Hajde da krenemo od ove poslednje konstatacije gospodina Stevanovića; odnosno, on je to u početku svog izlaganja rekao, reč „restrukturiranje“. Šta znači reč „restrukturiranje“? Znači prilagođavanje novim uslovima života i rada.
Sada se vraćam unazad, izbegavam ubedljivo poslednjih deset meseci koliko sam u Vladi i neka se niko tu ne nađe pogođen. Moja kritika će biti usmerena ka budućnosti. Privatizacija preduzeća za puteve, kojih je bilo 42, najveća je greška koja je urađena od 5. oktobra do sada, i više neću da spominjem 5. oktobar. Tada su postojala 42 preduzeća koja su se bavila održavanjem magistralnih i regionalnih puteva, i bila su na budžetu. Uništena su sva velika građevinska preduzeća o kojima ste vi lepo govorili, to je moj san i tako će i biti ako ova vlada preživi u narednih godinu-dve dana, jer je građevinarstvo bilo naš najveći izvoznik, neću govoriti o detaljima.
Velika preduzeća su nestala, odnosno ona koja grade, a ova smo privatizovali i nismo ih osposobili, prilagodili, restrukturirali da mogu da rade Koridor 10, koji je naša najveća razvojna šansa, i to ću govoriti dok sam živ, ako ga ne uradimo, a uradićemo ga sigurno. To je restrukturiranje.
Šta smo onda uradili? Tim preduzećima smo napravili dug na lokalnim putićima, Koridor je ostao netaknut. Sada kada treba da uđemo u realizaciju Koridora, nemamo preduzeća koja to znaju da rade. Imamo delimično kadrove, mladi kolega, delimično. Znate, dole u Surdulici, tamo sam bio u petak... Znate vrlo dobro da nemamo kadrove, pobegli su ljudi na druga mesta, vraćamo ih sada. Imamo relativno dobru građevinsku operativu, ali nesposobnu da radi sve te velike poslove. Evo, gospodin Batić nije video 40 mašina sad na autoputu. Mora da se ulaže u mašine. Što je najgore, ta preduzeća ne znaju da rade autoputeve. To je restrukturiranje, za mene.
Ako im danas damo ovih 175.000.000, što su ogromne pare, oni će biti sposobni, već danas su rekli – 120 novih mašina je kupljeno. Kupili su mašine i pokušaće da urade ovaj najlepši deo autoputa, između Novog Sada i Horgoša, u rekordnih četiri-šest meseci. To je restrukturiranje.
Moramo i to da radimo, da bismo mogli, kada dođu međunarodni krediti, a oni će doći, nadam se, septembra meseca, ući u teže poslove dole na jugu. Očigledno je da Vlada ima dobru strategiju dole na jugu, gde su teške deonice – Sićevačka i Grdelička klisura su teške. Lepo ste rekli, tamo je vrednost radova između osam i dvanaest miliona. Samo da se ne gađamo, vi ste to dobro rekli, sa tim ciframa; svaki pametan čovek dobro zna da deonice autoputa u bilo kom delu zemlje ne mogu biti iste kao neke druge deonice, u nekom drugom delu.
Zato sam namerno i rekao reč "restrukturiranje", mada ju je teško izgovarati. Moramo i to da uradimo i da kažemo 1. septembra – evo, naša preduzeća koja su radila i koja će da rade (i naravno strana, u to ne ulazim), sposobna, idu na ove teže deonice autoputa.
Za dve i po godine moramo završiti, bez obzira na to kako vi cenili moje reči, da ga popularišem ili ne znam kako, moramo za dve i po godine dovršiti autoput kroz našu zemlju da bismo ispred Rumuna i Bugara ušli u trku za taj deo Evrope, naravno, što se tiče tranzita.
O pogodnostima koje dobijaju naša preduzeća neću da govorim, prošlog puta je neko i zbog toga kritikovao mene. O tome neću da govorim, to se podrazumeva. Zato sam rekao reč "restrukturiranje".
Lepo ste rekli, radio sam širom sveta i sticao ovo znanje širom sveta, ali, da bismo potom mogli da idemo, setite se... Nemam običaj da ponavljam, sem pozitivnih stvari iz istorije, da uzimam u usta nešto što možda nekom trenutno smeta, ali politički ne. Da, da, drug Tito, zašto ne?
Mi smo prvo na našoj obnovi zemlje posle rata napravili građevinsku operativu. Na toj pruzi od Beograda do Bara, tu sam počeo kao pripravnik. Naša smo preduzeća osposobili, pa su onda išla u zemlje trećeg sveta, a ovaj čovek je to lepo prodavao, lepo. Zašto to ne bi bila ponovo naša šansa, da kroz naše projekte ovde osposobimo naša preduzeća? Jer, ne mogu naša preduzeća napolje danas, u to budite ubeđeni.
„Mostogradnja“ je ubedljivo najbolje preduzeće u građenju mostova, ne znam u Evropi bolje od njih, verujte mi. Moj prvi saradnik je Dejan Kovačević, koji je bio direktor „Mostogradnje“ godinama, on to kaže, verujem mu. Ali, „Mostogradnja“ nema bonitet; danas ona kuburi sa milijardu duga, koji ne ulazi u ovo o čemu smo danas govorili. Moramo videti kako.
Da bismo sve to uradili, imamo kratko vreme, molim vas da me u tome podržite. Ne mene, nego Vladu Republike Srbije, koja (odgovaram gospodinu Stevanoviću na vrlo konkretan način) prvi put, a dosta dugo sam u ovom poslu, ima strategiju razvoja infrastrukture. Napravljen je Nacionalni savet, koji vodi lično predsednik države, to je vrlo važno, bez obzira na to što će neko to da shvati ovako ili onako; napravljen je tim ljudi koji to radi, u infrastrukturi postoji ceo tim ljudi koji to radi, ako meni verujete, a mene ste izabrali; ako me ne volite, žao mi je, nađite boljeg i mlađeg, prihvatiću to, koji taj posao stručno radi.
Znamo šta nam valja činiti. Rekli smo da je prvi prioritet put kroz našu zemlju, drugi prioritet pruga, treći metro, stanogradnja, o čemu vi sada govorite. To smo rekli i to je definisano. Prvi put radi pet ministarstva: Ministarstvo ekonomije, Ministarstvo finansija, Ministarstvo za infrastrukturu, ministarstvo planiranja i Ministarstvo za NIP. Svi smo zajedno, koordiniramo između sebe, malo teškoća ima, ali u tim koordinacijama u koalicionim vladama to tako ide. Prema tome, ako mene pitate, ako meni verujete, verujte mi da ovakva klima nije skoro postojala.
Druga stvar, vrlo važna, poslednji projekat sam radio u obnovi zemlje i često mladim kolegama u ministarstvu dižem hrabrost na taj način, pa i mojoj divnoj drugarici Diani, kada kažem – deco, ono je bilo vreme kada nismo imali dinara, danas sam zadovoljan onim što imamo. Mi danas imamo deo sredstava; ovo što ćemo ove godine završiti, 40 km, molim da zapamtite, ćemo završiti do 29. novembra. Imamo i potencijalnih 1.600.000.000 međunarodnih kredita. To su fantastične pare. Imamo izvrsnu šansu.
Pa, nije valjda Angela Merkel pametnija od nas, ili Obama, kada govorimo o infrastrukturi? Nisu oni valjda pametniji? Nisu valjda nemački putevi lošiji od naših? Pa mora Angela Merkel da baci i u te rupe poneki ašov. Nije valjda svet lud kada kaže da je ulaganje u infrastrukturu u današnjem trenutku najveća šansa da se preživi?
U tom kontekstu, kada govorimo o javnim radovima, ja ne ulazim u detalje vezane za javne radove u ostalim oblastima i u lokalnoj samoupravi, govorim o ovim državnim poslovima i za te državne poslove se zalažem. Dakle, prava orijentacija Vlade i pravi cilj Vlade je jasan. O detaljima ćemo se još usaglašavati. Hvala.

Pravo na repliku na osnovu tumačenja, narodni poslanik Dragan Stevanović.

Gospodine ministre, kroz vašu diskusiju sam prepoznao dve stvari. Najpre, vi i ja smo saglasni oko mnogo toga, a sa druge strane, stekao sam utisak da vi kao ministar i predstavnik izvršne vlasti pokušavate mene, kao opozicionog poslanika, da ubedite ili da mi stavite do znanja šta to sve u ovoj državi ne valja, ne štima ili je loše. Tu sam potpuno saglasan sa vama.
Hoću ovo da vam kažem. Kada je u pitanju restrukturiranje, nisam osporavao potrebu restrukturiranja, ali, gospodine ministre (time ću završiti, neću više da polemišem, odnosno da repliciramo jedan drugom), kada je restrukturiranje u pitanju, vi u postupak restrukturiranja ulazite sa ljudima koji su najodgovorniji za nestanak svih velikih građevinskih preduzeća u ovoj državi. Srpska radikalna stranka zbog te činjenice izražava bojazan da ćete postupak restrukturiranja privesti kraju onako kako bi to odgovaralo interesima države, odnosno Republike Srbije. Hvala vam.

Reč ima ministar Milutin Mrkonjić.

Zahvaljujem se gospodinu Stevanoviću. U jednoj stvari je u pravu; u većini stvari se mi slažemo, ali što se tiče sadašnjeg stanja, vidim da su mediji to pokušavali nekoliko puta da zloupotrebe, čak i moju iskrenost, a smatrao sam i smatraću uvek da je najbolje da se čovek iskreno obrati javnosti kada ima nekih problema, da ih zajedno rešavamo.
U sadašnjoj vladi nema čoveka koji ovo što sam ovde rekao osporava. Najviše truda ubedljivo ulaže gospođa Diana, jer je trenutno najveći problem kako obezbediti i stvoriti uslove za to.
Moram da kažem, sviđalo se to nekome ili ne, gospodin Mlađan Dinkić, koji je puno učinio da se ti međunarodni krediti približe, u podeli poslova je taj zadatak prihvatio zajedno sa Dianom i rade ga za sada, po mojoj oceni, besprekorno.
Onog momenta kada budem osetio da neko ne radi iskreno u tom timu, povući ću se. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.
Poslaničkoj grupi SRS na raspolaganju je 37 minuta.

Koleginice i kolege narodni poslanici, u prilog današnjoj skupštinskoj raspravi povodom ovih predloga zakona o davanju garancije Republike Srbije za „Societe Generale“, odnosno Unikredit banku, a po zaduženju Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, imam nameru da u ime Poslaničke grupe SRS prezentujem nekoliko podataka koji ukazuju, rekao bih, na suštinski loš koncept vođenja ekonomske politike Vlade ili, bolje rečeno, odličan koncept, ali konstantnog zaduživanja države, što upravo i danas sa ova dva predloga zakona na neki način tražite od nas.
Mnogo toga se spekuliše vezano za restrukturiranje i zaduživanje, međutim, ono što je evidentno, to su podaci, odnosno analiza o zaduženosti Republike Srbije, gde se nedvosmisleno pokazuje i dokazuje da su se u oblasti zaduživanja u inostranstvu ispoljile izuzetno negativne tendencije koje se, pre svega, ogledaju u enormnom povećanju apsolutnog iznosa spoljnjeg duga i samim tim stepena zaduženosti zemlje.
Šta to u prevodu znači? To znači da bi u narednom periodu država Srbija mogla da zapadne u ozbiljnu dužničku krizu, o čemu je govorio i kolega Aleksić, koja bi u sadejstvu sa efektima aktuelne svetske finansijske krize mogla imati izuzetno negativne efekte na privredu Srbije.
Ekonomistima je to dobro poznato, ali zarad javnosti, stepen zaduženosti jedne zemlje se meri na osnovu raznih pokazatelja tako što se uporede ukupan dug, anuiteti i kamate, sa jedne strane, i godišnji društveni proizvod, monetarne rezerve, ukupan izvoz i tekući devizni priliv, sa druge strane.
Najčešće se zaduženost meri kada se stave u odnos anuiteti spoljnjeg duga prema tekućem deviznom prilivu. Pokazatelj zaduženosti zemlje može biti i odnos strukture inostranih sredstava i društvenog proizvoda, učešće stranih sredstava u ukupnim investicijama, kumulirani skok stranih investicija u društvenom proizvodu.
Mereno većinom pokazatelja, Srbija je, dame i gospodo narodni poslanici, prezadužena zemlja. Stepen zaduženosti Srbije, mereno kvantitativnim odnosom duga i izvoza, izgledao je ovako: dug je krajem 2003. godine, na primer, bio 3,11 puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini; u 2004. godini dug je oko 2,78 puta veći od godišnjeg izvoza robe i usluga; u 2005. godini 2,34 puta; u 2006. 2,28, što je iznad granice za visokozadužene zemlje, prema kriterijumu Svetske banke. Tako se, nažalost, naša država svrstava u veoma zadužene zemlje, zajedno sa Bugarskom, Brazilom, Hrvatskom, Turskom, Kazahstanom itd. Ovo su podaci Global development finance.
Poređenja radi, dugovi naše stare države, Jugoslavije, koja je tokom osamdesetih godina smatrana prezaduženom zemljom, nisu premašivali iznos od 22 milijarde dolara. Dugovi ovih šest država koje su nastale na prostorima bivše SFRJ su sada višestruko veći, u čemu prednjače Hrvatska i Srbija, a samo dug Srbije u 2007. godini prelazi iznos duga SFRJ.
Obim i dinamika priliva inostranih sredstava u Srbiju od te 2000. godine može se sagledati kroz kumulirani suficit finansijskih transakcija i povećanje neto spoljnog duga. Spoljni dug Srbije u 2006. godini, izražen u dolarima, veći je za 81% nego u 2000. godini, a izraženo u evrima - za 28%. Inostrani dug u 2007. godini je povećan za 142% u poređenju sa 2000. godinom, a izraženo u evrima - za 53%. Priliv akumulacije iz inostranih izvora apsorbuje se preko deficita platnog bilansa.
Visok kumulirani suficit finansijskih transakcija u Srbiji u periodu od 2000. do 2007. godine, a jasno je da je tu reč o periodu u kojem se vodi jedna kontinuirana ekonomska politika i zna se ko je zadužen za nju, jedino što dolazi do rokada u foteljama, posledica je povećanog korišćenja srednjoročnih i dugoročnih inostranih kredita, kao i donekle priliva neto stranih investicija.
Uvoz kapitala omogućavao je da Srbija privremeno finansira deficit tekućeg bilansa, zahvaljujući čemu nije prinuđena da poveća izvoz po svaku cenu, ali jasno je da će uskoro doći vreme da se mora obezbediti devizni priliv za otplatu duga.
Inostrani dug Srbije je povećan sa 10.830.000.000 dolara, što je ekvivalentno iznosu od 11.658.000.000 evra, u 2000. godini na 26.236.000.000 dolara u 2007. godini, a ukupan spoljni dug danas, kako se procenjuje, iznosi oko trideset milijardi dolara.
Ono na šta bih takođe tokom današnje diskusije želeo da ukažem jeste činjenica da je i struktura spoljnog duga Srbije nešto što izaziva poprilično nedoumica i raznih spekulacija, međutim, tu je jasno da su iskazane izuzetno negativne tendencije.
Naime, u već pomenutom periodu od 2000. do 2008. godine dug javnog sektora se kreće oko cifre od devet milijardi dolara. Međutim, dug privatnog sektora je u 2000. godini bio gotovo zanemarljiv, da bi u 2007. godini dostigao 17.195.000.000 dolara.
Priča da dug privatnog sektora ne predstavlja veliki problem za našu privredu, jasno je, ne pije vodu, jer kada vreme za otplatu dođe uvek se može postaviti problem servisiranja duga od strane države i teret otplate može pasti, u krajnjoj liniji, na sve građane, kao što je bio slučaj u vreme velike dužničke krize 1983. godine, u vreme kada je Savezna vlada, mislim da je Milka Planinc tada bila predsednik, pod pritiskom tih inostranih poverilaca morala da prihvati otplatu celokupnog spoljnog duga, dakle, i javnog i privatnog.
Dug tog privatnog sektora, naprotiv, predstavlja znatno veći problem, zbog toga što je njegova struktura nepovoljna. Znači, u segmentu finansijskog sektora na dug bankarskog sektora otpada manji deo, a najveći deo se odnosi na lizing. Znači, zadužujemo se radi kupovine robe na lizing, opreme itd, što znači da se taj privatni sektor ne zadužuje u inostranstvu radi ulaganja u proizvodnju i pospešivanja privredne aktivnosti.
Dakle, u uslovima velike zaduženosti, a jasno je da se država Srbija, odnosno njeni građani nalaze upravo u takvim uslovima, kada dođe vreme za otplatu dugova, za privredu postaje preveliki teret da u jednom dužem vremenskom roku isporučuje inostranstvu robu ili usluge radi otplate dugova. U takvoj situaciji, a svedoci smo toga, smanjuje se potrošnja u zemlji, smanjuju se zarade radnika, iscrpljuju se sirovinski resursi itd. To može da traje nekoliko godina, ali kada pređe određenu granicu privreda zamire i smanjuju se izvori iz kojih se otplaćuju dugovi.
Zbog preorijentacije na uvozne inpute u industrijskoj proizvodnji taj neto devizni efekat izvoza se smanjuje. Jasno je da privredni rast Srbije u periodu od 2000. godine naovamo karakterišu stope rasta koje su niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva, odnosno povećanje zaduženosti zemlje u posmatranom periodu. Inostrana sredstva više nisu, dakle, u dovoljnoj meri alocirana u proizvodnju, koja bi eventualno mogla da obezbedi nekakav privredni rast.
Spoljni dug Srbije u periodu od 2000. do 2007. godine, ovo je interesantan podatak, rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,5%, izraženo u dolarima, dok je prosečno godišnje povećanje spoljnog duga izraženo u evrima 6,22%. U istom periodu prosečne godišnje stope rasta bruto domaćeg proizvoda Srbije iznose tek oko 5,5%, što znači da povećan priliv inostranih sredstava nije pratilo adekvatno povećanje stope privrednog rasta. Sećamo se samo priča za 2009. godinu, kada je reč o BDP, a zatim, ionako nizak procenat je dodatno umanjen.
Sve ovo, kao što ste mogli da čujete, praktično ukazuje na tu generalno lošu sliku koju imamo u ovoj oblasti, dakle, na politiku kreditnog zaduživanja koja dugoročno stvara samo loš poslovni, odnosno privredni ambijent u zemlji, kako god ga definisali, kao restrukturiranje ili kao nešto drugo, investiranje, ali jasno je o čemu se zapravo radi. I ovo o čemu danas raspravljamo, odnosno ova dva predloga zakona, novi zajmovi, kao i ono što nam se desilo pre nekih mesec-dva, a to je najnoviji kredit koji je preuzet od MMF-a, najave o povećanju budžetskog deficita i tako dalje, jasno ukazuje na to da će građani Srbije to osetiti kroz životni standard, ali time što će on iz dana u dan biti niži.
Najveći problem u celoj ovoj priči je to što niko ne snosi odgovornost za sve ovo što je činjeno. Međutim, iskreno se nadam da će se i to u neko dogledno vreme promeniti. I samo poslovanje Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ na najbolji način oslikava kojim je putem krenula država sa ovakvim režimom i Vladom. Zahvaljujem se na pažnji.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa koji imaju još vremena na raspolaganju, ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika Narodne skupštine? (Ne.) Predlagači? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist „Societe Generale“, Pariz, Francuska, po zaduženju Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ i Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Unicredit Bank Srbija a.d. Beograd po zaduženju Javnog preduzeća „Putevi Srbije“.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O POREZU NA DOHODAK GRAĐANA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom, do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati: narodna poslanica Lidija Dimitrijević Poslaničku grupu SRS, narodni poslanik Rade Obradović Poslaničku grupu DSS-Vojislav Koštunica i Poslaničku grupu Za evropsku Srbiju narodna poslanica Gorica Mojović.
S obzirom na to da je vreme kada treba da razmenimo i obaveštenje o prenosu, sekretaru Skupštine Srbije je generalni sekretar RTS-a gospodin Veljković poslao obaveštenje: „Poštovani gospodine Odaloviću, obaveštavam vas da u ponedeljak, 1. juna 2009. godine, od 17.00 časova, zbog ranije preuzetih programskih obaveza prenosa mečeva sa teniskog turnira Rolan Garos i emitovanja kviza „Zdravo Evropo“, nećemo biti u mogućnosti da pratimo zasedanje Skupštine Srbije u direktnom prenosu na RTS 2. U nadi da ćete imati razumevanja, srdačno vas pozdravljamo“, i dalje ne mogu da pročitam ime, „sekretar Veljković.“
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača Diana Dragutinović, ministarka finansija, želi reč? (Da.)
Izvolite. Reč ima Diana Dragutinović.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o izmenama Zakona o porezu na dohodak građana. Dozvolićete mi ovom prilikom malu digresiju. Podsećam da u Srbiji postoje četiri osnovne vrste ugovora o radu: ugovor o radu kad je u pitanju zaposlenje, privremeni i povremeni poslovi, ugovori o delu i ugovori po osnovu autorskih honorara. Za razliku od ugovora o zaposlenju, ostale tri vrste ugovora ne predstavljaju ugovore po osnovu stalnog radnog odnosa i mogu biti, i uglavnom jesu, dodatni izvor prihoda za zaposlene, odnosno stalni izvor prihoda za nezaposlene.
Fiskalno opterećenje zarada, koje zapravo predstavlja i dominantan izvor prihoda od rada, u svakom slučaju predstavlja neku referentnu vrednost. Kada govorimo o fiskalnom opterećenju zarada najčešće se u žargonu govori, što ne znači da je tako u stručnom jeziku, da je 100 dinara neto zarade opterećeno sa 65 dinara poreza i doprinosa. Namerno sam želela da istaknem ovu razliku između žargonskog izražavanja o fiskalnom opterećenju i onoga što zaista predstavlja standard, a to je količnik poreza i doprinosa u odnosu na troškove zarade.
Prema tom pokazatelju, a to je zvaničan pokazatelj koji meri stepen fiskalnog opterećenja, fiskalno opterećenje zarada kao referentne vrednosti jeste otprilike 40%.
Sledeća vrsta ugovora su ugovori o privremenim i povremenim poslovima. Oni su podložni potpuno identičnom poreskom opterećenju. Međutim, do nedavno usvojenih izmena Zakona o porezu na dohodak, ugovori o delu, a naročito ugovori na osnovu autorskih honorara imali su drugačiji tretman. Fiskalno opterećenje 100 dinara neto honorara iznosilo je u proseku 33,7 dinara, u nekim slučajevima 26,6, i to za zaposlene honorarce, odnosno 48,3 dinara ili u nekim slučajevima 37,3 za nezaposlene honorarce. Nedavno usvojene izmene Zakona praktično su imale za cilj da se izjednači poreski tretman autorskih honorara sa dugogodišnjim tretmanom ugovora o delu za zaposlene honorarce.
Sigurna sam da niko od vas nema ništa protiv tzv. poreske pravičnosti. Poreska pravičnost kaže da osobe koje ostvaruju iste prihode moraju da izdvajaju i iste poreze i doprinose i to definitivno i jeste kamen temeljac savremenog poreskog sistema. Međutim, nakon svega što se dešavalo od momenta usvajanja ovog zakona do sada naučila sam da nagle promene, bez obzira na, recimo, ispravan pravac promena i bez obzira na motiv stvaranja pravičnog fiskalnog sistema, nisu dobre.
Želim posebno da naglasim da nije sporno da nam je potreban novi zakon o porezu na dohodak građana. Međutim, takođe su nam potrebne i promene u Zakonu o doprinosima socijalnog osiguranja da bi se izjednačio tretman svih autorskih honorara, bez obzira na to da li su honorarci zaposleni ili ne, kada su u pitanju doprinosi socijalnog osiguranja.
U međuvremenu, dok ne promenimo Zakon o porezu na dohodak građana i dok ne promenimo Zakon o doprinosu za socijalno osiguranje, ovim novim izmenama predlaže se u osnovi samo promena člana 56. koji se odnosi na normirane troškove.
Podsećam da su oporezivi prihodi od autorskih i drugih srodnih prava zapravo razlika između bruto prihoda i normiranih troškova. Do usvajanja ovih izmena normirani troškovi, na primer, za vajarska dela, umetničku keramiku, zidno slikarstvo itd. iznosili su 60% bruto prihoda. Za slikarska, grafička i druga dela, naučne i stručne radove, izvođenje umetničkih dela - 50%. Za estradne programe, proizvodnju emisija, proizvodnju baze podataka - 40%. Podsećam da član 57. priznaje troškove u punom iznosu.
Dakle, pre promene Zakona normirani troškovi su bili 60, 50 i 40%. Da bi se izjednačio poreski tretman oni su promenjeni u 30, 20 i 20%. Ovim promenama se predlaže da se u osnovi poresko opterećenje na autorske honorare poveća za 15%, dakle 15%, a ne 15 procentnih poena, na 50, 43 i 34%.
Čekajući novi zakon, molim vas da podržite ove promene. Hvala.

Da li izvestilac Odbora za finansije narodna poslanica Branka Ljiljak, zamenica predsednika Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Zakonodavnog odbora narodni poslanik Vlatko Ratković želi reč? (Ne.)
Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, pa narodni poslanik Radoje Obradović, pa posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević. Izvolite.