Upravo to i jeste problem. Mi smo kao ovlašćeni predstavnici građana, koji su nas glasali na majskim izborima, zaista slepi na način da ne znamo na koje načine se troše budžetska sredstva, ko učestvuje u trošenju para svih poreskih obveznika, iz prostog razloga, jer nemamo završni račun, nemamo reviziju završnog računa, nemamo uspešno ostvaren dijalog u smislu da na određena pitanja dobijemo kvalifikovane odgovore. Najčešće se izveštavamo na osnovu pisanja sredstava javnog informisanja.
Znamo da određeni timovi koji se bave istraživanjima na koji način se troše budžetska sredstva imaju probleme zato što najčešće vlast ne nalazi za shodno da daje pravovremene informacije koje smatra informacijama od sopstvenog poverenja.
Kao što je prethodno koleginica rekla, to je vrlo značajan problem. Ne znamo koliko donacija, na ime kojih institucija i na koje načine su se trošile, recimo, u oblasti turizma, koji projekti, ko su nosioci tih projekata, koji su efekti tih projekata. Ali, znamo da se ogromna sredstva troše na tzv. specijalizovane usluge i na određene projekte.
Turizam nikada gori! Razvoj turizma ne postoji! Kapaciteti su katastrofalni! To je generalni zaključak. Čast izuzecima, ali ti izuzeci ne potvrđuju da imamo uspešnu turističku ponudu, već, naprotiv.
Takođe, značajno je da se pomene i trebalo bi da bude predmet vrlo ozbiljne rasprave jeste tema kulturnog turizma, koji je u Srbiji, nažalost, na najnižim mogućim granama.
Da vas podsetim, u Srbiji postoji veći broj objekata koji su pod zaštitom UNESKO-a, među njima su i spomenici na Kosovu i Metohiji. Ne smatramo da je to najbolje moguće rešenje, ali situacija je nalagala tako. Možda je to jedini mogući put da se srednjevekovne zadužbine zaštite od divljanja šiptarskih terorista: manastir Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, manastir Gračanica u Prizrenu, crkva Bogorodice Ljeviške u Prištini, manastir Studenica, Stari Ras i Sopoćani.
Podsećanja radi, na Kosovu i Metohiji ima više od 1.500 manastira i crkava isposnica. Informativna služba Eparhije raško-prizrenske objavila je 27. marta 2004. godine dopunjenu, ispravljenu, ali ne i konačnu listu srpskih pravoslavnih crkava i manastira koji su potpuno uništene ili teško oštećene tokom martovskog progona od 17. do 20. marta.
Među njima su, a moramo da ih navedemo, u obavezi smo i prema sopstvenoj istoriji, a i prema našim građanima koji to očekuju od nas, spaljeni su ili minirani hram: Bogorodice Ljeviške iz 14. veka, hram Hrista Spasa iz 14. veka, Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija iz 1856. godine, crkva Svetog Nikolaja iz 14. veka, crkva Svetog Nikolaja-Runovićeva iz 16. veka, crkva Svete nedelje, naselje Potkaljaja, iz 14. veka, crkva Svetog Pantelejmona iz 14. veka, crkva Svetog Kozma i Damjana iz 14. veka, crkva Svete nedelje u selu Živinjane kod Prizrena i manastir Svetih Arhangela iz 14. veka.
Direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture je najavila da će Zavod vrlo brzo da dostavi detaljan izveštaj o obnovi crkava na Kosovu i Metohiji i ona je rekla, a tiče se kulturnog nasleđa Srbije, da država Srbija i Republički zavod imaju obavezu da iznesu potpunu istinu o obnovi koja je prema načinu na koji se obavlja, i to je vrlo važna činjenica koja je u kontekstu ovog što je prethodno rečeno i razvoja kulturnog i duhovnog turizma, pri čemu sve ozbiljne zemlje zaista inkasiraju ozbiljna sredstva osim Srbije, dakle, ta obnova se odvija u potpunoj suprotnosti sa stručnim principima koji se primenjuju u državi Srbiji.
Direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture i član Komisije za obnovu je konstatovala da je memorandum o obnovi već prekršen, jer se u izveštaju Komisije već nalazi niz nepravilnosti. Služba za zaštitu spomenika smatra da je važna održivost obnove, dok, sa druge strane, Savet Evrope smatra da je samo važno obnavljati, pa makar i više puta. Prema podacima SPC na Kosovu i Metohiji od juna 1999. godine sve do 17. marta 2004. je porušeno i oštećeno 115 manastira i crkava, dok je tokom martovskog progona 34 oskrnavljeno.
Ono što je vezano za kulturni turizam u Srbiji, postoje i druge lokacije od značaja. Što se tiče duhovnog turizma osim Raško-prizrenske eparhije, imate primere iz Žičke eparhije ili Ovčarsko-Kablarske klisure u kojoj su manastiri u većoj meri obnovljeni, ali ne vidimo šta se dalje radi na određenoj turističkoj ponudi kada su u pitanju ovako značajna mesta. Pretpostavljam da ćemo čuti kakav je plan za ubuduće, ali vezano za kulturni turizam u Srbiji postoje druge lokacije od značaja, ovo na prvom mestu zbog javnosti u Srbiji, kao što je Gamzigrad ili Romulijana. To je arheološko nalazište blizu Zaječara, u istočnoj Srbiji, antičke rimske carske palate Feliks Romulijana, koje se od 29. juna 2007. godine nalaze na UNESKO-voj listi svetske baštine.
Gamzigrad, takođe, predstavlja rezidenciju rimskog cara Gaja Valerija Maksimilijana Galarija, Dioklecijanovog zeta. Onda, Viminacijum, lokalitet Pirivoj, deo je velikog arheološkog nalazišta antičkog logora Viminacijum, sa otkopanim grobovima različitih tipova gradnje i mauzolejem u centralnom delu. Takođe, Fruška Gora ili Mala Sveta Gora jedan je od posebno zapostavljenih vrlo značajnih segmenata ne samo turističke ponude, već istorijskog, kulturnog i duhovnog nasleđa.
Ono što bi trebalo da bude od izuzetnog značaja za sve nas jeste da čujemo šta država Srbija ima u planu kada je reč o Fruškoj Gori i kolika su finansijska sredstva potrebna da se Fruška Gora dovede u red onih sadržaja koji bi trebalo da na dostojan način, kako to i zaslužuju, predstavljaju državu Srbiju.
Ono što moramo da kažemo jeste da se na Fruškoj Gori nalazi 16 pravoslavnih manastira i zato postoji još jedan od naziva Mala Sveta Gora, poznatih po specifičnoj arhitekturi, bogatim riznicama, bibliotekama i freskama.
Fruška Gora krije i brojne arheološke lokalitete iz praistorijskog i kasnijeg perioda, ali bi, recimo, za građane Srbije bilo vrlo značajno da čujemo koliko se do sad ulagalo u Frušku Goru, a koliko će od sada. Da li je neki od značajnijih projekata bio provođen na ovom delu koji je skoro u najvećoj meri i potpuno devastiran?
Takođe, jedno od najvećih i najznačajnijih arheoloških nalazišta je nalazište Lepenski vir, smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri u Srbiji, u centralnom delu Balkanskog poluostrva. Ovaj lokalitet je ime dobio po dunavskom viru bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije. Dakle, između 1965. i 1970. godine otkriveno je ribarsko-lovačko naselje sa začecima kultivacije, tokom iskopavanja otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata.
Trebalo bi da znamo da li će se Lepenski vir naći u turističkoj ponudi i da li će država Srbija da radi na ovakvim lokacijama, za koje mislimo da bi državi Srbiji doneli značajne prihode. Ono što je i te kako značajno, a tiče se kulturnog turizma je još jedna stavka, a to je vinčanska kultura ili Vinča, koja predstavlja rano neolitsku kulturu Evrope između prvih vekova petog milenijuma pre nove ere i prvih vekova četvrtog milenijuma pre nove ere. Prostirala se od srednjeg Potisja na severu do Skopske kotline na jugu, i od reka Usore i Bosne na zapadu do Sofijskog basena na jugu, odnosno obuhvatala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije, Bosne i Hercegovine.
Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu, najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji.
Na osnovu svega ovoga, a konsultovali smo tu i ljude koji su radili na ovome, to su gospođa Nataša Prćić i Dino Rac, opšti zaključak je da Srbija ima značajne resurse, ali da u Srbiji ne postoji kulturni turizam. Postoje pojedinačni pokušaji, vrlo verovatno mnogi projekti, ali o kulturnom turizmu Srbije mi više možemo da ne govorimo nego da govorimo. Voleli bismo da čujemo razloge zašto je to tako.
Pored ove identifikacije, sa namerom, samo određenih lokaliteta koje je svetska zajednica prepoznala kao lokacije od izuzetnog značaja pa ih stavila pod svoju zaštitu, trebalo bi, da ne bude samo kritike radi, da bolje funkcionišu te međuresorne relacije. Zato je bilo važno da po ovako objedinjenim tačkama, koje zahvataju više oblasti, mi ovde imamo makar ministra ekonomije i regionalnog razvoja, koji u okviru svog resornog ministarstva ima toliko vrlo značajnih oblasti za Srbiju.
Bojimo se da tako značajne oblasti za Srbiju, pod rukovođenjem jednog čoveka i njegovog tima, ipak ne dođu u ruke monopola određenih grupacija, a onda ćete imati problem sa dobrim delom opozicije, a onda – problem sa preko milion ljudi u Srbiji. Iz jednog prostog razloga, svi koji žele ravnomerni regionalni razvoj, poboljšanje razvoja i kvalitetnu ponudu kada je reč o turizmu, direktno su protiv monopola.
Ali, da se vratimo na konkretne predloge, SRS smatra da bi, kada je reč o kulturnom turizmu, trebalo da se, a to je ono na čemu posebno mora da se radi i pokušavali smo i sami da istražujemo, napravi vrlo značajna i baza i berza kulturno-turističke ponude Srbije. Lokalne zajednice treba da donesu svoje razvojne strategije kulturnog turizma. To ne treba uzimati iz nadležnosti lokalnih zajednica, što će definitivno doprineti boljem definisanju državne strategije u ovoj oblasti.
Mi ne mislimo da je obrnut red bolji, od centrale, od globalnog ka lokalnom, nego obrnuto, od lokalnog ka globalnom. Lokalnim zajednicama ne sme da se uzima iz nadležnosti da određuju koji su to turistički sadržaji, kakva turistička ponuda mora da bude. To se direktno tiče razvoja lokalne zajednice, na prvom mestu unapređenje života svih onih koji su stanovnici gradova i opština. Ukoliko je bilo zloupotrebe u nekom ranijem periodu, a ticalo se lokalnog nivoa, ti koji su zloupotrebljavali finansijske ili bilo koje druge resurse moraju da odgovaraju za to, ali centralizam u ovom smislu je poguban za razvoj lokalnih sredina.
Takođe, ono što SRS smatra da bi trebalo preispitati i preciznije definisati, a to je upravo uloga lokalnih turističkih organizacija u oblikovanju kulturno-turističke ponude Srbije. Naš je utisak da su se lokalne organizacije, kao i svaki put, nažalost, preskočile i da se pravi okvir, kišobran i strategija sa centralnog nivoa, koji treba da se prihvati bez pogovora na lokalnom nivou. Mislimo da je to nedopustivo.
Vrlo je značajno multidisciplinarno obrazovanje kadrova i stanovništva u skladu sa potrebama održivog razvoja kulturnog turizma. Obrazovanje treba provoditi kroz školske i vanškolske forme. Ne vidimo da je to urađeno do sada.
Kao primer uspešne prakse trebalo bi da bude makar izdvajanje nekoliko projekata koji bi trebalo da nam posluže kao projekti uspešne prakse i projekti održivog razvoja, makar u nekim oblastima razvoja turizma. Voleli bismo, bar kada je reč o kulturnom ili verskom turizmu u Srbiji, da znamo koji su to projekti, ko su bili nosioci tih projekata.
I, iznad svega značajno je, nažalost, na to pitanje neće imati ko da odgovori, ostaće samo strankama da pretpostave kako će da izgleda turizam u Srbiji i, na kraju ili na početku, vreme koje dolazi vrlo brzo će da potvrdi ili demantuje sve nas koji učestvujemo u ovoj raspravi, mislimo da je način na koji je predlagač mislio da uredi oblast turizma pogrešan. Mislimo da će u konačnom zbiru da bude vrlo poguban za turističku ponudu i razvoj turizma uopšte. Kada je reč o ovakvim zakonskim predlozima, ono što je bilo neminovno da se dostavi svim poslaničkim grupama jeste informacija koju tražimo kroz određena poslanička pitanja, a to je, na koji način mislite da sprovedete održiv razvoj turizma u Srbiji, sa kojim finansijskim sredstvima i sa kojim projektima?