je srelo u pauzi i pitalo nas je šta se to dešava u Skupštini; kažu, samo čitaju i prelaze.
Hoću da podsetim i građane o kom setu zakona je reč.
Pre svega, imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, Predlog zakona o zaštiti vazduha, Predlog zakona o zaštiti prirode, Predlog zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini, Predlog zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine.
Mada smo mi, kao deca, naučili jednu prilično laku lekciju, da se babe i žabe nikako ne sabiraju, izgleda da predlagač koji je napravio ovakav dnevni red tu dečiju lekciju nije naučio, jer je pred nas stavio set i te kako važnih zakona, potpuno različitih po svom duhu i prirodi; jedino im je zajedničko to što se mogu uvrstati u kategoriju ekoloških zakona. Uz to, način na koji smo radili, pretrčavali i preletali preko ovih zakona, prilično je neozbiljan, jer ne ostavlja nikakav trag, a DSS i njeni poslanici su se zaista trudili da svojim učešćem na ovoj sednici ostave trag, jer smatramo da je to jako važno, ne samo za sve građane naše zemlje, nego, pre svega, za budućnost ove zemlje i decu ove zemlje.
Ovaj set zakona koji je bio pred nama, i koji je još uvek pred nama, otvorio bi, da smo o njemu raspravljali na jedan dostojan način, niz tema i niz problema, pa smo, otvaranjem tih tema, mogli da zaista doprinesemo poboljšanju ovih zakona, ali i poboljšanju mesta ekologije u ovoj zemlji.
Hoću da govorim o samo nekim od ovih problema, jer je stav DSS-a bio da se o ovim temama govori tako što su se otvarali problemi na koje su postojali odgovori od strane Ministarstva, postojali su odgovori od strane poslanika koji su govorili, ali, prosto, treba otvarati na taj način teme.
U krugu lozničke fabrike "Faka" nalazi se 15 do 20 tona otpadnih cijanidnih soli. One se nalaze na potpuno otvorenom prostoru i jedina zaštita se sastoji u tome što su ograđene žicom i što postoji vidno upozorenje da je to opasan otpad. Naravno, govorim o tome kakav je to odnos, da li je adekvatan ili nije, tim pre što se prva stambena zgrada nalazi na svega 50 metara odatle.
U "Zorki - obojena metalurgija'', to je deo fabrike "Zorka", koja se nalazi u restrukturiranju, nalazi se 5.000 metara kubnih opasne materije cink-sufata, smeštenog u rezervoare. Ovaj rastvor sadrži teške metale, 10 tona olova, pet tona nikla, tri tone kobalta, 500 tona cink kiseline. Da li tu postoji realna opasnost, s obzirom na to da se, zbog besparice, ne drže adekvatno?
Opet Loznica, "Viskoza". Setimo se da je postojao akcident kada se "Viskoza" zapalila. Dakle, ima ogromne količine opasnog otpada i one moraju da budu izvezene, jer više nemamo mesta gde bismo mogli da ih skladištimo, a radi se o 500 tona ugljen-disulfata, 20 tona cink-sulfata, dve i po tone amonijum-hidroksida, 800 litara formaldehida, plus velike količine rastvora.
Gde nastaje problem, a taj problem je realan u ovoj zemlji? Mi smo jedan deo preduzeća prilično neuspešno prodali, vlasnici ne skladište adekvatno materije koje se nalaze tamo, niti mogu da rade, jer ne ulažu u ta preduzeća. Za jedan deo preduzeća koji je prodat, raskinuti su kupoprodajni ugovori. Neka preduzeća su u stečaju ili rade sa gotovo simboličnom proizvodnjom, pa se na taj način otpad zaboravlja i on više nije ničija briga, niti je adekvatno skladišten, na nekim delovima je potpuno neuskladišten.
Onda se postavlja pitanje, da li je moguće da to što je opasna materija, a nalazi se na dohvat ruke svakome, predstavlja nekakav izazov državi da odgovori na to? To što neka fabrika pripada nekom pojedincu, ili je fabrika u stečaju, ili je preduzeće pred raspadom, ne može biti nadležnost samo tih ljudi koji su to kupili ili preprodali, ili su u ne znam kom postupku, to je, pre svega, nadležnost države, država mora da bude odgovorna za zdravlje građana.
Kada govorim o drugom delu zakona, recimo, zakonu o zaštiti vazduha, to jeste sistemski važan zakon, otvara izuzetno veliki broj problema. Mi imamo, nažalost, veliki broj zagađivača, imamo velika termoenergetska postrojenja u Obrenovcu, u Kostolcu, u Kolubari. Imamo hemijsku industriju i metalurške komplekse koji su locirani u Pančevu, Novom Sadu, Kruševcu, Boru, Smederevu.
Recimo, imamo problem Pančeva. Ako izuzmemo zaista smešne situacije kada je u predizbornoj kampanji zvonilo na uzbunu bez ikakvog razloga, u Pančevu postoji i te kako realan problem kumulativnog zagađenja vazduha, zbog koncentrisanog petrohemijskog i rafinerijskog kompleksa i Azotare. Takođe, imamo problem zagađenja vazduha tamo gde su locirane cementare.
Moram ponovo da pomenem, to sam govorila kada sam govorila u načelu, da između Ministarstva životne sredine i Vlade, s jedne strane, i cementara, s druge strane, postoji memorandum i taj memorandum predstavlja pokušaj Ministarstva da rukovodi upravljanjem procesa. Jeste u jednom delu on dobar, u smislu što na neki način imamo barem kontrolu. Moram da napomenem da je u tom memorandumu još 12% ukupne utrošene energije koja može da ide iz alternativnog goriva, i to su gume, otpadna ulja i boje i niz drugih vrsta otpada.
To govorim upravo iz razloga što Odbor za zaštitu životne sredine, skupštinski, dobija vrlo često pritužbe građana iz svih gradova. Oni se žale na to da cementare, recimo, kao gorivo troše gume. Smatraju da je to neadekvatan način, da time ugrožavaju zdravlje građana tih sredina.
Ja moram da vas podsetim na skoru priču iz Kosjerića, gde je napravljeno nekoliko vrlo važnih propusta, koji nisu morali da budu napravljeni – jedan od njih je obaveštavanje javnosti. Smatramo i ponovo podvlačimo da je vrlo važno da javnost u svakom segmentu, dakle, i građani i stručna javnost i lokalna samouprava, pre svega, budu potpuno upoznati s onim što se dešava na njihovoj teritoriji i da mora da se uspostavi lanac obaveštavanja. Zapravo, to što se nešto ne zna do kraja, predstavlja realnu opasnost od panike. Jedan od problema koji je nastao u Kosjeriću jeste panika.
S druge strane, drugi problem koji je nastao u Kosjeriću, koji je rešen zahvaljujući Ministarstvu, jeste to što je onaj ko je kupio centralu koristio vrlo staru tehnologiju. Ta tehnologija nije mogla adekvatno da odgovori na zaštitu životne sredine i sasvim je bilo uputno zabraniti takav način upotrebe guma. To je dobro odrađeno u tom delu, ali mislim da je bilo poprilično kasno. Uspeli smo da ne zaštitimo životnu sredinu, time što smo reagovali tek onda kada su građani inicirali.
Odmah da odgovorim ministru, koga, nažalost, nema ovde danas, jer je rekao da smo mi sve ove podatke dobili upravo zahvaljujući Ministarstvu, jer je Ministarstvo dalo medijima da ih objave.
Nažalost, nije tako. Mi smo ove sve podatke dobili tako što je bio nekakav akcident, dogodilo se da su se građani pobunili, da su pisali žalbe, da su molili, i tek onda smo mi dobili nekakve informacije. S druge strane, ima puno situacija gde uopšte nemamo informacije. Ja ovde kod sebe imam bar pet takvih slučajeva, gde su ljudi poslali dopise i molbe da to na neki način prosledimo Ministarstvu, upravo posle one prve sesije, kada smo govorili u načelu o zakonima.
Još nešto moram opet nešto da kažem, mada mi je neprijatno da stvari ponavljam. Smatram da je ponavljanje u ovom slučaju vrlo značajno. To je nešto što govorim zbog toga što javnost mora da bude upoznata sa stvarima kao što je spaljivanje tih, recimo, alternativnih izvora, kao što su gume, boje i ostalo. Naravno da se plašimo da će se razvojem dioksina doprineti da životna sredina bude opterećena i da zdravlje građana bude na neki način i realno ugroženo.
Zapravo, mora jasno da se kaže da se spaljivanjem u zatvorenim postrojenjima, na temperaturi od 1.400 stepeni, uz adekvatno vođenje procesa, oslobađa jako mala količina dioksina i da je ona u tim količinama dozvoljena čak i u EU. Naravno, prvo sam to morala reći, dioksin je otrovan gas.
Mnogo je realnija opasnost za sve nas građane ako taj dioksin gori na otvorenom, na niskim temperaturama, a upravo je to slučaj kada se upale kontejneri; upravo je to slučaj kada na divljim deponijama vidite da neprekidno tinja vatra i da se pojavljuje dim; upravo je to slučaj kada se za Petrovdan upale one silne gume, pa apelujemo svi da to ne rade. Znači, građani i te kako mogu ovde da doprinesu sami da svoju životnu sredinu zaštitimo na taj način.
Šta još mogu da kažem? Dakle, govorim ponovo o Kosjeriću. Mislim da je eskalacija problema jako loš način da rešimo problem. Problem da se rešava i razrešava sve dok postoji mogućnost da sprečimo zagađenja, a ne tek onda kada zagadimo svoju životnu sredinu, a mi ovim zakonom pokušavamo da je popravimo.
Još nešto mora da se kaže. Ponoviću još jednu važnu stvar. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivača životne sredine kaže da do 2015. godine sve industrijske grane moraju da prilagode svoju tehnologiju, jer će se na taj način dobijati integrisane dozvole. Vrlo je važno da se to učini do 2015. godine, a mislim da su svi, barem u ovom delu industrije, energetike i ostalog, upoznati s ovim i oni polako pripremaju svoj prelaz na te tehnologije. Rekla bih još jednu stvar – gorivo. Mi smo, kao Poslanička grupa, predlagali to. Problem saobraćaja ugrožava kvalitet vazduha.
Naravno, to je u vezi s ovim drugim zakonom o zaštiti od buke. Potrebno je razmotriti uvođenje diferencirane naknade za cenu olovnog i bezolovnog benzina do 2010. godine. To je ta 2010. godina, koja je u skladu s Nacionalnom programom za zaštitu životne sredine. Na takav način, diferencirana sredstva ostvaruju prihode i ti prihodi od naknade treba da budu namenski iskorišćeni za stvaranje tržišnih uslova za brži prelaz na bezolovni benzin.
To je naš predlog i smatram da treba da bude ozbiljno razmatran. Smatram da smo ovaj zakon i ovaj set zakona obradili sa svih strana i da treba da mu se posveti pažnja kakvu zaslužuje.
Za nas, kao Poslaničku grupu DSS-a, ovaj set zakona, koje sam navela na početku mog izlaganja, zapravo je odgovor države na zagađivače, na zagađivanje životne sredine i na štetu koju, na kraju, u obliku ugrožavanja svog zdravlja, trpe građani.
Smatram da država mora da bude potpuno otvorena, da objasni građanima, koji nikada nisu, niti mogu biti protiv održivog razvoja, dakle, da objasni građanima da ovim setom zakona i svim ovim zakonima iz oblasti životne sredine ona samo doprinosi zdravlju građana, da bude na nekom drugom nivou.
Evo, ja ću ovako završiti sada i biću jako zadovoljna ako posle ovog mog izlaganja ne budu stizale poruke – da mi danas ovde radimo na nekoj aukciji ili na nekoj rasprodaji. Hvala.

 Reč je tražila narodna poslanica Marina Raguš. Izvolite.

Ja mogu samo da se pridružim koleginici iz DSS-a i samo da dodam – ko preživi ovo, imaće o čemu da priča. Zaista je neverovatna brzina približavanja Evropskoj uniji.
Nadamo se da će ovako grupisan dnevni red i ovakva sistemska rešenja zakona o zaštiti životne sredine doprineti da živimo u čistijem okruženju, da naš grad izgleda desetostruko bolje, da naš imuni sistem bude otporan na najrazličitije promene. Nažalost, bojimo se da to neće biti tako.
Mi u ovom drugom setu zakona, konačno, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, imamo podosta toga da kažemo. Slažem se s prethodnim govornikom da su, najčešće, to informacije i podaci koji se dobijaju tako što su se građani javljali iz određenih mesta države Srbije, s određenih lokacija, prijavljujući određene nepravilnosti kada je reč o održivom razvoju životne sredine.
Šta je bio sledeći put? Mapa puta za nas poslanike je da se obratimo zvaničnim državnim institucijama, da potražimo zvanične podatke, s obzirom na to da je reč o vrlo osetljivoj oblasti, ali tu smo nailazili na probleme.
Recimo, ono što je nas interesovalo jeste – ekonomska vrednost štete prouzrokovane raznim dejstvima životnu sredinu.
Došli smo do saznanja da sve vreme pričamo o tokovima zagađivanja, a ne o fondu zagađenja, što je, takođe, zaprepašćujući podatak. Tu su predstavnici Ministarstva, pa će me, ako imaju neki drugi podatak, ispraviti, a na to utiče i to što je država slepa, recimo, za period agresije. Raspitivala sam se i ne znam kako je to moguće, s obzirom na to da je informacija koju SRS ima bila obrađena 2000. godine. Jedna takva se nalazi u Ministarstvu inostranih poslova, jer je bila od izuzetnog značaja i trebalo je da pokrene određene zvanične reakcije na upotrebu nedozvoljenih borbenih sredstava, kao što su hemijsko, biološko i radioaktivno oružje. Primera radi, na Hirošimu i Nagasaki je bačeno 740 grama osiromašenog uranijuma, a na SRJ 1,5 tona.
Do dana današnjeg, nekoliko puta smo, čak smo, vrlo verovatno, dosadili svim prisutnim, pokušavali da dobijemo zvanični podatak o tome da li je postojao zvaničan protest, apel, podnesak, koji bi trebalo da utvrdi odgovornost onih koji su delovali oružjem koje je zabranjeno svim mogućim konvencijama. Ministar je, dok je odgovarao danas na mnoga pitanja, koja je grupisao u nekoliko grupa, prenebregao odgovor na to pitanje, ali prvo pitanje je bilo – šta bi bilo koja država u svetu, u sličnoj situaciji, da se desi agresija na njenom delu teritorije, da druga država upotrebljava oružje za masovno uništenje, koje je na dugom štapu i u bliskoj i daljoj budućnosti apsolutno onesposobljava pokoljenja i pokoljenja generacija, populacije na tom delu teritorije, uradila?
Bojimo se, i to je stav SRS-a, da nikada nećemo dobiti, ili makar ne u ovom mandatu, odgovor na to pitanje, jer bi zvaničan odgovor značio i određenu zvaničnu reakciju, u smislu da članice NATO-a moraju da odgovaraju za potpunu derogaciju životne sredine.
Dalje smo se potrudili da konsultujemo određene izveštaje i analize stručnjaka, pa tako možemo da osporimo zvanično slepilo resornog ministarstva da je Ruska vojna akademija radila određena istraživanja o periodu o kojem je reč, a tiče se NATO agresije, da tu postoje konkretni podaci o broju preleta, naravno, i naša vojska je to radila, ali su radili i neki stručnjaci, u smislu procene ekonomske štete kada je reč o fondu zagađenja.
S obzirom na to da je bilo reči o nekoliko naslova koji su nam bili zanimljivi, utrošili smo silno vreme proučavajući knjigu Ala Gora, koja je za nas potpuno neprihvatljiva, i to moram da vam kažem, na prvom mestu, zbog toga što se u toj knjizi uopšte ne pominje period agresije i period udara i dejstvovanja krstarećim raketama - tomahavk, koje u proseku nose od 20 do 40 kilograma osiromašenog uranijuma, kao i dejstvo hemijskog i biološkog oružja i drugih vrsta oružja koja su bila oprobana na delu teritorije SRJ.
Šta smo uradili? Pokušali smo da uporedimo ono što ste prezentovali kao zvanične podatke vezane za investiranje i sanaciju samo tokova zagađenja, ali, nemamo sliku kakvo je zaista stanje životne sredine na teritoriji Srbije.
Danas smo pomenuli nekoliko akcidenata, zbog kojih smo stavili prst na čelo, da se desetine hiljada tona otpada nalazi u fabrikama koje ne rade, ne funkcionišu, ne postoje, da taj otpad predstavlja užasno veliku smetnju i potencijalnu opasnost za životnu sredinu i zdravlje ljudi, da se dešava da su fabrike sagrađene u gusto naseljenim mestima, da se otpad odlaže na lokacijama koje su naseljene ljudima, što će reći da imamo predstavu kako bi to trebalo da izgleda u narednom periodu, u smislu strategijskog rešenja u ovim predlozima zakona, ali nemamo predstavu kako će da se sprovode planovi i aktivnosti, koliko će to da košta i ko će biti nosioci tih aktivnosti, s obzirom na to da znamo da su ljudski resursi ovde problematični.
Postoji intencija da se centralizuju sredstva, s obzirom na to da su, kako smo čuli tokom rasprave, lokalne samouprave zloupotrebile, nenamenski koristile sredstva predviđena za održivi razvoj životne sredine, a onda nam nije jasno kako ćete sa strategijskog plana delovati lokalno.
Bojimo se, na osnovu određenih primera, pričali smo o tome, da se ne ponavljam, kada je reč o Surdulici i Vlasini, na primer, da su prilikom promene vlasti obustavljeni vrlo značajni projekti, koji su se ticali oko 50 hiljada stanovnika. Dakle, reč je o životima ljudi, a ne o političkim poenima.
Možemo da variramo ovo i na sledeći način, da izrazimo sumnju da će danas-sutra bilo koja vlast koja se promeni na republičkom nivou selektivno da opredeljuje sredstva određenim lokalnim samoupravama. Uporednom analizom smo došli do zaključka da su određeni samoprioriteti i prioritetne lokacije koje predstavljaju crne tačke kada je reč o održivom razvoju životne sredine.
Možemo da razumemo to na sledeći način, da zaista nedostaju ogromna finansijska sredstva, kojima bi trebalo da životna sredina bude tretirana na način da svaki čovek živi životom dostojnim čoveka.
Poredili smo zvanične podatke i sve ono što su bili akcidenti, pa smo dobili nalaz inspektora, a tiče se stanja životne sredine u Pančevu 2008. godine, koji se nalazi na vašem sajtu. Na osnovu tog nalaza, da ne ponavljam sve ono što piše, što smo u prethodnom, odnosno prepodnevnom delu rasprave rekli, konstatuje se da je nivo zagađenja vazduha u Pančevu, ipak, zabrinjavajući.
Ima pomaka, političke korektnosti radi, jedna godina je bolja, druga lošija, ali problem ostaje.
Ono što nas je zanimalo, a mislim da većina ljudi može da shvati problem kontrole tokova zagađenja, pa i fondova zagađenja, nadam se da ćemo jednoga dana imati makar izveštaj koji će vrlo jasno da prikaže stanje životne sredine, jesu ekonomske kategorije, koliko to košta. Kada imamo ekonomsku kategoriju, onda na neki način možemo da razvijamo dalju sliku u kom vremenskom periodu bi trebalo da se sanira ono što jeste tok zagađenja na godišnjem nivou, da ne govorimo o projekciji koja bi trebalo da bude veća od pet, ili da traje negde do 10 godina.
To nismo dobili. Dobili smo rasute podatke, u smislu investiranja pojedinih fabrika koje jesu zagađivači i, otprilike, podatke koji bi trebalo da govore o određenim projektima, kreditiranju određenih finansijskih institucija i standardima Svetske banke, kao i mišljenje Svetske banke o određenim lokacijama i projektima, koliko su oni sprovodljivi i na koji način utiču na održiv razvoj životne sredine. Međutim, sve to na stranu, nemamo pretpostavku fonda zagađenja.
Ako sve vreme tretiramo, garantujem vam da na osnovu svih ovih podataka to može da se zaključi, samo tokove zagađenja, a ne fond zagađenosti vode, vazduha i zemljišta, onda ne govorimo i ne možemo da govorimo o održivom razvoju životne sredine, pa samim tim ne možemo da govorimo ni o zdravlju građana Srbije.
Nemamo podatke o tome kako izgleda fond zagađenosti države Srbije, iz prostog, ali bolnog, razloga, zbog kog se to prećutkuje, i nećemo čuti od ovog sastava izvršne vlasti, a to je period agresije, koji je na duže vreme, za nekoliko generacija, definitivno derogirao životnu sredinu na teritoriji Srbije. Stoga bih prisutne predstavnike Ministarstva molila da makar u nekom doglednom periodu dobijemo podatak efekata NATO agresije na stanje životne sredine, kao i finansijsku konstrukciju.
Šta to znači za fond zagađenja? Koliko para treba da se sanira ono što će mnoge generacije posle nas da trpe, a definitivno će značiti sve genetske promene s kojima se pokoljenja rađaju u državi Srbiji, urušavanjem imunog sistema, kao posledice korišćenja nedozvoljenog oružja? To će značiti da možemo da razmišljamo na sledeći način, kako da saniramo već bespovratno oštećenu životnu sredinu, a samim tim i zdravlje državljana Srbije. Hvala.