U članu 33, stav 4. menja se i glasi: "najmanje svake tri godine". Obrazloženje ovog amandmana glasi: "Svrsishodno je, a ove izmene i dopune Zakona to već predviđaju baš u ovom članu, da, ako se zaštita od udesa testira i ažurira svake tri godine, izveštaj o bezbednosti bude u istom periodu pregledan i ažuriran".
Zaštita životne sredine je u postojećim okolnostima tehnološkog razvoja izuzetno važna i tri godine su operativan period u kojem se omogućava sagledavanje, analiziranje i predviđanje situacije. Mnogo je bitnih činilaca koji se moraju pratiti od strane operatera i pet godina bi bio veoma dug period, u kom se efikasnost ne bi postigla u onoj meri u kojoj je važno da bude zastupljena kod primene ovog zakona, kao što je efikasnost reagovanja veoma važna kod zaštite životne sredine uopšte.
Međutim, iskoristiću vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija, pa ću da kažem nekoliko reči, mada gospodin ministar nije tu, o nečemu o čemu danas ovde nije bilo reči.
Mislim da su sve moje kolege vrlo iscrpno diskutovale o ovim zakonima i pošto smo došli do poslednjeg u setu zakona iz oblasti zaštite životne sredine, pre svega, moram da kažem da mi je žao što još neki predlozi zakona koji su u proceduri, koji su pripremljeni, nisu danas na dnevnom redu, jer bi to bilo mnogo kompletnije za samo ministarstvo i mnogo svrsishodnije kasnije, u primeni, ali nadam se da će uskoro i ti zakoni doći na dnevni red.
Međutim, ono što sam pratila u medijima, volela bih da čujem mišljenje ministra, to je ideja o uvođenju predmeta – ekologija, odnosno izbornog predmeta – ekologija i zaštita životne sredine, u škole. Naravno da takav zahvat i iskorak u prosveti podrazumeva mnogo priprema, i to mnogo ozbiljnih priprema. Kako dolazim upravo iz te struke, ne dopada mi se što u tome svemu prepoznajem mnogo koketerije, a vrlo malo ozbiljnog pristupa.
Naime, kada se uvodi novi predmet u školstvo, zbog dugog perioda u kome se mora nešto raditi, pa tek onda sagledati rezultat, školstvo ne trpi nagle i revolucionarne zahvate na ovaj način. Znam da ta ideja postoji već nekoliko godina i samu ideju, pre svega, pozdravljam. Ona je izuzetno važna, jer ovi zakoni treba da promene našu svest i naše rđave navike, kako smo ovde imali priliku da čujemo. Ali, sve ono što se sa nama događalo, i nije bio rezultat samo naših rđavih navika, nego su to bili i ostali darovi "Milosrdnog anđela" Srbiji. Dakle, mi treba da vaspitamo i obrazujemo generacije kojima ostavljamo u nasleđe našu životnu sredinu, odnosno milje u kome će nastaviti da žive.
Pre svega, u prosveti mora da se napravi ozbiljan plan, zatim programi, da se planiraju nastavni sadržaji, da se odrede vaspitni i obrazovni ciljevi, da se determinišu udžbenici i sastavljači udžbenika, da se odrede učila, učionice, jer naše škole nisu rastegljive, da se predvidi stručni kadar. Dakle, škole moraju da uposle neke ljude.
Ono što ne mogu da pozdravim kao ideju, a kažem vam da dolazim direktno iz prosvete, jeste da se ovde predviđa postojeći zaposleni kadar, nastavnici, profesori biologije i geografije, pa čak i istorije, koji će se za predavanje ovog predmeta doškolovati na nekim seminarima.
Molim vas, svi mi znamo šta su seminari. Pre svega, kaže jedna stara izreka, nešto je znanje znati, ali je veliko znanje – znanje dati.
Metodika je naročita nauka, kojom se ne mogu baviti svi. Jedan od najtežih poslova jeste profesorski posao – preneti znanje. Ne treba potcenjivati znanje, stvaranje ekološke svesti i način na koji će se ono preneti mladim generacijama.
Takvo znanje mogu da prenesu samo ljudi stručno obrazovani upravo za ovu oblast.
Mi imamo ljude koji se obrazuju, imamo mlade kadrove koji se obrazuju uskostručno upravo za ovu oblast, koje nemamo gde da uposlimo, a onda ćemo dodatno nekome dati, kome fali fond časova, da obiđe dva seminara; više će da provede na nekim kafe pauzama, nešto u letu da uhvati, ili ne, i od toga zaista neće biti velike koristi.
Dakle, očekujemo od Prosvetnog saveta, koji smo imali prilike nedavno da izaberemo u ovom domu, čiji to posao jeste, da se odgovorno pozabavi ovim predmetom, kažem, čije uvođenje u škole pozdravljam, ali smatram da ne treba preskočiti sve ove korake koji se godinama pripremaju da bi se jedan predmet uveo u školu, i to ovako važan predmet, koji treba da afirmiše jednu novu oblast, da promeni delimično našu svest.
Zato i govorim o vaspitno-obrazovnim ciljevima, koji su najvažniji u svakom predmetu, jer se za svaki predmet koji se u škole uvede tačno znaju njegovi vaspitno-obrazovni ciljevi i oni jesu krajnji cilj svake nastave.
Mora se poznavati uzrast svakog deteta, odnosno uzrast generacije i mogućnosti generacije, šta može koja generacija da prihvati, da se ne bi desilo, kao sa ovim izbornim predmetom – šah u škole, koji nije najsrećnije završio i počiva, za sada, samo na entuzijazmu pojedinaca. Ovo mora biti ozbiljna akcija, ovo mora biti posao nekoliko ministarstava, nije dovoljna samo saglasnost ministara.
Ono što zameram, to je najdobronamernija sugestija ministru, nije dovoljna ni saglasnost i oduševljenje idejom ministra prosvete. Mi u prosveti godinama imamo isti problem, da nam planove i programe kreiraju ljudi koji nikada u životu nisu održali živi čas.
Dakle, ako uvodimo predmet ekologije, volela bih da mi ministar jasno i glasno kaže, pošto će deca posredno upoznavati ove zakone koje mi sada korigujemo i izglasavamo, da bi mogli da ih primenjuju u svom životu, da bi imali zaista validnu i valjanu životnu sredinu, zaista bih volela da čujem njegovo mišljenje o tome dokle se s tom idejom stiglo, jer čujem i vidim u medijima da je to već od septembra u školama.
Ne znam koliko su škole pripremljene na to, a nisam videla nijedan udžbenik, niti su mi poznati sastavljači udžbenika, niti planovi i programi koji su pripremljeni za ovu oblast.