Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Ministri će biti tu pa će odgovarati, odnosno razgovaraćemo kada budemo govorili o amandmanima i biće još detaljnije, ako treba.

Reč ima gospodin Buha.

Replika? Nema osnova za repliku. Stvarno nisam našla da ima osnova za repliku. Niste dobro shvaćeni? Izvolite.

Zaista mislim da je neophodno samo da preciziram jedan termin. Gospodin Đelić će shvatiti koliko sam u pravu. Vi namerno zamenjujete termine „štediša“ i „ulagač“. U investicionim fondovima nije štednja i to nisu štediše, to su ulagači u investicione fondove, koji očekuju 10 i više procenata prinosa. Štednju treba promovisati... Čak investicioni fondovi tvrde da hajku protiv njih vode bankari i penzioni fondovi. Da je neko drugi, rekla bih da je neznanje, ali vi vrlo svesno, promovišući štednju, u stvari, zamenjujete termin „ulagač“ sa terminom „štediša“.

Gospodine ministre, izvolite.

U najkraćem, ulaganje je forma štednje; imate iz makroekonomije, i to ne mnogo komplikovane, četiri-pet velikih kategorija. Možemo reći da ste u pravu da razne forme štednje moraju biti pristupačne i veoma dobro razjašnjene za razne kategorije našeg stanovništva.

Naravno, ova kriza je donekle poremetila normalnu krivu između prinosa i rizika. Po prirodi stvari, očekuje se veći prinos od onoga što je rizičnije. Veoma je važno da je Srbija, može se reći, prednjačila među zemljama u tranziciji, jer je od samog početka veoma obazrivo ganjala i kažnjavala i trudila se da nijedan učesnik na tržištu ne obećava ono što se ne da održati.

Bilo je mnogo rđavih primera u zemljama u tranziciji, gde su investicioni fondovi garantovali prinose i na taj način privlačili ulagače, koji su jedna forma štednje, koji su očekivali da onaj novac, koji im je i te kako bio potreban za potrebe njihovih porodica, ulože u nešto što je sigurno...

Primera radi, danas u Srbiji imate državnu garanciju za vaš ulog u banci do 50.000 evra i zbog toga ne treba uopšte dozvoliti, niti se dozvoljava u Srbiji, da bilo ko garantuje bilo kakvu formu prinosa od neke investicije u hartije od vrednosti, jer to niko ne može da garantuje. Da ne ulazim u detalje, postoji kroz opcione ugovore nešto moguće, ali, ruku na srce, ova kriza pokazala je da ti opcioni ugovori i ne stoje kada dođe do sistemskih poremećaja, kakve smo videli od jula prošle godine, tako da svako mora da razmotri te mogućnosti.

Samo možemo da kažemo da ova izmena zakona omogućava jednom segmentu, ne celom... Ponovio bih, još dugo će to biti manji deo načina finansiranja naše ekonomije, ali istovremeno, jedna nova forma, klasa štednje koja može i treba da bude otvorena onim profesionalnim investitorima koji su obavešteni o rizicima koji postoje, a isto tako našim građanima koji imaju raspoloživa sredstva i koji su u potpunosti upoznati sa rizicima i žele da investiraju u hartije od vrednosti kroz ove forme.

Toliko i nadam se da ćemo imati puno prilika da o ovim stvarima još češće razgovaramo. Hvala puno.

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Biću vrlo kratka u svojoj replici, pošto je gospodin potpredsednik pomenuo mene lično i ono što sam rekla. Samo ću ga podsetiti da je pre utakmice sa Farskim Ostrvima bio u parlamentu i da nas je tada vrlo frenetično pozvao u Evropu, do Nove godine će biti „šengen“ viza. Večeras je opet jedna utakmica i opet imamo sličan frenetični poziv u Evropu, sve se ponavlja što se toga tiče.

Ne mora da mi odgovori, ali mogao bi da se upita zašto su na izborima u EU sada pobedile upravo nacionalne stranke i nacionalne snage. Evropska unija počinje na drugačiji način da razmišlja i gospodin Đelić, koji ima i privatno i profesionalno mnogo kontakata sa Evropom, zna zbog čega se to tamo događa.

Drugo, videla sam da se ovde vrlo često u vezi sa svim ovim zakonima ponavlja pitanje, odnosno problem krize, u kojoj jesmo i niko ne spori da jesmo u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, u kojoj je, na kraju krajeva, i svet. Sada je ta kriza, bojim se, izgovor za mnogo toga. Pre dve nedelje u medijima sam gledala ministra Dinkića, koji je rekao da smo mi upravo na izlazu iz krize, pa mi sad nije jasno. Pre dve nedelje sam bila ubeđena da smo izašli iz krize, nadam se da je to tačna izjava. Ili možda u Vladi ministri i potpredsednici ne pričaju? Hvala lepo.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Buha. Izvolite.

Dame i gospodo, u svojoj diskusiji ću govoriti samo o jednom zakonu. Mislim da je u ovom setu zakona ovaj zakon najbitniji po svojoj suštini i formi, po cilju donošenja; ovoga trenutka je vrlo bitno kakav ćemo zakon usvojiti.

Srpska radikalna stranka je ozbiljno prišla ovom zakonskom projektu. Žao mi je što potpredsednik Vlade i ministar nauke i tehnološkog razvoja odlazi zbog određenih sugestija koje imam ja kao izvestilac u ime SRS. Radi se o vitalnim, bitnim, temeljnim izmenama ovoga zakona koje smo probali ugraditi kroz amandmane, međutim, sama suština i forma ovog zakona su jako loše i teško ga je u osnovi menjati amandmanski zbog toga što je u ovaj zakon ugrađeno puno toga što je trebalo da bude obuhvaćeno drugim zakonskim propisima. O čemu se konkretno radi?

Ugovor o osnivanju EU je sistemski rešio osnovne elemente državne pomoći. On po svojoj suštini traži, i mi smo to morali ugraditi u ovaj zakonski projekat, dve stvari: prvo je državna pomoć, kao osnovna kategorija sa osnovnim vrstama, načinom dodele te državne pomoći korisnicima državne pomoći, a posebnim (ili čak ovim) zakonom treba regulisati kontrolu te državne pomoći. Pre svega je trebalo da napravimo strategiju u kojoj ćemo obraditi izdvajanje i podelu državne pomoći. Unutar te strategije predlagač zakona morao je da utvrdi koji su to ciljevi koji će se postići izdvajanjem sredstava kroz državnu pomoć; zatim, vrste državne pomoći; uslovi podele državne pomoći; davaoci državne pomoći; šta se konkretno izdvaja nacionalnim programom Republike Srbije, šta regioni izdvajaju (u ovom slučaju mislim na autonomne pokrajine) i šta izdvajaju lokalni organi vlasti.

Pored toga, ova nacionalna strategija morala je sadržati godišnji program državne pomoći, koji će biti verifikovan u ovom parlamentu kroz budžet ili kroz određene fondove. Imamo Fond za razvoj, i Fond za razvoj alimentira određena sredstva koja predstavljaju državnu pomoć. Pored toga, mora se napraviti godišnji finansijski program izdvajanja za državnu pomoć; zatim, sankcije za nepoštovanje svih elemenata koji su predviđeni za izdvajanje državne pomoći itd.

Znači, sve je to moralo biti sastavni deo nacionalne strategije za izdvajanje i podelu državne pomoći, koja predstavlja jednu celinu. Kontrolu državne pomoći moramo obuhvatiti posebnim zakonom, ili ona treba da bude sastavni deo ovog zakona o državnoj pomoći, ali smo mi ovde „udrobili“ i jedno i drugo; ove stvari se u samom zakonu prepliću, čas govorimo o kontroli, čas govorimo o vrstama državne pomoći.

Šta smo mi dobili od predlagača? Predlagač govori o ulaganjima u privredu, o socijalnim ulaganjima (misli se na stanovništvo), ulaganjima usled prirodnih nepogoda, u cilju otklanjanja šteta uzrokovanih prirodnim nepogodama, zatim, ulaganjima usled ozbiljnih privrednih poremećaja, ulaganjima u zaštitu kulturne baštine itd. Najmanje govorimo o ulaganjima i državnoj pomoći koja ide u oblast privrede.

Članom 1. Predloga zakona rekli smo da se ovim zakonom uređuju opšti uslovi i postupak za kontrolu državne pomoći u cilju zaštite slobodne konkurencije na tržištu primenom načela tržišne ekonomije i podsticanja privrednog razvoja, obezbeđivanja transparentnosti u dodeli državne pomoći, kao i izvršavanja preuzetih obaveza po zaključenim međunarodnim ugovorima, koji sadrže odredbe o državnoj pomoći. Niti jedna odredba zakona ne govori o tome na koji način se narušava slobodna konkurencija na tržištu, niti jedna odredba. Šta to znači? Prepustićemo to komisiji, koja će sama procenjivati kada se narušava slobodna konkurencija na tržištu. To nećemo dozvoliti.

Nadalje, u stavu 2. člana 1. kaže: „Odredbe ovog zakona se ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo“. U amandmanima koje je uputila Vlada na predlog ovog zakona (ima ih ukupno devet) sama je izvršila korekciju, amandmansku korekciju, i kaže – U članu 2. stav 2. menja se odredba Predloga zakona i ona glasi: „Odredbe ovog zakona ne odnose se na poljoprivredne proizvode i proizvode ribarstva“.

Postavlja se pitanje da li se izdvajanje za poljoprivredu i ribarstvo smatra državnom pomoći ili ne? Da li se vrši kontrola državne pomoći, kako vi rekoste, odnosno Vlada, u ovom amandmanu, za poljoprivredne proizvode i proizvode ribarstva? Zamenili ste teze. Izdvajanje i ulaganje preko agrarnog budžeta u oblast poljoprivrede i ribarstva predstavlja državnu pomoć.

Prema evropskom zakonodavstvu i ugovoru o formiranju Evropske zajednice, ne vrši se kontrola, država može izdvajati onoliko koliko joj omogućavaju materijalne i finansijske mogućnosti. U članu 88. tog ugovora je predviđeno šta ne spada u državnu pomoć. Kod nas mora da bude državne pomoći i moramo vršiti kontrolu. Zašto? Zbog političkog voluntarizma, zbog političara koji su u vlasti i koji izdvajaju. Gde izdvajaju? Izdvajaju u svoje sredine. Nema strategije, nema programa, nego smo dozvolili, odnosno preuzeli su sami na sebe da dele onako kako smatraju da treba da dele.

Ono što je navedeno u članu 2. tačka 1), gde definišete državnu pomoć, apsolutno ne odgovara definiciji koja se koristi u EU. Samo da vam kažem da je ona radna grupa koja je formirana 2004. godine dala daleko bolju definiciju državne pomoći i vi ste je morali ugraditi ovde. U tački 2), kada definišete davaoca državne pomoći, morali ste reći šta će izdvajati centralna vlast kroz budžet i kroz fondove, a šta će izdvajati autonomna pokrajina i lokalna samouprava. Morate to ograničiti.

Politički voluntarizam i voluntarizam vlasti je danas u Srbiji toliko jak da lokalni moćnici rade šta hoće – danas asfaltiraju, sutra poklanjaju, prekosutra oduzimaju itd.

To se mora rešiti zakonom, ali zakonom o kontroli državne pomoći, koja ima posebne ingerencije i nadležnosti i sankcije za one koji zloupotrebe sve ono što je predviđeno zakonom.

U članu 3. Predloga zakona kažete da državna pomoć dodeljena u bilo kom obliku, koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu, osim ako nije drugačije propisano ovim zakonom, ili koja je suprotna zaključenim međunarodnim ugovorima, nije dozvoljena.

Šta znači zakonska odredba „koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu“? Kako to utvrditi? Koji su to elementi narušavanja konkurencije na tržištu, te slobodne tržišne utakmice, koji mogu dovesti do poremećaja na tržištu? Vokabular, lingvistički se ovo mora obraditi, pokazati kroz osnovne elemente, jer, u protivnom, komisija će raditi onako kako ona smatra tog trenutka. U drugoj situaciji će rešavati na drugi način.

Nadalje, zašto spominjete ovde – dozvoljena državna pomoć? U odredbi člana 88. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice je rečeno da izdvajanje za fizička lica, za građane, za invalide itd. ne spada u državnu pomoć.

Zašto je dozvoljena, zašto nije dozvoljena? Tu morate biti jasni. Nema potrebe to regulisati u zakonu o kontroli državne pomoći; to je regulisano drugim zakonskim propisima. Ali, da ste išli u kompleksan zakon o državnoj pomoći, onda da. Ovako ste samo jednom proširenom rečenicom rekli u članu 2: „Dozvoljena državna pomoć je pomoć socijalnog karaktera, koja se dodeljuje individualnim potrošačima bez diskriminacije u odnosu na poreklo robe, odnosno proizvoda koji čine konkretnu pomoć.“ Onda ste tu ubacili još i odredbu vezanu za dodelu pomoći zbog šteta prouzrokovanih prirodnim nepogodama ili drugim vanrednim situacijama.

Kada definišete državnu instituciju koja će se baviti kontrolom državne pomoći opredelili ste se za komisiju za kontrolu državne pomoći.

Mislim da je to sa aspekta kontrole dobro rešenje, ali nije dobro rešenje ko čini tu komisiju. Komisiju čine predstavnici izvršne vlasti koji su nosioci izrade strategije, utvrđivanja stanja, saniranja stanja, izdvajanja sredstava, pripreme svih finansijskih planova kako republičkih organa, tako i raznih drugih državnih organa, koji su u funkciji izvršenja svega onoga što onda i oni vrše – to je strogi sukob interesa.

Srpska radikalna stranka je predložila sledeće – da državnu kontrolu u dodeli državne pomoći vrši odbor Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto?

Odredba člana 98. Ustava daje ovlašćenje Skupštini da vrši kontrolu izvršne vlasti. To je podela vlasti, kada predstavničko telo, u ovom slučaju Narodna skupština Republike Srbije, vrši kontrolu izvršenja svih postupaka i radnji od strane izvršne vlasti. Nema kontrole kada oni koji učestvuju u svim postupcima na kraju i vrše kontrolu. Nema kontrole, to je sukob interesa. To morate ispraviti. Ovo je neadekvatno rešenje.

Zašto je Evropska unija formirala posebnu evropsku komisiju koja vrši tu kontrolu? Baš zbog toga. To je neutralno, specijalno telo koje vrši kontrolu. Ne može vršiti kontrolu predstavnik ministarstva koji je učestvovao u kreiranju svih postupaka.

Srpska radikalna stranka je sve odredbe koje su vezane za komisiju o kontroli državne pomoći brisala. Kao takva, za nas je neprihvatljiva. Sigurno će Ustavni sud ovakvu odredbu, kako ste je koncipirali ovim predlogom zakona, proglasiti da je u suprotnosti sa Ustavom.

Kada govorim o kontroli, svedoci smo svakodnevnih zloupotreba izvršnih organa vlasti kako u utvrđivanju visine sredstava za državnu pomoć, tako i u sistemu plasmana tih sredstava. Posebno je to bilo prisutno u toku 2008. godine zbog ekonomske i finansijske krize. Oseća se to i u toku ove godine. Znamo koje probleme ima agrarni budžet u obezbeđenju adekvatne količine sredstava.

Postavlja se pitanje zakonitosti, s obzirom na odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa i Zakona o budžetu, kada mi ne izvršimo određene obaveze po budžetu koje smo morali izvršiti u 2008. godini, pa ih izvršavamo sada i izvršavaćemo ih do kraja godine. Time narušavamo osnovni princip budžeta, a to je godišnjost budžeta. Sve ono što je van toga mora biti posebno koncipirano i potkrepljeno adekvatnim odlukama, između ostalog i zakonskim propisima i izmenama, koje moraju doći na ovu skupštinu. Tu se krši odredba Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o budžetu, ali, ko vodi računa o tome.

Kada govorimo o vrstama državne pomoći, vi ih ovde ne pominjete; misli se na državnu pomoć u oblasti privrede. Predlagač zakona je promašio, u svakom slučaju, u odredbama, zato što je spomenuo u dva ili tri člana ulaganje u privredu kroz državnu pomoć.

Mi u praksi imamo, Vlada je izašla sa tri programa mera za suzbijanje ekonomske i finansijske krize. Sve je to sastavni deo državne pomoći, ali ste to morali ugraditi u ovaj propis. Morali ste ugraditi, morali ste utvrditi uslove pod kojima će se dodeljivati ta pomoć. Morali ste ugraditi sistem povratka te pomoći, jer nije sve dato humanitarno ili bespovratno, ima i povratne pomoći, ali morate ugraditi kroz zakon. Vi to niste ugradili.

Zato je zakon nepotpun i zato ga morate dograditi, morate ga povući. Najbolje je da ga povučete. Treba ugraditi posebno ono što sam rekao – državnu pomoć, a posebno kontrolu državne pomoći. Ne mešati, izmešali ste itd.

U pet članova ste sabrali sve ono što bi trebalo da bude jedna kompleksna materija koja se odnosi u prvom delu, ako idete na jedan zakon, zakon o državnoj pomoći, na uslove, način, vrste, i onda posle toga dolazi kontrola državne pomoći.

Mi u praksi imamo, što se tiče vrsta vrsta državne pomoći, subvencije, imamo preferencijalne kredite, imamo državne garancije, imamo poreske i carinske olakšice i oslobođenja, imamo nabavku repromaterijala sa određenim pogodnostima (posebno je to bilo prisutno ranije, prema Zakonu o porezu na promet), imamo razne stimulativne mere za otkup poljoprivrednih proizvoda zbog dispariteta itd., druge podsticajne mere.

Ono što je, po meni, vrlo značajno, gde država ne vodi računa, ne preduzima ništa, posebno je to aktuelno kod ove vlasti, to je vlasnička struktura u javnim preduzećima i bankama, osiguravajućim kućama itd. Tu ne činite apsolutno ništa. Tu su vam zlatne rezerve. Pokušali ste sada kroz izmenu Zakona o dobiti da prebacite svu dobit u budžet. Međutim, šta se dešava? Javna preduzeća svesno ulaze u gubitak, bez ikakvih posledica. Vidite šta se desilo sa NIS-om.

Kod banaka je slična situacija. Gubitak – dugogodišnji dobitak. Zašto? Prolaze bez ikakvih sankcija. Vlast mora, odnosno vi morate naterati banke da prave sanacione programe, ne može se iz godine u godinu ulaziti iz gubitka u gubitak. Na temelju akcija koje ima u tim bankama država mora imati korist. To može biti osmišljena državna politika, to može biti državna pomoć, da ne ubirate dividende, ali to mora biti osmišljena politika predviđena zakonom, kao vid olakšica, fiskalnih olakšica. Gubitaši ne plaćaju, ali ne može se iz godine u godinu biti gubitaš, posebno ne u bankarskom sektoru. Svesno ste doveli banke i druge finansijske institucije u poziciju da ne mogu poslovati bolje nego što posluju, ali ne činite ništa da ispravite sve one propuste...

(Predsednik: Vreme. Privedite kraju, završite rečenicu.)

Uključiću se kasnije. Hvala.

Reč ima gospodin Mirko Čikiriz. Izvolite. Samo se prijavite, molim vas.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo, u ime liste Za evropsku Srbiju i Srpskog pokreta obnove reći ću da je prvi put posle Drugog svetskog rata u Narodnoj skupštini Republike Srbije zakon o kontroli državne pomoći.

Preživeli smo mnoge sisteme, periode u kojima ni narodni predstavnici, niti iko drugi nije smeo da pita one koji su odlučivali o javnim finansijama gde je pomoć otišla, po kom osnovu je otišla, da li je namenski iskorišćena.

Čini mi se da je namera zakonodavca dobra. Pogledao sam i amandmane, postoje veoma interesantni amandmani. Nisam prozreo zlu nameru podnosioca bilo kog amandmana i čini mi se da će verovatno imati prostora da se neki od njih i prihvate.

Za nas sa liste Za evropsku Srbiju je interesantno uspostavljanje totalne kontrole javnih finansija. Ovo je jedan od segmenata u toj kontroli javnih finansija. Naši građani koji su imali prilike da žive u zemljama koje su uređene na način kako lista Za evropsku Srbiju želi da Srbija bude uređena uvek su nam pričali da su to ozbiljne države i da se tamo vodi računa o svakom dinaru, da se kontroliše svaki dinar.

Mislim da će ovaj zakon biti dobra osnova za kontrolu državne pomoći. Prigovori da se ovaj zakon ne odnosi na poljoprivrednike, da su oni diskriminisani, ne stoji, zbog činjenice da drugi zakoni, uredbe i odluke Ministarstva za poljoprivredu, a skoro smo imali u Narodnoj skupštini Republike Srbije Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, regulišu način i oblike pomoći poljoprivrednim proizvođačima, za šta je SPO izuzetno zainteresovan.

Ono što je, čini mi se, najvažnije – mnogo je primera zloupotrebe državne pomoći bilo u decenijama iza nas – sa javnim objavljivanjem podataka o utrošku državne pomoći svako ko u lokalnim sredinama ima primere zloupotrebe državne pomoći moći će da interveniše. Sigurno je da ćemo se i u budućnosti susretati sa brojnim zloupotrebama, ali ono što je za nas, za listu ZES interesantno, to je da ćemo mi poslanici sa te liste dati punu podršku ovom zakonskom rešenju.

Drugi zakon, koji je zaista izvanredan, u potpunosti evropski, zakon koji u potpunosti ide naruku oštećenim licima, uvodi potpuni red u jedan veoma važan sektor, u sektor osiguranja, odnosno dodatno uvodi red, jer je i sa prethodnim zakonima, sa svakim zakonom i izmenama i dopunama zakona o osiguranju, red bio sve bolji i bolji.

Vlasnik jednog privatnog osiguranja je u momentu kada je zakonskom regulativom propisano da NBS vrši kontrolu nad poslovanjem osiguravajućih organizacija rekao, posle nekoliko meseci, da je tek tada shvatio da je to u najboljem interesu osiguravajućih organizacija. Ako je u medicini magnetna rezonanca aparat koji u svakom momentu može da pokaže stanje našeg zdravlja, onda je način na koji je uspostavljena finansijska kontrola, ali ozbiljna, od strane NBS kako u javnom interesu i u interesu oštećenih lica, tako i u interesu osiguravajućih kompanija, jer za svaki štetni događaj morate imati rezervaciju šteta.

U svakom momentu se zna da li ste iznad ili ispod crte, u svakom momentu se zna koliko imate odštetnih zahteva i može da se proceni koliko potencijalno štetnih događaja koji su nastali, a nisu prijavljeni, osiguravajuća kompanija može da predvidi, a samim tim da odvoji rezervna sredstva, koja ne sme koristiti u neke druge svrhe.

Ovaj zakon o osiguranju je u mnogo čemu zaista izvanredan. Mi iz Srpskog pokreta obnove ne spadamo u evrofanatike. Mi smo jedina desničarska politička organizacija koja je evropskog opredeljenja. Čini nam se da smo kod svih zakonskih predloga, pa i kod ovih, bili apsolutno evrorealisti. Pokušaću da na konkretnim zakonskim odredbama koje su, kažem, izvanredne... Čini mi se da ću pohvaliti ceo tim koji je radio na izradi ovog zakona zbog činjenice da su posle izvanredne javne rasprave prihvaćene mnoge sugestije, i to upravo sugestije onih koji se bave poslovima osiguranja i koji se životno, svakodnevno susreću sa problemima proizašlim iz poslova osiguranja.

Zbog čega je ovaj zakon, pre svega, u interesu oštećenih lica? Prvo, zbog činjenice da se mnogo puta u životu dešavalo da oštećena lica pitaju da li imaju pravo kada se desi štetni događaj da naknadu štete naplate od osiguranja sa kojim su zaključili polisu o obaveznom osiguranju za štete pričinjene trećem licu. Prethodna zakonska rešenja to nisu dozvoljavala, već je oštećeno lice moralo naknadu štete da potražuje od štetnika ili njegovog osiguravajućeg društva.

Ovaj zakon proširuje prava oštećenih lica i predviđa mogućnost da osiguravajuća kompanija koja nije osiguravač, čiji osiguranik nije odgovoran za štetu, može od nje da naplati štetu, a da se zatim u regresnom postupku od štetnika ta šteta nadomesti.

Drugo, mi smo danas u Srbiji svedoci totalnog dispariteta u pogledu kriterijuma za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Mnoge zemlje u okruženju su na različite načine regulisale kriterijume koji bi bili prilično jasni i koji bi, u svakom slučaju, u velikoj meri pomogli osiguravajućim društvima i oštećenim licima, a takođe i sudovima u slučaju sudskog spora.

Čini mi se da je rešenje koje je predviđeno u ovom zakonu najsličnije rešenju koje ima Republika Makedonija, jer je Vlada preuzela obavezu da bliže svojom odlukom propiše kriterijume za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i njihove najviše iznose.

Ovo je vrlo bitno zbog činjenice da su postojale brojne zloupotrebe, jer se u svakodnevnoj praksi dešavalo da oštećeno lice sa jednom te istom telesnom povredom, istom kvalifikacijom iste povrede, istim posledicama povređivanja na severu naše zemlje dobije znatno viši procenat telesnog oštećenja, invaliditeta ili umanjenja opštih životnih aktivnosti u odnosu, recimo, na jug Srbije.

Samim tim, u ovom slučaju, ako pričamo o naknadi štete na licima, kod kriterijuma će biti potrebno uključiti, pre svega, veštake sudske medicine i njihova udruženja, zatim, sudsko-medicinske odbore, udruženja lekara Srbije, da bi kriterijumi bili jedinstveni za teritoriju cele Srbije.

Ako je ovim zakonom propisan i najviši iznos nematerijalne štete, recimo, za duševne patnje zbog smrti bliskog lica, onda je to nešto što će u potpunosti olakšati rad sudovima, jer nećemo opet imati uticaj lokalnih advokata i lokalnih lobija na određivanje visine štete.

Drugo, ovaj zakon će uštedeti mnoge troškove a oštećena lica biće pošteđena maltretiranja. Biće smanjen broj sudskih postupaka, jer se zakonom predviđa da se oštećeno lice u određenom roku, pre pokretanja sudskog postupka, mora obratiti društvu za osiguranje, sa kompletnom dokumentacijom. Društvo za osiguranje mora u određenom roku da odgovori na zahtev.

Verujte, u praksi se često dešavalo da društvo za osiguranje ponudi isplatu nespornog dela štete, a da oštećeno lice neće da je primi. Sada postoji obaveza da primi isplatu nespornog dela štete, naravno, uz zadržavanje njegovog prava da potraži i sudsku zaštitu ako smatra da ta naknada nije adekvatna za preostali deo štete. Takođe je postojala i zloupotreba od strane osiguravajućih društava zbog činjenice da nisu želela da isplate čak ni nesporan deo štete.

U pogledu kriterijuma za naknadu materijalne štete, postoji nekoliko udruženja sudskih veštaka koja imaju totalno različite kriterijume za naknadu materijalne štete. To, u svakom slučaju, zbunjuje radnike zaposlene u osiguranju, a i oštećena lica, sudske veštake i sud. Ako Vlada propiše jasne kriterijume za naknadu materijalne štete, svima će biti olakšan posao.

Drugo, garantni fond je do sada postajao pri Udruženju osiguravajućih organizacija Jugoslavije i služio je za isplatu štete nastale od nepoznatog vozila ili vozila koje nema osiguravajuće pokriće. Sada se garantni fond tretira kao posebno pravno lice. Jasno se definišu njegova uloga, ovlašćenja, prava, obaveze. Ono što je za nas posebno interesantno, to je da će ovakvim regulisanjem ponovo biti zaštićena oštećena lica, da se neće čekati da se okončaju stečajni postupci, kao što je do sada bilo, koji traju po nekoliko godina.

Zamislite oštećeno lice koje ima i materijalnu i veliku nematerijalnu štetu, koje podnese zahtev za naknadu štete ili utuži osiguravajuću kompaniju, ona ode pod stečaj, a sud donese odluku (tako je ranije bilo) da se naknada štete može ostvariti tek po okončanju stečajnog postupka, koji može trajati godinama. Zbog toga je ovo rešenje izvanredno.

Što se tiče takozvanih međunarodnih šteta, to su štete koje proizvede vozilo inostrane registracije u našoj zemlji ili naše vozilo u inostranstvu, moguće su različite kombinacije.

Ovaj zakon u potpunosti ide naruku oštećenim licima i pruža im širok spektar mogućnosti od koga sve i po kakvom postupku mogu da naplate štetu.

Čini mi se da će obaveza da se oštećena lica pre pokretanja sudskog postupka obrate osiguravajućim organizacijama, odnosno društvima za osiguranje smanjiti broj sudskih postupaka. Samim tim, oštećena lica neće morati da plaćaju sudske takse, advokate, brže će ostvariti pravo na naknadu štete.

Takođe, ovaj zakon priteže i navodi društva za osiguranje da u jednom veoma kratkom roku po podnošenju odštetnog zahteva i dokumentacije isplate štetu.

Što se tiče bonus-malus sistema, od onih koji imaju iskustva sa zemljama koje su ovo što mi sada uređujemo uredile mnogo pre nas, onih koji žive u zemljama EU, čuli smo najčešće priče i iskustva vezana za lica koja spadaju u tzv. rizične kategorije; to su lica koja, recimo, tokom jedne godine naprave više saobraćajnih nezgoda.

Do sada su ta lica prilikom plaćanja premije osiguranja imala isti status kao lica koja, recimo, za 50 godina upravljanja motornim vozilom nikada nisu pričinila saobraćajnu nezgodu. Plaćala su istu premiju osiguranja i na taj način nagrađena su zbog svoje bahatosti i neopreznosti, zbog toga što su loši vozači. S druge strane, lica koja su bila odlični i savesni vozači su na taj način bila kažnjena zato što su se savesno ponašala u saobraćaju.

Verujte da je u praksi bilo primera da jedno lice napravi po sedam-osam saobraćajnih nezgoda tokom jedne godine, da napravi štetu koja se meri u stotinama hiljada evra, da odnese i nekoliko ljudskih života, a da sledeće godine zaključi polisu osiguranja za koju plati premiju u visini od, recimo, sadašnjih četiri, pet ili šest hiljada dinara.

Do sada smo slušali da u zemljama Evropske unije to lice, kao rizično lice, ima obavezu da plati po nekoliko hiljada evra premiju osiguranja.

Ne znam da li će Vlada svojim kriterijumima utvrditi bliža pravila na koji način će biti sankcionisani loši vozači, ali ono što je sigurno, ovim će biti sankcionisani, plaćaće mnogo veće premije osiguranja u odnosu na savesne vozače, kao što će i savesni vozači imati bonus, odnosno popust zbog činjenice da savesno upravljaju svojim vozilom i da ne čine nikome ni materijalnu, ni nematerijalnu štetu.

Takođe je dobro to što lice koje je ušlo u motorno vozilo čijom je upotrebom pričinjena šteta, a koje je znalo da je vozilo protivpravno oduzeto, nema pravo na naknadu štete.

Krađa automobila je sveprisutna i kod nas, i u savremenom svetu jedan je od najprisutnijih oblika organizovanog kriminala. Imali smo primera u praksi da lice koje je ukralo vozilo i bilo saučesnik u pljački, pošto najčešće kradljivci voze velikom brzinom, doživi saobraćajnu nezgodu i da se pojavi sa zahtevom za naknadu štete. Ovaj zakon, naravno, takvo pravo ne pruža tim licima i to je nešto što je u potpunosti evropsko rešenje.

Ovde su pominjana iskustva iz naše skorije prošlosti. Devedesetih godina je zakon o obaveznom osiguranju omogućavao osnivački kapital za osnivanje društava za osiguranje od, recimo, samo deset, dvanaest ili petnaest hiljada dolara. Te odredbe su izmenjene davno, ali dobro je da je i limit osiguranja, limit obaveza za koje odgovara društvo za osiguranje ovim zakonom povećan.

To znači, ako se u nekoj nezgodi povredi više lica ili smrtno strada, da će obaveza osiguravajućih kompanija za isplatu štete po jednom štetnom događaju sada biti milion evra, a za materijalnu štetu 200.000 evra.

Do sada je bilo 100.000, odnosno 200.000 evra i taj se iznos duplirao kod saobraćajnih nezgoda u kojima je bilo povređeno više lica. Ovo je takođe nešto što je dobro. Znači, oštećena lica će imati mogućnost da u potpunosti ostvare materijalnu satisfakciju zbog pretrpljene štete.

Takođe, bilo je nedoumica, jer su postojala različita rešenja o PIO, zdravstvenom osiguranju, invalidskom osiguranju, u pogledu prava regresa prema osiguravajućim kompanijama u situacijama kada je dolazilo do njihovih troškova prouzrokovanih saobraćajnom nezgodom. Ovaj zakon to vrlo elegantno i precizno reguliše i to je nešto što je dobro, jer je i u sudskoj praksi i u životu bilo dosta nedoumica.

Neko sam ko ima veliko iskustvo u radu u osiguravajućoj organizaciji. Zarad poboljšanja ovog zakona, koji je izvanredan, čini mi se da se radi pre svega o nekim tehničkim korekcijama, podneo sam nekoliko amandmana, tako da ću u raspravi u pojedinostima iskoristiti svoje pravo da od člana do člana još jednom ukažem građanima Srbije koliko je ovo dobar zakon, koliko je pravičan zakon.

Ovo je jedan od zakona kojima smo mi sa liste ZES u potpunosti zadovoljni i verujemo da će zaista dati one efekte koje očekujemo.