Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje je postavljeno predsedniku Vlade, gospodinu Mirku Cvetkoviću, a i svim članovima aktuelne vlade, prethodne vlade, njihovoj opoziciji, svima koji su glasali za realizaciju ratifikacije državnog sporazuma u oblasti energetike između Srbije i Rusije. Toliko puta smo pokušali da razgovaramo i svaki put je tišina bila ono što nas je čekalo nakon postavljenih pitanja. Verujem da se i sada neće ništa promeniti, ali je to jedan proces u kojem moramo biti uporni.

Interesuje me, gospođo predsednice, šta se dešava sa završnim računom NIS-a? Kako je moguće da, nakon najzahvalnije godine u oblasti naftne industrije u svetu, naša naftna industrije beleži minus od 100 miliona evra i kako je moguće da se taj minus u ovom trenutku potpuno nekažnjeno prikriva kroz izostanak utvrđivanja procesa odgovornosti i, pri tom, dug pokriva pravim reketiranjem građana Srbije?

To je pitanje, između ostalog, i za vas, gospodine Milosavljeviću. Ministar ste trgovine u Vladi, interesuje me kako je moguće da građani Srbije plaćaju najskuplji benzin u Evropi i kako je moguće da je za Vladu Srbije prihvatljivo obrazloženje novih vlasnika, po kojem je nova cena benzina, zapravo, posledica visoke proizvođačke cene, odnosno gubitaka koji imaju u svom sistemu?

Pošto je to njihova kompanija, neka oni svoje gubitke rešavaju u okviru svoje kompanije, a ne tako što će naplaćivati gubitke od građana Srbije. Plaćamo cenu nafte, naftnih derivata, kao da je na tržištu nafta 140 dolara, a ona je ispod 70. Poslednji put je bila 66 dolara, kada smo pravili te analize. Ko je za tako nešto odgovoran? Trista miliona minus – Putevi Srbije, 100 miliona minus – NIS.

Pojeli smo sredstva dobijena privatizacijom NIS-a kroz ta dva manjka, a sada se suočavamo s činjenicom da ni na kakav način ne možemo da kažemo građanima gde su benefiti tog velikog državnog projekta i ko je odgovoran za činjenicu da su benefiti, zapravo, pretvoreni u štetu koju građani moraju da plaćaju i pokrivaju svojim budžetom.

Najskuplji benzin nije ono što je građanima ponuđeno. Za taj sporazum je glasalo više od 200 poslanika ove skupštine i oni sada treba da preuzmu odgovornost za posledice tog sporazuma, a ćutanje s kojim se suočavamo svaki put kada postavimo pitanje završnog računa NIS-a, govori koliko smo u pravu.

A za Vladu, bez ikakve želje da budemo patetični, jedna poražavajuća istina, dete koje je prošle nedelje preminulo nakon bolesti, preminulo je zbog toga što nije bilo vakcinisano u sistemu javne vakcinacije.

Godišnji troškovi takve vakcinacije su 200.000 evra. Završni račun koji Vlada mora da plati revizoru je 1.500.000 evra, koliko sami imali prilike da vidimo kroz vesti koje su se pojavile u medijima, jer niko u Vladi o tome javno ne govori. Ne kažem da želi tu nesreću, ali govorim da je toliko haotična da ne može sama na racionalan način da troši ta oskudna sredstva kojima raspolaže.

Ko je odgovoran za to što se dešava u NIS-u? Tamo još uvek imamo 49% vlasništva i mislim da nam je rečeno da možemo da utičemo na strateške odluke koje se u okviru te kompanije donose.

Ko je odgovoran za različite poglede na završni račun? Evo ga i ministar koji je bio protiv Sporazuma. Ovde je govorio u poslednjoj fazi koja je prethodila samom potpisivanju. Ko je odgovoran za tu štetu i kako ćemo dalje?

Ako je proizvođačka cena nafte u kompaniji toliko visoka, zašto ne uvozimo onu naftu koja ima nižu proizvođačku cenu? Kada će ti monopoli biti srušeni?

Mi smo državni monopol Srbije zamenili za državni monopol ruske državne kompanije, i to je nešto što je bez primera u svetu. To je samo po sebi jedan neverovatno paradoksalan presedan, o kom treba otvoreno govoriti, koji treba što pre napustiti. To je tema za Zakon o zaštiti konkurencije, tj. antimonopolski zakon. Dajte jednom da odgovorimo na ta pitanja – završni račun, zašto su tako visoki troškovi i kada će se prestati sa svojevrsnim reketiranjem ljudi koji žive u ovoj zemlji?

Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Tomislav Nikolić.

Ukazivao sam na povredu Poslovnika. Povredili ste Poslovnik kada ste se složili s gospodinom Čankom u tome da mi ovde vršimo povredu Poslovnika time što nam kartice nisu u poslaničkim jedinicama.

Član 86. stav 6, na koji je on ukazao, govori o tome da poslanik mora da se identifikuje prilikom ulaska u salu, a ne da mora da bude sve vreme identifikovan dok sedi u sali.

Jedina obaveza je da izvadimo karticu, ako je ona u jedinici, kada izlazimo iz sale, što vi ne radite, draga moja gospodo iz vladajuće većine, pa vas niko zbog toga ne opominje.

Dakle, ne možete da se složite s poslanikom koji kaže da nemamo prava ovde da sedimo a da su nam kartice izvađene iz poslaničkih jedinica. Time ste povredili član 100. stav 1.

Nema povrede Poslovnika.

Gospodin Čanak, replika.

Podsetiću samo na to šta kaže konkretno ovaj član.

"Kvorum se potvrđuje primenom elektronskog sistema za glasanje na taj način što je svaki poslanik dužan da se identifikuje prilikom ulaska u salu, ubacivanjem identifikacione kartice u poslaničku jedinicu", što znači da se tako utvrđuje kvorum. O tome sam govorio. Hvala lepo.

Reč ima gospodin Vladan Batić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, evo nekoliko pitanja. Prvo, za ministra unutrašnjih poslova – kada će se MUP pozabaviti zloupotrebama u Javnom servisu, odnosno u RTS-u, zbog brojnih zloupotreba u vezi s otkupom  paketa Univerzalovih filmova, u vezi s PGP-RTS produkcijom, ranije se zvalo – "Gramofonske ploče", s organizovanjem "Evrovizije", ili "Eurosonga", o nečemu što čitava javnost priča, što je javna tajna, ali se time ne bavi MUP?

Nekoliko pitanja za vas, gospođo predsednice Skupštine. Kada će na dnevnom redu biti zakon, koji sam kao poslanik DHSS-a podneo, o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, drugačije rečeno, zakon o denacionalizaciji, ili zakon o restituciji? S obzirom na to da je odbijeno da to ide po hitnom postupku, kada će se naći na dnevnom redu, jer je to naša obaveza, pošto smo članovi Saveta Evrope, a pretendujemo da budemo kandidat za člana EU?

Podsećam, ova vlada, očito, nema jedinstven stav. Gospođa Dragutinović je obećala da će se Vladin predlog zakona naći na dnevnom redu do kraja godine. Potpredsednik Vlade, inače, zadužen za evropske integracije, gospodin Đelić, na Dan Evrope je odbio i rekao – država nema para, od toga nema ništa, i ovde meni nije dao potvrdan odgovor da će se Vlada pozabaviti nečim što je njena obaveza.

Pošto postoji konkretan predlog zakona, a, podsećam, zakon o denacionalizaciji donele su sve zemlje bivše SFRJ i Republika Srpska, samo ne i Srbija, ova vlada je otišla korak dalje. Ona je krenula u nove nacionalizacije, dajući Nemanji Kosturici nekoliko hiljada hektara zemlje za Nacionalni park "Mokra Gora".

Po istom osnovu, pitam – kada će se na dnevnom redu naći Predlog zakona o otvaranju dosijea, koji sam takođe, kao predsednik DHSS, predao Parlamentu, i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima? Imamo najglomazniju i najskuplju Vladu u Evropi, a grcamo u dugovima, molimo Ruse za kredit od milijardu evra, MMF nam je dozvolio kredit od tri milijarde evra.

Očito je sve to nedovoljno, očito tonemo sve dublje i dublje. Vlada treba da da primer, polazeći od sebe. Uz čast i poštovanje pojedinim ministrima i njihovim resorima, neki su potpuno bespotrebni, predmet su političkih nagodbi, a ti ministri nisu uradili ništa. Pošteno rečeno, njih familija dobro ne poznaje, a izigravaju nekakve članove Vlade. Poznati su jedino što posećuju brojne turističke destinacije po svetu.

Zato pitam, kada će se taj zakon o redukciji Vlade, potpuno primereno ekonomskoj, finansijskoj i društvenoj klimi i situaciji, naći na dnevnom redu, jer ona Srbija koju je svet uvažavao, poštovao i cenio, u vreme Vlade Nikole Pašića, imala je sedam ministara? To povlači i kola, i vozače, i reprezentacije, i kabinete, i savetnike, i državne sekretare.

Ponavljam, ovo je najglomaznija Vlada u Evropi. Hvala.

Kao što vam je poznato, ja sam zakon o denacionalizaciji stavila na dnevni red, pa nije bilo izglasano da ide na dnevni red po hitno postupku. Sada smo u periodu vanrednog zasedanja i da bismo bilo koji zakon uvrstili u dnevni red, potrebno je da imamo bar 84 glasa za. Moja procena je da se nisu stekli ti uslovi, ali kada se budu stekli, o sva tri zakona koja ste pomenuli, koja jesu u proceduri, razmišljaćemo u vreme kada budemo mogli da ih uvrstimo na dnevni red. Zahvaljujem.

Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničke grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.

Obaveštavam da je odsutan sa današnje sednice gospodin Mladen Grujić,

Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da sednici prisustvuju mr Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade i ministar ekonomije i regionalnog razvoja, mr Verica Kalanović, ministar za NIP, Dejan Jovanović, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, kao i Nikola Papak, savetnik potpredsednika Vlade, i Ivana Grbić, savetnica državnog sekretara, koji će sednicu pratiti sa galerije Velike sale.

Saglasno članu 84. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 84. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge zakona iz određenog dnevnog reda.

Uz saziv Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini, koje je sazvano na zahtev Vlade, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 169. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Osmog vanrednog zasedanja, s određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.

Kao što ste mogli da vidite, za Osmo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini određen vam je sledeći

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o regionalnom razvoju, koji je podnela Vlada,

2. Predlog zakona o zaštiti konkurencije, koji je podnela Vlada,

3. Predlog zakona o kontroli državne pomoći, koji je podnela Vlada,

4. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, koji je podnela Vlada,

5. Predlog zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, koji je podnela Vlada,

6. Predlog zakona o udruženjima, koji je podnela Vlada,

7. Predlog zakona o komunalnoj policiji, koji je podnela Vlada, i

8. Predlog zakona o elektronskom dokumentu, koji je podnela Vlada.

Podsećam vas da je članom 106. stav 3. Ustava Republike Srbije predviđeno da se "Narodna skupština sastaje u vanredno zasedanje na zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika, ili na zahtev Vlade, s unapred određenim dnevnim redom", tako da se, u odnosu na dnevni red koji za vanredno zasedanje odredi ovlašćeni predlagač, ne mogu predlagati nikakve promene dnevnog reda.

Narodni poslanik Jelena Trivan, na osnovu člana 90. stav 3. i člana 142. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, predložila je da se obavi zajednički načelni pretres o Predlozima zakona o kontroli državne pomoći, o izmenama i dopunama Zakona o investicionom fondovima i o obaveznom osiguranju u saobraćaju (tačke 3, 4. i 5. dnevnog reda.)

Da li narodni poslanik Jelena Trivan želi reč? (Ne)

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster na poslaničkoj jedinici.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za je glasalo 126, protiv i uzdržanih nije bilo, nije glasalo 35, ukupno je prisutan 161 narodni poslanik.

Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila ovaj predlog.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O REGIONALNOM RAZVOJU (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.

Primili ste Izveštaj Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.

Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanik koji nije član nijedne poslaničke grupe ima pravo da govori jednom, do pet minuta.

Molim poslaničke grupe da podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, ako to već nisu učinile.

Obaveštavam da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Mile Ilić – Poslaničku grupu SPS-JS, narodni poslanik Saša Milenić – Poslaničku grupu G17 plus, narodni poslanik Zoran Nikolić – Poslaničku grupu DSS-Vojislav Koštunica, narodni poslanik Nebojša Ranđelović – Poslaničku grupu LDP i narodni poslanik Dragan Stevanović – Poslaničku grupu SRS.

Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.

Da li predstavnik predlagača, gospodin Mlađan Dinkić, želi reč? (Da)

Izvolite, gospodine Dinkiću.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, meni je danas izuzetna čast što imam priliku da vam predstavim Predlog zakona o regionalnom razvoju. Ovo je, po mišljenju mog ministarstva, najvažniji zakon iz oblasti privrednog razvoja koji se predlaže Skupštini na usvajanje u toku ove godine.
Zašto je ovo važan zakon? Zato što je to jedan od bitnih koraka ka decentralizaciji Srbije, zato što pomaže da se uspostave institucije i kapaciteti koji će omogućiti da se definisanje prioriteta razvoja definiše u mestima gde ljudi žive, dakle, u regionima, oblastima na lokalu, i zato što će sprovođenje važnih projekata najviše zavisiti od onih kojih se to najviše tiče, a to su sami građani koji žive u pojedinim gradovima.
Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema definisan zakon o regionalnom razvoju. Mi smo dugo radili na izradi ovog predloga. Dve godine je Ministarstvo radilo; otkad smo formirali Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, otpočeo je rad na ovom zakonu.
Uključili smo brojne stručne konsultante u ovaj posao, od stručnjaka Evropske komisije, Evropske agencije za rekonstrukciju, preko domaćih stručnjaka. Naravno, konsultovali smo se i s predstavnicima različitih opština koje su imale određena iskustva u dosadašnjem periodu u procesu svog razvoja i sve ovo ugradili u nacrt koji se nalazi pred vama.
Pravni osnov za donošenje ovog zakona jeste Ustav Srbije, i to dva njegova člana. To su članovi 94. i 97, jer je Ustavom Srbije zapisano da se Republika Srbija stara o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, u skladu sa zakonom. Zakon koji definiše i omogućava ravnomerni i održivi regionalni razvoj jeste ovaj koji se danas nalazi pred vama.
U članu 97. Ustava Srbije, stav 12, takođe se definiše da je razvoj Republike Srbije, politika i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova Republike Srbije, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja, obaveza koju Vlada treba zakonski da reguliše, i to činimo ovim zakonom.
Mi imamo i obavezu po Sporazumu o pridruživanju EU, u članu 113. Sporazuma, da regulišemo oblast regionalnog razvoja u skladu sa evropskim standardima.
Mi smo dobili tim sporazumom rok od četiri godine da regulišemo tu oblast. S obzirom na to da smo pre godinu dana potpisali Sporazum, naš je interes da ovu oblast uredimo što pre i zato je danas ovaj zakon pred vama.
Rekao sam na početku da ovo jeste važan korak u decentralizaciji Srbije. Prvi korak koji je zakonski uređen u tom pravcu, na predlog Stalne konferencije gradova i opština, koji je tadašnja vlada usvojila 2006. godine, bio je Zakon o finansiranju lokalne samouprave. Ovo je drugi važan korak, dakle, usvajanje zakona o regionalnom razvoju. Treći važan korak biće usvajanje zakona kojim će biti regulisano vraćanje imovine lokalnoj samoupravi.
Ta tri zakona u paketu daju finansijsku osnovu za stvarnu decentralizaciju Srbije.
U budućnosti će sigurno biti reči i o političkoj decentralizaciji Srbije, ali se ovaj zakon time ne bavi, odnosno njegovi dometi su u ekonomskoj decentralizaciji i u omogućavanju ravnomernijeg razvoja Srbije. Dakle, jedan od razloga zašto se donosi ovaj zakon jeste da se omogući ravnomerniji razvoj svih područja Srbije, imajući u vidu da je danas Srbija zemlja koja ima veoma izražene regionalne disparitete, da je odnos između najrazvijenije i najnerazvijenije jedinice lokalne samouprave u Srbiji, čak, jedan prema 15, da je razlika u razvijenosti regiona, merena indeksom razvojne ugroženosti, jedan prema sedam, pri čemu je, nažalost, tendencija da bogatije opštine postaju još bogatije, a one koje su siromašne, njih napušta i ono malo stručnog kadra i odlazi u te bogatije, pa one još više siromaše, tako da je to tendencija koja se, sasvim sigurno, mora rešiti kroz neki vid državne intervencije.
Državna intervencija se sastoji u tome da se onima koji su slabiji pomogne i stručno, i organizaciono, i finansijski, da poboljšaju svoj razvoj i da se zaustavi taj trend širenja dispariteta, odnosno da se dispariteti smanjuju.
Naravno, ovo je odlika svih zemalja u svetu. Sve zemlje u svetu imaju problem neravnomernog razvoja i sve zemlje koje žele ozbiljnu ekonomiju su na ovaj način regulisale institucije koje omogućavaju smanjivanje tih razlika. Jedna od posledica neravnomernog regionalnog razvoja jeste i odlazak stanovništva sa teritorija koje su siromašne. To su migracije stanovnika. Daću vam podatke o kretanju stanovništva u pojedinim opštinama u poslednjih 36 godina, u periodu od 1971. godine, popis stanovništva iz 1971. godine, do 2007. godine, kada smo imali poslednje podatke.
Primera radi, u opštini Crna Trava, broj stanovnika je smanjen u ovom periodu za čak 80%, u Trgovištu, 55%, u Gadžinom Hanu –54%, Babušnici – 53%, Medveđa je izgubila 50% stanovnika, Bosilegrad –50%, Žabari – 47,3%, Rekovac – 46,6%, Malo Crniće – 43,6%, Ražanj – 42% stanovništva, Kučevo – 40%, Svrljig – 40%, Boljevac – 39%, Bela Palanka – 38,6%, Nova Crnja – 38%, Žitište – 37%, Kuršumlija – 37%, Negotin – 36%, Bojnik – 35,5%, iz Knjaževca je 35% stanovnika otišlo u ovih 30 i nešto godina, Knića – 35%, Petrovca – 35% i Golupca – 35%.
Dakle, iz svih ovih opština stanovništvo je emigriralo; neki su otišli u inostranstvo, dok su drugi otišli u veće gradove. U isto vreme, povećan je broj stanovnika u onim gradovima koji su bili razvijeniji. Najviše u Novom Sadu, 54% je Novi Sad imao priliv stanovnika u ovih 36 godina, zatim, Novi Pazar – 46% stanovnika. Tu su i gradovi, opštine koje nisu velike, ali koje su svojim razvojem, očito, privukle jedan deo stanovnika. Stara Pazova, čak, za 65% povećanje broja stanovnika, zatim, od većih gradova, Kragujevac, 34% porast broja stanovnika, Beograd – 33%, Niš – 32%.
Od nekih manjih opština, Sremski Karlovci – 25%, Inđija –21%, Vrnjačka Banja – 21%. Vranje, bez obzira na to što i samo nije sasvim razvijeno, spada u tzv. treću grupu opština po razvijenosti, imalo je rast stanovništva od 21%, jer su svi oko njih bili još u goroj poziciji i emigrirali ka Vranju. Smederevo – 20% rast stanovništva, Užice – 19,5%, Pećinci – 19,3%, Beočin – 18,8%, Čačak – 18,7%, Pančevo – 13,5%, Kraljevo – 13%, Šabac – 12% i Kruševac – 9%. Tu se iscrpljuje lista gradova koji su povećali broj stanovnika u poslednjih 36 godina.
Osim što dolazi do odlaska stanovništva iz manje razvijenih opština i regiona, zbog nedovoljnog stepena razvijenosti, to se sve manifestuje i u velikoj razlici u platama, u prosečnim platama u ovim opštinama. Raspon zarada, trenutno, između najrazvijenije opštine, po poslednjim podacima u ovoj godini je to Novi Beograd, gde je prosečna plata bila u periodu od januara do aprila ove godine 48.700 dinara neto, u odnosu na opštinu koja ima najmanje prosečne plate, Belu Palanku, sa 12.451 dinar neto plate, jeste, čak, 4:1. To su motivi zašto stanovništvo iz ovih siromašnih opština i regiona odlazi.
Međutim, vremenom, to predstavlja i nacionalni problem, jer ukoliko se prazni teritorija istočne Srbije, juga Srbije i druge teritorije gde je manji stepen razvijenosti, imamo problem kako očuvati uopšte nacionalni suverenitet zemlje ako nemamo stanovništvo. Zbog toga jeste poslednji čas da se kroz ovaj zakon omogući daleko pravednija raspodela i investicije vezane za privredni razvoj, odnosno da se pomogne onim regionima koji su ugroženi, kao i opštinama u okviru regiona.
To jeste politika, regionalna politika Evropske unije. Primera radi, iz strukturnih fondova EU, u ovom sadašnjem budžetu, koji se odnosi na period od 2007. do 2013. godine, biće izdvojena 231 milijarda evra za nerazvijene regione i svega 49 milijardi evra za razvijene. Dakle, odnos je skoro 5:1. Više novca se izdvaja za nerazvijene regione.
U EU, to su, uglavnom, regioni u centralnoj i istočnoj Evropi, u Španiji, Grčkoj, mada ima i nekih delova Velike Britanije. Što se tiče drugih zemalja koje su, rekao bih, u ovoj deceniji donosile ovakve i slične zakone, pomenuo bih da je Finska sličan zakon donela 2003. godine, Češka 2000. godine, Letonija – 2002. godine, Slovenija – 1997. godine, ali ga je menjala 2005. godine, kada je donela najnoviju verziju, Bugarska – 2004. godine, Slovačka – 2000. godine i onda ga amandmanima promenila 2008. godine, Poljska – 1999. godine, Mađarska –1996. godine.
Dakle, gotovo sve zemlje koje su pristupale EU su donosile ove zakone, jer je danas i EU zemlja regiona, imajući u vidu da ne postoje granice među nacionalnim državama Evropske unije, ekonomska saradnja se sve više odvija ne među nacionalnim državama, nego direktno između regiona.
Na taj način, regioni imaju mogućnost da zadovolje konkretne potrebe stanovništva koje u njima živi, koje su različite od regiona do regiona i uopšte ne moraju da imaju veze s onim što su potrebe nacionalne države u celini. Na taj način se ta saradnja intenzivira.
Što se tiče strukture ovog zakona, mi smo dali osnovne definicije kojima uređujemo zakon, a jedna od osnovnih definicija jeste definicija regiona, s obzirom na to da je to zakon o regionalnom razvoju. Region je definisan kao statistička funkcionalna teritorijalna celina, koja se sastoji od jedne ili više oblasti, i uspostavlja se za potrebe planiranja i sprovođenja politike regionalnog razvoja, u skladu sa nomenklaturom statističkih teritorijalnih jedinica.
Radi se, naime, o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica prema klasifikaciji Evropskog zavoda za statistiku, tzv. Eurostata, prema kome postoje tri nivoa u definisanju regiona. Prvi nivo je Nulc 1, to su područja u kojima živi najmanje tri miliona stanovnika, i za potrebe ovog zakona, cela Srbija jeste taj osnovni region, nivo Nulc 1. Takođe, jako važna, rekao bih, najvažnija celina za planiranje regionalnog razvoja jesu regioni na nivou Nulc 2 po evropskoj statistici; oni imaju minimalno 800.000 stanovnika, a maksimalno, tri miliona stanovnika, po evropskoj klasifikaciji, dok postoji još niži nivo, to je u našem zakonu definisano kao oblast, a to su teritorijalne celine koje imaju između 150.000 i 800.000 stanovnika. Upravo na ovim nivoima se vrši, s jedne strane, planiranje razvoja, a, s druge strane, implementacija, odnosno sprovođenje politike regionalnog razvoja.
Polazeći od ovakve definicije, za potrebe podsticanja regionalnog razvoja, zakonom smo odredili, odnosno predložili da se odrede sledeći regioni u Srbiji, sedam njih: Region Vojvodine, Beogradski region, Zapadni region, Istočni region, Centralni region, Južni region i Region Kosova i Metohije.
Napominjem još jednom da su regioni koji su definisani zakonom statistički regioni, nemaju pravni subjektivitet, niti su administrativni regioni. Ovaj zakon definiše samo statističke regione. Samu statističku regionalizaciju, na osnovu ovog zakona, usvojiće Vlada, na predlog Republičkog zavoda za statistiku, a nakon dobijenog mišljenja, odnosno saglasnosti evropske statistike, odnosno Eurostata.
Nismo ovde išli u te detalje, imajući u vidu da nam je potrebna saglasnost evropske statistike. Zato smo to ostavili da se reguliše podzakonskim aktom, ali smo definisali ovih sedam regiona kao osnovu za podsticanje regionalnog razvoja.
Oblasti su, kao što sam rekao, jedinice koje se nalaze u okviru regiona. Svaki region se sastoji iz više oblasti, a svaka oblast, suštinski, uključuje više sadašnjih okruga.
Dakle, mi nismo želeli da ovim zakonom uopšte zalazimo u zakon koji uređuje teritorijalnu organizaciju Srbije. Taj zakon je zakon za sebe i on se bavi drugim pitanjima. Mi smo pošli od tog zakona i te premise ugradili u osnovne postulate ovog zakona.
Zakon, takođe, utvrđuje kriterijume za razvrstavanje opština i regiona prema stepenu razvijenosti. U skladu s evropskom metodologijom, nerazvijenim regionima se smatraju oni čiji je bruto domaći proizvod po stanovniku ispod 75% nacionalnog bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, ispod 75% od proseka. Oni koji imaju iznad 75% u odnosu na prosečni, odnosno ukupni nacionalni bruto domaći proizvod, smatraju se relativno razvijenim regionima.
Takođe, uvodi se klasifikacija opština, odnosno jedinica lokalne samouprave, prema stepenu razvijenosti. Četiri grupe opština se ovim zakonom definišu – one koje imaju stepen razvijenosti iznad republičkog proseka, one čiji je stepen razvijenosti od 80% do 100% republičkog proseka, treću grupu čine one čiji je stepen razvijenosti od 60% do 80% republičkog proseka, dok su četvrta grupa opština one čiji je stepen razvijenosti ispod 60% republičkog proseka.
U ovom trenutku, u Srbiji postoji 40 opština, nažalost, koje spadaju u ovu najnerazvijeniju, četvrtu grupu opština, koje su ispod 60% od republičkog proseka. Problem je u tome što do sada nisu bili uspostavljeni sistemski uslovi za veću i organizovaniju pomoć ovim opštinama.
Ovim zakonom se uređuju ne samo institucije preko kojih će se planirati i finansirati regionalni razvoj i pomagati manje razvijenim opštinama, već i način raspodele sredstava u narednim godinama. Na koji način?
Svake godine, vi, narodni poslanici, donosite budžet za narednu godinu. U okviru tog budžeta, i ove godine imamo, npr, izdvojena neka sredstva za manje razvijena područja. Konkretno, za najnerazvijenije opštine je ove godine izdvojeno oko 4,5 milijarde dinara, i to 2,5 milijarde dinara jeftinih kredita za podsticanje preduzetništva, govorimo o kreditima koji se odobravaju preko Fonda za razvoj, na period od sedam godina, s kamatom od 0,5% godišnje i tri godine perioda počeka, a u okviru NIP-a je odvojeno dve milijarde dinara za tih 40 najnerazvijenijih opština u Srbiji.
Od naredne godine, ukoliko se ovaj zakon usvoji, sistem će biti drugačiji. Vlada će odrediti ukupnu masu sredstava za regionalni razvoj.
Onda će se, po osnovu ovog zakona, do 31. oktobra svake godine utvrditi stepen razvijenosti svake pojedinačne opštine, svakog od ovih sedam regiona, prema kriterijumima koji su dati u zakonu.
Na osnovu toga će se ova masa sredstava rasporediti, isključivo prema objektivnim kriterijumima, odnosno prema stepenu razvijenosti.
To znači da će srazmerno najviše dobijati upravo ove opštine iz četvrte grupe, četiri puta više, u odnosu na ove iz druge grupe opština, dok će najrazvijenije opštine, suštinski, osim ukoliko se kod njih ne realizuje neki nacionalni projekat, biti oslonjene same na sebe, jer one mogu same da se razvijaju. Dakle, Vlada će pomagati u budućnosti isključivo drugoj, trećoj i četvrtog grupi opština, pri čemu će druga grupa opština, oni čiji je stepen razvijenosti od 80% do 100% republičkog proseka, biti u obavezi da sufinansiraju odgovarajuće projekte, a kamatne stope za kredite za podsticanje zapošljavanja i preduzetništva biće nešto više nego kamatne stope za manje razvijena područja.
U svakom slučaju, kada se odredi masa sredstava za podsticanje regionalnog razvoja, ta će raspodela zavisiti isključivo od ove klasifikacije razvijenosti regiona i najmanje razvijena područja, poput primera EU, dobijaće 4-5 puta više sredstava u odnosu na ove koje, takođe, nisu možda u sjajnom stanju, ali su ipak 2-3 koplja iznad ovih najnerazvijenijih.
Što se tiče statusa nedovoljno razvijenih područja, u ta područja spadaju i one jedinice lokalne samouprave koje imaju demografski pad veći od 50%, a ovim zakonom je predviđeno da zajednice jedinica lokalnih samouprava sa KiM-a, takođe, budu svrstane u izrazito nedovoljno razvijena područja i da imaju ovaj poseban režim podsticanja.
Što se tiče organizacije institucija i funkcionisanja podsticanja koje reguliše ovaj zakon, već sam rekao da postoje tri nivoa: nacionalni, regionalni i nivo oblasti. Na nivou nacionalnog, formira se Nacionalni savet za regionalni razvoj, kao i Nacionalna agencija za regionalni razvoj. Savet kreira politiku regionalnog razvoja, Agencija sprovodi politiku regionalnog razvoja. Po istoj strukturi se formira i sedam regionalnih razvojnih agencija, kao i sedam regionalnih saveta. Saveti na regionalnom nivou, takođe, kreiraju politiku regionalnog razvoja, a agencije sprovode.
Da bih pojasnio šta to, zapravo, znači, iskoristiću primer. Kada se ovaj zakon usvoji, prioritete za projekte NIP-a neće više utvrđivati Republička vlada, biće utvrđivani tako što će, na predlog oblasnih asocijacija, republičke agencije i republički saveti definisati svoje prioritete, izvinjavam se, regionalne agencije i regionalni saveti definisati svoje prioritete. Ako treba nešto da se gradi po istočnoj Srbiji, neka saobraćajnica, neće se pitati Republička vlada koja je to saobraćajnica, već će o tome odlučiti regionalni saveti i regionalne agencije.
Inače, zakonom je predviđeno da većinu u upravnim odborima regionalnih agencija i većinu članova regionalnog saveta čine predstavnici lokalnih samouprava tog regiona, tako da je time obezbeđena decentralizacija u planiranju, u definisanju prioriteta, a kasnije i u praćenju, odnosno u sprovođenju. Dakle, saveti će predlagati, definisati prioritete, dok će ih agencije sprovoditi.
Agencija ima, bilo da je nacionalna, republička, ili oblasna, dva pravca delovanja predviđena ovim zakonom. Jedan pravac delovanja agencije biće različiti infrastrukturni projekti regionalnog, oblasnog ili lokalnog karaktera. Drugi nivo delovanja jeste podsticanje zapošljavanja i preduzetništva, dakle, podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća.
Mi ne predviđamo ovim zakonom osnivanje onih institucija koje već postoje. Neke od institucija koje sam vam sada nabrojao već postoje. Postoje oblasne asocijacije. One imaju različita imena u različitim oblastima. Danas postoji ukupno 16 oblasnih asocijacija.
Navešću vam u kojim gradovima sve one funkcionišu. Neke funkcionišu više uspešno, neke manje uspešno. Prema ocenama Evropske komisije i njihovih relevantnih institucija, najuspešnija regionalna razvojna agencija je trenutno Regionalna agencija za razvoj Šumadije, iz Pomoravlja, sa sedištem u Kragujevcu. Međutim, jako dobre ocene imaju i Regionalna agencija za razvoj Banata, u Zrenjaninu, Regionalni centar za razvoj Zlatiborskog okruga, u Užicu, i Regionalna agencija za razvoj Raškog i Moravičkog okruga, u Kraljevu. Ujedno, te četiri agencije su jedine do sada ispunile uslove da imaju oba polja delovanja – da se bave i razvojem preduzetništva i da su osposobljene za predlaganje i praćenje realizacije infrastrukturnih projekata.
Preostalih 12 oblasnih asocijacija koje danas postoje moraće da se, u roku od šest meseci po stupanju na snagu ovog zakona, transformišu i ispune kriterijume koje će ovaj zakon i podzakonski akti definisati. To je Regionalna razvojna agencija u Subotici, Novom Sadu i Somboru, koja je specifična po tome što je nju osnovala svojevremeno Vlada.
Po ovom zakonu neće više Vlada moći da bude vlasnik nijedne oblasne asocijacije, već će to morati da budu lokalne samouprave. Drugim rečima, oblasne asocijacije moraju biti u vlasništvu onih koji su na lokalu – lokalnih samouprava, lokalnih komora, regionalnih komora, lokalnih preduzeća. Dakle, ovim zakonom je dozvoljeno i javno privatno partnerstvo prilikom formiranja oblasnih asocijacija.
Takođe, imamo još regionalne agencije u Beogradu, Novom Pazaru, Leskovcu, Vranju, Šapcu, Zaječaru, Kruševcu, Nišu i Požarevcu. One imaju različita imena, ali, suštinski, to su ove oblasne asocijacije koje su definisane zakonom.
Predviđeno je zakonom da regionalne agencije vrše akreditaciju oblasnih agencija, odnosno asocijacija. Ovih sedam regionalnih agencija će vršiti, na period od pet godina, akreditaciju oblasnih asocijacija. Kako će vršiti akreditaciju? One oblasne asocijacije koje daju rezultate, koje koriste građanima, koje imaju podršku i evropskih pretpristupnih fondova, upravo zato što su efikasne i sprovode zacrtane projekte, biće akreditovane. One koje ne ispune u radu, u praksi, ove standarde, izgubiće akreditaciju.
Ovo je sistem napravljen tako da oblasne asocijacije, koje mogu biti formirane i javno-privatnim partnerstvom, stalno budu motivisane da konkurišu jedna drugoj i da ostvaruju što bolje rezultate, odnosno da sprovode što više projekata i zapošljavaju što više ljudi u konkretnim oblastima. Samo u prve dve godine akreditaciju oblasnih asocijacija vršiće Nacionalna agencija, a nakon prve dve godine, to se prepušta regionalnim agencijama i one u narednom periodu vrše akreditaciju oblasnih asocijacija.
Najviši nivo za kreiranje politike regionalnog razvoja, prema ovom zakonu, biće Nacionalni savet za regionalni razvoj. On će imati predsednika i 19 članova. Osim ministra koji je zadužen za regionalni razvoj, tu će biti i ministri koji su zaduženi za finansije, za životnu sredinu i poslove prostornog planiranja, za infrastrukturu, državnu upravu i lokalnu samoupravu, za Nacionalni investicioni plan, za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, za rad i socijalnu politiku, kao i ministar za KiM, koji će ujedno biti predstavnik Regiona KiM-a u Nacionalnom savetu.
Takođe, članovi ovog nacionalnog saveta biće i predsednik Izvršnog veća AP Vojvodina, kao predstavnik Vojvođanskog regiona, gradonačelnik grada Beograda, koji će predstavljati Beogradski region, predstavnici regionalnih saveta Zapadnog, Istočnog, Centralnog i Južnog regiona, zatim, predsednik Stalne konferencije gradova i opština, nacionalni koordinator za koordinaciju korišćenja pretpristupnih fondova EU. Ovom savetu, po pozivu, mogu prisustvovati i stručna lica, stručnjaci za ovu oblast, bez prava glasa.
Time bih priveo polako kraju obrazlaganje zakona. Ovaj zakon treba da pomogne da se formiraju neophodne institucije, koje će moći da povuku odgovarajuća sredstva za finansiranje regionalnog razvoja, kao i za pomoć regionima, oblastima i opštinama koje su manje razvijene. Finansiranje regionalnog razvoja vršiće se iz budžeta Republike Srbije, budžeta AP, grada Beograda, jedinica lokalne samouprave. Naravno, jako važan izvor finansiranja biće pretpristupni fondovi EU, jer, da bismo mogli intenzivnije da koristimo te fondove, jedan od preduslova jeste donošenje ovakvog zakona, zatim donacije i drugi izvori, u skladu sa zakonom, uključujući i kredite.
Što se tiče Nacionalne agencije za regionalni razvoj, ona će biti formirana od postojeće agencije za mala i srednja preduzeća i od postojećeg sektora Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja za implementaciju infrastrukturnih projekata. Trenutno, u Ministarstvu ekonomije postoji Sektor za regionalni razvoj, od kojih se jedno odeljenje bavi politikom regionalnog razvoja, a drugo – implementacijom infrastrukturnih projekata.
Nije mesto implementaciji infrastrukturnih projekata u Vladi, već u agencijama. Zbog toga će se ukinuti ta radna mesta u Vladi i preseliće se u Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj, kao što će biti ukinuta i Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i, suštinski, biti preneta u ovu nacionalnu agenciju. Agencija će se formirati, bazično, od ove dve institucije, Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i od Sektora za implementaciju infrastrukturnih projekata u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja.
Nove agencije, koje će biti formirane ovim zakonom, jesu ove regionalne agencije, sedam regionalnih agencija, međutim, one će biti ključne za sprovođenje regionalnih razvojnih politika. Bez njih, zakon ne bi imao smisla. Zato smo smatrali da je nužno, kao i u drugim zemljama, da postoje regionalne agencije. Ove agencije će formirati Vlada, međutim, ideja je da i one, vremenom, postanu agencije koje će imati zajedničko javno-privatno partnerstvo, po ugledu na sadašnje regionalne razvojne agencije, odnosno oblasti i asocijacije, kako smo ih nazvali i definisali ovim zakonom.
Kao što je, primera radi, u Somboru formirana državna agencija kapitala Republičke vlade, a ne može da ostane, već će morati većinu da preuzme lokalna samouprava, odnosno partneri sa lokala, tako će, vremenom, i regionalne agencije morati da imaju, kao što imaju sada, većinu članova upravnih odbora iz jedinstva lokalne samouprave, pa će i vlasništvo morati u budućnosti da odgovara toj strukturi. Struktura vlasništva nije toliko važna za sprovođenje ovog zakona, bitno je da će novac biti raspodeljivan prema kriterijumima koji se definišu ovim zakonom a prema stepenu razvijenosti.
U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja smatramo da sredstva koja se odvajaju za razvoj manje razvijenih područja nisu dovoljna. Ako ubrojimo i opštine iz treće i četvrte grupe i saberemo sva budžetska sredstva koja su ove godine, primera radi, na raspolaganju, to je ispod 100 miliona evra. To nije dovoljno i time se ne može ubrzati regionalni razvoj, odnosno, ne može se ubrzati razvoj područja koja su manje razvijena.
Mora biti srednjoročni cilj da se najmanje 2% republičkog godišnjeg budžeta odvaja za regionalni razvoj, a da se onda, u okviru te mase odvojenih sredstava, četiri do pet puta više raspodeli najnerazvijenijim opštinama i manje razvijenim regionima.
Tek kada budemo imali takvu raspodelu iz budžeta, uključujući i dodatna sredstva iz pretpristupnih fondova EU, možemo da budemo sigurni da ćemo sa reči, a reči su zapisane u Ustavu, o obavezi ravnomernog regionalnog razvoja, preći na dela, a to, čak ni ovaj zakon ne može potvrditi, to samo praksa sprovođenja zakona može potvrditi.
Moram da kažem da smo s velikim entuzijazmom radili na ovom zakonu. Znamo da će on pomoći onima koji su do sada bili zaboravljeni, zapostavljeni, da se podignu. Znamo da će biti mnogo problema u njegovom sprovođenju. Najveći problem neće biti finansijska sredstva, najveći problem će biti znanje, kojim, nažalost, u najvećem broju ne raspolažu upravo oni koji su najmanje razvijeni. Zbog toga smo i napravili ovakvu strukturu, da u početku, dok se najmanje razvijene opštine ne podignu na noge, ne samo 100% finansiramo sprovođenje projekata, već i izradu projekata, i da, u dogovoru s predstavnicima najmanje razvijenih lokalnih samouprava i regiona, pomognemo da zajedno odrede prave prioritete.
Očekujem da ćemo veliku podršku u sprovođenju zakona imati od same Evropske unije, jer je i u njenom interesu da Srbija napravi ekonomsku strukturu koja je približna asocijaciji u koju želi da uđe, a to je EU.
Hvala vam na pažnji i nadam se da ćemo imati podršku za donošenje ovog zakona.

Zahvaljujem, gospodine ministre, na objašnjenjima.
Pošto izvestilac Zakonodavnog odbora, gospodin Vlatko Ratković, ne želi reč, među predstavnicima, odnosno predsednicima poslaničkih grupa, redosled je od onih kojih ima najmanje, ka najvećim, pa najpre dajem reč gospodinu Vladanu Batiću.