Gospodine Omeragiću, izričem vam opomenu. Govorite na potpuno isti način. Molim vas, izričem vam opomenu, nemate reč.

Gospodin Tomislav Nikolić. Koji je osnov javljanja? Povreda Poslovnika. Izvolite.

Povredili ste, gospođo Đukić-Dejanović, Poslovnik, član 100, kada je gospodin Andrić rekao, prigovorio gospodinu Omeragiću da treba da se zamisli nad činjenicom da ga ja branim kao predstavnika nacionalne manjine.
Vama to promiče, baš kao da se ništa ne dešava u Skupštini. Ne znam šta je mislio gospodin Andrić? Po kom to osnovu on diskriminiše ljude, da neki mogu da brane pripadnike nacionalnih manjina, a neki ne mogu?
Branio bih gospodina Andrića po nekim njegovim opredeljenjima. Zaista sam spreman da branim svakoga, bez obzira na opredeljenje, a kamoli na osnovu pripadnosti manjini ili nekom narodu. Zbog toga vas molim – zaštitite me od ovakvih, ovo nije atmosfera za Narodnu skupštinu.

Meni se čini da vama nije potrebna istinska zaštita. Zaista nisam shvatila da je bilo ko imao atak na vas, a čini mi se da imate dosta snage i ne delujete nimalo krhko.

Gospodine Markićeviću, javljate se, po kom osnovu? Izvolite.

Gospođo predsednice, nisam znao kako drugačije da dobijem reč. Tražio sam repliku. Neke kolege poslanici su je po tri ili četiri puta dobili. Ako dozvolite, spreman sam i za opomenu, i to je za ljude, narodne poslanike, samo da skrenem pažnju gospodinu Omeragiću da on mene nije najbolje razumeo.
Ja sam Čačanin, neku kažu i Grebić. Možda sam i Dragačevac poreklom, ali nisam pripadnik Zapadnog regiona, kao što ste i vi Sandžaklija, kažem, Raška oblast, a niste pripadnik Centralnog regiona. Čudi me da Šumadinci ovde ćute. To me čudi. Zabrinjavate me i vi, gospođo, mislim da se i vi ponosite time da ste Šumadinka. Mislim da ćete se vi prvi put javiti kao narodni poslanik da diskutujete, a ovde smo svedeni statistički.
Znate, kada se tiče regionalizacije, ne odnosi se to samo na teritoriju. To se, pre svega, odnosi na ljude.
Tačno je da postoji preporuka Evropske komisije iz 2008. godine o zemljama u tranziciji i stvaranju regiona, ali onaj ko je prepisivao ovaj zakon, odnosno te preporuke iz EU, nije dobro prepisao, zaboravio je jedan deo – da ti regioni moraju da imaju i svoj pravni i administrativni kapacitet. Ovako su samo slovo na papiru, gospodine Omeragiću, i za zapošljavanje trenutno vladajućih stranaka, pripadnika vladajućih stranaka, a, kao što reče gospodin Nikolić, ne znamo šta nosi dan, a šta nosi noć. Kada izgube izbore, a nadam se da će to biti vrlo brzo, izgubiće i taj nezasluženo dobijeni posao. Hvala.

Statističke regije nikako nisu u vezi s povredom dostojanstva Skupštine i nisam mogla da uočim uzročno-posledičnu relaciju. Dakle, nema povrede Poslovnika.

Reč ima gospodin Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, gospođo Kalanović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je sigurno jedan od najvažnijih zakonskih predloga koje Skupština Srbije razmatra u ovoj godini. Značaj ovog zakona je veliki, zato što su u Srbiji veliki problemi regionalnog razvoja.
Želim da kažem da ćemo mi u načelu podržati ovaj zakonski predlog, jer ga smatramo prvim korakom Srbije da se ovim problemima na jedan sistemski način pristupi, prvim korakom u odnosu na značaj pitanja koja se žele rešiti.
Takođe, želim da kažem da će svaki predlog koji ima za cilj da omogući ravnomerni razvoj čitave Srbije, svaki predlog koji ima za cilj ravnomerniji privredni razvoj, smanjenje postojećih regionalnih disproporcija i dispariteta i brži ekonomski razvoj, a da, pri tom, ne znači federalizaciju Srbije, uvek imati podršku SPS-a.
Mnogo je razloga koji su zahtevali donošenje jednog ovakvog zakona. Istaći ću samo neke koje smatram posebno važnim.
Danas, četiri od šest građana Srbije živi u gradovima. To je posledica dosadašnjeg industrijskog razvoja zemlje, a dugogodišnjeg zapostavljanja poljoprivrede.
Kada govorimo o teritoriji cele Srbije, ona se deli na krajeve koji su veoma nerazvijeni, siromašni i bez ljudi, zatim, na gradove i okruge koji jedva preživljavaju, i na gradove gde je situacija nešto bolja, kao što su, recimo, Beograd ili Novi Sad, koji su se, jednom rečju, snašli u ovom tranzicionom periodu. Međusobne razlike u razvijenosti pojedinih krajeva Srbije izražavaju se kroz nekoliko veoma, po našem mišljenju, bitnih karakteristika – ekonomska zaostalost nerazvijenih područja, demografsko pražnjenje kompletnog seoskog područja i velike unutar-regionalne koncentracije stanovništva u gradovima, a potpuno nenaseljena naselja u nerazvijenim krajevima Srbije.
Na osnovu toga, možemo reći da je Srbija danas zemlja sa najvećim regionalnim razlikama, i to po mnogim pokazateljima, ne samo na Balkanu, već i u Evropi. To potvrđuju činjenice da se broj nerazvijenih opština udvostručio, a da u uslovima nedovoljne razvijenosti živi oko 30% stanovništva naše zemlje.
Ekstremne razlike između nerazvijenih i razvijenih delova naše republike izrazito su visoke. Odnos, recimo, između najrazvijenijih i najnerazvijenijih područja, meren nacionalnim dohotkom po stanovniku, iznosio je, recimo, 2003. godine 11:1, a danas je već to, kao što smo čuli, 15:1, što je veoma ozbiljan problem za zemlju i njenu stabilnost, takođe, i dalji razvoj.
Zato, kada razmatramo ciljeve i domete ovog zakona, moramo uvažiti jedan težak problem, a to je da su čitavi industrijski baseni, koji su nekada bili motorna snaga razvoja pojedinih krajeva u zemlji, danas u velikim ekonomskim problemima i traže bolja rešenja, bilo da krenemo od Borskog basena, Leskovca, Kraljeva, Niša, ili, recimo, od mog Valjeva, komšijskog Šapca i Loznice.
Suočavamo se s još jednom podelom, jer imamo veliku podeljenost koja razdvaja gradove od sela, ali, isto tako, i podele u samim gradovima, koje razdvajaju gradove od njihovih prigradskih naselja, i to je opšta karakteristika Srbije. Normalno, ne samo sela, već i gradovi imaju velike probleme, komunalne, javne i drugih službi koje treba da rade u interesu građana.
Ako hoćemo i dalje da govorimo o razlozima za jedan ovakav zakonski predlog, njih je više od ovih koji su nabrojani, njih je više čak i od onih koji su izneti u obrazloženju ovog zakona, ali ono što smatramo kao suštinsku nameru ovog zakona, to je opredeljenje da Srbija treba ponovo da razvije čitavu svoju teritoriju, jer je nedopustivo dozvoliti da propadnu tolika sela i poljoprivredne opštine, jer bi time propala velika razvojna šansa Srbije u poljoprivredi, kao velikog proizvođača zdrave hrane, razvoja turizma i usluga.
Merenjem vrednosti ovih zakonskih rešenja u odnosu na izložene probleme, mislim da se možemo složiti da su ciljevi dobro postavljeni. Kada je reč o načelima podsticaja regionalnog razvoja, dve su stvari posebno značajne – decentralizacija u obavljanju poslova i načelo koncentracije finansijskih sredstava, kako bi se, zapravo, postigli maksimalni efekti.
Ono što mislim da nije dovoljno jasno, to su dva izraza, s odgovarajućim posledicama – regioni i oblasti. Kada je reč o regionima, razumljivo je da se ovde koristi evropska orijentacija, ali ako posmatramo istoriju Srbije u upravljanju teritorijom, mislim da je kod nas oblast smatrana širom teritorijom od regiona. To više napominjem, smatrajući da treba poštovati evropske vrednosti, ali treba poštovati i tradiciju koju Srbija ima. Moje mišljenje je da je veliko pitanje da li će regioni, kako su navedeni u zakonu, biti samo statistički prostor, jer mislim da nije realno, ili će biti i ekonomski, a sutra, možda, i politički. Možda bi bilo korisnije da se, povezano s ovim zakonom, raspravljalo o pitanjima decentralizacije Srbije.
S druge strane, treba istaći još jednom da je nacrt ovog zakona urađen u skladu s evropskim standardima regionalne politike, kao i da je ovo obaveza koja proističe iz Ustava Republike Srbije, tačnije, iz odredbe o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, i, naravno, obaveza koja proizilazi iz potpisanog sporazuma stabilizaciji i pridruživanju EU.
Kada je reč o stepenu merenja razvijenosti regiona i lokalnih opština, mislim da je to korektno.
Što se tiče razvojnih dokumenta, iz zakona se vidi da će ih biti jako mnogo. Pitanje koordinacije i sinhronizacije je veoma otvoreno pitanje. Kada je reč o subjektima regionalnog razvoja, vidi se, po institucijama koje su nabrojane, da ih ima mnogo.
Plašim se da ne umnožimo institucije i njihovu administraciju. Mislim da je veoma otvoreno i pitanje – kako će se sinhronizovati funkcija Ministarstva i novouspostavljenih institucija, mislim na agencije.
Kod finansiranja, dva su izvora, domaći i međunarodni. Možda bi bilo dobro da je više ohrabreno, na određen način, partnerstvo javnog i privatnog sektora, koje se danas dosta primenjuje u Evropi, doduše, gde mi nemamo, ili imamo neka loša iskustva.
Suštinski gledajući, ovaj zakonski predlog, zapravo, treba da stvori mogućnost za konkurisanje, kada je reč o razvojnim sredstvima EU, pretpristupnim fondovima, a kasnije i strukturnim fondovima, što smatramo da je izuzetno važno, ako se ima na umu ono što se, između ostalog, moglo čuti, da će u fondu EU, recimo, do 2013. godine biti 231 milijarda evra za nerazvijene regione i 41 milijarda evra za razvijena područja.
Međutim, iz zakonskog predloga se ne vidi jasno da će doći do preraspodele sredstava.
Kao što sam na početku rekao, ovaj zakon je neophodan, ali njega mora da prati niz drugih razvojnih dokumenata, projekata, dobra organizacija, kako bi se imalo uspeha u jednoj, ja je tako shvatam, potpuno novoj politici.
Želim da kažem, na samom kraju, da smatramo da je dobro to što je o ovom izuzetno važnom zakonskom predlogu, tokom proteklog vremenskog perioda, održana kvalitetna javna rasprava i, zaista, želimo da verujemo da će usvajanje ovog zakonskog predloga omogućiti da Srbija, pre svega, bude decentralizovana, kako bi se važne odluke koje se tiču ekonomskog razvoja donosile, pre svega, na nivou regiona. Želimo da verujemo da će ovaj zakonski predlog omogućiti građanima veću ulogu i učešće u donošenju odluka za sredine u kojima žive i rade i da će mnogo bolje nego do sada biti sagledane lokalne potrebe, kao i da će omogućiti bolju saradnju sa regionima EU. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospođa Judita Popović ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana gospodo iz Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ovaj zakon ne može podržati. Postoji nekoliko osnovnih razloga koji su nas opredelili za to da ne damo saglasnost za ovaj zakon.
Pre svega, od 15 oktobra 2008. godine, s nestrpljenjem smo očekivali da stigne na dnevni red ove skupštine Statut AP Vojvodine. S još većim nestrpljenjem smo čekali da stigne zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Od oktobra se priča o Statutu, koji je, inače, podzakonski akt i koji je po važećem ustavnom zakonu morao da se uskladi s Ustavom do kraja 2008. godine. Međutim, očigledno je da Vlada ne poštuje čak ni sopstveni Ustav, tako da Statut još uvek nije stigao na dnevni red, a kamoli da se raspravljalo o njemu do kraja 2008. godine.
Prema tome, ako ćemo se složiti s tim da od Statuta i od zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine nema ništa do kraja ove godine, onda možemo da nastavimo da raspravljamo o ovom zakonu o regionalnom razvoju. Očigledno se osetila potreba da se, ukoliko se ne radi neka ozbiljna decentralizacija, hitno stavi na dnevi red ovaj zakon, koji će, na neki način, da skrene pažnju s ozbiljnog problema u kojem se nalazi Srbija, zato što je Srbija, unazad 20 godina, ozbiljno centralizovana država i tu centralizaciju je bukvalno zacementirala Ustavom iz 2006. godine.
Kada se zalažemo za vrednosti EU, nije dovoljno da to bude čisto deklarativno. Zalaganje za decentralizaciju bez nekog ozbiljnog pomaka po tom pitanju samo je deklarativno zalaganje za evropske vrednosti koje određuju decentralizaciju jedne države. Bez decentralizacije, nema ozbiljnog i validnog učešća građanina u upravljanju jednom državom, u upravljanju sopstvenom sudbinom, pre svega, na lokalnom nivou, tamo gde mu je najviše potrebno da ima učešća u organima vlasti i da odlučuje o tome na koji način će se njegov život uozbiljiti i odvijati.
Ovaj zakon o regionalnom razvoju, prema mišljenju, uglavnom, svih današnjih učesnika u raspravi, ne odnosi se na decentralizaciju, ne odnosi se na regionalizaciju.
Sve se, u stvari, svodi na statistiku, već i samim tim, što je zakonom predviđeno da teritoriju oblasti i regiona utvrđuje Republički zavod za statistiku. Da li je to ozbiljno? Pri tom, član 2. ovoga zakona tačno predviđa koji su ciljevi zakona, koji su sasvim ozbiljni ciljevi – ciljevi koji zadiru u neki društveno-ekonomski održivi razvoj, smanjenje unutarregionalnih pariteta, smanjenje negativnih demografskih kretanja itd.
Htela bih da podsetim Vladu, predlagača zakona i vladajuću koaliciju da smo već imali određene agencije i određene institucije koje su se bavile regionalnim razvojem, održivim regionalnim razvojem itd. To su, recimo, Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, Agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave, Sektor za realizaciju razvojnih projekata. Nadležnost svih njih preuzima Agencija za regionalni razvoj.
Sada dolazimo u situaciju da treba da raščinimo stvari, da li se ovde radi o statističkim regionima ili se zaista radi o nekoj vrsti decentralizacije. Ukoliko bismo prihvatili varijantu da se radi o decentralizaciji i regionalizaciji, to bih nazvala oktroisanom regionalizacijom, na centralizovani način kontrolisanom decentralizacijom, a samim tim dobijamo rezultat koji ne može da bude zadovoljavajući i ne ide u tom smeru kojim bi trebalo da se kreće teritorijalna organizacija ove države.
Nažalost, po važećim zakonima i po Ustavu, imamo i pokrajine i upravne okruge, imamo i lokalne samouprave, imamo i gradove, samo nam još fale ove statističke jedinice, statistički regioni, za koje zakon posebno naznačuje da nemaju administrativni značaj, da nemaju neki ozbiljniji značaj, ali, ipak, predstavljaju jednu teritorijalnu celinu.
Kada se pođe od toga na koji način će ti statistički teritorijalni regioni funkcionisati, dobijamo još jednu zabrinjavajuću sliku o tome koliko je, u stvari, Srbija centralizovana.
Naime, ako krenemo od člana 5, on kaže da regione određuje Vlada, na predlog organa nadležnog za poslove statistike. Kada krenemo od stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, u članu 7. se, takođe, kaže da stepen razvijenosti iz st. 1. i 2. ovog člana, jednom godišnje, utvrđuje ministarstvo nadležno za regionalni razvoj.
Član 8. kada govori o metodologiji izračunavanja stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, takođe, kaže da je za metodologiju nadležna Vlada. Kada govorimo o jedinstvenoj listi razvijenosti, ko utvrđuje tu listu – Vlada. Kada se utvrđuje Nacionalni plan, ko to utvrđuje – ministarstvo. Kada se govori o regionalnoj strategiji, ko je zato nadležan – donosi je Vlada. Kada govorimo o programu finansiranja razvoja regiona, ko je za to nadležan – Vlada. Ostala razvojna dokumenta, član 8 – Vlada, pa subjekti regionalnih razvoja, član 19 – Vlada, itd., u čl. 24, 25, 27, 29, 30. itd.
Prema tome, ovaj zakon je, verovatno, morao biti predložen, da bi se evropskim partnerima pokazalo da, eto, Srbija namerava da uradi neku vrstu decentralizacije i regionalizacije, ona je napisana, zaista postoje tu neki elementi koji govore o tome da je neka namera postojala, međutim, kada se pročitaju svi ovi članovi koji su deo zakona, očigledno je da se radi o jednom dokumentu koji se isključivo bazira na centralizovanom načinu kontrole, pre svega, sredstava koja su namenjena za taj regionalni razvoj. Ukoliko, bukvalno, onemogućite onog u lokalnoj samoupravi, ili one u oblastima koje čine regione da utiču na način planiranja, konkurisanja projektima za ta sredstva, a pri tom sami uređujete kome ćete ta sredstva naznačiti, takva vrsta regionalnog razvoja se može očekivati, zašto ste toliki optimisti da ćete na taj način ostvariti ravnopravni regionalni razvoj?
Na ovim prostorima se unazad 50-60 godina puno pričalo o tome da postoje razvijeniji regioni i manje razvijeni, puno se pričalo o solidarnosti, o tome da treba da se pomogne, i šta se dešavalo svih tih godina? Uglavnom, ostao je disparitet, ostala je razlika u razvijenosti mnogih regiona u Srbiji.
Šta ćemo mi ovim zakonskim predlogom, ovim zakonom postići? Uglavnom, ništa, ali mislim da ste očekivali da ćete na ovaj način, pre svega, dokazati neko svoje evropejstvo, neko svoje opredeljenje za evropske standarde.
Mogu vam reći da je trend u Evropi upravo to da se decentralizacija izvrši u svim državama, da to bude ozbiljna decentralizacija. Ukoliko ste smatrali da to ne može da se uradi bez ustavnih promena, onda to nije obrazloženje da se ovaj zakon donese, jer ovaj zakon samo skreće pažnju s ozbiljnog problema koji postoji u ovoj državi.
Baš bih volela da mi objasnite na koji način mislite, u ovom zakonu to nisam pronašla, da lokalne samouprave koje su zainteresovane za određene projekte, koji su čisto njihovi projekti, edukujete, naučite koje je kriterijume potrebno da ispune da bi uopšte učestvovali sa svojim projektima pred nekom evropskom komisijom za IPA fondove, na koji način će oni moći ta sredstva da povuku, da kontrolišu, da usmeravaju tamo gde treba? U zakonu nema ništa, nema reči o tome kako ćete to postići.
Prema tome, ako se sve ostavlja nekim budućim uredbama, a imamo veoma loše iskustvo s uredbama i ovog ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, koje su često neustavne, nezakonite, u suprotnosti su sa zakonom, ne možemo imati puno poverenje da će ovo da se realizuje onako kako je u članu 2. predviđeno.

Zahvaljujem.

Rečima gospodin Željko Ivanji.

 Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zašto je važan ovaj zakon?
Kada sam čitao ovaj zakon, imao sam par ključnih reči koje su mi se javile i koje sam zapisao kako bih koncipirao ovaj govor, a te ključne reči su – privredni rast infrastruktura, zapošljavanje i grinfild investicije.
Danas sam pročitao vest da će IKEA ulagati u Srbiju sa svojom grinfild investicijom. Kakve veze ima jedna grinfild investicija s ravnomernim regionalnim razvojem? Pa, da biste privukli bilo koju grinfild investiciju, morate imati razvijenu infrastrukturu. Ono što je problem regiona i šta je razvijeno i nerazvijeno u regionu, može da prepozna sam region, opština, čovek koji živi tu na tom prostoru.
Ta grinfild investicija će, ukoliko imate razvijenu infrastrukturu, doći u vaš region. Ona će, konkretno, na primeru IKEA-e, zaposliti 2.000 ljudi, stvoriće lance proizvođača koji su udruženi u mala i srednja preduzeća, koja će raditi za taj proizvodni sistem, plasirati proizvod, izvoz će biti naš.
Da bi se došlo do tog miljea, mesta poželjnog za ulaganje, Ministarstvo je uradilo dosta toga kako bi pružilo okvir. Taj okvir podrazumeva to da smo, slobodnim udruživanjem u komore, između ostalog, i regionalnih proizvođača, po principu dobrovoljnosti, olakšali registraciju preduzeća, koja traje vrlo kratko, napravljen je Fond za razvoj malih i srednjih preduzeća, kako bismo pomogli individualnim proizvođačima. Kažem individualnim, zato što morate preuzeti odgovornost, ne možete se oslanjati na državu, država ne može da finansira ili stvara fabrike, kao što sam to danas čuo u jednom govoru, što je potpuno pogrešna logika.
Ako hoćete da preuzmete odgovornost, onda ne možete sebi iseći prst, iz prostog razloga, jer vam treba svih 10 prstiju da biste mogli da razvijete svoj biznis i da biste mogli da se borite. Država mora da da okvir za tu borbu na slobodnom tržištu, na kome vladaju jasna i definisana pravila, koja mi normiramo zakonima.
Zakonom o regionalnom razvoju definišemo statističke regione i najveći problem u ovoj državi je bio – šta jeste razvijen region, a šta nije, kako prepoznati šta jeste, a šta nije razvijeno i šta je garant za to? U ovom zakonu je osnovna prednost prepoznavanje tih regiona, to je NUTS nomenklatura, definisana standardima statistike EU, odnosno njene specijalizovane organizacije Eurostata.
Podsetiću vas da je EU otišla najdalje u svojoj regionalnoj politici, svojim regionalnim razvojnim fondom, prepoznavši da ravnomerni regionalni razvoj na najbolji način garantuje siguran ekonomski razvoj, počevši od pojedinačnog, ka opštem, počevši ne od ravnomernog razvoja država kao članica EU, već od onoga što predstavlja dušu svake države, počevši od ulice, opštine, regiona, oblasti, pokrajine.
O tome najbolje govore ciljevi ovog zakona, koji su odlično definisani. Podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih industrijskih i ruralnih područja je cilj. Imamo strategiju čiju će okosnicu činiti mala i srednja preduzeća bazirana oko industrijskih zona, čiju će okosnicu činiti lokalne zadruge, udruženja, lokalne komore, organizovane na principu dobrovoljnosti, organizacije koje će na najbolji način prepoznati interes regiona, zalagati se za taj region, udružujući se i udružujući lokalno znanje, koje predstavlja tekovinu starosedelaca, i moderne tehnologije, koje predstavljaju tekovinu civilizacije.
Smanjenje negativnih demografskih kretanja, koje je definisano ovim zakonom, predstavlja težnju kojom će se sprečiti odumiranje sela, a regionalna politika mora da pruži mogućnost za ostanak na selu, sa željom da Srbija bude zemlja jakih domaćina, svesnih da ostanak garantuje udruživanje, ali i da moraju da preuzmu odgovornost za svoj kraj, za kraj gde su rođeni, sa jasnim nadležnostima kojima će moći da reše svaki problem koji se pred njih postavi.
Imamo ljude koji su spremni da probleme rešavaju, ali im nedostaju nadležnosti. Često se građani udružuju, apelujući na državu da problem reši, ali svaka država je po prirodi troma, a razumevanje nestaje u mreži propisa, često u samodovoljnom državnom aparatu, koji postoji samo zbog sebe.
Zbog toga Ministarstvo ulazi u seču propisa, zbog toga smanjuje državni aparat i predlaže ovaj zakon.
Svakako da je konkurentnost najvažnija u razvijenim tržišnim zemljama. Ovaj zakon će omogućiti konkurentnost regiona. Ovaj zakon predstavlja samo pravni okvir, ali regionalna politika, što je najvažnije, ne znači cepanje države, iz prostog razloga što region sam po sebi nije održiv bez drugih regiona i svaka težnja ka podizanju barijere je nemoguća. Nemoguće je podeliti telo tako da organi funkcionišu svaki za sebe.
Ono što možemo podvući, to je da će se Srbija naših građana boriti, prvenstveno, za svoju zgradu, za svoj kraj, ulicu, vrtić, školu, opštinu, grad, ali i za selo, za svoju štalu i svoju zadrugu, za šljivu, jabuku, za porodicu, za tradiciju i za naše razlike. Za sve to ćemo se boriti, svesni svojih razlika, koje ovim zakonom najzad prepoznajemo, za početak, statistički, do konačne pobede Srbije kao države regiona.