Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš. Izvolite.       

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, nije čudo što se kao prvi u načelnoj raspravi javio poslanik iz G 17, odnosno gospodin Nešović, jer način na koji je ovaj zakon došao pred nas, odnosno njegova suština, govori mi ko je kreator ovog zakona.
Imali smo takve egzibicije – kada imate jednog velikog, koji drži monopol, pa je dužan svim dobavljačima, onda se donese zakon da se dobavljačima omoguće povoljni krediti.
Tako smo sada došli u situaciju da jedno javno preduzeće za koje, dozvolićete mi da citiram prethodnika, dug nije nastao za vreme ove vlade, i to je opravdanje, dovoljno za ovu vladu... Znači, za jedno javno preduzeće koje ima tako veliki dug kao njegov garant se pojavljuje država.
Gospodo iz vladajuće većine, bilo bi lepo da jednom, ali jedan jedini put, čujemo ko je odgovoran. Ko je odgovoran za to što javno preduzeće ima ovakav dug? Ko je odgovoran za to što se 28. put otvaraju radovi na autoputu Horgoš - Novi Sad? Ko je odgovoran za to što nema nikoga tamo, gospodine Mrkonjiću, nego su ostale tri mašine, jedna kućica i jedan čovek, koji kaže – otišli, a i ovo će odneti? Ko je odgovoran za to?
Hajde jednom... Nije tako, kolega. Najlakše je slegnuti ramenima, ali mislim da nas sve interesuje ko je odgovoran. Naravno da ne mislim da ste vi odgovorni, bože sačuvaj, ali neko jeste. Neko je napravio toliki dug, ne u tom javnom preduzeću nego i u drugim javnim preduzećima. Ko snosi posledice toga, gospođo Dragutinović? Građani. Dajte jednom da ustanovimo ko je odgovoran za nešto.
Vi ste malopre, gospodine Nešoviću, odlično primetili – naši putevi su katastrofa i, naravno, treba da budu bolji. A to je usko vezano sa našim dolaskom na belu šengen listu. Kao što 90% građana nije izašlo iz ove države i nije videlo kako može normalno da se živi, tako 90% građana nije videlo kakvi putevi postoje na samo sto kilometara od Beograda ili Novog Sada, koliko se ulaže u infrastrukturu, a ne otvaraju se u svakoj izbornoj kampanji, pet puta na početku i na kraju, radovi na tim autoputevima.
Stalno pričamo o Koridoru 10, i super je, svi jedva čekamo da zažive radovi na tom putu, da se taj put osposobi, odnosno da Koridor 10 u punom kapacitetu počne da funkcioniše. Ali, bojim se da će stalno biti isti problem – neko pravi dugove, ne znamo ko pravi dugove, država će da garantuje. Potpuno poštujem priču kolege Aleksića koji je pitao kolika je kamata; sve su to pitanja koja su strahovito bitna, ali mislim da je ključno i osnovno pitanje, hajde da krenemo od početka – ko je napravio toliki dug? To, nažalost, nije jedino javno preduzeće koje je pod ingerencijom Vlade, a da je napravljen veliki dug.
Vi ste mi, gospodine Mrkonjiću, pre neki dan rekli kako se radi na autoputu od Novog Sada do Beograda. Na mostu Beška, evo iza vas sedi moja koleginica Goca Čomić, neka kaže, tri godine se nešto radi, ali nijedna rupa nije zakrpljena. Non-stop imate utisak da se nešto radi, a ništa se ne radi. Iste rupe postoje na tom autoputu.
Zbog čega to govorim? Naravno da i vi imate želju da se sve te rupe zakrpe, da se napravi novi most, da se napravi pravi autoput itd. i da Srbija bude zemlja koja vezuje jug i zapad, sever, kako hoćete, Evropu, ali preduslov za sve to je da znamo ko je činio štetu i da taj odgovara.
Rekao sam da to nije jedino javno preduzeće i moram da se vratim na javno preduzeće koje je do 1. januara bilo u vlasništvu Republike Srbije, na NIS. Gospođo ministarka, za vas imam jedno direktno pitanje i molim direktan odgovor – da li će se, ukoliko završni račun koji bude dostavljen pokaže gubitak, koji je sada već sto miliona evra, koliko se licitira u javnosti, na taj način menjati udeo u NIS-u, kao što se špekuliše, odnosno da li će ruski partner postati u još većem procentu vlasnik NIS-a? Interesuje me ko će biti odgovoran za to.
Svi znamo, znam ja, znate vi, zna svako ko se u životu bavio poslom, kako izgleda revizija, a pogotovo takva revizija. Ona će pokazati da je litar – litar, da je kilo – kilo, da je reklama – reklama. Suština je ko je donosio odluke da se tako sredstva troše. Nas interesuje suština, struktura tih odluka, na koji način se došlo do takvog gubitka. Pretpostavljam, kada bismo zagrebali u Javno preduzeće „Putevi“ da bismo nešto isto tako videli.
Neko mora time da se bavi, ali, nažalost, Državna revizorska institucija ne može time da se bavi. Em što nemaju dovoljno zaposlenih, verujem da nemaju ni volje, zabavljaju se završnim računom Vlade Republike Srbije za prethodnu godinu, po njihovim rečima. Ali, ko će kontrolisati, u interesu države, javna preduzeća, pa da vidimo strukturu odluka koje su donošene, ko je donosio takve odluke, pošto postoji opravdana bojazan da će se menjati vlasnička struktura u NIS-u i da će ruski partner postati u još većem procentu vlasnik NIS-a.
Gospodin koji je sedeo tu pored vas, ministar energetike, dva dana pre toga kaže da više ne odlučujemo o ceni goriva, tu kaže da nije to rekao, da bi opet sutra rekao da mora da skoči cena prerade nafte sa 20 i ne znam koliko na 50 i ne znam koliko. Čije on interese brani? Žao mi je što on sada nije tu, ali moram to da kažem. Čije interese brani? Nekog u Vladi? Da li brani interese države Republike Srbije i njenih građana ili brani interese neke firme iz neke druge države, koja je pod patronatom Vlade?
Imamo strašno važna pitanja, na koja moramo da dobijemo odgovore i zbog vas kao ministarke finansija, koja će sledeće godine moći da predloži budžet takav i takav, pod mnogo manjim pritiskom, kada raščistimo neke stvari. Vi ćete biti pod manjim pritiskom. To je sigurno. Uvek ćete moći da stanete iza svake svoje odluke, ali na ovaj način – da znamo da postoje problemi, da znamo da postoje dugovi, da znamo da postoje krivci, ali niko ne sme da kaže ko su krivci, šta je dovelo do toga, možda objektivne okolnosti; hajde da čujemo šta je to.
Kako može jedno preduzeće da bude toliko zaduženo kao „Putevi Srbije“? Ko je donosio odluke, na kakav način? Moram da ponovim, zbog građana pre svega, Naftna industrija Srbije je u oktobru bila 20. na listi preduzeća u Evropi, po profitu.
Šta se desilo za dva meseca? Moram biti iskren, nadam se da moja ćerka ovo ne gleda, ne verujem u Deda Mraza, a znam da Hari Poter ne postoji. Ko je taj čarobnjak koji je uspeo da takvo javno preduzeće uništi za dva-tri meseca? Mislim da nije u pitanju bajka, nego kriminal i neko mora za to da odgovara.
Pričali smo o tome kada je ovde bio rebalans budžeta, kada je bio budžet za 2009. godinu, i onaj rebalans pre toga, kada smo govorili – nemojte dizati penzije, biće kontraefekat ili bar nemojte linearno; pa smo vas molili da u budžetu za 2009. godinu štedite, kada je stigao rebalans rekli smo – okej, solidarni smo, možemo da solidarno podnesemo težinu krize koja potresa našu državu.
Ono što je građanima, verujte mi, mnogo važnije od toga koliko će kila mesa imati nedeljno za obrok jeste pravda, da neko nekada odgovara za to što je učinio.
Sami znate koliko puta smo bili spremni da razgovaramo i podelimo odgovornost sa vama kao ministrom finansija, kada su u pitanju ekonomske mere, i sa samim premijerom Cvetkovićem. Želeli smo da pomognemo; dali smo programe, svaki put smo bili spremni da pričamo i da pronađeno najbolje rešenje. Nismo tu samo da kritikujemo, ali dajte jednom da znamo ko je za šta odgovoran. Znam da nije ova vlada, kada su u pitanju „Putevi Srbije“. Kada je u pitanju NIS, nadam se da će se uskoro saznati ko je davao naloge da se radi to što se radilo; da se radi republički budžet i da se istopi sva dobit iz prethodnih godina i da se izgubi sada, ne daj Bože, procenat u vlasništvu.
Molim vas, samo jedan odgovor – da li imate informaciju da li postoji mogućnost da se promeni vlasnički odnos u NIS-u tako što će završni račun pokazati da je Naftna industrija Srbije poslovala sa gubitkom, i to sa izrazito velikim gubitkom? Molim vas, prost odgovor, kada budete bili u situaciji da ga date. Hvala.

Poslaničkoj grupi LDP na raspolaganju su još četiri i po minuta.
Narodni poslanik Jovan Nešović, pravo na repliku.

Hvala, predsedavajuća, ne želim da odugovlačim mnogo, čini mi se da su me pogrešno razumeli. Što se tiče G 17 plus i mene lično, i ja sam za to da se nađe odgovornost zbog čega su „Putevi Srbije“ u gubitku od 28 milijardi dinara, i kao narodni poslanik imam sumnju zbog čega su u gubitku i ko je kriv, ali ako govorite u Narodnoj skupštini, onda morate da imate relevantne, tačne činjenice.
Prema tome, očekujem da Ministarstvo finansija i Ministarstvo infrastrukture, a čini mi se da je malopre pomenuto da su neki drugi organi u ovoj državi krenuli u trijerisanje zbog čega su ovoliki dugovi, izađu sa jasnom predstavom zašto su dugovi 28 milijardi i očekujem da će za to neko odgovarati.
Iskoristio sam prisustvo gospodina Mrkonjića da pitam nešto što meni nije jasno, što sam pročitao u novinama, vezano za izgradnju autoputa – zašto je ista firma koja je imala ugovor o koncesiji za kilometar dala ponudu od dva miliona evra, a kada je bio javni tender 700.000 evra? Meni tu nešto nije jasno. Zaista očekujem da se nadležni organi pozabave time.
Na kraju, možemo u ovom trenutku da budemo protiv ovih ratifikacija, ali šta time dobijamo? Imamo dug, dug će se morati izmiriti, a dobijamo prostu stvar – da imamo potpunu nelikvidnost ne samo putarskih firmi, nego i firmi koje su vezane za putarske firme. Zbog toga, iskreno govoreći, odgovornost treba utvrditi, a u ovom trenutku je važno da putarske firme stanu na noge i da preduzeća mogu nesmetano da rade u narednom periodu.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, a posle nje Boris Aleksić.

Kolege poslanici, poštovani građani, imam toliko primedaba na ove dve garancije da, verujte, najiskrenije, ne znam odakle da počnem.
Počeću od onoga što je definicija garancija uopšte. Ima nas mnogo ekonomista sa zvučnim titulama, dugim iskustvom, ali će se svi složiti da bankarska garancija spada u ostale nekreditne poslove i da predstavlja neutralan bankarski posao i da, u principu, kada nešto nazovete bankarskom garancijom ne tvrdite odmah da ćete tu garanciju morati da isplatite, jer će vam ona pasti na teret.
U principu, po definiciji i po svim tekovinama bankarskih garancija, to je tako, samo vi nama u obrazloženju odmah napišete da će se u budžetu obezbeđivati sredstva za vraćanje ovih garancija i u članu 1, gde nam definišete ovaj zakon, bežite od osnovne definicije bankarske garancije time što kažete da ćete kao garant izmiriti obaveze Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, umesto da se kaže da ako dužnik, a to je Javno preduzeće „Putevi Srbije“, ne izmiri obaveze prema poslovnoj banci koja mu je dala kredit, da će to onda uraditi država.
Već iz ovako definisane garancije, odnosno sporazuma po ovoj garanciji država je prihvatila deo svoje odgovornosti za ovo stanje u putnoj privredi, u Javnom preduzeću „Putevi Srbije“. Ono što mene brine iznad svega jeste da se nastavlja loša praksa – površnost prilikom predlaganja zakona i prilikom preuzimanja finansijskih obaveza. Može ova država da bude površna (i njeni predstavnici) onda kada se predstavlja na nekim neobaveznim forumima, kada govori o sebi i načinu na koji vrši vlast, ali ovde, kada nas zadužujete sa 175.000.000 evra, ovo je prosto nedopustivo.
Usmeno obrazloženje o uslovima kredita smo dobili od gospođe ministra.
Znate, gospođo ministre, vrlo vas cenimo zbog toga što kada nam podnesete budžet za svaki od projektnih zajmova, za svaku od nasleđenih obaveza stoje precizno dati rokovi, uslovi, kamate i predviđen način vraćanja. Ovde ste nam usmeno izložili šta je to ugovor o kreditu na osnovu kojeg proističe ova garancija.
Na osnovu vašeg usmenog obrazloženja, u koji nemam razloga da sumnjam, dobili smo i više usmenih obrazloženja o strukturi duga. Moj kolega Jovan Nešović, koga lično vrlo cenim, izneo je svoje usmeno saznanje o strukturi duga. Raniji ministar, gospodin Velja Ilić, takođe je izneo svoje usmeno obrazloženje strukture duga.
Sve su to utisci koji će biti zabeleženi u ovom stenogramu, koji će neko otvoriti ili neće otvoriti, novinari prokomentarisati, ili ne, ali tako se država ne vodi i tako se obrazloženje za garanciju ne dostavlja poslanicima koje uvažavate i Skupštini Republike Srbije, koja o ovome treba da se izjasni. Ovo nije tema koja je preko noći postala urgentna. O temi duga prema putarima, o temi nasleđenih obaveza Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ vrlo intenzivno se govori, koliko ja znam, makar od maja prošle godine. Podsetiću vas na izjavu tadašnjeg ministra finansija, sadašnjeg premijera gospodina Cvetkovića, koji je rekao da je poslovanje „Puteva Srbije“, citiram, „obavijeno mrakom i da će se angažovati revizorska kuća, izvesni konsultanti, koji će nam dostaviti pravu informaciju o tome“.
Sada pitam u ime svih nas – zašto bismo mi gubili vreme u Skupštini da danas pričamo? Čeda kaže, ostavio milijardu duga, kao potpredsednik u ono vreme. Neko drugi kaže – tada je bilo osam milijardi. Ko u to veruje? Da li je reč jednog naspram reči drugog ili bi nam, kakva god, revizija ili izveštaj neke ozbiljne kuće bio dovoljno ozbiljna polazna osnova da znamo šta su dugovi i šta su, iznad svega želim da napravim razliku, izvršene primopredaje radova za ono što je budžetom bilo odobreno, propisano, što je po zakonu ugovoreno, ono što je kao održavanje puteva bilo definisano, a ne da se mi danas susrećemo sa definicijom da je neko falsifikovao... Čak imamo i takav zapis budžetske inspekcije, da je jedan od direktora falsifikovao finansijske izveštaje kojima je prikrio obaveze, a onda imamo izjavu gospodina Ilića koji kaže da je on dobio nalog da to uradi.
On kaže, ja kažem, oni kažu – to nije način na koji država radi. Neka onaj ko je to uradio snosio odgovornost ili pohvalu, ako je dobro ili loše uradio.
Da bih mogla da donesem odluku o ovome ne sme mi jedini razlog biti presecanje dužničkog čvora i tog lanca nelikvidnosti, koji evidentno postoji u putnoj privredi i koji zaista moramo da presečemo, ali ne može mi samo dobra namera i to klupko problema koje ne treba da se uvećava biti razlog da donesem odluku.
Znači, za odlučivanje o ovim garancijama morali smo da imamo izveštaj revizije. Koliko bi ona bila objektivna... Možda bismo mi opet, kao sitničavi, našli neku primedbu, a možda i ne bismo. Ako, na primer, imam izveštaj da je 2005. godine reviziju „Hemofarma“ radio „Deloitte & Touche“, dok kao predsednik Upravnog odbora u „Hemofarmu“ sedi Danko Đunić, za mene nije dovoljno obrazloženje da je on počasni predsednik „Hemofarma“, jer po međunarodnim (i kod nas usvojenim) standardima to bi se lice smatralo povezanim licem, pa bismo mi u takvu reviziju mogli da sumnjamo. Znači, možda bismo imali primedaba i na reviziju, ali ona ne bi bila motivisana nikakvim opisnim ocenama, nikakvim ličnim odnosom ili, ne daj bože, zahtevom da naškodimo političkoj konkurenciji, ne, nego isključivo argumentima.
Znate da kada neka firma treba da plaća porez a ne koristi kredite onda od revizora traži da joj uradi izveštaj o što manjim prihodima, da bi plaćala što manje poreze. Složićete se sa mnom da baš zato poreska uprava i ne koristi te revizorske izveštaje kao polaznu osnovu kada radi procenu poreskih prihoda, ali firme koje koriste kredite imaju običaj da šminkaju svoje poslovne rezultate da bi lakše došle do kredita.
Znači, moguće je da jedan takav revizorski izveštaj bude predmet naših zamerki ili primedaba, ali je, u svakom slučaju, ovde neophodan, isto kao što je bilo neophodno i da nam na uvid stavite ugovor o kreditu. Jer, ako nam dajete da ratifikujemo garanciju koja je data samo po osnovnoj ceni, bez kamate, pripadajućih troškova i ostalih propratnih troškova koji prate osnovno zaduženje, to zaista nije korektno.
Priznajem da ste izmenili rebalansom budžeta deo koji se tiče garancija, gde ste u budžetu bili predvideli 20 milijardi dinara iz kojih ćete izdati garancije za finansiranje dospelih obaveza.
Sada hoću da pitam da li nas čeka još jedna ratifikacija neke slične garancije, zato što ste u rebalansu za taj osnov, ratifikaciju dospelih obaveza Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, kao zaduženje kod naših poslovnih banaka, predvideli, pored ova dva, još jedan iznos od šezdeset miliona evra, odnosno od 5.700.000.000 dinara, pa bi ukupne garancije države trebalo da izađu na 22.325.000.000? Znači, očekujemo još jednu garanciju.
Pohvalili ste „Sosijete ženeral“ kao banku koja je dala povoljnije uslove od drugih, ali prosto ne mogu da upoređujem ako mi ne date dopunsko obaveštenje i odgovor na jedno pitanje o ove dve garancije. Garancija od sto miliona evra koja se daje za „Sosijete ženeral banku“ je ona koja će biti isplaćivana od strane Javnog preduzeća „Putevi Srbije,“ ali u evrima, nju ste predstavili povoljnijom. Druga je garancija za 75.000.000 evra, ali u dinarskoj protivvrednosti (srednji kurs Narodne banke).
Svaki građanin će me razumeti – ako kredit koji pišete da ćete izmirivati... I, ovo i nije prava garancija, to je bila moja osnovna primedba, nego jedna vrsta prinudnog garancijskog kredita.
Ako jednu vraćate u dinarima, po srednjem kursu na dan vraćanja obaveze, a ovu drugu vraćate u evrima i ako vi nemate evre, odnosno Javno preduzeće „Putevi Srbije“, nego mora da ih kupuje (a mora da ih kupuje po kupovnom kursu i taj kupovini kurs je uvek viši od srednjeg kursa), pitanje je koja je od ove dve garancije koje su nam dale poslovne banke povoljnija?
Zanima me da li ovih sto miliona evra kredita, garancije kojom se izmiruje obaveza prema Javnom preduzeću „Putevi Srbije“, odnosno putarima, na bilo koji način dotiče devizne rezerve? Kad ste rekli da je ovo povoljnije, da li ćete uzeti iz onoga što već imamo?
Verujte da moja briga nije motivisana - pitanje, pa vi odgovarate, pa nešto brinemo kao političari... Ako pročitam u poslednjem broju "Nina" da Apatinska pivara krajem maja počinje uvoz svoja dva nova brenda iz Belgije, piva, ozbiljno ću se zabrinuti, kao i svi građani, da će ono što se zove platni deficit, koji imamo u razmeni, biti opterećeno onim što je jednog trenutka bio uspeh, a to je dolazak stranog investitora, koji prestaje da proizvodi i počinje da uvozi.
Ako vraćate ovu garanciju u evrima, pa opet malo tamo štrpkate od deviznih rezervi, kako ćemo sačuvati one tri milijarde od MMF-a, da ih ne diramo, koje služe kao garancija za naše devizne rezerve i za koje treba svi da ponavljamo – kako ste smeli da se zadužite i da se iz budžeta vraća kamata za taj kredit, koji stoji kao lepa vaza u izlogu, jer on nije besplatan, nijedan kredit nije besplatan, i to nisu pare za čuvanje, čak ni kao u onoj reklami gde pare spavaju, jer to spavanje se plaća.
Zanima me kako gledate na zaduženja u kojima idu devizne rezerve, dolaze na bilo koji način u opasnost. I, ekonomska politika opet nije motivisana povećanjem našeg izvoza, što je jedina mogućnost da izađemo iz situacije u kojoj se nalazimo.
Znači, ove dve garancije pokazuju da država već dugo vremena... I, nije to na teret aktuelnom ministru; naprotiv, on će pobrati rezultate, s pravom, zbog toga što se potrudio da ovo stavi na dnevni red. Ne ide njemu na teret to što su osam godina stavljani pod tepih dugovi koji postoje, pokušaj da se osnivanjem drugog preduzeća dugovi ostave na starom, a da novo krene da funkcioniše, već ide na teret neodgovornoj državnoj vlasti, kojoj postavljam pitanje, za koje se čudim da su ga moje kolege preskočile – šta je sa onim što zovemo drumskom mafijom i tokovima naplaćenih putarina koje nisu ušle u kasu preduzeća kojem mi sada dajemo garanciju i vraćamo dugove umesto njega, a to je njegov osnovni prihod?
Da li u jednom delu (da ima revizije, možda bismo to znali) ovih 29 milijardi duga, ili 20, za koje sada garantujemo, i koliko, ne da li ima, ima sigurno, nego koliko je para trenutno na sudu u istražnom postupku?
Volela bih da znam u kojoj je fazi sudskog postupka i nekog zakonitog postupka; država se zadužuje, budžet treba ovo da namiri, da plaća, nije beskamatno, ima 4% marže, pa euribor jednomesečni itd, a sudski postupak za ono što je osnovni prihod ovog preduzeća stoji.
Da li su zaista izvršeni radovi i u kojoj meri? Koliko su cene po kojima je rađeno zaista bile realne? Da li su preduzeća koja su porasla iz ovih poslova porasla zato što su imala veliki obrt, bila vredna, radila tri smene, imala veliku produktivnost, ili se mnogo njih, poput slepih putnika, ukrcalo u vagon koji se zove sticanje profita na račun javnih poslova čije se ugovaranje, plaćanje, uzimanje na kredit i danas vraćanje kredita krije od onih koji moraju na kraju da ga vraćaju? Za mene je ovo osnovno pitanje.
To što je bankarska garancija koju mi kao država dajemo prema komercijalnim bankama potpuno drugačija i deluje kao kredit, to je pravno pitanje.
Ono što je suštinsko pitanje jeste da li će borba protiv korupcije i kriminala dobiti konkretne razmene ili će ostati na promeni zakona, promeni forme agencija i saveta koji se njom bave, kao deo medijske promocije onih koji su za to zaduženi, ali će samo oni koji time treba da se bave i mi koji na to treba da ukazujemo i da vraćamo ovakve ratifikacije dok nam se ne dostavi takav izveštaj... ili ćemo zaista kao jedna odgovorna država reći – nećemo ono što je predmet kriminala, dajte da se pozovemo na slovenačko iskustvo?
Znate da je gospodin Janković, koji nam je poznat po tome što je preduzeću "Delta" dao, pa osporio izvesnu lokaciju za gradnju trgovinskog centra, bio umešan u skandal obezbeđenja objekata sa firmom čije je poreklo ovde. Kada je u javnosti taj skandal dospeo pred one relevantne institucije, znači, pritisak javnosti, njihov sud i njihovo zakonodavstvo rešilo je problem tako da je gospodin Janković avans, dat firmi za zaštitu objekata, koji se pokazao štetnim i moguće kriminalnim, vratio i nije više predmet krivičnog istraživanja.
Zašto tu Vlada nije nešto uradila? Zašto mi ovde, koji dobijamo raznorazne zakone kao inovativne, prve, nesvakidašnje, najbolje itd., nismo dobili jedan takav zakon koji bi makar i jedan dinar nepravedno odlivenog novca vratio tamo gde mu je mesto? Možda bi ova garancija danas bila manje teška, finansijski. Možda nisu svi ljudi koji su uzeli, za koje postoje dokazi, potrošili svoj novac, možda su nešto i zakopali negde. Nalazimo se u situaciji da zaista svaki dinar ovoj državi mnogo znači.
Nijednog trenutka ovo ne koristim kao predmet za karikiranje vrednosti u ovo teško vreme, nego zaista postoji tuđa praksa na koju možemo da se ugledamo, i kad se borimo za odgovorniju državu i kad se trudimo da budemo odgovorni poslanici i kad se trudimo da budemo odgovorni ministri.
Ono što želim da dodam o ovome... Ne ko je kriv, znamo ko je kriv, ali ne možemo da kažemo ko je koliko kriv; kriva je i država a krivi su i putari, ali iznad svega i najviše država, koja nam nije dostavila izveštaj o tome, koja je omogućila da se prikriju stvarni izveštaji o tome šta su dugovi, a šta nisu, šta su odliveni rashodi. Da imamo reviziju, ne bismo imali taj problem; time se urušava i budžetska inspekcija, i revizija i autoritet države, koja je o tome morala da vodi računa.
Zaista nije u redu da nam ne dostavljate osnovne ugovore o kreditu, da ga imamo samo u usmenom izveštaju, jer nismo sigurni da znamo šta danas garantujemo. Iznad svega, ne znamo pod kojim uslovima će ova garancija pasti na teret države. U ovom vašem izveštaju, i usmenom i onome što ste nam dostavili kao materijal, a moram reći da je materijal dostavljen 29, znači, u petak, niste nam dostavili pod kojim uslovima ove garancije padaju na teret.
Ako mislite da je neratifikovanje ugovora od tri milijarde sa MMF-om dovoljan signal da posle nama ovde može sve da se podnese bez prateće dokumentacije, vi to možete, snaga 126 glasova dozvoljava, ali mislim da to nije dobra praksa. Verujte mi, da nije obaveze prema putarima, i tog lanca nelikvidnosti i obaveze da ljudi koji teško rade prime na kraju svoje plate, lično bih glasala da se ova dva zakona skinu sa dnevnog reda.

Hvala. Reč ima ministar gospođa Dragutinović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, rekla bih samo par napomena u vezi sa zakonima koji su danas na dnevnom redu.
Prvo, kako nisam pravnik, tako nisam sigurna da li uslovi iz ugovora treba da budu sastavni deo zakona. Proveriću, pa ću se onda izviniti narodnim poslanicima. U svakom slučaju, pošto kod sebe imam ugovore o izdavanju garancija, učiniću ih dostupnim poslanicima kako bi mogli da, nakon svih raspoloživih informacija, glasaju za ove garancije.
Drugo pitanje, nikada nisam rekla da je od ove dve ponude ponuda „Societe Generale“ povoljnija. Rekla sam da je postojao proces javnih nabavki finansijskih usluga i da je u tom momentu (znači, u procesu javnih nabavki su se javile četiri banke) „Societe Generale“ bila najpovoljnija. Ona je dala referentnu vrednost i zato se pokušalo bilateralnim pregovorima sa bankama dobiti najmanje isto, što smo i učinili u pregovorima sa „Unikredit bankom“.
Znači, u prvom momentu nakon sakupljanja ponuda bile su četiri banke; definitivno, „Societe Generale“ je dao najbolju ponudu.
Poslednja tačka, kredit koji se dobija od MMF-a nije kredit države. U tom smislu, on ne treba da bude predmet ratifikacije. Ni u jednoj zemlji na svetu kredit koji odobrava Međunarodni monetarni fond, zato što on ne služi da se njim pokrije javna potrošnja, nije predmet ratifikacije u parlamentu.
Što se tiče uticaja ovih kredita na devizne rezerve, u oba ova slučaja, i „Sosijete ženeral“ i „Unikredit banke“, neosporno je da dolaze pare spolja; znači, 100.000.000 evra, odnosno 75.000.000 evra će doći spolja, kao „kros borderi“. Kako dolaze spolja, oni će odmah nakon povlačenja sredstava u suštini uticati na rast deviznih rezervi, zato što su obaveze koje ima Javno preduzeće „Putevi“ prema putarima, odnosno koje imaju putari prema svojim dobavljačima, u suštini dinarske obaveze. Prema tome, to će uticati na porast deviznih rezervi.
U momentu vraćanja dva su pravila: jedno pravilo prema „Societe Generale“, pošto se ne zadužujete kod lokalne banke – to hoće biti, ali postupni, odliv deviznih rezervi. U drugom slučaju, kada je „Unikredit banka“ u pitanju, to neće biti odliv deviznih rezervi.
Dakle, imajući u vidu i vremensku vrednost novca, jer nije isto dobiti novac u ovom trenutku kada vam je najpotrebniji, dakle u jednom trenutku, a vraćati ga u periodu od pet godina, definitivno, neto efekat će biti porast deviznih rezervi.

Hvala. Reč ima narodni poslanik dr Vladan Batić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, gospodine Mrkonjiću, verujem u iskrene namere vas kao nadležnih ministara i čitave Vlade, kada je predlog ovih zakona koji su na dnevnom redu u pitanju. Svestan sam činjenice da vi ne možete snositi odgovornost i posledice za postupanje, delovanje i ponašanje vaših prethodnika. Ali, kada sve to pogledamo zajedno, ovo me neodoljivo podseća  na onu narodnu poslovicu – seci nešto da bi krpio uši.
Zašto? Iz prostog razloga što mi se čini da će ovim kreditima biti nadoknađen deo obaveza prema putarima, da nećemo dobiti pare za ono što je neophodno, a onda bi oni valjda, po toj logici, trebalo ubuduće kapitalne projekte da rade na veresiju. Otprilike me to podseća na ovo što predstoji.
Još nešto, da li će se na ovaj način i kada će se utvrditi odgovornost u okviru JP „Putevi Srbije“ za ogromne finansijske malverzacije? Kada će se na tapetu naći i ljudi iz Upravnog odbora koji su sve to aminovali?
Zdušno podržavam najavu Borisa Tadića o borbi protiv kriminala i korupcije. Evo prilike: „Putevi Srbije“, divna prilika za borbu protiv kriminala, i nešto što se na to nastavlja – NIS. Igramo se žmurke, kako deca kažu. Svi znaju da je to izvorište kriminala i korupcije. Ta revizija može da se uradi za nedelju dana, i u jednom i u drugom slučaju.
Kao advokat po profesiji, učestvujem u nečemu što se naziva postupak pred Specijalnim sudom za tzv. naftnu mafiju. To je tragikomično u odnosu na jednu transakciju NIS-a, na jedan ugovor o nabavci sirove nafte, na dobit koju su imali razni tajkuni, razni oligarsi, pod pokroviteljstvom nekih ljudi iz kabineta bivšeg premijera. To svi znaju i svi ćute. Na čelu NIS-a bili su ljudi koji nisu hteli nikom da pokažu kolika im je plata. Onako kao malom Radojici, mogli ste klince pod nokte da im zabijate, ne, neće da kažu nikom. Do danas to nismo saznali.
Šta će biti ako izgubimo spor sa „Alpinom - Por“ pred međunarodnom arbitražom u Parizu?
Bolje rečeno, nema od toga ništa, ma kakvi, lupaju gluposti, nemaju šanse. A nikada javnost nije videla one tajne anekse ugovora o izgradnji autoputa, ja to onako kolokvijalno kažem – od Horgoša do nigde, jer ispostavilo se da je to put za nigde.
Olako se, kažem, prelazi preko toga, nema od toga ništa. Sećam se kada se to tvrdilo i za „Galeniku“, u sporu države Srbije sa „ICN Pharmaceuticals“ – nema od toga ništa, to su gluposti. Taj spor je izgubljen, država je debelo to platila. Da ne potrošimo ove pare od kredita na taj spor, koji vrlo lako ova država, kako je pravila u potaji te ugovore...
Danas sam, gospodine Mrkonjiću, prošao putem od Subotice do Beograda, ne videh da se išta radi. Možda negde van puta, van domašaja očiju – obratio sam pažnju, vi me ispravite ako grešim, voleo bih da grešim – možda tamo u onim šumama pored Beške, pa se ne vidi od drveća i lišća, ali ne vidim.
Daj bože da ovo bude injekcija i da ovo bude jedan novi početak.
Samo sam, ne zamerajući ništa vama, izneo svoje rezerve i svoje bojazni. Hvala.