Zahvaljujem. Gospođa Judita Popović, replika. Izvolite.

Htela bih samo da podsetim gospodina narodnog poslanika da je u vremenu o kojem je govorio, gospodin Čedomir Jovanović bio potpredsednik Vlade i ujedno član DS-a, ako se dobro sećam. Podsetila bih vas da ste trenutno vi u koaliciji sa DS-om. Dakle, ako je Čedomir Jovanović bio potpredsednik Vlade, on je mogao da deluje samo kao jedan od članova tima. Prema tome, svi ostali koji su činili tu koalicionu vladu su na isti način odgovorni za sve ono što se dešavalo, što se radilo u tom vremenskom periodu od 2000. do 2004. godine.
Očigledno ste i vi sve oprostili i zaboravili, što se prosleđivanja sredstava u nerazvijene regione tiče, kada ste tako zdušno prišli ovoj koaliciji u kojoj se trenutno nalazite. Prema tome, smatram da nema razloga da se na bilo koji način pogrešno razumem i da se tretira tadašnji položaj i tadašnji uticaj gospodina Čedomira Jovanovića u Vladi pokojnog Zorana Đinđića.

Gospodin Omeragić, replika.

Meni je žao što potpredsednica Skupštine nije razumela šta sam rekao. Ja nisam rekao da Čedomir Jovanović nije bio član DS-a. Verovatno je jedan od razloga zašto nije više član DS-a to što sam pitao – zašto nije ulagao u nedovoljno razvijena područja?
Da vas podsetim, da li u gradu Beogradu vršite vlast sa Demokratskom strankom, da li ste u koaliciji s njom? Kad god ja zakasnim ovde, kao 126, vaša tri poslanika čekaju da stave kartice, gospođo.
Samo da vam kažem, Kancelarija je potrošila 18 miliona dinara. Građani Sandžaka su glasali za evropsku opciju, a ne za 18 ili 100 miliona dinara. To hoću da vam kažem. Mi nismo ucenjivali ovu vladu da Sulejman Ugljanin ima dve-tri milijarde budžet. Da je sreće, imao bi i imaće, nadamo se, ali vam kažem, građani Sandžaka hoće razvijeni Sandžak, razvijenu Šumadiju, razvijenu Vojvodinu i sve regione. Za to se zalažemo.
Na kraju sam propustio jednu stvar. Ako smo govorili o statističkim regionima, možda je trebalo da se regioni definišu i kao sever, i kao jug, i kao severozapad, da nijedan ne dobije ime po nekoj teritorijalnoj jedinici.
To je bilo naše mišljenje. Lakše bismo građanima Sandžaka, ili Šumadije, ili nekom drugom objasnili zašto neki imaju neko teritorijalno, geografsko ime, a neki imaju sever-zapad. Međutim, s obzirom na to da se radi o stvarno statističkim regionima, to za nas nije dilema, jer smo i juče i danas to raspravili i mi ćemo raditi na tome da što pre dobijemo novi zakon o prostornom uređenju Republike Srbije i da tamo to jasno definišemo.
Što se tiče okruga, molim Vladu da odluku, odnosno jednu uredbu o rasporedu okruga zameni. Evo, pogledajte mapu okruga u Republici Srbiji. To je tadašnja vlast donela zbog većinskog sistema i više se radi o izbornoj odluci, nego o okruzima. Sjenica se vodi u jednom regionu, Prijepolje u drugom, u trećem – Tutin.
Šta želim da vam kažem? Samo pogledajte na mapi, jedan okrug ima oblik zmije, drugi – kvadrata, treći –pravougaonika, četvrti liči na neku planinu, šesti na dolinu. To su neprirodne asocijacije tih opština i, što je najgore, nikada niko, donoseći tu uredbu, nije pitao da li te opštine hoće da uđu u taj okrug. Mislim da to nije veliki problem i da to može da se uradi.

Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Miroslav Markićević.

Poštovana predsednice, poštovani građani Srbije, sam naziv Predloga zakona o regionalnom razvoju predstavlja svojevrstan logički i semantički nonses. Kako je moguće zakonom definisati razvoj?
Gospodine ministre, neću ja da budem mnogo opasan. Zamolio bih vas da me udostojite i sačekate ovde, a vas, predsednice, da mi ne odbijate ovo vreme dok ne vidimo da li će ministar da prisustvuje ili neće.
(Predsednik: Gospođa Kalanović je tu. Izvolite, idemo ispočetka.)
Sam naziv Predloga zakona o regionalnom razvoju predstavlja svojevrstan logički i semantički nonsens. Kako je moguće zakonom definisati razvoj?
Kako zakon prestavlja set normi, odnosno sistem pravila kojima se utvrđuje ponašanje pojedinaca međusobno i prema društvenoj zajednici, a razvoj – održivi, regionalni i socijalno-ekonomski, predstavlja proces i stanje koje je, pre svega, pod vlašću države, a ne samih građana i pojedinaca, ostaje nejasno kako je uopšte ovaj zakon upućen, kome je upućen.
Da li to država donosi zakon kojim će da reguliše sopstveno ponašanje?
Da li to znači da ministar ekonomije i regionalnog razvoja nema poverenja u svoje kolege, npr., iz Ministarstva za NIP i Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje, ili možda ministar Dinkić nema poverenja u svog kolegu ministra bez portfelja, zaduženog za ravnomerni regionalni razvoj?
Možda je ministar svestan da se čak i u njegovom ministarstvu zloupotrebljavaju IPA fondovi, pa bi da taj sektor stavi pod dodatnu kontrolu. Da li je ovaj zakon dokaz da pojedina ministarstva i institucije u Srbiji ne rade svoj posao?
U obrazloženju je navedeno da je neophodno da se kroz ovaj zakon i kroz formiranje institucija koje on predviđa objedine svi koji su se do sada bavili regionalnim planiranjem i regionalnim razvojem, pa bi time ministar Dinkić postao neka vrsta moderatora i šefa drugim ministarstvima, zavodima i agencijama.
Utisak koji se stiče posle analize Predloga zakona o regionalnom razvoju je da je ministar Dinkić u velikoj žurbi, jer treba preuzeti kontrolu nad sredstvima, dakle, parama, gde su pare – tu je i G17, koja će moći da se dobiju iz EU, a koja su namenjena za razvoj regiona.
Regionalizacija jedne države jeste kompleksno pitanje i tiče se i administrativne i pravne funkcije, koje nisu predmet ovog zakona. Putem regionalizacije se, između ostalog, uspostavlja i decentralizacija države, tako što se određene funkcije, s nacionalnog, prenose na regionalni nivo.
Regionalni nivo, u tom smislu, predstavlja sponu između lokalnih i nacionalnih vlasti, odnosno protivtežu centralističkim tendencijama državnog aparata, jer same opštine nisu dovoljno jake da se tome suprotstave. Međutim, regioni, kako ih definiše ovaj zakon, predstavljaju samo produženu ruku države.
Trend mešanja pojmova, multipliciranja funkcija i zbrkanih nadležnosti se ovim zakonom samo nastavlja i potvrđuje. Zašto nije moguće da se prvo uspostavi nova administrativna podela Srbije, pa da se u skladu s njom donose zakoni koji se tiču određenih celina?
Iako je Srbija već iskusila posledice loših administrativnih podela, kojima je bila izložena u prošlom veku, ni danas nosioci vlasti nisu spremni da ozbiljnije razmotre tu problematiku. Administrativna podela Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine, kada je doneta odluka o podeli zemlje na banovine, između ostalog, imala je za posledicu teritorijalno rasparčavanje Srbije. Tada su se tri najvitalnija prostorna dela Srbije, Podrinjski, Zlatiborsko-raški i Kosmajsko-južnomoravski, našla u okviru drugih teritorijalnih celina i jednostavno su odstranjeni iz matice, kako u etno-antropološkom, tako i u socijalno-ekonomskom pogledu.
Druga interesantna podela dogodila se 1949. godine, kada je područje cele Republike podeljeno na osam regionalnih područja, i to: grad Beograd, dve autonomne pokrajine, Vojvodina i Kosmet, i pet oblasti. Koliko je poznato, Vojvodina i Kosmet su dobili autonomiju, ali regionalizacije centralnog dela Srbije nije nikada ostvarena, čak ni onda kada su, posle 1970. godine, formirane tzv. međuopštinske regionalne zajednice.
Sem statističkog registrovanja pojava, nije jasno šta je bio cilj ove regionalizacije, kada se zna da dve osnovne stvari, odliv stanovništva i odliv dohotka, nisu bile sprečene. U svetlosti takvih primera, potpuno je nejasno šta ova sadašnja podela na regione može da učini. Nekom prilikom je Ajnštajn na taj način definisao glupost – ponavljati jednu radnju na isti način i očekivati drugačiji ishod.
Poštovani građani Srbije, zbog kratkoće vremena koje ima Poslanički klub Nova Srbija, daću još nekoliko argumenta zbog čega poslanici Nove Srbije neće dati poverenje i neće glasati za Predlog ovog zakona. Znate, statistikom može sve da se pokaže, zavisno od političkih faktora koji su na vlasti i kojima su ti statistički podaci potrebni. Da li treba da vas podsetim da su vladaoci Srbije u poslednjoj deceniji prošlog veka govorili da mi imamo veći rast od države Japana?
Dakle, treba jasno i glasno poručiti građanima Srbije da ovo nije nikakva decentralizacija, da ovo nije nikakva regionalizacija, da je ovo bacanje magle i prašine u oči građanima Srbije, da se izbegne rasprava o Statutu Vojvodine koji se ovde protivzakonito ne stavlja na dnevni red, da se zaposle kadrovi iz G17 plus.
Da li se neko seća narodnih kancelarija predsednika Republike? Da li se neko seća ko je bio direktor narodne kancelarije, a ja znam za 23 grada gde su otvorene te narodne kancelarije?
Ako narodni poslanici, protiv interesa građana, podrže ovaj zakon, pre svega, mislim na vladajuću koaliciju i poslanike vladajuće koalicije, formiraće se ponovo neke kancelarije, u stvari, partijske ispostave, gde će kadrovi iz G 17 da se zaposle, a sve će to da plaćaju građani Srbije.
Kao nasleđe se prihvata i pitanje AP Vojvodine i time se dolazi do još jedne nelogičnosti, odnosno protivrečnosti ovog zakona. Kaže se da su regioni funkcionalna kategorija, bez administrativnih i pravnih elemenata. Postavlja se pitanje, zašto je onda osnovni kriterijum za njihovo definisanje postojeća administrativna podela Srbije? Zašto se onda regioni sastoje od oblasti koje su određene postojećim granicama upravnih okruga? Gospodine Omeragiću, da vam kažem, po ovom zakonu koji ćete vi podržati i za koji ćete glasati, vi više ne živite u Sandžaku, vi živite u Centralnom regionu. To treba da vam je jasno, to piše u zakonu.
Ako ne znamo sami dovoljno, jedni se uče na greškama, a pametni – na svojim greškama. Da ne gledamo susedne države, da pogledamo BiH, kako je ona uređena. Da li u toj državi postoje regije? Da. Ta država je sastavljena od Republike Srpske i od Federacije BiH. Federacija je sastavljena iz ne znam koliko kantona. Samo da podsetim i vas i građane Srbije i sve narodne poslanike da je Federacija nedavno bankrotirala, da se tamo ne zna ni koliko imaju vlada, ni koliko imaju skupština, ni koliko imaju poslanika.
Prema tome, donošenje ovakvih zakona je opasna stvar za građane Srbije, pre svega, Srbe, moram da kažem otvoreno; to je klica separatizma, nastajanja novih država i ispunjavanja uslova Evrope i onoga ko je bio pre 20 dana za dalje cepanje i rasparčavanje naše otadžbine i Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Ivan Andrić, replika. Izvolite.

Neverovatan je moral vladajuće koalicije, na kojem se bazira ceo današnji dan, kada se pokušava da nam se predstavi ovaj zakon kao nekakav napredak, a naročito je neverovatna izjava ovog gospodina koji je bio član svih vlada od 2000. godine do danas.
Vi ste, da vas podsetim, ne lično, nego kao stranka, bili u svim vladama, u svakoj vladi od 2000. godine, do danas. Uvek imate zamerku na onu prošlu. Do sada ste uvek imali nešto da kažete loše o prethodnoj, čime, valjda, pravdate svoj položaj u ovoj. To što vi sada imate te grimase, neće nam pomoći da zaboravimo kako ste, prvo, nezakonito, u naše vreme, postali državni sekretar i narodni poslanik, a prva odluka koju ste doneli bila je da sebi dodelite službeni auto i odete u Novi Pazar, da vas podsetim. Otuda naša sumnja u budžet Sulejmana Ugljanina, to je na bazi iskustva, gospodine, nije na bazi ne znam ni ja kakve naše pretpostavke.
Druga stvar, što se tiče vašeg komentarisanja izbora, vaše je pravo da sudite o našem uspehu kako god hoćete, naše je pravo da učestvujemo, ali mi bar učestvujemo i ne odstupamo od onoga što uvek govorimo, od 5. oktobra 2000, do danas. Nismo jedan dan s Koštunicom, drugi dan s radikalima, odnosno naprednjacima ovde, treći dan nam je opet dobar DS.
Ono što me je podstaklo da se javim, jeste jedna vaša konstatacija, koja toliko govori o vašoj politici da dalje nema potrebe ni komentarisati, a to je da ste vi, koliko je meni poznato, jedini čovek do sada koji je optužio Vladu Zorana Đinđića i Vladu od 2000. do 2003. godine da nije radila na evropeizaciji Srbije. Stvarno vam na tome čestitam. To je verovatno unikatan stav koji imate.
Sada ću s pažnjom saslušati to što još imate da nam kažete, mada mi nije jasno kako dobijate uopšte reč za repliku. To bih molio predsednicu Skupštine da nam objasni. Ako se ne varam, malopre je bila replika na repliku, pa bih samo molio da i mi dobijemo pravo na isti način kako to imaju poslanici vladajuće koalicije.

Nema replike na repliku.

Gospodin Tomislav Nikolić reklamira Poslovnik. Izvolite, gospodine Nikoliću.

Prepoznao sam se u izlaganju prethodnika, pošto je optužio gospodina Omeragića da je istovremeno bio državni sekretar i narodni poslanik. Pošto sam tada bio predsednik Administrativnog odbora, tvrdim da to nije tačno, da je sve urađeno u skladu sa zakonom. Ne prihvatam kritiku predstavnika stranke nacionalnih manjina da je bio u svakoj vladi. Kamo sreće da nam predstavnici nacionalnih manjina budu u svakoj vladi Republike Srbije.