Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Lapčević i Aleksandar Pejčić.
Reč ima gospodin Aleksandar Pejčić, pa gospođica Marina Raguš.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo poslanici, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministre, pred nama je zakon o turizmu i rasprava u pojedinostima. Poslanici DSS su u raspravi u načelu govorili da ovaj zakon nije dobar, zakonodavac nije vodio računa o ravnomernom regionalnom razvoju i da je ovaj zakon izuzetno centralizovan, što je i te kako pogubno za ovu društvenu delatnost, a za nas i te kako bitnu, za turizam.
Naime, da pojasnimo građanima Srbije. U članu 14. Vlada ima mogućnost da proglasi određeni prostor turističkim prostorom. Takođe, postoji mogućnost da odredi titulara koji će upravljati ovim prostorom i koji će moći da koristi i građevinsko zemljište i da razvija infrastrukturu i mnoge druge poslove koje mu je opisala Vlada.
A ono što smo hteli ovim amandmanom da postignemo, to je da lokalne samouprave budu strateški partner Vladi, odnosno jedan odnos između Vlade i lokalne samouprave, pa smo u tom smislu zahtevali od Vlade da pre nego što proglasi turističkim prostorom određeni prostor dobije saglasnost od lokalne samouprave.
Naime, mnoge lokalne samouprave su ulagale u infrastrukturu, ulagale u hotele, restorane, u druge turističke objekte koje Vlada proglašava turističkim prostorom. U tom smislu očekujemo da se ovaj amandman prihvati, jer mnoge lokalne samouprave su i prihodovale određena sredstva od tih turističkih objekata u svoj budžet. Ovim novim zakonom oni sva ta sredstva gube i nemaju projektovana sredstva u budžetu. Zato predlažem Vladi i resornom ministarstvu da prihvati naš amandman, kako bi dobile na značaju i lokalne samouprave. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima Marina Raguš.

SRS smatra da je ovo vrlo značajna tema koja je zahtevala možda duži period javne rasprave i uključivanje svih onih koji su godinama na određene načine davali doprinose boljem sagledavanju razvoja turizma u Srbiji. Uopšte nije jasno kako to da država Srbija toliko malo prihoduje od turizma i na koji način su fantastične lokacije potpuno devastirane ili zapostavljene. Jedna od tih, govorili su malopre, jeste Fruška Gora, za koju, pretpostavljam da ćete se složiti svi, da je bolna tačka svih nas. To je ipak mala Sveta Gora, koja je mogla da doprinese i duhovnoj, i istorijskoj, i kulturnoj i turističkoj slici Srbije, ali, nažalost, država nije smatrala za shodno da uloži značajna sredstva kada je reč o Fruškoj Gori.
Nije jasno, šta je onda strategija razvoja turizma u Srbiji. Međutim, ono što smo se potrudili da uradimo za ovu raspravu, očekujući ovlašćenog predstavnike da učestvuje sa nama u ovom dijalogu, jeste da prikupimo i određene naučne radove koji su nam pomogli, prvo, da razumemo na koji način su sve te međusobno discipline povezane, pa samim tim i resori. Zato je ovde trebalo, ukoliko je već prioritet ekonomski oporavak zemlje i ukoliko je prioritet ublažavanje efekata svetske finansijske krize, da sedi nekoliko resornih ministara, ali ovo je odgovor na koji način država Srbija vidi turizam kao vrlo profitabilnu oblast za jednu državu kakva je Srbija.
Mi smo tako konsultovali rad Branislava Gulana, zahvaljujući opet Privrednoj komori Srbije, za koju vidimo da se 2013. ruši tradicija duga 150 godina, i ovaj naučni rad je bio predstavljen na međunarodnom kongresu u hotelu ''Planum'', i u hotelu ''Hajat'', vrlo značajan za nas, zato što govori o nečemu što mi smatramo celishodnim i vrlo važnim, a tiče se i privrede, ekonomije i turističke ponude, a to je upravo veza agrobiznisa ruralnog turizma u Srbiji, za koji smatramo da je nepravedno zapostavljen.
Ono što možemo da detektujemo, to je samo nekoliko manifestacija, ali strategijskog promišljanja u ovoj oblasti, čini se, da nema. Da je ovlašćeni predstavnik tu verovatno da bi nam dao još poneku informaciju.
Zato mi mislimo da je konkretno i ovaj predlog zakona poguban, pogotovo kada je reč o agrarnom razvoju određenih lokalnih zajednica.
Međutim, da se vratimo na sam naučni rad. Mislim da javnost u Srbiji treba da ima ovakve informacije, makar od poslanika i predstavnika opozicije, ako ne od predstavnika vlasti. Počeću od kraja koji je, čini mi se, vrlo značajan, da bi prethodna slika bila potpuno jasna.
Dakle, na osnovu određenog istraživanja, zaključak je bio da je Svetska turistička organizacija preporučila Srbiji da razvija ruralni, odnosno seoski turizam. Evropska agencija za rekonstrukciju je finansirala dva projekta sa ciljem da stanovnike, recimo, istočne i južne Srbije informiše o velikim mogućnostima za bolji život kroz razvoj seoskog turizma, ali ne znamo kako je država Srbija podržala efekte ovih projekata, jer da bi određena oblast bila razvijena u smislu turističke ponude država mora da investira ili makar da podrži određeni razvoj.
U ovom naučnom radu izneta je činjenica da od svih zemalja u Evropi koje se bave seoskim, odnosno ruralnim turizmom, Srbija definitivno ima najbolje uslove. Hajde da vidimo da li Srbija ima i najbolje efekte, kada je reč o razvoju seoskog turizma.
Činjenica je da je ponuda ekobiznis turizma u Srbiji ipak iz godine u godinu sve prisutnija, da je ipak procenjeno da ova grana turizma, odnosno ruralno seoski turizam može da bude izvanredan potencijal, ali nije najjasnije šta je strategija razvoja ove grane turizma, koje bi trebalo da budu i materijalno tehničke pretpostavke i finansijski okvir za razvoj seoskog turizma, jer se to direktno dovodi u vezu sa razvojem, recimo, poljoprivrede i svega onoga što sama grana poljoprivrede sa sobom vuče.
Ispravite me, u stvari, ne znam ko bi mogao da me ispravi, možda gospodin Novaković, ali nije vlasan u ovom kontekstu, nažalost, ovlašćenog predstavnika nema, ali čini nam se da je poljoprivreda, bar na osnovu rezultata ostvarivanja i rada u okviru ove grane u državi Srbiji potpuno marginalizovana.
Ono što bi, ali samo kroz naučan rad i naučni rad o kom mi ovde govorimo, trebalo da bude korist od ruralnog turizma i da vidimo šta je sve država Srbija izgubila nemarnim i neodgovornim odnosom prema ovoj oblasti privrede, dakle, ako bi jedno ruralno domaćinstvo imalo dve sobe sa po dva kreveta, izdavalo ih strancima 200 dana godišnje, po ceni od samo 20 evra za jedan pun pansion i ukoliko to sve pomnožite, a matematika je vrlo tačna i precizna, dobijate cifru od 16 hiljada evra prihoda.
Isto, treba imati u vidu da najveći deo troškova predstavlja hrana i piće koje naš seljak uglavnom sam proizvodi, što će reći da nema više odlazaka na pijacu, troškova za benzin, zakupljivanja tezgi i gubljenja vremena, sve ide na sto ispred njegovog klijenta, odnosno turiste, a kada bi se to preračunalo na Srbiju u kojoj polovina stanovništva živi u selima, pa se može reći da u njoj ima i do milion seoskih domaćinstava, zvanična cifra je 778 hiljada, kada bi se samo 10% tih domaćinstava bavilo turizmom, to bi za Srbiju značilo dodatni prihod od 1,6 milijardi evra. Međutim, odmah se postavlja pitanje zašto bi jedno domaćinstvo imalo samo dve sobe i četiri ležaja za izdavanje? Pošlo se od te pretpostavke u ovom naučnom radu. Već danas ima domaćinstava koja imaju po desetak i više ležajeva. U srpskim selima odmor bi bio odličan i zimi, tamo gde ima snega, pa bi boravak bio moguć tokom čitave godine. Dakle, turistički kapaciteti bi mogli da budu u potpunoj funkciji tokom svih godišnjih doba. Dalje se navodi da stranci potroše mnogo više od 20 evra dnevno, ako su zadovoljni uslugom i ako im se ponudi kvalitetna roba. Na kraju, zašto bi se samo 10% stanovnika ruralnih područja bavilo turizmom? Zašto to ne bi bilo 30% ili više? Ovo je upravo pitanje za državu.
Dakle, ovakva korist, ne samo za ljude koji su stanovnici tih određenih područja, a ukoliko bi se ulagalo u ta područja, samim tim bi se digao nivo razvoja tog područja i onda ne bismo imali migracije stanovnika iz tih sela u gradove, kao što je slučaj sada da imamo potpuno mrtve sredine, zato što mlađa generacija u potrazi za dobrim poslom napušta sela i dolazi u gradove. To bi, takođe zaustavilo i belu kugu u Srbiji, jer u njoj svake godine nestane po jedan grad. Naime, 40 hiljada stanovnika više umre nego što se rodi.
Razvijeni ruralni turizam, što je vrlo značajno, i zato je bilo vrlo bitno da gospodin Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, bude prisutan, pokrenuo bi čitavu privredu, od poljoprivrede prerađivačke, građevinske industrije, industrije građevinskog materijala, opreme za domaćinstva, saobraćaja, trgovine, kao i veliki deo neprivrednih delatnosti.
Kao što vidite, rasprava o ovakvom predlogu zakona ne može da dotakne samo jednu oblast, a ukoliko vlast ima nameru da ekonomski oporavi državu Srbiju, jer je to obećala još 2000. godine, onda bi tu trebalo da sedi nekoliko predstavnika vlasti i mi bismo imali kompletnu priču. Ovako, ova rasprava se svodi na besmislenu raspravu u smislu provođenja zakonskih načela, tako što će neki poslanici učestvovati, najčešće neće biti prisutni, drugi će čitati novine, a građani će se pitati čemu rasprava kada dve trećine poslaničkih potencijala nije u skupštinskoj sali kada govorimo o ovako važnim temama kao što je Predlog zakona o turizmu.
A, šta je sve to što država Srbija gubi potpuno neodgovornom politikom planiranja? Ono što bi trebalo da bude isto jedan od značaja, a tiče se, naravno, razvoja turizma u Srbiji, najbolji dokaz iskorišćenosti potencijala je predviđanje generalnog sekretara Svetske turističke organizacije da će u svetu 2020. godine biti oko 1,6 milijardi stranih turista godišnje, što znači povećanje za više od 100% u odnosu na 2003. godinu. Inače, treba ukazati na to da u svetu već nekoliko poslednjih godina postoji trend širenja turizma ka unutrašnjosti kontinenta, a to su na prvom mestu sela.
Zbog svega toga danas u svetu postoji turizam koji se naziva seoski. U Evropi prednjače Francuska, Italija, Španija, Švajcarska, Austrija. Hajde samo odokativnom metodom da uporedimo sela, recimo, Francuske i Španije sa ruralnim turizmom u Srbiji. Kategorije potpuno neuporedive, u smislu održavanja infrastrukturne, opremljenosti, proizvodnje hrane, ponude, organizovanog dolaska, organizovanog odlaska, jednostavno, ovde nema strateškog planiranja.
Treba podsetiti da je nekadašnji ministar turizma najavio na otvaranju Međunarodnog sajma turizma u Beogradu, recimo, 2003. godine, to nažalost nikada nije zaživelo, već je bilo jedno puko obećanje, da će Srbija turiste brojati milionima, prihod od turizma milijardama evra, jer je trend u svetu putovanje ka manjim grupama ka selima i banjama. Ukupan budžet za turizam, recimo, u Srbiji za 2007. godinu bio je 4,08 milijardi dinara, što je bilo 3,5 puta više nego prethodne godine, tj. 2006. godine, ali nismo sigurni da su efekti ulaganja i ovog, sa sigurnošću možemo da tvrdimo, nenamenskog trošenja, išli u skladu sa porastom turističke ponude.
Ali, mi smo slepi za to, nemamo povratnu informaciju na koji način se ulaže u određene regije, koji su to projekti, ko su nosioci projekata. Planiralo se da se uloži u planinski rečni turizam, jezera i banje, oko tri milijarde dinara, da se podjednako vodi računa o nacionalnim i lokalnim projektima. Plan je bio da država ulaže u Srbiju i infrastrukturu, privatni sektor, ugostiteljske objekte. U 2007. godini u Srbiji su se očekivali prihodi od turizma od 500 miliona dolara, što je za 100 miliona dolara više nego, recimo, 2006, a bio je cilj da se do 2010. godine od turizma ostvari prihod od milijardu dolara.
Ono što bi ovde bio vrlo značajan podatak da čujemo – koliko se ulagalo i koliko prihodovalo od turizma od 2000. godine, pa naovamo i koje su to turističke lokacije koje su doživele svoj preporod i samim tim turističke grane.
Kada već govorimo o vrlo značajnoj oblasti seoskog turizma, za koji SRS smatra da je jedna od vrlo značajnih turističkih grana, upravo zbog toga što je poljoprivreda jedna od najznačajnijih oblasti koja je, očigledno, nečijim interesom, ne srpskim, marginalizovana.
Vrlo je značajno da pomenemo neke ruralne manifestacije, koje su, nažalost, tek samo manifestacije. Ne vidimo da će tu postojati neko plansko planiranje, u smislu bolje i efektivnije ponude. Ono što je Svetska turistička organizacija preporučila Srbiji, u smislu ruralnog razvoja, tiče se naše istorije, srpske, autentične, tradicionalne, koja je izuzetna i koloritna, bogata. Nemamo čega da se stidimo, a očigledno da je neko procenio da o tome ne treba da se priča.
Ono što je vrlo značajno i što treba negovati, potrudićemo se kao stranka da se u tom smeru samo ide, i zaista ćemo želeti da što mlađe generacije učestvuju u ovome, jer mislimo da na najbolji mogući način država može da se predstavi tako što će očuvati tradicionalne i istorijske vrednosti, a prikazati ih na prihvatljiv marketinški način. Dakle, to bi trebalo da bude naše lice i naličje. Ne vidimo trend ili ideju da država Srbija zaista želi da predstavi ono što mi jesmo, a što se nekako kontinuirano izvrgava i podvrgava ruglu u određenom delu zajednice, a da mi pri tom vrlo pomažemo u tome.
Danas kada se govori o ruralnom turizmu najčešće se stvara film ili slika, a to su priroda, šatori, muzika i naravno, ''bermudski trougao'' u okviru kojeg se ljudi izgube posle vrlo naporne poslovne nedelje ili poslovnog perioda. Najbolji primer toga je, recimo, Sabor trubača u Guči, koji se održava svake godine početkom avgusta. Onda, krajem avgusta, svake godine, u Vlasotincu se održavaju tradicionalni dani ''Vinskog bala'' u čast boga Bahusa, odnosno Dionisija. U Aleksandrovcu se održava ''Župska berba'', a posećuju je gosti sa Krfa, sa kojim je ovo mesto u bratstvu. Tu treba dodati Sabor frulaša koji se svake godine održava krajem jula i početkom avgusta u selu Grljan kod Zaječara.
Dalje, postoji jedna šetajuća manifestacija ove vrste, zove se ''prela i posela'' i mislim da smo potpuno uvereni da dobar deo građana koji prati u direktnom prenosu ovu raspravu za ove mnoge manifestacije možda čak i ne zna, a želeli bi da znaju. Tu je i ''Kobasicijada'' u Turiji, koja se održava početkom godine, gde se gostima prikazuje sve ono što meštani znaju. Na Zlatiboru se početkom godine održava manifestacija pršuta. Neke od ovih manifestacija su u lokalne varošice prizvale i svet, pa je Zlatibor domaćin manifestacije ''Svetski dani hrane''.
Onda, letnje manifestacije u ruralnim sredinama su, recimo, ''Dani šljive'' u Osečini. I za ljubitelje životinja organizuju se neke manifestacije.
Možemo da zaključimo da su te manifestacije uglavnom, i svi mi koji imamo tog lokalnog iskustva, odnosno iskustva u upravljanju lokalnom zajednicom, zahvaljujući dugoj tradiciji, zahvaljujući žiteljima tih lokalnih sredina i njihovoj umešnosti da to provode i ne prekidaju dugu i respektabilnu tradiciju.
Pitanje u smislu ovog zakona, koji lokalnim zajednicama zaista izbija određene nadležnosti, jeste – kako će sve te manifestacije da se održe, pogotovo što je podrška od strane opština ili grada prekopotrebna da bi se ovakve manifestacije održavale, koje zaista znače za život naših građana u tim lokalnim sredinama. Isto tako, trebalo bi da znače i za sve nas.
Ono što je izuzetno značajno, a, takođe je, tema ovog naučnog rada, zahvaljujući nekim našim naučnim radnicima možemo da sagledamo nešto što nemamo prilike tako često da vidimo, osim u "Žikinoj šarenici" i ponekom sadržaju u toku nedelje, recimo, na nacionalnom servisu, a jeste veza poljoprivrede i ruralnog turizma. Oko 90% teritorije Srbije, zamislite, čine ruralna područja, u kojima polovina stanovnika živi. Ta područja su bila dosta zanemarena kako u razvoju, tako i u korišćenju ruralnog turizma, tako da predstavljaju potpuno neiskorišćenu šansu. Nije jasno zašto je ovo ovako.
Neophodan zaokret u korist politike ubrzanog ruralnog razvoja trebalo bi da stvori uslove boljeg života na selu, odnosno u ruralnim područjima. Sa proizvodnjom i hranom, što je realno za Srbiju, može da se uravnoteži regionalni rast. Samim tim, stvaraju se uslovi za razvoj ruralnog turizma, koji je u neposrednoj vezi sa proizvodnjom hrane, od kojih bismo mi i izvozno, u smislu spoljnotrgovinskog poslovanja, mogli i te kako da prihodujemo. Od ruralnog razvoja u celini zavisi i razvoj ruralnog turizma u Srbiji.
Da je gospodin Dinkić tu, mogli bismo eventualno da čujemo kakav se to seoski razvoj očekuje, da li možemo da govorimo o projektu održivog seoskog razvoja, a onda bismo vrlo verovatno dobili odgovor na pitanje da li možemo da imamo dobar seoski turizam, koji bi, ne sumnjamo, posećivali svi stanovnici velikih gradova, a i svi mi bismo se potrudili da turistička ponuda lepe nam Srbije bude ponuda svih značajnijih svetskih manifestacija. Nažalost, nećemo dobiti odgovor na to i građani Srbije neće čuti šta to država Srbija priprema u ovom delu. Činjenica je da se privrednim rastom, sada govorim o privrednom padu, zato što nije bilo odgovornog planiranja ranijih godina, i razvojem povećava obim i kvalitet turističkih usluga u ruralnim sredinama. Ove usluge su u sprezi sa razvojem poljoprivrede, koje se međusobno prožimaju, jedna drugoj uslovljavaju razvoj.
Primera radi, sa povećanom posetom stranih turista ruralnim regijama odvija se tzv. nevidljivi izvoz hrane. Time se poboljšava ionako nepovoljan spoljnotrgovinski bilans zemlje. Pored toga, razvoj turističke privrede u ruralnim sredinama podstiče zaposlenost koja je isto jedna od tačaka ovog plenarnog zasedanja, pa ćemo o tom delu govoriti tada. Neophodno je da se kontinuirano usklađuje razvoj turizma u ruralnim sredinama, poljoprivrede i prehrambene industrije.
Kao što vidite, sve je ovo usko povezano i vrlo je značajno bilo da imamo tri ili četiri odgovorna ministra koji će odgovarati na ove teme, a ne, nažalost, zahvaljujem se gospođama ispred, pretpostavljam, resornog Ministarstva, što prisustvuju ovoj raspravi, ali, nažalost, ne možete da učestvujete u njoj, tako da smo svi hendikepirani, i vi, pretpostavljam da biste i te kako učestvovali u ovoj raspravi, a i mi, jer ćemo biti uskraćeni za mnoge odgovore na ove teme za koje smatramo da su vrlo značajne. Šta je tu je, vaša krivica nije, ali ćemo mi i dalje nastojati da dozivamo, a ne da prozivamo gospodina Dinkića, ne bili smo ga videli ovde, gde mu je mesto, tokom ove rasprave.
Treba pomenuti, recimo, da je u 2006. godini Srbija od turističke privrede prihodovala 400 miliona dolara. Za godinu dana kasnije u deviznu kasu trebalo je da stigne oko 500 miliona dolara, to je bio cilj, a kao što smo videli do 2020. godine, ono što je cilj države Srbije tada bio, milijardu dolara. Mi ne vidimo na koji način država misli da ostvari ovaj prihod, s obzirom na nivo ruralnog razvoja. Uz posete turista većim gradovima, najveći deo novca će, prema očekivanjima koja su tada bila izneta, ostaviti u ruralnim turističkim sredinama koja privlači sve više turista, što je primećeno u okviru Svetske turističke organizacije. U Srbiji je vrlo karakteristično i Srbija to može da pruži, s obzirom na to da je vrlo privlačna zemlja, bar kada su u pitanju predeli odslikani neverovatnom lepotom, ali, nažalost, sve ono što prati svu tu ponudu je na tako niskom nivou razvoja. Svi oni koji su iz sveta navikli na određeni stepen usluge žele da probaju nacionalnu kuhinju, pretpostavljam da ste svedoci da Srbija ima da se podiči svojom nacionalnom kuhinjom i da svuda u svetu, gde god da predstavi, na bilo kom sajmu, svoje proizvode, samo uveća interesovanje. Kada svi ti ljudi dođu u Srbiju bivaju razočarani onim što prati razvoj turizma, a to je infrastruktura i sve ostalo.
Dakle, ono zbog čega smo mi vrlo zahvalni ipak i Privrednoj komori Srbije, gospodinu Gulanu, a tiče se naučnog rada koji je odslikao vrlo značajnu oblast turizma, nadam se da smo na dostojan način predstavili građanima Srbije i predstavili da vlast zapravo i nema pravu sliku razvoja, kada je u pitanju kulturni turizam, seoski turizam, verski turizam. O tome svedoče primeri.
Jedan od primera koji je vrlo interesantan, ali suviše bolan da bi se o njemu detaljno govorilo, jeste i privatizacija jednog malog hotela u okviru manastira Studenica koji ima nekoliko desetina zaposlenih koji već godinama ne primaju svoje plate, izražavaju se tako što onima koji slučajno zalutaju tražeći Studenicu i smeštaj, da bi bili bliži manastirskom konaku, nude proizvode koje uglavnom sami prave, dakle, na crno, ispod tezge. I tako, zahvaljujući kajmaku, siru koji sami naprave, mogu sebe i svoje porodice mesečno da izdržavaju.
Turistički kapaciteti i resursi tog područja su neverovatni. Najžalosnija je činjenica što se država potpuno oglušila o razvoj ove vrste turizma, a to bi za žitelje svih okolnih sela bila fantastična šansa da žive životom dostojnim čoveka. A za monašku zajednicu, koja isto pravi izuzetne proizvode, jedan od primera zainteresovanosti države da investira u život, rad, duhovni razvoj svih tih ljudi koji gravitiraju u manastiru Studenica, a na prvom mestu, čini se da bi slika Srbije, kada svaka kamera nekog stranog turiste zahvati predeo oslikan neverovatnim bojama, bila mnogo lepša.
Pitanje je šta će Srbija, odnosno država da učini po tom pitanju, da se islikamo bojama kakve zaslužujemo, a jesu najlepše boje na ovom svetu. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Arsen Đurić i Milan Dimitrijević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Arsen Đurić.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 14. Predloga zakona definiše se način proglašenja turističkog prostora i određivanje upravljača tim turističkim prostorom.
Poslanička grupa DSS podnela je dva amandmana na ovaj član zakona. Moj kolega Pejčić je govorio o prvom amandmanu, naime, o tome da smatramo da je neophodno uključiti jedinice lokalne samouprave u postupak proglašenja turističkog prostora.
Predlogom zakona je predviđeno da Vlada na predlog Ministarstva proglašava turistički prostor, bez ikakvih konsultacija s jedinicama lokalne samouprave na čijoj teritoriji se taj prostor nalazi i mi smatramo da je to neprihvatljivo, s obzirom na to da su opštine do sada upravljale tim prostorima i imale nadležnosti na tim prostorima, a i ostvarivale prihode od izdavanja lokacija i uređenja građevinskog zemljišta. Mislim da je to klasična centralizacija nakon smanjenja transfera opštinama rebalansom budžeta, koji je nedavno usvojen, nakon ukidanja nekih projekata koje je trebalo da refinansiraju ministarstva po opštinama širom Srbije. Mislim da su opštine već dovoljno uskraćene za ogromna sredstva i još uzimanjem ovih nadležnosti i ovih prihoda mislim da će teško funkcionisati.
Amandman koji smo mi podneli, ovaj drugi amandman, odnosi se na to ko može biti upravljač turističkim prostorom. Predlogom zakona predviđeno je da upravljač može biti javno preduzeće ili ustanova čiji je osnivač država Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a u st. 4. i 5. je predviđeno da upravljač turističkog prostora može biti i privatno privredno društvo ili privatno preduzeće.
To je za nas apsolutno neprihvatljivo i mi smo svojim amandmanom predložili ko može biti upravljač turističkog prostora, pa smo predložili da to mogu biti turističke organizacije, destinacijske menadžment organizacije ili javna preduzeća i ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Takođe, predložili smo da se st. 4. i 5. brišu, odnosno da privatna preduzeća ne mogu biti upravljači turističkog prostora. S obzirom na ovlašćenja koja će dobiti upravljač turističkog prostora i nadležnosti u pogledu uređenja i korišćenja građevinskog zemljišta, razvoja turističke infrastrukture, turističke suprastrukture, u pogledu prihoda koje ostvaruje taj upravljač turističkim prostorom, od izdavanja lokacija za objekte za trgovinu i turizam, za zabavne parkove, parking-prostore, sportsko-rekreativne sadržaje, dakle, to su ogromni prihodi koje bi moglo da koristi privatno preduzeće, a da za to nikome ne polaže račune, naime, programe rada, upravljači turističkim prostorom
Znači, to je za nas apsolutno neprihvatljivo i smatramo da to treba da radi neka javna, državna ili opštinska institucija. Strategijom razvoja turizma planirano je osnivanje destinacijskih menadžment organizacija po modelu partnerstva javnog i privatnog sektora i mi smatramo da je najbolji model upravljanja turističkim prostorom upravo to. Da se formiraju te destinacijske menadžment organizacije u čijoj bi strukturi vlasništva učestvovala država sa određenim procentom, opštine sa određenim procentom i najbitniji privredni subjekti koji se bave turizmom na teritoriji tog turističkog prostora. Na taj način bi svi oni koji su najviše zainteresovani za razvoj tog turističkog prostora bili uključeni u njegovo upravljanje. Mislim da je to najadekvatnije rešenje kada je reč o tome ko može upravljati turističkim prostorom.
Zaista se nadam, ima još vremena, prihvatite ovaj amandman, jer neprihvatanjem ovog amandmana dovešćemo jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze veliki turistički centri kao što su Zlatibor, Vrnjačka Banja, Sokobanja, u izuzetno težak položaj i u opasnost da im se mogu oduzeti određene nadležnosti u pogledu upravljanja i korišćenja tim turističkim prostorom i ogromnim prihodima koje su one do sada imale. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem.
Na osnovu člana 141. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za trgovinu i turizam podneo je amandman na član 14.
Vlada je prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Ko želi reč po ovom amandmanu?
Ja vas molim da se javite, izvinjavam se.
Po prethodnom amandmanu na član 14, koji su zajedno podneli narodni poslanici Arsen Đurić i Milan Dimitrijević, reč ima gospodin Zoran Ostojić. Izvolite.

Hvala predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, mislim da bi trebalo da Vlada ozbiljnije razmisli o prethodnom amandmanu kolege iz DSS zato što zaista ima argumenata da lokalna samouprava mora na neki način da se pita o proglašenju turističkog prostora. Mi iz LDP se zalažemo za suštinsku decentralizaciju, a čitam ovih dana u štampi da predsednik DS to isto misli i onda je usvajanje ovog amandmana prilika da se na delu pokaže to zalaganje. Zaista moraju da jačaju ovlašćenja lokalne samouprave, a ne da slabe. Sa pravom, iz unutrašnjosti Srbije često stižu optužbe za centralizaciju. Ovo je jedan od primera koji te optužbe objektivno potkrepljuje.
Zašto je problem da se pita lokalna samouprava za saglasnost i mišljenje kada se to dešava na njenoj teritoriji? Ako želimo da jačamo vlast koja je blizu građana, to je svakako lokal, onda svakako moramo da lokalnoj samoupravi damo ovlašćenja i moć. Ovako, izgleda, kao da se nastavlja praksa koja daje najnegativnije posledice, to vidimo na primeru Parka prirode "Mokra Gora" – niko opštinu Užice nije pitao kada je to proglašeno parkom prirode, kada je osnovano javno preduzeće i postavljen direktor, koji, evo, već pet godina upravlja tom teritorijom. Čak je pod ovom vladom došlo do proširenja te teritorije za oko 6.000 hektara privatne imovine.
A s druge strane, ovlašćenja koje ima onaj koji upravlja u datim okolnostima su ogromna, odnosno ne samo od uređenja i režima rada na toj određenoj teritoriji, režima parkiranja, nego bogme i do krajnje ozbiljnih građevinskih i urbanističkih ovlašćenja. Sve je to mimo i bez bilo kakve kontrole lokalne samouprave. Evo najprostijeg primera, recimo, opština Užice je prošle godine na osnovu turističkih taksi od Parka "Mokra Gora" prihodovala oko 200 hiljada. Zaista je smešna suma ako znamo promet koji se tamo dešava, dok je, s druge strane, Hotel "Omorika" na Tari, samo od taksi uplatio 4 i po miliona dinara, dakle, više od deset puta je jedan hotel prihodovao na osnovu turističkih taksi nego Park prirode, koji kontroliše jedan čovek sa svojim tzv. preduzećem i koji kontroliše toliku površinu zemlje.
Kolega kaže da mu se ne dopada rešenje da privatno privredno društvo upravlja nečim kao što je park prirode ili turistički prostor, ali mi moramo ići ka tim rešenjima gde privatno javno partnerstvo dobija na značaju. Mi ne mislimo da je to nešto strašno, na primer, eto konkretno, direktor Javnog preduzeća "Mokra Gora", koje je javno preduzeće osnovano odlukom Vlade, u isto vreme ima i privatnu imovinu na tom istom prostoru, kojim on upravlja kao, zovimo ga, državnim službenikom.
Sada zamislite taj apsurd. Država je osnovala javno preduzeće, postavila iks-ipsilon čoveka da bude direktor tog preduzeća, a taj čovek na toj teritoriji ima privatnu imovinu. Ako je nešto sukob interesa, onda je to, svakako, iznad svega, sukob interesa.
U tom kontekstu zalaganje za upravljanjem privatnih preduzeća, u normalno transparetnoj proceduri, gde će biti raspisan tender i gde će onaj ko ponudi najbolje uslove dobiti to, nije tako strašno, jer imamo primer da iako nije javno preduzeće, jasno je da se kroz javno preduzeće sprovode privatni interesi. Evo samo jedan primer gde je opština oštećena, a ova rešenja iz zakona predlažu dalje degradiranje lokalne samouprave, recimo, šta reći o činjenici ako ne želi, a ne želi, da plaća komunalne usluge opštini Užice direktor Javnog preduzeća "Mokra Gora", takođe, i vlasnik dobrog parčeta zemlje u privatnom vlasništvu, u Parku prirode napravio deponiju da bi izbegao, da kažem, trošak?
Jasno je da rešenja u članu 14. koja se predviđaju nisu garancija da se javni interes neće degradirati u korist privatnog, jer već sada i bez ovoga imamo takve primere a iznad svega, nisu nikakva garancija da će jedinica lokalne samouprave biti u stanju da kontroliše, da upozori, i na kraju krajeva, da utiče na dešavanja u toj turističkoj zoni koja se nalazi u toj datoj lokalnoj samoupravi.
Zato smatram da Vlada treba da razmisli o amandmanu kolege iz DSS, jer je logično, ako hoćemo decentralizaciju da ipak dopustimo jedinicama lokalne samouprave, odnosno da se i ona nešto pita, o nečem što je resurs od koga ona mora, može i treba da ima koristi. Hvala.

 Hvala vama.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Mićo Rogović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Rogović.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege poslanici, da ne bi bilo da su svi komentari negativni za ceo ovaj set zakona, moram da izrazim zahvalnost da je prihvaćen deo bitnih amandmana Srpske napredne stranke, i deo amandmana koji su slični, a koji su od strane drugih poslaničkih grupa koje su podnele, i izražavam zadovoljstvo povodom  te situacije.
Ne mogu a da ne kažem da je stari zakon o turizmu donet već 2005. godine, nakon čega je usledila izrada projekta – Strategija razvoja srpskog turizma u periodu od 2005. do 2015. godine, a ovih dana u skupštinskoj proceduri imamo novi zakon o turizmu.
Šta sve to govori?
Govori, da svi akti, u smislu zakona, a pogotovu master plan, imaju svoju realnu vrednost ako se samo sprovedu u delo. Pri tome, vreme od 2005. godine do današnjeg dana je delom proteklo, a ostalo je još šest godina za realizaciju politike projekta Strategije razvoja srpskog turizma u periodu do 2015. godine.
Moram da podsetim, zbog javnosti, da smo tim planiranim investicijama i projektima u okviru ovog projekta došli do cifre od oko 2,5 milijarde u okviru investicija u srpski turizam.
Ne bih želeo da se oslonim na kalendar turističkih aktivnosti, ali ne mogu da ne kažem da on treba da bude usaglašen i da, recimo, u prečniku od 100 kilometara u jednom danu ne mogu biti tri bitne tri turističke manifestacije ili tri turističke aktivnosti i po tom pitanju Ministarstvo, s obzirom na njegove vrlo velike i jedine ingerencije u ovoj oblasti turizma, treba da vodi računa da te aktivnosti usaglasi godišnjim planovima aktivnosti.
Ne bih hteo da se ponavljam sa kolegama, ali zbog svega toga što su u prethodnim izlaganjima naveli, proizilazi zaključak šta je bitno.
Bitno je voditi turističku politiku u pravcu stvaranja i negovanja dugoročnih strateških potencijala iza kojih stoje različite ponude i proizvodi, ali proizvodi koji su jedinstveni, koje je teško kopirati i koji predstavljaju, kao takvi, strateške resurse za uspeh u budućnosti.
Srbija ne može, a da ne preuzme odgovornost za izgradnju sopstvenih prepoznatljivih kompetencija u turizmu i pri tome da se osloni na svoje atraktivnosti u pogledu prirodnih, istorijskih i socijalnih elemenata, sa okruženjem koje već poseduje i kojim obiluje, normalno, sve to da bude začinjeno i prepoznatljivo našim srpskim životnim stilom koje će se najbolje doživeti u okruženju prijateljskih nastrojenih ljudi, a Srbija to zaista jeste.
Ono što je bitno za razvoj turizma na ovim, a i svetskim, prostorima, u narednom periodu, jeste da će u turizmu u narednim godinama važiti strategija preživljavanja. S obzirom na tu strategiju preživljavanja svi naši susedi, sve zemlje u okruženju i mnogo bitnije turističke zemlje koje imaju mnogo jače turističke potencijale napravile su interventne mere.
Kod nas je postojao nagoveštaj da će u ovom sektoru biti preduzete neke aktivnosti, ali do dana današnjeg ostalo je samo na tome. Bez obzira na svetsku i domaću ekonomsku i finansijsku krizu, bez obzira na ove postojeće segmente i elemente koji pritiskaju turizam, a kriza se prvo u samom startu najviše oseća u toj turističko-ugostiteljskoj delatnosti, ne možemo da zaboravimo neke dobre primere iz zemalja Bliskog istoka koje već u ovom periodu svetske ekonomske krize doživljavaju turistički porast, a Srbija ko neotkrivena zemlja, potencijalna turistička destinacija ima razvojne šanse u svemu ovome i mi u narednom periodu i već od ovog trenutka ne smemo da zapostavimo tu činjenicu.
Zamolio bih predstavnika Vlade da prenese zabrinutost turističkih subjekata, stejk holdera, o tome da nema dovoljno svesti da se donesu i preduzmu određene interventne mere po pitanju domaćeg turizma.
Moram da navedem primer slovenačkih banja koje su, recimo, od malih termalnih izvora, uz nesebično ulaganje i državnih firmi i fondova, napravljene kao moderni turistički zdravstveni i rekreativni velnes centri. Primer, recimo, na granici Hrvatske u Beloj Krajini, terme Čatež koje godišnje imaju skoro isti broj noćenja kao što ima cela Srbija.
A, šta se dešava sa našim banjama? Pre nekoliko godina čuli smo izjave da će sve naše banje biti privatizovane, da se u njih neće uložiti ni dinar. Šta li se mislilo kada su, i s kojim povodom, izrečene te misli? Da li se mislilo da će samo donošenje zakona o turizmu ili ovog zakona o turizmu ili funkcionisanje razvojne agencije doprineti, recimo, privatizaciji i poboljšanju funkcionisanja naših zdravstvenih i banjskih centara? Praksa pokazuje da je potrebno preduzeti i mnogo više mera i aktivnosti nego što svi dosadašnji, a i sadašnji zakon o turizmu predviđa.
U prva dva meseca pokazatelji turističke organizacije Srbije govore da je pad turista u odnosu na isti period prethodne godine za 9%. Međutim, realni podaci, podaci koji se mogu videti na terenu, koje svi od nas možemo videti prolazeći kroz Srbiju i turističke destinacije govore da se taj pad nije zadržao na tih 9% i zbog toga apelujem na hitno donošenje interventnih mera.
Taj pad je, nažalost, već na nekih 50% u odnosu na isti period prethodne godine. Bitno je da se u paketu tih interventnih mera precizira i sugeriše da naša turistička ponuda mora da doživi pad cena, kao što su to uradile ostale zemlje u prethodnom periodu, a ko se već danas ne bavi turizmom, svi se bave turizmom i svi imaju određene potencijale.
Novi Predlog zakona o turizmu došao je u skupštinsku proceduru, a da pri tom nije prošao neki veći broj javnih rasprava, u objašnjenju ovog zakona navodite da je oko 270 subjekata učestvovalo u javnoj raspravi.
Međutim, moram da napomenem da 270 ozbiljnih subjekata postoji, recimo, samo na jednoj turističkoj destinaciji Zlatibor-Zlatar. Neozbiljno se pristupilo ovoj temi i čini mi se da će i ovaj zakon doživeti sudbinu zakona iz 2005. godine.
Zakon je najavljen i kao deo paketa ekonomskih mera u smislu približavanja normativima i standardima Svetske trgovinske i Svetske turističke organizacije, i po njemu je dosta nejasno finansiranje lokalnih turističkih organizacija, turističkih organizacija Srbije.
Zatim, ono što je bitno, a u šta je i uloženo dosta finansijskih sredstava, a to je izrada Strategije razvoja srpskog turizma do 2015. godine, ovaj predlog nije usaglašen sa tom strategijom, ukidanje klastera koji su već, recimo, na području regije zapadne Srbije i doživeli neke svoje početničke korake i zaživeli u praksi.
Tako da imamo situaciju da su salaši i kuće u Srbiji stare preko 200 godina, koje mogu biti veliki turistički potencijali, ali to uz manji napor treba da postanu, stavljene su u istu ravan, recimo, kao hoteli ''Hajat''.
Zakonom se nigde ne rešava problem ilegalnih turista i problem naplate turističke takse. Turistički inspektori kontrolisaće priliv turističke takse, ali ne i one koji ne prijavljuju turiste.
Nacionalna korporacija je turistička korporacija koja će biti osnovana ili finansirana od budžeta, a po zakonu o privrednim društvima, osnovni cilj takvih društava je, a ovim zakonom dobijaju neverovatnu priliku, da kupuje i preprodaje zemlju u Srbiji i svim turističkim prostorima i destinacijama. Vaše objašnjenje o formiranju te nacionalne korporacije i argumenti za sve to nisu usaglašeni.
Strategija turizma je, sama po sebi, u ovom delu dala određene i jasne smernice.
Ona kaže da je potrebno formirati destinacijske menadžment organizacije koje će biti društvo sa mešovitim vlasništvima, državnim i privatnim, koje imaju reference da udruže sve turističke subjekte, takozvane stejk holdere, na određenim turističkim destinacijama tj. prostorima, a čiji je cilj isključivo razvoj turističkih proizvoda, pravljenje brenda koga i Srbija trenutno, nažalost, nema i marketing regije.
Ponavljate ovde istu priču, kao i u slučaju regionalnih razvojnih agencija, jer Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja pokušava da te i ove agencije napravi političkim, a ne operativnim telom.
Iluzorno je pozivanje na internacionalističku metodu, i ne mogu a da se ne našalim, svima nam je jasno da vas u ovoj političkoj priči povezuje Socijalistička internacionalna, ali preporuke za internacionalizam u turizmu, zaista, nije izdala ni Svetska turistička organizacija, niti bilo koja nacionalna strategija govori o tome, svaka zemlja ima svoje posebne elemente i posebna je priča za razvoj turizma, a principi i normativi, i standardi koji se moraju poštovati, nisu problemi internacionalizma.
Očigledno da postoji deficit subjekata na lokalnom nivou i nedostatak kadrova u tom delu, ali to ne može rešiti uvođenje i funkcionisanje Nacionalne turističke korporacije. Ova priča može biti samo logična u sprezi lokalnih turističkih objekata, subjekata turizma, ostalih subjekata turizma na tom području, regionalnih destinacijskih organizacija i Nacionalne turističke korporacije, pa se tako master planovi koji su već napravljeni ili za određene destinacije, za koje to nisu, mogu zaživeti i realizovati u praksi. U protivnom, kao i do sada, politička pripadnost i politika će biti jedini uslov za razvoj turizma na prioritetnim turističkim destinacijama.
Ova priča se odnosi i na kategorizaciju turističkih mesta, na sprovođenje podsticajnih mera. Samo jedan problem da istaknem, pa ću to da objasniti na primeru ovog amandmana, kako Ministarstvo, koje ovim zakonom ima "Božiji bič" u rukama i totalnu privilegiju, može da zna, i koliko više od lokalnih subjekata u turizmu može da zna, ko po prioritetu može dobiti podsticajna sredstva za turizam, recimo, na primer u seoskom turizmu?
Šta je to što nije u saglasnosti sa lokalnim subjektima i lokalnim turističkim organizacijama, koje kao domaćini na svom terenu imaju veći uvid u poslovanju svih turističkih subjekata i koje mogu preporučiti, kontrolisati deo tih i mera i programa i, naravno, realizaciju svih tih aktivnosti, da ne bi dolazilo do situacije, kao što se i desilo pre šest meseci, po pitanju određenih kredita u Republici Srbiji? Ako ova priča ne ide od temelja, odozdo, prema Ministarstvu, plašim se da ćemo u Srbiji napraviti ili izmisliti neku novu – Staru planinu.
I, ono što je vrlo bitno, što je do kraja ove 2009, odnosno prethodne 2008. godine trebalo da se reši, to je signalizacija. U Srbiji se ni mi dovoljno ne možemo snaći, a kamoli ino turisti, pa mislim da bi Ministarstvo trebalo, krajnje ozbiljno, one mere koje su predviđene još zakonom iz 2005. godine, da realizuje u narednom periodu, do kraja 2009. godine, da Srbije bude prepoznatljiva zemlja, prvenstveno za domaće turiste, a onda i za ino turiste.
Posle usvajanja ovog zakona, čini mi se da će i biti usvojen, ja se zaista pitam, kao i Poslanička grupa SNS, da li iza svega ovoga stoji izrada još jedne ili neke nove strategije razvoja turizma?
Sada da se osvrnem na predloženi amandman, na član 15. i, kako da poboljšam predloženi član. Predlažem da se u stavu 1, koji glasi: ''Postupak za proglašenje turističkog prostora pokreće se sa predlogom proglašenja turističkog prostora, koji priprema ministarstvo, u skladu sa Strategijskim master planom i studijom opravdanosti za proglašenje turističkog prostora'', doda ''i završene javne rasprave''.
Zašto?
Neozbiljnost izrade ovog zakona i, deo prepisivačke politike u odnosu na stari zakon, vidi se ovde u stavu 4, člana 15. Predloga ovog zakona, gde se kaže: ''Predlogom iz stava 1. ovog člana stavlja se na javni uvid u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije i u lokalnom listu jedinice lokalne samouprave...''
Da li se sećate, da ste pre dve godine zakonskim aktima naredili lokalnim samoupravama da moraju privatizovati lokalne listove čiji su oni osnivači?
Da li ste zaboravili da jedinice lokalne samouprave nisu više osnivači tih lokalnih listova? Zbog svega ovoga u stavu 4, predložio sam da se doda reč "završene javne rasprave", da bi se uozbiljili postupci za proglašenje turističkog prostora i da bi se eliminisala ova anomalija vezana sa ukidanjem, odnosno nepostojanjem lokalnih listova čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave. Zahvaljujem. (Aplauz.)