Meni je malo nezgodno da sada ministru kažem – nemoj da lažeš, ali šta ću, reći ću drugo – vi, gospodine ministre, ne znate ništa. To mogu da mu kažem. Kako je moguće da bude….

Gospodine Iliću, molim vas da se jedni drugima obraćamo s poštovanjem.

Ovde su vrlo teške optužbe. Kako je moguće da se raspiše međunarodni tender za koncesiju bez projektne dokumentacije? Da li to vi, genije, najveći stručnjaku za finansije, znate? Da se jave najveće svetske firme i da tender ima 22 hiljade strana, kako je moguće bez dokumentacije? Hoćete li mi to reći, baš me interesuje, vi ste stručnjak za sve, pa vidim da ste i u NIP-u veliki stručnjak? Kako može jedan ''Vinči'', jedan ''Bjuik'' da se javi tek tako, ako nema dokumentacije?
Vi ne znate, prvo, koji projekti postoje – idejni projekti, generalni projekat, izvođački projekat. Izvođački projekti se rade kada se dobije posao. Znači, nema izvođačkog, koji je obaveza onoga ko izvodi radove da ga uradi, a reviziona komisija da to prihvati.
Druga stvar, projekti za određene putne pravce ne postoje zato što ste sto puta preskočili da platite za projektnu dokumentaciju i eksproprijaciju. Dao sam avans kao ministar za ovo što se sada slikate dole, prema makedonskoj granici, ali s Albancima nije postignut sporazum, otišlo je na sud, zato što nismo imali para za eksproprijaciju, a vi ni ove godine niste to obezbedili.
Preduzeće za puteve ima gubitke, i to je tačno, ali znate dobro da ste, kada je Direkcija, kao budžetski korisnik, registrovana u javno preduzeće, u Srpskom parlamentu dali obećanje da ćete u roku od tri meseca taj gubitak od 10,2 milijarde pokriti. Slagali ste, niste to uradili do današnjeg dana. Na to se već šesta godina plaćaju kamate, gospodine ministre.
Sećate se kada je MMF rekao da smo preinvestirali i da će se raskinuti ugovor, da se odbije pet milijardi. Došli ste na Vladu i zamolili da se od putara odbije pet milijardi izvedenih radova, da se ne bi delilo na sva ministarstva, što je Vlada prihvatila, a u narednoj budžetskoj godini ćete to vratiti u budžet i planirali ste da se vrati tih pet milijardi. Slagali ste. Do danas nije vraćeno.
Iz NIP-a ste dali nalog i prihvatili da se radi; nestalo je para u NIP-u, šest milijardi, rekli ste direktoru ''Puteva'' da se ne fakturiše, jer su putari morali da plate PDV da podignu kredit. Naravno, putari su prihvatili da prebacite u narednu budžetsku godinu, da iz NIP-a platite šest milijardi. Slagali ste, do danas niste platili. To je ukupno preko 20 i nešto milijardi, na šta su putari godinama plaćali kamate i došli u situaciju gde su došli.
Tačno je da sam ja, kada sam predao dužnost, ovde u Parlamentu ratifikovao naknadu ...
(Predsednik: Vreme, gospodine Iliću.)
... 340 minuta... (Isključen mikrofon.)

Tri minuta je replika, ne može duže.
Reč ima gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na loš način teče ova diskusija. Ovo je za LDP, pre svega, za društvo, veoma važan zakon i zbog toga mislim da nam je svima potrebna mnogo bolja, kvalitetnija atmosfera od ove u kojoj smo se našli. Između ostalog, i vi ste tome doprineli. Sve se pretvorilo u poluprivatnu raspravu dva čoveka koja su sebe godinama čašćavala titulom najboljih ministara.
Hajde da se vratimo samom zakonu. To je još jedna potvrda koliko smo u pravu kada kažemo da je vaša vlada često dobronamerna, ali nesposobna.
Rekli ste u obrazloženju da je ovo najvažniji zakon s kojim vaše ministarstvo izlazi pred Parlament u ovoj godini. Kako se Ministarstvo odnosilo prema Parlamentu pripremajući svoj najvažniji zakonski projekat? Zakazali ste nam na manje od 24 sata od sednice prezentaciju zakona. Tačno je da ste vi oko 23. decembra poveli tu javnu diskusiju o zakonu o regionalnom razvoju, ali je, isto tako, tačno da ste na Vladi, u četvrtak, menjali zakon. S tim promenama nismo upoznati.
Ono što je suština, jeste činjenica da se ne može bežati od onog teškog posla koji se u Srbiji mora uraditi. Zašto su podaci tako crni, kao što ste sami naveli? Zašto imamo tako velika ekonomska raslojavanja? Zašto ljudi žele da žive u Beogradu, a ne žele da žive u kraju iz koga potiču? Zašto je danas Srbija tako tragično neefikasna država? Na kakav način ćemo mi organizaciju te zemlje promeniti?
To nije pitanje samo za vaše ministarstvo, to je pitanje koncepta na kojem mislimo da živimo u vremenu koje je pred nama.
Prvi korak koji smo napravili bio je politikantski. To je onaj ustav iz 2006. godine. Evo nas danas, tri godine posle tog ustava, umesto da svojim životom toj Srbiji dajemo pravi sadržaj koji smo u Ustavu utvrdili, mi smo taoci tog pogrešnog ustava.
Rekli ste da je Vlada predložila i ranije usvojila Zakon o finansiranju lokalnih samouprava. I sami dobro znate šta lokalne samouprave misle o načinu na koji se finansiraju. Rekli ste da nam nedostaje zakon o vraćanju imovine, statut, zakon o nadležnosti Vojvodine, zakon o regionalnom razvoju, ali pre toga nam morate odgovoriti na pitanje – zašto krećemo sa pogrešne tačke? Da li je Srbiji dovoljna ekonomska decentralizacija, ili je, pre svega, potrebna politička? O kakvoj se, zapravo, decentralizaciji radi, ako je karakter ovog zakona apsolutno centralistički?
Objedinili ste u svom ministarstvu i privredu, i ekonomske odnosa s inostranstvom, i regionalni razvoj, i turizam, i privatizaciju, čitav niz agencija; vaše ministarstvo ima najveći broj državnih sekretara. Pogledajte samo koliko obaveza preuzimate ovim zakonom. Pokušali smo da ih evidentiramo.
Mislim da nismo uspeli sve da evidentiramo, jer nam je bilo ostavljeno malo vremena da radimo na zakonu. Ministar utvrđuje stepen razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, metodologiju izračunavanja stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, jedinstvenu listu razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave. Vlada, na predlog Ministarstva, bliže uređuje strukturu, metodologiju izrade, način usklađivanja, način sprovođenja javne rasprave, kao način i rokove izlaganja na javni uvid razvoja dokumenata.
Nacionalnim planom definišu se osnovi, razvoj i prioriteti regionalnog razvoja Republike Srbije i način njihovog ostvarivanja. Nacionalni plan priprema Ministarstvo. Regionalnu strategiju donosi Vlada, na predlog Ministarstva. Pazite ovo ovlašćenje ministra – programe za projekte koji će se finansirati iz budžeta Republike Srbije, kao i iz drugih izvora za budžetsku godinu, donosi Vlada, na predlog Ministarstva itd. Apsolutna centralizacija.
Da li je to odgovor na jednostavnu istinu koja danas život u Srbiji opisuje neefikasnim, zbog toga što ljudi nisu u stanju da utiču na svoj život konkretno? To je suština propadanja Srbije. Da li će se ovim ponovo vratiti u život jedan oblik razmišljanja i političkog rada koji bi, kroz vaš primer, u međuvremenu, pretrpeo potpuni neuspeh?
Ministarstvo danas pokušava da radi ono što je bilo nesposobno da uradi kroz Ministarstvo za NIP. Rekli smo da se na takav način ne mogu trošiti sredstva. To se pretvorilo u deo izborne kampanje 2006-2007. godine, a danas niko ne zna šta će s onim što je iza toga ostalo.
Želimo da imamo efikasnu zemlju. Moramo sprovesti, ako govorimo o ekonomskoj decentralizaciji na kojoj vi insistirate, fiskalnu decentralizaciju, imovinsku decentralizaciju, moramo te regione učiniti sposobnim u upravljanju, raspolaganju, donošenju odluka. Ne mogu oni da budu transmisija, izvršioci vaših naloga.
Zašto se igramo na takav način s nečim što je tako važno? Govorim na najjasniji način o efektima vaše politike, ne samo vaše lične, nego politike vaše vlade. Kakva je to Vlada u kojoj svaki ministar dolazi i govori u svoje ime? Gde je predsednik Vlade da nam govori sada, zajedno s vama, o ovako važnim zakonima? Šta je za njega važnije od zakona kojim se uvode regioni u našoj zemlji? Gde je da odgovori na politička pitanja koja tako nešto prate, na kritike opozicije da se zemlja raspada?
Više nego mnogi u vašoj vladajućoj koaliciji želimo da ovaj projekat uspe, ali, da bi bio uspešan, mora biti drugačiji. Ne možete, ministre, da izjednačite pokrajinu s regionom, Beograd s regionom. Ako je suština u podređenom položaju onih ugroženih delova Srbije, kako je ohol, koliko je neprihvatljiv stav da postoje razlike u pravima regiona Beograda i regiona Vojvodine i ovih drugih regiona, s tim potpuno neverovatnim opisom – centralni, južni, istočni, zapadni.
Najviše glasova ste dobili u Šumadiji. Da li je problem da ga zovem o tako? Šta fali Nišu?
Republički statistički zavod ne može da radi taj posao i on to ne treba da radi, jer ne može statistika da bude pokriće za uspostavljanje regiona u Srbiji. Ako mislimo da uspostavimo ekonomske regione, pa da na drugom nivou imamo administrativne regione, neke upravne, samo ćemo uvećati haos u kome se nalazimo.
Evo jednostavnog primera. Novi Pazar i Tutin – Istočni region, Sjenica – Zapadni region, a jedna oblast. Previše paradoksa i haosa, a to nam nije potrebno. Ako grešim, onda možete da mislite koliko će tek ovaj zakon razumeti oni koji, čak, nemaju snage ili vremena da slušaju ovu raspravu. I sami ste se ovde zbunili nabrajajući sve te regionalne savete, agencije, asocijacije, nacionalni savet, nacionalnu agenciju, koliku administraciju, kakva birokratizacija ionako birokratizovanog života, pa zamislite sad da se usvoji ono što se neće usvojiti, jer nemate snage za političke reforme koje su zemlji potrebne, recimo, Statut Vojvodine, u predloženoj formi.
Imamo na teritoriji Vojvodine republičke okruge, pa imamo pokrajinske okruge, pa imamo oblasti iz vašeg zakona, pa region, pa onda imamo nacionalni savet, pa će u nacionalnom savetu da se donese odluka koju će Vojvodina da sprovede.
Ko ima većinu u Nacionalnom savetu? Većinu u Nacionalnom savetu ima, naravno, Vlada; sedi devet ministara, direktor Fonda, koga postavlja Vlada, Fonda za razvoj Srbije, pa direktor Kancelarije za pridruživanje EU, postavlja ga Vlada Srbije, pa onda Nacionalne agencije za razvoj, ili već kako se zove, isto, postavlja Vlada Srbije. To ne može da funkcioniše, ministre Dinkiću, i to je naš zajednički problem, jer ono o čemu vi govorite je nešto o čemu govorimo i mi, da ljudi u ovoj zemlji imaju pravo na normalan život, bez obzira na adresu na kojoj žive. Država je dužna da im stvori šansu za tako nešto, a ne da pokuša da živi život normalniji nego što bi oni sami to mogli da urade. Zbog toga nema opravdanja za bežanje od suštinske decentralizacije.
Zašto nema zakona o vraćanju imovine lokalnim samoupravama? Zato ljudi odlaze. Šta nam znače izbori u Kosjeriću? Šta može opština Kosjerić da odluči? U šta su se pretvorile lokalne kampanje? U kupovinu glasova na bestijalniji način nego što je to bilo ikada u istoriji Srbije, jer je narod poražen više nego ikada, na svaki način. Ne optužujem vas lično, ali to su činjenice, pa ako nisi sposoban da kupiš, ne možeš politički da postojiš. Kako jedna politika može da se ostvari, ako u njoj ne učestvuju ljudi? To je veliki problem.
Mi mislimo da se ovaj zakon mora vratiti i bilo bi dobro da to uradite. Verujem da ćete imati kakvu-takvu većinu, ali samo za glasanje o njemu u Skupštini.
Bićete sami kada se suočite sa Srbijom koja treba da živi u skladu s ovim zakonom. Nikog neće biti pored vas, a to je opet naš zajednički problem.
Ako vi pogrešite, kompromitovaćete jedan projekat koji ne sme da bude neuspešan, kao što ne sme da bude neuspešan proces evropskih integracija zemlje, kao što ne sme da bude neuspešno suočavanje sa prošlošću, kao što ne sme da bude neuspešno raščišćavanje svega što je pogrešno u našem društvu, jer, ako govorimo o vrednostima, valjda govorimo o zajedničkim vrednostima.
Sami ste rekli da niste dovoljno znali kao ministar finansija kada su usvajani međunarodni ugovori koji sad obavezuju našu zemlju, zbog čega se povlačimo po sudovima u svetu. Izvinite, ako vi kao ministar finansija tako nešto niste znali, ako ste svi zajedno nama branili uvid u ugovor o koncesiji, onda vi zajedno snosite odgovornost za nešto tako.
Želeo bih da vidim ko iz Vlade, pored vas, preuzima odgovornost za ovaj zakon.
Naš redosled poteza je drugačiji. Predlažemo da se zakon vrati, da se ovaj zakon prilagodi onome što su realne potrebe Srbije i da se o zakonu raspravlja u Parlamentu u istom trenutku kada će se povesti rasprava i o zakonu kojim se vraća imovina, i o zakonu kojim će se uspostaviti logična teritorijalna organizacija.
Ne može Vlada, ministre Dinkiću, da na predlog Republičkog zavoda za statistiku definiše regione u Srbiji. Ne može Vlada da im daje imena. Zakon o teritorijalnoj organizaciji donosi Skupština.
Kako će izgledati, recimo, Savet regije Vojvodine, ako ga čine predstavnici svih lokalnih samouprava, a ne samo oni? To je savet u kome sedi 60 ljudi, najmanje, plus oni drugi, koji su predviđeni. To je jedno glomazno telo. To telo je, po svom kapacitetu, gotovo ravno Pokrajinskom parlamentu.
Šta ćemo da radimo s Beogradom? Beogradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave. Opštine Voždovac i Zemun nemaju isti karakter kao opština Kosjerić ili bilo koja druga opština u Srbiji. Jedinice lokalne samouprave je grad Beograd.
Mislim da nećemo nigde stići ukoliko ne kažemo iskreno našem društvu da država nije ta koja može da reši probleme u kojima se društvo nalazi, to su samo građani. Država ne sme da im stvara dodatne probleme, a ovaj zakon, nažalost, otvara jednu takvu mogućnost. Želeo bih da vidim ko od vaših koalicionih partnera veruje u njega, ko je spreman da ga brani i da li će se ovde govoriti samo na način koji predstavlja vraćanje dugova za neku prethodnu podršku koju ste pružili koalicionom partneru, ili kandidovanjem za podršku koju ćete biti dužni da date sutra.
Ovo je prvoklasno političko pitanje. Šta će raditi ministar Ugljanin? Mi imamo ministra koji je dužan da se bavi razvojem nerazvijenih područja. To je drugo ime za ovo o čemu ste vi govorili danas u svom ekspozeu. Da li je on sposoban da vodi tu politiku? Ja mislim da nije. Puno je nesposobnih ministara koji sede u vašoj vladajućoj koaliciji, zato što je to bila cena njenog formiranja. Za razliku od drugih, koji vas danas kritikuju, a pre godinu dana su bili spremni na sve da bi se vaša vladajuća koalicija formirala, ja ne mislim da je to razlog da mi ovde iskopamo rovove, ali gde su oni koji će tu nesposobnost kompenzovati?
Kada govorimo o suštinskim problemima, onda ne možemo da izbegnemo raspravu o uzrocima. Zašto odlaze ljudi iz opština koje ste vi pobrojali? Da li će ih zaustaviti jedna regionalna agencija, ili oblast, ili neki savet agencija, asocijacija? Naravno da neće. Ti ljudi odlaze zato što u tom prostoru nema života. Pošto nije bilo života, jer je život nestao zbog loše ekonomije, zbog loših političkih prilika, ili zato što je to proces koji je karakterističan za samu Srbiju, mi ne možemo da veštačkim putem taj život uspostavljamo.
Ne možemo da držimo ljude na veštačkim plućima. Ako oni tamo ne mogu da se razvijaju na normalan način, ako nemaju dobre škole, ako nemaju dobru zdravstvenu zaštitu, ne možete vi da im izmislite posao. Eksplodirali su gradovi koje ste spomenuli kao gradove čije se stanovništvo u međuvremenu uvećalo. To nisu samo migracije iz unutrašnjosti Srbije, tu je puno ljudi koji su izbeli sa prostora bivše Jugoslavije, prognani sa Kosova. To su istine. Ti gradovi su imali kapacitet da apsorbuju takvu migraciju, zbog toga što u njima postoji realan život.
Moramo društvu da kažemo istinu, a onda, da toj istini pokušamo da prilagodimo svoje potrebe. Ne možemo da budemo tako osioni. Distribucija pomoći, to je suština svega, novca kojeg ionako nema dovoljno, neće biti na jedan liberalan način, nego će sve biti strogo centralizovano. Vi pravite planove. Svi ti saveti, sve te agencije, na kraju završe pred vašim vratima. Da li je to dobro? Nije.
Mi mislimo da novac koji se stvara treba da ostane na adresama na kojima se stvara. Ako ga je malo, ljudi će znati da ga je malo zato što loše rade. Ako ga ima dovoljno, biće pozitivni primeri. Danas je svima malo novca i niko nema osećaj da ga nema dovoljno zbog toga što loše radi, nego zbog toga što mu je to uzela država.
Pogledajte kako se realizovano Nacionalni investicioni plan. Trista miliona za ''Mokru Goru'', za Emira Kusturicu, a nula dinara za Priboj, u kojem 60% ljudi nema posla. Velika greška. Na desetine je takvih primera.
Ništa nemamo od toga da ovde to navodimo. Moramo da rešimo problem, a ovo nije rešenje. Ovo je put da se uzmu neka sredstva od EU, od one EU o kojoj, uglavnom, govorimo kada nam je potreban njen novac. Mi bismo evropske pare, mi bismo evropski standard života, ali ne bismo evropske vrednosti. Ne bismo da uspostavimo građansko društvo. Ne bismo da postavimo pitanje odgovornosti, pre svega, u politici. Ne bismo da se suočimo s rezultatima sopstvenog rada.
Mi nismo poentirali na mladim ljudima ispred Vlade, na onima koji kampuju ispred predsedništva Borisa Tadića. Rekli smo da tranzicija u Srbiji mora biti efikasna i da mora da bude poštena, a da ne može da bude pravedna, čak i kada bi svako od nas bio anđeo. Građani pravdu mogu da traže u crkvi, ako ih tamo ne čekaju raspopi s ašovima, ali mi zajedno moramo da ponudimo društvu jedan efikasan program, a ovo nije to.
Imamo tri standarda za regije. Od 150 do 800 hiljada, od 800 hiljada do tri miliona, od tri miliona do sedam miliona. Ne može Statistički zavod, jureći tu standardizaciju koja je u Evropi proistekla tako što je uvažen realni život, sad to ovde veštački da radi. Zna se kakve mi regione možemo da uspostavimo.
Zna se da je Beograd sam po sebi toliko značajan da zaslužuje posebnu pažnju, ali ne tako što ćete se vi starati o Beogradu, pa vi nešto predlagati i kandidovati, nego tako što će se ovom gradu vratiti prava da upravlja i odlučuje. Beograd je talac čvora koji je napravljen tako što su se pomrsile nadležnosti opština, Grada, Republike. Ne zna se ko održava Gazelu. Kada je Gazela deo nekog međunarodnog puta, nadležna je država, kada se svakog dana Beograđani muče na njoj, kriva je gradska vlast, pa tako s Gazelom, tako s Pančevom, pa sa svakim kilometrom asfalta, sa telekomunikacijama, sa železnicom, s Aerodromom.
Ono što moramo zajedno da uradimo, to je da vratimo ove odnose na onu tačku sa koje se mogu na kvalitetan način sprovesti do cilja, koji jeste, valjda, svima zajednički, a to je moderna zemlja.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam za minut. Prvo, ovde ozbiljan razgovor o ustavnoj reformi zemlje. Ne kampanja, besmislena kampanja koja traumatizuje naše međusobne odnose, nego ozbiljan razgovor o ustavnoj reformi zemlje, pa potom o Vojvodini, pa prava i obaveze Vojvodini, Beogradu, svakoj lokalnoj samoupravi i poruka ljudima u Srbiji – sami se udružite i organizujte i recite šta država treba da uradi. Na takav način će ovo biti uspešan posao. Ako država govori njima šta treba da urade, država će ostati sama, kao što ste vi sami sada u sali. Nema podrške za ovakav zakon od LDP-a.

Zahvaljujem. Određujem pauzu do 15 časova.
Gospodine Dinkiću, imate reč posle pauze.
(Posle pauze – 15.00)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice. Ovom delu sednice prisustvuje ministarka Verica Kalanović, a sednici će se vratiti, po poslovničkoj obavezi, i ministar Mlađan Dinkić.
Reč je tražio narodni poslanik Mile Ilić.

Poštovana gospođo potpredsednice, danas vodimo raspravu o jednom specifičnom zakonu, o materiji koju uređuje ovaj zakon. On izaziva posebnu pažnju, pa se može smatrati generis propisom, ali ne bi bilo dobro da pretenzija ovog zakona bude veća od njegovog naziva, da uređuje regionalni razvoj u Srbiji, odnosno, jasnije i tačnije rečeno, ovaj zakon ne sme da bude preteča za uređivanje sistema regionalizacije u Srbiji, što, verujem, nije cilj njegovog donošenja.
Problem regionalizacije u Srbiji je, inače, suptilno, složeno i veoma važno ustavno i, rekao bih, par ekselans političko pitanje, da bi se uzgred uređivao bilo kojim zakonom koji nije temeljni zakon u ovoj oblasti. S mogućim problemom ove vrste možemo se sresti već u članu 1. predloženog zakona, kojim se nagoveštava da će se zakonom regulisati – nazivi regiona, način određivanja oblasti koje čine regione, način određivanja jedinica lokalne samouprave koje čine oblasti itd.
Ne bi bilo dobro da se zakonom o regionalnom razvoju uredi materija koja, principijelno, ne pripada ovoj oblasti, te mislim da određene formulacije treba još jednom pažljivo pogledati pre nego što bude zakon definitivno usvojen.
Ovaj zakon, po mom mišljenju, može biti usmeren samo na jedan aspekt regionalizma kod nas, a to je ekonomska decentralizacija, tj. politika regionalnog razvoja, i na tome treba da se zadrži, jer je pitanje regionalizacije mnogo kompleksniji problem od ekonomskog aspekta regionalizacije, što je jedna komponenta.
Zbog potrebe da razjasnimo mnoge nedoumice i kontroverze koje se mogu pojaviti u vezi s ovim zakonom, imam utisak da nijedno drugo političko pitanje u ovom trenutku ne zaokuplja toliku pažnju domaće političke, rekao bih, i ukupne javnosti, kao što je to problem decentralizacije i regionalizacije u Srbiji.
Reklo bi se da je tome značajno pomogla i svetska ekonomska kriza, koja, kao ni sve druge pošasti, ne bira žrtve. Među najvećim, po mom mišljenju, ovdašnjim stradalnicima, našle su se upravo lokalne samouprave, gradovi, opštine jugoistočne Srbije, koji se već duže vreme nalaze izloženi privrednom kolapsu i čija se većina građana nalazi na ivici potpunog siromaštva.
Nekakva spasonosna svetlost na kraju tunela, da tako kažem, domaće krize mogla bi da bude, upravo, ostvarena decentralizacija.
Ali, u modernim demokratskim državama javlja se i snažan proces regionalizacije, koji podrazumeva prenošenje određenih poslova centralne vlasti na određene regionalne ili niže organe, ali koji će imati i dalje državni karakter.
Postoji, kao što se zna, mnogo definicija regiona i mislim da treba reći veoma precizno da su regioni najčešće svojevrsne, i geografski i istorijski, jasno prepoznatljive unutardržavne formacije, koje se odlikuju izvesnim etničkim, kulturnim i jezičko-dijalektičkim specifičnostima, ali i čitavim nizom drugih odlika političkog, ekonomskog, demografskog, socijalno-psihološkog reda, što se u ovom zakonu ne može precizno prepoznati, verovatno zato što on govori samo o jednoj funkciji regiona, a to je razvojna komponenta.
U slučaju Srbije, regionalizacija bi bila prilagođena specifičnostima našeg pravno-političkog sistema. Budući da takva regionalizacija države nužno mora da počiva na pratećem principu demetropolizacije, taj bi obrazac bio primenjen i u odnosu regionalnih centara prema lokalnim zajednicama u regionu, čime bi se sprečila prevelika dominacija jedne sredine u odnosu na ostale, što je veoma čest slučaj u Srbiji. Da bi regionalizacija bila uspešna, obavezno mora da bude praćena decentralizacijom u oblasti fiskalne politike, što znači da bi novac prikupljen od poreskih obveznika bio znatno pravednije raspoređivan nego što je sada slučaj, pa bi sve regionalne sredine imale podjednaku šansu za ubrzani razvoj u svim sferama društvenog života, što je, nadam se, intencija ovog zakona.
Regioni, u bilo kom smislu, nipošto ne bi smeli da imaju atribute autonomne državnosti, jer bi bili jasno i nedvosmisleno podređeni Ustavom i zakonom predviđenom stepenu u državi. To znači da ne sme biti govora o tome da regionalizacija predstavlja neki uvod u komadanje države, niti bi se stvaranjem regiona motivisalo delovanje prikrivenih separatističkih snaga, spremnih da ugroze teritorijalni integritet Srbije. Regionalizacija treba, po mom mišljenju, da bude nužan uslov demokratskog napretka i privrednog boljitka cele naše države, da omogući građanima da kvalitetnije žive i da efikasnije ostvaruju svoja prava. Akcenat treba da bude na funkcionalnoj, a ne na administracionoj regionalizaciji. To je evropski pristup i tu postoje dobra evropska iskustva, koja treba da primenimo i kod nas.
Međutim, od onih sam ljudi koji misle da je u ovom trenutku mnogo važnije od procesa regionalizacije proces decentralizacije, demetropolizacije i jačanja lokalne samouprave, što su preduslovi za ostvarivanje i procesa ekonomskog i političkog policentrizma u Republici. Pri tome, čini mi se da moraju sinhronizovano da se ostvaruju dva procesa: ravnomerni ekonomski razvoj i jačanje pozicije građana u državi.
Mislim da prilikom razgovora o regionalizaciji Srbije, u bilo kom pogledu, moramo biti vrlo oprezni; morala bi se izbeći zamka da se kroz regionalizaciju nametne proces atomizacije države, što može biti latentna i realna opasnost.
Regionalizacija, takođe, može da dovede potencijalno do daljeg institucionalizovanja državnih funkcija, samo na nižem nivou, pa i o tome mora da se vodi računa. Regionalizacija, po mom mišljenju, ne sme da ugrozi uspostavljene klasične funkcije države i ne sme da dovede do uspostavljanja tzv. mini država na regionalnom nivou, već treba da dovede do toga da država efikasno funkcioniše, a da građani kvalitetno ostvaruju svoja prava.
Mislim da bi trebalo najpre doneti taj zakon o regionalnom razvoju, što mi sada činimo, ali, komplementarno s tim, govorio sam o ovome u okviru javne rasprave, mora se doneti i zakon o prenošenju poslova države na opštine i gradove, i to u većoj količini, većem obimu nego što je do sada slučaj, jer ako želimo ostvarivanje politike ravnomernog regionalnog razvoja, onda treba dati nadležnost nižim jedinicama lokalne samouprave, da mogu da imaju mehanizme za ostvarivanje te politike ravnomernog regionalnog razvoja.
Na kraju krajeva, u pedesetogodišnjoj novijoj storiji Srbije, bilo je različitih oblika regionalizma, pa i perioda kada nije bilo nikakvih intermedijarnih oblika organizovanja između Republike i opština. Iskustava ima, mislim da se ona moraju pažljivo analizirati, jer pitanje teritorijalne organizacije jedne države je pitanje kome se ne pristupa tako često.
Sada bih dao jedan osvrt na ovu komponentu tzv. statističkih regiona, koja se nalazi u Predlogu zakona o regionalnom razvoju, jer mislim da moramo da uredimo pristup funkcionalne regionalizacije, preko ovih tzv. statističkih regiona kao oblika te regionalizacije; mogući su i drugi oblici, drugi modaliteti, možda čak i bolji od ovog, ali, nemam ništa protiv i ovakve formulacije.
Statistički region može postojati kao oblik ekonomske decentralizacije, ali u krajnje ograničenom obimu. Pošto ovaj zakon ne prejudicira teritorijalno uređenje države, iako bi se možda moglo to shvatiti, koje može biti uređeno jedino Ustavom, što je valjda svima jasno, statističke regione, bar ja, posmatram samo kao oblik koji treba da obezbedi sredstva iz fondova EU namenjenih za regionalni razvoj, nikako drukčije i van toga.
Ovaj koncept treba razumeti kao mogućnost da se dođe do sredstava za brži regionalni razvoj, jer svako drugo posmatranje statističkih regiona kao mogućih oblika administrativne decentralizacije je potpuno pogrešan pristup.
Uostalom, u članu 4. ovog predloga zakona, statistički regioni su definisani kao – statistički funkcionalne teritorijalne celine i, s pravom se naglašava, zbog mogućih nerazumevanja i nesporazuma, da se ne radi o administrativnim teritorijalnim jedinicama.
U tom kontekstu, posebno je za diskusiju predloženo rešenje u članu 6. ovoga zakona, da Vlada određuje jedinice lokalne samouprave i gradske opštine koje čine oblast, pa treba, po mom mišljenju, da se to može drugačije urediti, jer ovo može inklinirati ka teritorijalnoj organizaciji Republike, što nije dobro
Od trećeg poglavlja, pa nadalje, materija regionalnog razvoja se uređuje korektno, s tim što mi nije baš jasno zašto se u poglavlju V, koje govori o subjektima regionalnog razvoja, razrađuju samo nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine i glavnog grada, ali ne i opština i gradova u Srbiji.
Da li se oni ne smatraju bitnim subjektima regionalnog razvoja, ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, ali ako tako ostane, može se stvoriti utisak da to inklinira opet ka ekonomskoj metropolizaciji, a ne ka ekonomskom policentrizmu, što je i osnovna ideja ovoga zakona.
Na kraju, s određeni korekcijama, koje treba svakako učiniti, ovaj zakon smatram kao početni korak ka potpunom ravnomernom regionalnom razvoju Srbije, ali on ne može i ne sme da predstavlja pripremu za buduću administrativnu regionalizaciju Srbije, i to mora jasno da se kaže, jer bi onda i drugačije moglo da se govori o predloženom zakonu, ako bi motivi bili drugi.
Bilo bi bolje, slažem se s onim kolegama koji su ovde govorili i sa stručnog i sa naučnog stanovišta, ako hoćete, da je pre ovog zakona trebalo nekim drugim zakonima, koji uređuju teritorijalnu organizaciju Srbije, urediti ovaj sistem, na način kako bi bila izražena politička volja u ovoj državi, ali pošto je za to potrebna promena Ustava, verovatno se od toga odustalo, što znači da ne treba od toga odustati i da treba izvršiti usklađivanje ovoga zakona, kada dođe vreme.
Potpuno na kraju, ideju ovoga zakona treba shvatiti ne kao prekomponovanje teritorijalne organizacije Srbije, nego kao jačanje ekonomskog policentrizma i ekonomske decentralizacije u Srbiji, jer bi njegovom primenom, zaista, započeo jedan proces, koji će biti dugotrajan i dugoročan, smanjivanja razlika ne u siromaštvu, nego u ekonomskom statusu pojedinih delova Srbije, a to je ono na šta se stalno ukazuje iz nerazvijenih područja sa juga i jugoistoka Srbije, iz onih područja gde država nije dovoljno ulagala u njihov razvoj.
Donošenje ovog zakona predstavlja, u stvari, proces promene ekonomske politike, u smislu ravnomernog regionalnog razvoja, i to je dobar put i treba ga podržati.

Pre nego što nastavimo s tok sednice u kojoj reč imaju predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, obaveštavam vas, na osnovu člana 85. stav 5, da ćemo danas raditi i posle 18 sati, raspravom o tački koja u tom trenutku bude na dnevnom redu.
Prema elektronskom sistemu, reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS-a.
(Zoran Nikolić, s mesta: Kako sada on ima reč?)
Rekla sam da dajem obaveštenje u toku sednice kada reč žele predsednici poslaničkih grupa, u trenutku kada u elektronskom sistemu nije bio prijavljen nijedan od predsednika poslaničkih grupa.
Narodni poslanici se prijavljuju u elektronski sistem samo jednom, pritiskom na taster ispred sebe, jednom, i sistem posle nekog vremena briše poslanike koji nisu dobili reč. To je objašnjenje, nije nikakav problem.
Molim vas da nastavimo rad, uz razumevanje kako radi elektronski sistem. Dakle, nikakav problem nije da se prijavite za reč i da je dobijete shodno veličini poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić, a zatim narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Hvala vam što ste mi dali reč, ali mislio sam da se javim i po Poslovniku.
Dakle, uredno smo se prijavili danas pre podne i čekamo na svoj red da možemo da diskutujemo o ovom zakonu, a sada čujemo da elektronski sistem s vremena na vreme resetuje svoje informacije i da treba ponovo da se prijavljujemo. Ne znam da li to piše i u Poslovniku, nisam upoznat s tom manom elektronskog sistema, kojom, očigledno, raspolažete jedino vi. To sada više nije ni važno, ono što je važno to je da je danas na dnevnom redu zakon o regionalnom razvoju, izuzetno važan zakon za našu državu, ali je rešenje koje je ponudilo resorno ministarstvo katastrofalno, nedopustivo loše, nedopustivo neozbiljno, nedopustivo neodgovorno od strane nadležnog ministra, ali i Vlade kroz koju je ovaj zakon prošao.
Zašto to tvrdim? Zato što je ovaj zakon politički sporan, zato što je u pojedinim odredbama neusklađen s Ustavom Republike Srbije, zato što predviđa osnivanje osam novih agencija, osam novih saveta, bogzna koliko oblasnih asocijacija, dakle, jedan glomazan novi administrativni aparat, koji neko treba da plati. Onaj koji će to platiti, to je predviđeno zakonom, jesu građani Srbije, ali ono u čemu jeste i ''kvaka'' ovog zakona, to je da se građani ne pitaju prilikom formiranja ovih silnih agencija, prilikom formiranja ovih oblasnih asocijacija, već je građaninu oduzeto pravo da odlučuje o svojoj sudbini i mestu gde će njegov novac ići i dato je ministru, odnosno Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj i Vladi Republike Srbije.
Postavljam vam pitanje – odakle vam pravo da oduzimate pravo građanima da odlučuju s kim će se udruživati, kako će se udruživati?
Država treba da da okvire, da da pravo građanima, pre svega, lokalnim samoupravama, da se na bazi ekonomskih, privrednih, saobraćajnih i svih ostalih kriterijuma sami odluče u kom pravcu žele i s kim žele da se udruže, o načinu na koji to žele da urade, naravno, u skladu sa zakonom.
Ovaj predlog je neustavan, zato što ste se usudili da ovde unosite nove termine – regija, oblast. Recite mi da li se oblast negde pominje u Ustavu Republike Srbije? U kom to zakonu o teritorijalnoj organizaciji se pominje pojam, neka je on i statističkog karaktera, teritorijalne organizacije? Da li to postoji u nekoj uredbi? Mislim da ne postoji. Odakle vam pravo da nešto što je protivustavno ubacujete u zakon?
Kolega iz SPS-a je rekao da veruje da ovo nije uvod u teritorijalnu, odnosno administrativnu podelu Srbije, ali odakle vama, kolega Iliću, nada i vera da to nije uvod?
Ako se neko usudi da provuče ''na mala vrata'' organizacione jedinice koje nisu u skladu s Ustavom i zakonom, to vam je već dovoljna naznaka da to može da ide u pravcu da predloženi regioni kasnije postanu i administrativni regioni. Ako nije intencija da postanu administrativni regioni, zbog čega se onda formiraju na ovaj način?
Drugo, ova vlada je sebi dozvolila da Srbiju, makar kao tu teritorijalnu funkcionalnu celinu koja ima samo statistički karakter, podeli na nekih sedam delova.
Odakle vama pravo da to uradite? Šta znači Zapadna Srbija? Od Save, pa do Crne Gore? Šta vam znači takva vrsta terminologije? Vojvodina? Kosovo i Metohija? Beograd? Šta je s ostalim delom Srbije, kako ga nazivate? Rukovodite se stranama sveta – istok, sever, zapad, jug. Nije Srbija istok, zapad, sever, jug, Srbija ima svoje privredne, istorijske, ekonomske, saobraćajne, kulturne celine, koje imaju svoje nazive od pamtiveka.
Dakle, doneli ste jednu administrativnu odluku, Zapadna Srbija od Šapca do Prijepolja, i tvrdite da je to funkcionalna celina. Šabac je u Mačvi, želi da se razvija, pre svega, u sferi poljoprivrede. Interes Mačvanskog okruga je da zajedno regionalno nastupa, recimo, sa Sremskim okrugom, da ima zajedničke projekte o regionalnoj deponiji, o traženju sredstava od EU, kada je u pitanju agrarni biznis, navodnjavanje, zajednički projekti, preplitanje agroindustrijskih zona koje su u toku. To je interes građana, ali vi ne pitate građane lokalne samouprave, već ste doneli odluku da o svemu odlučujete i da odlučujete o novcu koji ćete raspodeljivati.
Dakle, ako postoji zakon koji je ušao u skupštinsku proceduru od kako je ovaj novi saziv a koji bi trebalo da se povuče, to je ovaj zakon. To vam je, verujte mi, častan izlaz iz ove situacije.
Međutim, nudimo vam još jedno rešenje. Na ovaj zakon od 56 članova, Poslanička grupa DSS-a je podnela 44 amandmana. Ne treba da budete impresionirani brojem amandmana, već sadržajem tih amandmana. Uspeli smo da svim tim amandmanima promenimo suštinu ovog zakona…
Gospođo ministarka, vama je nešto smešno? Zamolio bih predsedavajuću da se ministarka ne smeje ironično dok narodni poslanici govore. A, ako ne može da se suzdrži, onda izađite, pa se lepo ismejte, pa se vratite.
Pričam ovde o ozbiljnim stvarima. Vama je smešno.