Gospođo Čomić, dame i gospodo, bez obzira što je sala ovog parlamenta poluprazna, zaista je veliko interesovanje ljudi koji smatraju da lokalnim zajednicama i upravama treba ostaviti ono što je u njihovoj nadležnosti, a tiče se održivog razvoja turizma, jer nekako na taj način oni vide i rešenje svojih užasnih ekonomskih i socijalnih problema, a samim tim, tako misle, s obzirom na to, da nedostaje i konkretna strategija sa centralnog nivoa, da utiču na konkretan regionalan razvoj u okviru države Srbije.
Tako smo mi dobili nekoliko primera, jedan je iz Aranđelovca a drugi se odnosi na Ovčarsko-Kablarsku klisuru. Radi se o ljudima koji su članovi i aktivisti SRS-a, a i svima onima koji su zainteresovani, naravno, za očuvanje kulturne baštine i na pravi način korišćenje spomenika kulture koji su devastirani.
Ovde se konkretno radi o propadanju zadužbine Miloša Obrenovića, a u susret proslavi 150 godina aranđelovačke opštine, koja se bori svim sredstvima da se do tog vrlo bitnog datuma reši problem propadanja ove dragocene zadužbine. Reč je o Starom zdanju koji je jedan od najčuvenijih primera srpske arhitekture romantizma, dakle, građevina kneza Mihaila Obrenovića i poslednje neimarsko delo Koste Šreplovića, tragičnog graditelja, saradnika i prijatelja znamenitog češkog arhitekte Jana Nevole. Nalik je na Kapetan Mišinu građevinu u Beogradu, Staro zdanje, u čarobnom parku Bukovičke banje, kroz svoje trajanje, menjalo je izgled, odolevajući zubu vremena, sve do prekretnice vekova našeg doba, kada njegova sudbina postaje jedan od najtragičnijih znamenja materijalne kulture srpskog naroda. Ovo zdanje je bez krova, oronulo, napušteno i poharano.
– Staro zdanje postalo je simbol naše duhovne osiromašenosti, nebrige i moralnog uniženja.
Ono što je zahtev, ne samo ljudi koji učestvuju u radu SRS-a, već i svih žitelja Aranđelovca i svih onih koji su dovoljno odgovorni prema srpskoj kulturnoj i duhovnoj baštini, jeste da se uradi sve ono što je prekopotrebno i što je moguće da se vrati stari sjaj ovom zdanju, za koje verujem da će se svi složiti da je od izuzetnog značaja za Aranđelovac, od izuzetnog značaja za Šumadiju i od vrlo velike važnosti za celu državu Srbiju.
Zašto? Zato što bi se tim konkretnim primerom i konkretnim ulaganjem, koje za državu Srbiju i ne bi trebalo da znači puno, pokazao odnos prema onome što je naše istorijsko nasleđe, prema zadužbinarstvu. Danas, sutra, neki od nas će, takođe, pomisliti da ostave onima koji dolaze iza nas neku građevinu kao simbol jednog postojanja i eventualno mesto okupljanja generacije, koje će opet sebe utkati u temelje i istorije i duhovnosti i kulture, u najširem smislu te reči, a najgore što svima nama može da se desi da država ignoriše svaki sličan pokušaj.
Inače, mislimo da je nedopustiv odnos prema spomenicima kulture, koji bi trebalo da budu na ponos jednoj naciji. Nadamo se da će oni ući u prioritete, ako ne ove vlasti, a onda sasvim sigurno neke odgovorne vlasti, koja će se na poseban način sa ogromnom istorijskom odgovornošću odnositi prema srpskom intelektualnom, kulturnom, duhovnom i verskom kapacitetu i potencijalu. Šta to znači? Možda ne znači puno za generacije koje sada stasavaju i koje se sukobljavaju sa svakodnevnim egzistencijalnim problemima, pokušavajući da obezbede sebi mentalno zdravlje, i da prežive jedan jedini dan u državi Srbiji i u ovom besmislu, ali sasvim sigurno će značiti za one generaciji boljih građana Srbije, koji će evidentno moći na pravi, objektivan, ne ostrašćen način da cene sve ono što su neke umne glave i značajni ljudi ostavili iza sebe.
Ono što je potpuno neprihvatljivo jeste da se mi prema svemu onome što nosi srpske atribute ili atribute bilo kog naroda ili narodnosti ili nacionalne manjine koje je državu Srbiju ipak označilo kao svoju majčicu odnosima sa nipodaštavanjem. Dakle, pre ćemo prigrliti ono što nam dolazi iz nekih drugih kultura, dići to na pijedestal, nego što ćemo negovati ono što su generacije pre nas dovele do savršenstva.
Kada je reč o tome, tokom ove rasprave u pojedinostima i u načelu, ljudi koji gravitiraju Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, da li sa namerom ili bez namere, nekada kada žele da pobegnu od civilizacijskog dodira, priredili su nam informaciju, koja je od izuzetnog značaja, samo podsećanja radi – da u toj klisuri zaista postoji jedan izuzetan duhovni potencijal, koji bi trebalo da posluži državi Srbiji kao turistički resor ukoliko ikada pomisli da treba da razvija i ovu granu izuzetno značajnog turizma, koju je ceo civilizovan svet prepoznao, ali Srbija sa srednjovekovnom i tako dugom tradicijom, nažalost, nije.
Ona je prepoznatljivija između ostalog i po manastirima, koji su, Bogu hvala, u većem broju obnovljeni, za razliku od Fruške Gore, ali mislimo da je to potpuno nedopustivo i da i u Frušku Goru mora da se ulaže. Tih manastira ima oko desetak, skoncentrisani su na malom prostoru.
Neko je to davno pre nas osmislio da postoje vrlo značajne duhovne, kulturne, istorijske tačke oko kojih srpski narod okrenut sabornosti treba da se okuplja, odatle kreće i tu se diže.
Međutim, bez obzira na to što postoje izvanredni uslovi za razvoj turizma, ono što su osnovni nedostaci u koje treba ulagati, to su smeštajni kapaciteti, svega je 70 ležajeva u tri objekta, tako da u slučaju većih grupa nema uslova za zajednički smeštaj. To je posebno pitanje. Dakle, postoje interesovanja, postoji mogućnost organizovanja, ali nema kapaciteta da podrži nešto što bi trebalo da bude za određeni region, za određenu oblast, a tiče se desetina hiljada žitelja te oblasti i na kraju, države Srbije. Dakle, organ upravljanja ili država na centrali nema sluha.
Danas govorimo o Predlogu zakona o turizma, koji bi jednom čoveku trebalo da da tolike nadležnosti da unapredi turizam. Nama apsolutno nije jasno na koji će način, sa kojim finansijskim sredstvima, resorno ministarstvo uspeti, prvo, da obnovi ono što je devastirano, a posebno, kako će sve nas da ubedi da sve ono što nije radilo godinama misli da uradi u narednih nekoliko godina.
Zaista bih bila volela da vidim sve Vojvođane koji će biti presrećni činjenicom da je Fruška Gora obnovljena i da je Fruška Gora ono što bi trebalo da bude svetionik jednog prelepog dela Srbije. Nažalost, u Frušku Goru se godinama nije ulagalo, bez ijednog razloga, bez ijednog opravdanja. Znamo da su postojala interesovanja, znamo da su postojali određeni projekti, ali znamo kada uđete u bilo koji fruškogorski manastir noga vam propadne kroz pod koji je potpuno devastiran.
To je tek jedan od primera. Šta je sa saobraćajem, šta je sa infrastrukturom i šta je to u suštini sa svima nama? To je ono što nama svedoči o sledećem – nema strategije razvoja u državi Srbiji, i ako je ima, onda je negde problem u planu aktivnosti sprovođenja tih strategija. Ono što jeste prava slika i prilika, jeste da država Srbija propada u nečijim lažnim obećanjima. Hvala.